Radio za slušanje (slučaj Beograd 202)

1

2

1 Nebojša Spaić / RADIO ZA SLUŠANJE (slučaj Beograd 202) NOVI SAD, 2005. MediaArtServiceINTERNATIONAL

2 Nebojša Spaić Radio za slušanje (slučaj Beograd 202) Izdavač Media Art Service International www.mediart.org info@mediart.org Edicija knjiga 3 Urednik edicije, za izdavača Rastislav Durman Recenzent Dušan Mašić Dizajn i kompjuterska priprema Emil Otrupčak Štampa "Maxima graf" Petrovaradin Tiraž: 2000 primeraka Objavljivanje ove knjige omogućio je Fond za otvoreno društvo Srbije.

3 Nebojša Spaić Radio za slušanje (slučaj Beograd 202)

4 CIP - Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice srpske, Novi Sad 654.191(497.11 Beograd) SPAI], Neboj{a Radio za slušanje : (slučaj Beograda 202) / Nebojša Spaić. - Novi Sad : Media Art Service International, 2005 (Petrovaradin : Maxima graf). - 40 str. : ilustr ; 23 cm. - (Edicija Link plus ; knj. 3) Tiraž 2.000. - Bibliografija ISBN 86-90481-58-3 a) Radio Beograd 202 - Program COBISS.SR-ID 207607303

PRVI DEO - ZA KOGA RADI(M)O I sam sam bio iznenađen da dobar plan, pa još urađen uz poštovanje svih teorijskih pretpostavki, kada počne da se sprovodi – donosi dobre rezultate. Uvek sam bio od onih koji veruju u improvizaciju, intuiciju, talenat i sve druge eufemizme za lenjost. A onda sam, u leto 2001. prihvatio manju platu, a teži posao i iz udobne pozicije u Medija centru – otišao za glavnog i odgovornog urednika Radija Beograd 202. To je program Radio Beograda – dakle, deo zloglasnog RTS-a, ni godinu dana od pada režima. Ljudi koji su bili tamo, dakle, bili su u RTS-u sve one Miloševićeve godine. Pri tom, na RTS-u radio je ostavljen u zapećku, a 202 – pogotovo. Ako je neko i brinuo o radiju, brinuo je o informativnim emisijama Beograda 1, a 202 je bila jednostavno zapuštena stanica. Na sve to – bedne plate, zastarela i zapuštena tehnika, sumorna atmosfera. Nekada davno popularna dvestadvojka – po istraživanjima tada je bila negde na 17- om, 18-om mestu u Srbiji – zavisno po kom osnovu. Za program koji je ipak imao najvažni- ju stvar – tehničku pokrivenost gotovo cele Srbije, katastrofalan rezultat. Moj posao bio je da to popravim. Rekoh, i sam sam se iznenadio što planovi mogu da se ostvare. Pre nego što sam se pojavio na novom poslu, uzeo sam odmor i – napravio baš to. Plan. Poneo sa sobom nešto knjiga o radiju, lap top i – udri. PRIRODA RADIJA Prva i najvažnija stvar jeste što sam shvatao da je radio tu isključivo zbog jedne jedine stvari – zbog slušaoca. Zvuči jednostavno, ali od blizu hiljadu radio stanica koliko ih je tada sviralo po Srbiji, teško da je neka to imala u vidu. Na ovim našim prostorima, radio se još uvek pravi kao da je kraj pedesetih godina, kada su porodice opčinjene tehnologijom sedele okupljene oko “magične kutije”. Pa je tu bilo malo sporta za tatu, malo “sentiša” za mamu, malo priča za laku noć za seku i batu. A sada – takve programe retko slušaju čak i rodbina i prijatelji njihovih autora. Jer, u međuvremenu, pojavila se prvo televizija, pa onda redom – video, satelit, kablovska, kućni kompjuteri, internet, mobilni telefoni... Sve je to konkurencija radiju. Nova tehnologija na milion načina ispunjava funkcije koje je radio imao do pre nekoliko godina – a počelo je još sredinom prošlog veka sa televi- zijom. Sada telefonom, na primer, možete da dobijete i vesti, od političkih do prognoze, da igrate igrice, da surfujete internetom, šaljete mejlove, slušate muziku, fotografišete... Muzika, zabava, informisanje, komunikacija, igrice, četovanje, sve su to potrebe koje je radio ljudima ispunjavao, a koje danas mnogo efikasnije ispunjavaju tehnologije nastale daleko posle radi- ja. I šta sad, koja je uloga, koja je funkcija radija kao medija? 5

Znao sam, dakle, da ima smisla da se radio pravi isključivo zbog slušaoca. A šta će mu? Šta je to u radiju što drugi mediji nemaju, a treba slušaocu? Koja je to osobina koja radi- ju omogućava preživljavanje svih tehnoloških revolucija? A da samo ne preživljava, nego i napreduje, bilo je jasno krajem devedestih u Americi, gde su mnoge tehnološke inovacije već bile u upotrebi, i gde je radio bio jedini medij u kome se nekoliko godina za redom povećavala suma novca uloženog u reklamu. Televizija, štampa, bilbordi – sve to je stagni- ralo, a radio je rastao. Dakle, može – ali kako, na kom osnovu? Osnov za opstanak i uspeh radija je njegova osobina da je “sekundarni medij”* . Drugim rečima, da je sveprisutan. Da možeš da radiš hiljadu drugih stvari i da slušaš radio. Da voziš, kuvaš, pereš veš, radiš na kompjuteru, odmaraš se, jedeš, piješ, trčiš, budiš se i zaspivaš... Mnogi pogrešno misle da je ova odlika radija – njegova mana. Ona to jeste, ako se program pravi prenebegavajući tu osobinu. Ako se, ona, pak poštuje – može se iskoristiti i pretvoriti u njegovu najvažniju vrlinu. Radio može, dakle, da bude uvek tu – samo ako ti treba. A treba ti, opet – samo ako ti daje ono što ti hoćeš i, još i više – ako ti ne smeta onim što nećeš. To pravilo, pravilo ne- nerviranja slušalaca, možda je jedno od najvažnijih pravila za radio program. Radio je, potom, najbrži. Opet, ne iz tehnoloških razloga - sada i televizija lako i brzo emituje sa mesta događaja. Primer medijske brzine novih tehnologija su snimci koji su prav- ljeni aparatima sa mobilnih telefona i okačeni na internet ili dostavljeni tv stanicama, posle terorističkog napada u Londonu jula 2005. Radio je, međutim, i dalje najbrži, jer – slušaoci ga mogu slušati kad god se događaj odvija, a ne kada je zgodno vreme za sedanje pred tele- vizor ili za tastaturu. Ljudi radio ne slušaju kao oni koji na njemu rade – osam sati svaki dan. Oni slušaju, na primer, 30 minuta dok ne krenu na posao, pa još 15 u kolima, pa posle kada ručaju, i uveče, pre spavanja. Ukupno sat-sat ipo dnevno. Tu je, potom, svojevrsna intimnost, neposrednost, komunikacija sa svakim slušaocem ponaosob, direktna veza “jedan na jedan” – odnosno “voditelj – slušalac”, neka magija koja radio pretvara u najboljeg prijatelja, poverenika, ispovednika, u onoga ko vam rešava pri- vatne probleme. Tu “radijsku toplinu” teško je laički objasniti – na delu su, mora biti, neki psihološki mehanizmi, nakakva identifikacija sa glasom koji uliva poverenje, razbija samoću, a opet – nije nametljiv, ne traži ništa za uzvrat... Zbir gore navedenih osobina, daje radiju još jednu odliku – svojevrsni aktivizam, mogućnost da onda kada treba uradi za svog slušaoca ono što mu treba – dakle potencijal konkretnog angažmana na temu od interesa za slušaoca. Zbog sekundarnosti, kao i zbog činjenice da je radio medij koji postoji u vremenu, i to samo zvukom, a ne u prostoru, možda najveće ograničenje radija jeste njegova “trenu- tačnost”, zbog koje radijski izraz mora da bude izuzetno precizan, jasan, nedvosmislen i razumljiv. Na radiju, naravno, nema ni slike, kao na televiziji, da nešto dodatno objasni, ni mogućnosti da se slušalac vrati na početak teksta, kao u štampi, da se upozna sa onim što je prethodilo. Na radiju se nešto čuje samo sada i samo odmah. No – i ta osobina, ako su je oni koji prave program svesni, ne mora nužno da bude prepreka – potrebno je samo prilagoditi jezik, izraz, konstrukciju teme toj činjenici. 6 * Pravila za uspešan radio su na kraju knjige

Klasična analiza radija kao takvog izgleda, najgrublje rečeno, ovako: Kada se svi ti principi poštuju – uspeh je neizostavan. Grafikon pokazuje kako je broj slušalaca 202 porastao kada su oni primenjeni u pripremi programa. Najniža tačka na punoj liniji je broj slušalaca 202 u aprilu 2001. u odnosu na tada drugu i treću stanicu u Srbiji po broju slušalaca - Radio S i B92. Svaki sledeći prelom označa- va istraživanje radio auditorijuma koje je na 6 meseci radio Strateški marketing (SMMRI). Poslednja tačka, pokazuje da je ta puna izbila na drugo mesto za malo više od godinu dana, sa onog 17-og, 18-og, sa kog je krenula. Onaj prvi skok, najveći – napravljen je kada je napravljen prvi, najgrublji rez na 202 – kasnije su bila finija podešavanja. Taj prvi rez bio je – ujednačavanje muzičke matrice, o čemu će mnogo više reči biti kasnije u ovom priručniku. 7

MANJE ZNAČI VIŠE Osnovna svojstva radija logično dovode do najvažnijeg principa planiranja programa – a to je da radio mora da se fokusira na određenu ciljnu grupu. Da se usmeri, da se, kako se to kaže u radijskoj teoriji – formatira. Da daje sve ono što može da da – onome kome to treba. Rečju, mora da zna – kome se obraća. Drugim rečima, program uvek, u svakom trenutku, mora da bude apsolutno konzistentan, da se obraća istoj ciljnoj grupi, da istim ljudima ispu- njava iste potrebe. Neke stanice imaju “zamišljenog slušaoca”. Odrede mu pol, godine, socijalni, ekonomski, profesionalni i svaki drugi status, pa onda na kolegijumu razmišljaju šta on tog dana može da dobije od radija. Svakako, ako je u pitanju tridesetogodišnjak koji je arhitekta, živi u gradu kao podstanar, ide kolima na posao, ima ženu i dete od 4 godine, sluša rok muziku, neće mu objavljivati vesti o novim tehnologijama uzgoja svinja i puštati Bing Krozbija. Ne, njemu će objavljivati vesti o stambenim kreditima, večernjim izlascima i puš- taće – rok muziku. Trik “zamišljenog slušaoca” sa uspehom smo koristili na kolegijumima, kad god nismo bili sigurni da li i iz kog ugla određenu priču pratiti za našeg slušaoca. Vesti o isplati penzija, na primer, ne bismo objavljivali kao obaveštenje slušaocima, jer naš slušalac nije penzioner. Ta vest, međutim, bila bi prvi povod da reporter proveri da li je gužva u poš- tama i to javi našem slušaocu, koji bi onda znao da posao u pošti – odloži za par dana, kada gužva prođe. U ovom postupku važno je nipošto ne zamišljati osobu koju poznajemo, makar se savršeno uklapala u idealan profil, jer bismo onda poznavali životne navike, želje, htenja, ukus te osobe – pa bi potreban nivo apstrakcije da bi trik uspeo bio izgubljen. Prilikom donošenja odluke o tome kojoj se ciljnoj grupi obraćamo, važno je uzeti u obzir da ona ima dovoljan broj slušalaca da opravda postojanje radija – ekonomsko, društveno, kojegod. Što preciznija i što uža grupa, to slušaoci verniji i duže prisutni na tala- su, ali – ako ih je premalo, onda nema ekonomskog ili socijalnog opravdanja. No, za poče- tak – dovoljno je formatizovati se i u najgrubljim potezima, odrediti ciljnu grupu raspona i do 20 godina, makar prepoloviti socijalnu strukturu i – uspeh neće izostati. Dvestadvojka je bila onako nisko kako je bila jer je, na primer, u isto vreme različitim danima puštala – starogradsku muziku, turbofolk i heavy metal. Pa je time rasterala slušaoce sve tri vrste muzike. Zamislite jednog starijeg gospodina, u penziji, koji traži na skali nešto što mu prija i naleti na pesmu “Ima dana”. Obraduje se, pa odsluša taj program još pola sata. Čuje “Kad bi ove ruže male”, “Bolujem ja, boluješ ti” i “Na kraj sela čađava mehana”. Ugasi, a sutra u isto vreme, jer je tad i juče imao vremena, taman je završio neki posao, takva mu navika, uključi stanicu na kojoj je bio juče – kad ono AC/DC i Metalika! Taj više nikad neće ni da se približi toj talasnoj dužini. E, to se na Dvestadvojci dešavalo. Moralo se to preseći, morala se odrediti ciljna grupa. Ova ili ona. Urbana ili ruralna, mlađa ili starija, obrazovana ili ne, svejedno – ali neka je morala. Zbog pozicije 202 u okviru budućeg javnog servisa, zbog činjenice da smo se finansirali od para građana iz cele Srbije i da nas može čuti cela Srbija, a istovremeno zbog, negde duboko u podsvesti, sačuvanog imidža 202 kao gradske stanice, opredelili smo se za jako široku ciljnu grupu – od 20 do 45 godina, srednja škola i više, i muško i žensko, teritorija cele Srbije. Ali, ipak smo imali i uže određenje – “urbana populacija”. Uslovno rečeno, oni koji slušaju Ekatarinu i čitaju Stripoteku, a ne oni koji slušaju Cecu i ne čitaju ništa. No, i to je bilo strašno široko – vredi zamisliti samo da je trebalo praviti program koji želi da sluša dvadesetogodišnja studentkinja 8

iz Subotice i četrdesetpetogodišnji poštanski službenik iz Leskovca, da bi se shvatilo koliko je to široka ciljna grupa – ali pozicija unutar sistema RTS-a i željenog javnog servisa nas je na to obavezivala. U samom planu to je bilo definisano ovako: “Ciljna grupa su ljudi od 20 do 45 godina, oba pola podjednako, srednje i visoko obra- zovani, studenti, predstavnici slobodnih profesija, porodilje, trudnice, domaćice, neza- posleni... Ciljna grupa je najšira u udarnom vremenu, ujutro i preko dana, a u večernjem i, pogotovo, noćnom programu se snižava starosna granica na 35 godina. Profil radija između američkog Adult-Contemporary (AC), News and Talk, što je kombinacija - podformat, koji se naziva News plus. Programski koncept je informativno-servisno-muzički, sa jakim “prourabanim” pristupom, dinamičnim, brzim programom, savremenim stavovima, okrenu- tim protiv tabua i stereotipa.” To je bio plan. Dalje je bila realizacija. Morala se uskladiti sa prirodom radija. Na 202 slabosti su bile tolike da sam napisao tekst za Vreme o nekima od njih, pret- nje su bile umnožene unutrašnjim problemima, navikama, lošim odnosima i koječim. Uostalom, evo početka tog teksta – ceo se može naći preko njihovog sajta: “Vremensko-prostorni transporter nije science-fiction! Svaki novinar koji je posled- nje godine proveo u tzv. “nezavisnom sektoru” može to da posvedoči, ako je počeo da radi u nekom od donedavno režimskih medija. Ulazak u Dvestadvojku u roku od samo par sati materijalizovao me je negde u Moskvi, krajem sedamdesetih, početkom osamdesetih, u ruskom državnom radiju. Tako je tamo moralo izgledati. I, zaista je zabavno, kao u nekoj SF antiutopiji.” Sve u svemu, plan je bio odličan – ali realnost je ipak nešto drugo. Ipak, bez plana se nije moglo – on je bio ona okosnica, ona struktura oko koje se gradilo sa materijalom koji je pružala realna situacija. A realna situacija je, kažem, bila jako loša. Ipak, krenuli smo od osnovnog – prvog dana sam izbacio muziku koja nije bila usme- rena na ciljnu grupu. Trebalo je par dana da se to stabilizuje, ali – uspelo je. Pokušao sam prvo da je razvrstam po nekim kategorijama, ali nekoliko dana se još uvek moglo koješta čuti. Onda sam rekao da puštamo isključivo rok – donja granjica mekoće je Bajaga ulazi – Balašević ispada, gornja granica tvrdoće je Led Cepelin ulazi, AC/DC ispada. Takvo pre- ciziranje muzičke matrice donelo je onaj najveći skok slušanosti koji je pomenut. 9

DRUGI DEO – ŠPIJUNIRANJE GOSTIJU Koliko puta je potrebno ponoviti neku informaciju, da bi je vaš redovni slušalac si- gurno čuo, kad već sluša radio malo ujutro, malo popodne, malo uveče? Kako je spakovati da ne dosadi onome ko je već čuo, a da onaj ko nije – ipak čuje. Šta on, uopšte, hoće da čuje? Muziku? Koju? Koje brzine, kog raspoloženja? Koje vrste? Kada? Koliko, kako... pitanja je bezbroj i mi na radiju, suočeni sa njima, ponekad hoćemo da ih zaboravimo i da objavljuje- mo ono što nas interesuje, nama se sviđa, mi mislimo... To je naravno greška – a pravi odgo- vori na sva ta pitanja dobijaju se kada se iskoristi znanje, iskustvo, talenat... Radio je, ipak, posao kojim se ne može svako baviti. No, mnogi odgovori mogu se, ipak, saznati vrlo pre- cizno, uz pomoć istraživanja – ako se zna kako da se koriste. Istraživanja su, uopšte, jedan od najvažnijih alata za pripremu programa. Postoje različite vrste. Pre svega, tu su istraživanja slušanosti, kvantitativna istraži- vanja – da se vidi opšta slika radija, ko nas, koliko i kada sluša. Ko smo i koliki smo? Šta radi konkurencija? Koje su nam prednosti, a koje mane? Šta da nastavimo, a šta da promenimo? Potom, postoje istraživanja samih slušalaca, kvalitativna istraživanja. Da se vidi posebna slika – ti koji slušaju, ko su oni i zašto slušaju? Šta vole, a šta ne? Oni što ne slušaju – zašto ne slušaju. Da li znaju za nas, da li znaju da možda baš kod nas ima nečega što njima treba? Tu su, potom, istraživanja muzike – šta naši slušaoci žele da čuju, još više – šta nipošto neće. I, najzad, opšta istraživanja, takozvani “budžet vremena” - da se stekne uvid u želje, navike i običaje populacije, da bismo znali šta rade dok slušaju radio, da bismo znali šta treba da im pružimo dok ga slušaju. RADIO JE KAFANA Svaki radio je kao kafana. Slušaoci su, naravno, gosti. I kafana može dobro da radi ako ima puno gostiju, ili ako ima goste koji mnogo troše. Na radiju, broj gostiju je broj slušalaca – a njihovo trošenje je vreme provedeno na programu. Naravno, najbolje je imati mnogo gostiju koji puno troše, ali to obično mogu sebi da priušte samo veliki restorani, najčešće hotelski, ili restorani koji rade u lancu. Metafora, prenesena na radio, značila bi – ili programi koji su delovi velikih RTV sistema, ili mreže radio stanica sa jedinstvenim pro- gramom. Radio, dakle, da bi bio uspešan, treba da ima što više slušalaca, ili da one koje ima što duže zadrži na programu. Da je kafana, prvo bi sabrao prihod i video da li mu je veća zara- da od toga kakvi su mu gosti ili koliko ih je. Taj pazar na radiju se utvrđuje uz pomoć istraži- vanja slušanosti. 10

Radijska istraživanja su, na žalost, u Srbiji preskupa. Razlog je veliki broj programa – po podacima Agencije za radiodifuziju u Srbiji se emituje najmanje 682 različita radio pro- grama – na svaki pojedinačno ide maleni deo marketinškog kolača. Zbog toga, opet, da bi se svaka ta nijansa uhvatila, potreban je ogroman uzorak, a on opet mnogo košta. U radiju, kao takvom, ima malo para – pa su istraživanja (kao i radio industrija u ovom trenutku) – neis- plativa. Sistematska istraživanja moraće da pričekaju stabilizaciju tržišta i sređivanje tekućeg haosa. Istraživanja su ipak rađena, uz pomoć stranih donacija i sporadično, delimično učešće RTS-a, dok je još izgledalo da je ta kuća na putu transformacije u javni servis. Broj gostiju, odnosno slušalaca je ono što se u kvantitativnim radijskim istraživanji- ma naziva reachom, a vreme provedeno na programu – tsl, od engleskog time spend listen- ing – “vreme provedeno u slušanju”. Tsl se izražava brojem prosečnih minuta slušanosti po jednom slušaocu. Kombinacija ta dva podatka, upoređena sa zbirom slušalaca i tsl-a svih ostalih radio programa na jednoj teritoriji daje share, “udeo” te stanice u opštem radijskom tržištu. Share je, dakle, deo koji jedan restoran zaradi u odnosu na sve restorane na tržištu – bez obzira da li je imao mnogo gostiju, ili dobre trošadžije. Taj princip merenja radijske slušanosti u Srbiji, od 1998. sprovodi SMMRI, po uzoru na Arbitron, iz SAD – donja tabela je jedna od mogućih koje se dobijaju ukrštanjem podataka iz tih istraživanja. Inače, u SAD za potrebe marketinga Arbitron daje još zanimljivih podataka – jako je koristan ukupan broj slušanih intervala. Naime, pošto se vremenski preseci slušanosti prave na 15 minuta, važno je – koliko je ukupno 15-minutnih intervala neko slušao. Pa tako 4 intervala može da odsluša jedan čovek, ako sluša sat vremena, ili četvoro njih, ako sluša svaki po 15 minuta. Zbir svih tih intervala daje ukupan broj, na osnovu koga se tačno može proceniti slušanost određene stanice. (Tabela na sledećoj stani) Analizom pazara, kafedžija lako može da shvati šta mu je činiti. Kada vidi da neko piće uporno ne ide, a da se neko drugo uvek rasproda, čak toliko da mu ga često zafali, promeniće strukturu šanka – prvo piće izbaciti, a količinu drugog povećati. Ako primeti da mu ne dolazi mlađa populacija, neće držati sve moguće vrste osvežavajućih napitaka, a ako vidi da su mu gosti dobrostojeći, povećaće količinu skupog pića. I urednik radija bi morao tako da razmišlja, ako mu je stalo da njegov program ima što veću slušanost. Sve te podatke – ko su slušaoci, koja im je polna, starosna, obrazovna struktura, daju kvantitativna istraživanja, istraživanja slušanosti. Na osnovu njih, moguće je precizno definisati programsku šemu, odnosno videti šta goste privlači, a šta odbija. No, kako to već biva, mi sa radija, zahvaljujući činjenici da radimo javni posao i da ljudi iz našeg okruženja znaju čime se bavimo, često imamo pogrešan utisak da nas sluša mnogo više ljudi nego što to u stvari čini, a da za nas znaju – praktično svi. To je obično pot- puno netačno. Na primer, jedan voditelj noćnog programa ubeđivao me je koliko ga slušao- ci vole – kaže, telefon ne prestaje da zvoni po celu noć. Pitam, šta misli koliko ga ljudi sluša. Kaže – 200-300 hiljada. Pokažem mu istraživanja – sluša ga 70. Ne hiljada, nego – komada! PRAVLJENJE JELOVNIKA E, sad – kad smo ubedili goste da dođu, podsetili ih da postoji naša kafana i rekli im gde je (ako već nismo dovoljno srećni da možemo da radio nazovemo po frekvenciji, o tome gde se program nalazi obaveštavamo goste tako što talasnu dužinu uvek i svuda ističemo – 11

12

ponavljamo je na samom programu, grafički logo rešimo tako da je ona njegov sastavni deo, pa se tako objavljuje na svakoj vizit karti, nalepnici, kapi, majici, upaljaču, olovci...), te goste treba i poslužiti. Ako pivo bude vruće, a hrana bljutava – neće nikad opet doći. Takođe, gost mora da zna – zašto uopšte dolazi u našu kafanu. Zbog pljeskavice ili zbog gambora. Ako mu se jede nešto od ta dva, otići će u specijalizovan restoran. Onaj koji ima obe stvari – zvrji prazan, pa se i pljeskavica i gambori ubajate. Potrebno je, dakle – praviti program po želji i volji slušalaca, u skladu sa njihovim potrebama, onakav kakav njima treba. Nikakva novost, rekao bi neko. Naravno – ali kako da znamo šta slušaoci zaista žele, a ne šta je to što mi mislimo da žele. Javljanja slušalaca sa njihovim komentarima, ili glasa- nja za muziku, svakako su važan deo razumevanja toga, ali – ne i dovoljan. Kvalitativna istraživanja i u tome mogu ozbiljno da pomognu. Na osnovu tabele sa brojem slušalaca u određenom petnaestominutnom intervalu, moguće je napraviti grafikon slušanja tokom celog dana. Ako se to napravi sa prosečnim nedeljnim vrednostima, slika će biti relativno realna. Na grafikonu, vertikala pokazuje broj slušalaca u procentima od ukupnog broja slušalaca radija kao medija, a horizontala – doba dana. Puna linija odnosi se na period pre programskih promena na 202, a tačkasta i ispreki- dana – posle. Tačkasta linija pokazala je da smo na dobrom tragu. Problem je bio što pre podne, od 7 do 11, nije više skočila, jer to je kod nas udarno radijsko vreme. Koncentrisali smo se na njega, i do idućeg istraživanja, koje prikazuje isprekidana linija, stvar tu bitno popravili. Grafikon je jasno pokazao da je sadržaj programa od 8.30 do 9.30, tamo gde isprekidana li- nija naglo pada – pogrešan, pa smo ga promenili. Kasniji pad od posle 11 nije toliko zabri- njavao, on je u skladu sa navikama slušalaca, ali popodnevni pad u 15.30 jeste. Isprekidana 13

linija nije smela da bude toliko ispod tačkaste. Naravno, vratili smo sadržaj koji je bio na pro- gramu kada je tačkasta bila iznad isprekidane. Sledeće istraživanje pokazalo je – popunjava- nje prepodnevne rupe i podizanje popodnevne linije. Za samo planiranje programa, međutim, još je bolji metod – fokus grupa, odnosno jedna vrsta kvalitativnih istraživanja, istraživanja slušalaca. To je sociološka metoda kada istraživači okupe korisnike nekog proizvoda, pa ih pitaju zašto ga koriste, i okupe one koji ga ne koriste, a mogli bi – sa pitanjem zašto. Naravno, radio program i nije ništa drugo nego proizvod. U datoj tabeli vidi se gde smo i sa kakvim grupama pravili ta istraživanja. Dvosatnim ispitivanjem i razgovorom sa učesnicima, sazna se šta slušaoci zaista misle o pojedinom programu, zašto ga slušaju ili ne, šta bi na njemu voleli da čuju, a šta ne. Posle serije takvih razgovora, jasno se prepoznaju trendovi i zajednički stavovi, na osnovu čega je moguće praviti programske izmene. Takođe, vrlo često se dobiju nove ideje za sam program. 14

U izveštaju napravljenom posle gore navedenih fokus grupa, između ostalog se navo- di ko su glavni konkurenti, primećuje pozitivna promena imidža, ali i konstatuje da 202-ci još uvek nedostaje identitet i da je namenjena svim uzrastima. To je bila najgora vest za nas na programu, jer je značilo da – nismo dovoljno precizno pogodili ciljnu grupu. Dobra vest bila je što smo imali imidž koji smo i hteli – urbane, moderne, provokativne stanice. Kao poseban problem pokazalo se da, uprkos svim onim kampanjama i akcijama, slušaoci konkurenata ni ne znaju da su napravljene velike programske promene – trebalo je pojačati kampanju van programa. Slušaoci su jedan broj voditelja jako pozitivno ocenili, ali su jednog masovno, praktično jednodušno iskritikovali. Morao sam da ga smenim – čovek dan danas misli da sam ga smenio iz ko zna kojih razloga. 15

TREĆI DEO – PROGRAMSKI KONCEPT Na osnovu raspoloživih istraživanja i pre samog dolaska na 202, kao i kasnijih, koja su služila za ispravke i podešavanje programa, na dvestadvojci smo podelili program u blokove, a onda i redakciju tako organizovali. To je jedan od dva osnovna principa organi- zacije – organizacija prema delovima dana. Drugi je onaj prema sadržaju, kada se velike redakcije dele na redakciju vesti ili informativnu, obrazovnu, kulturnu, muzičku itd... Šema 202 izgledala je krajnje jednostavno: 06.00 - 19.00 dnevni program; 19.00 - 01.00 večernji (muzički program); 01.00 - 04.00 noćni program; 04.00 - 06.00 repriza dva sata muzičkog programa. Horizontalno, iz dana u dan, ponavljao se isti šablon – to je izuzetno važno zbog navika slušalaca, koje su, u suštini, jedan od osnovnih razloga zbog kojih nas slušaju. Vertikalno, tokom dana, fokus se pomerao kako se dan razvijao. Trik je bio – tu jednos- tavnu šemu ispuniti. DNEVNI PROGRAM Dnevni program je bio okosnica, naravno zato što se radio tada najviše sluša. I sam je bio podeljen na podsegmente: 06.00 - 09.00 – jutarnji program Pretpostavka na osnovu istraživanja bila je da su navike ciljne grupe ustajanje (ne pre 6), higijena, doručak i odlazak na posao. U skladu sa tim, čak i učestalije nego inače trebalo je javljati – kakvo je trenutno vreme, a kakvo ih čeka, koliko je sati, ali i šta ih čeka tokom dana i uveče, koji su najvažniji događaji koji se očekuju, reakcije na događaj od juče. Objavljivali smo priloge o nekom problemu dana – bila to restrikcija struje ili vode, nestaši- ca mleka ili nečega, štrajkovi, protesti, šta već ima, a što je slušaocima važno u svakod- nevnom životu, što ih interesuje. Te mini teme emitovali smo dva do tri puta, tokom jutra, uz pretpostavku da većina slušalaca ne sluša program satima u kontinuitetu, pa da će biti malo onih koji će to repriziranje primetiti. Jutarnji program bio je i vreme za najavu događaja dana i odjeke događaja večeri. Saobraćajna gužva nije bila prioritet – naime, u Beogradu je svakodnevno manje više u isto vreme gužva na istim pravcima, i otprilike uvek isto vremena treba da se u određeno vreme pređe određena lokacija. Nema tu zastoja od po nekoliko sati, čepova i alternativnih 16

pravaca – najgore je desetak minuta zastoja. U mestima van Beograda – ozbiljne gužve su još ređe. Na putevima – eventualno vikendom i praznicima. O saobraćajnim gužvama izveštavali smo kada bi se desilo nešto neobično, kada bi neki pravac neočekivano bio zatvoren iz ko zna kog razloga, kada bi morala da se koristi neka obilaznica, bilo gde kuda idu naši slušaoci. A ona čuvena “vest” koja nikome ništa ne znači, a koja se svakodnevno može čuti na desetak televizijskih i tridesetak radio stanica u Beogradu, da je “danas na ulice izašlo toliko i toliko vozila gradskog saobraćaja, od čega toliko i toliko autobusa, toliko tramvaja i toliko trojelbusa” – bila je zabranjena, na najgoroj “crnoj listi” glavnog i odgovornog urednika. Ukoliko bi drastično bio promenjen broj vozila, vest je imala glasiti da je broj vozila sman- jen (ili povećan) za trećinu, pa će gužva za toliko biti veća ili manja nego prethodnih dana. Tako formulisana informacija slušaocima nešto znači – a dežurni dispečeri neka izvole bro- jno stanje saopštavati svojim pretpostavljenima. 09.00 – 12.00 prepodnevni program Za radio, najslušanije vreme je ujutro i pre podne - od oko 8 ujutro do oko 13-14 sati. Vrh prime-time je od 10 do 11. U to vreme radio se sluša više nego što se gleda TV. Taj deo je u analizama najvažniji. Na 202 on je organizaciono i tematski bio povezan sa prethodnim, pa su se, na primer, pojedine teme puštale i u jutarnjem i u prepodnevnom programu. Taj deo programa slušao se uz rad – na poslu ili kod kuće. Tu je već bilo tekućih događaja sa kojih smo izveštavali, ali i prostora za neku aktuelnu, ranije pripremljenu zanimljivu rubriku – često smo istu emitovali nekoliko puta tokom tog dela programa. 12.00 – 16.00 podnevni program Slušaoci bi tu takođe pratili program uz posao, ali već pomalo umorni. Istovremeno, dnevni događaji bi uveliko odmicali, pa bi oni diktirali sadržaj. U tom delu programa, namerni da budemo aktuelni, imali smo kontakt program na zadatu temu dana. Rezultati su prvo pokazivali izvanredan uspeh – voditeljka je imala zadatak da mirno, argumentovano kontrira svakom slušaocu, da glumi “đavoljeg advokata”, i stizali su dokazi visoke slušanos- ti - ali posle nekoliko meseci, istraživanja su pokazačla drastičan pad. Pokazalo se i kasnije, na Radiju B92, na primeru emisije Uvećanje, koja je razrađivala temu na koju su slušaoci poslali najviše komentara na sajt – vrlo precizno time određujući šta ih interesuje - da se kon- takt program tog tipa brzo “potroši”, pre svega, jer jedna grupa slušalaca-aktivista (ili paci- jenata, kako ih obično zovemo) uzurpira vreme i dosadi svim ostalima koji program slušaju. Odustali smo od tog koncepta i uveli nešto potpuno drugo – polusatnu programsku kapsulu koju smo nazvali “Amarkord” - “Sećam se”, koristeći onu intimnost i neposrednost radija. Pozvali smo slušaoce da podele sa nama neko sećanje na neke prošle godine (od osamdesetih naovamo, što je uslovljeno muzikom) – i onda bismo im emitovali muziku koju u sećanjima pominju – uspeh je bio dugotrajan. 16.00 – 19.00 popodnevni program Osnovna pretpostavka u ovom terminu jeste da je slušalac završio najvažnije obaveze i da se odmara – možda završava neki kućni posao, sprema se za izlazak. Dakle, može malo 17

više pažnje da posveti radiju i sadržaju programa. Naravno, moramo uvek biti svesni da goto- vo nikad slušanje radija nije dominantna aktivnost (setimo se, radio je sekundarni medij), ali – može da se dogodi da se ipak nekad sluša sa nešto više pažnje. U tom delu programa, išli smo sa prilozima i do četiri minuta – za ostalo vreme pravilo je važilo – maksimum tri mi- nuta, sa najavom. Sadržaj je bio - najava večeri, kultura, društvo, život... Programske kapsule Posebne priloge, ili mini emisije, “programske kapusle”, kako smo ih zvali pravili smo za stalni servis i emitovali bismo ih tokom celog dana, povezujući tako program po ver- tikali. U radijskom jeziku, pod vertikalama se podrazumeva program tokom dana, iz sata u sat, a pod horizontalama – program u isto vreme, različitim danima. Vremenske podatke i prognozu (ne računajući obavezu voditelja da to redovno saopš- tavaju) pakovali smo u mini emisiju “Kako je napolju”. Namera je bila da novinari koji to rade postanu popularni specijalisti, da zaista opišu kakvo je vreme ili kakvo će ono biti, svo- jim rečima, jezikom kojim ljudi govore u svakodnevnom govoru. Ideja je bila da se ne kaže da “duva taj i taj vetar toliko i toliko metara u sekundi” već da “duva vetar jak taman toliko da nije pametno nositi suknje iznad kolena, ako ne želite da vam ih vetar digne iznad struka”, ili nipošto “vazdušni pritisak je toliko i toliko milimetara živinog stuba”, već “pritisak je povećan toliko da će samo najosetljivije zbog toga možda malkice zaboleti glava, a svi ostali neće ni primetiti tih toliko i toliko milimetara”. Moglo se tu igrati informacijama, dati lični pečat, zainteresovati slušalac ali, unutar same redakcije nije bilo nikoga ko je uviđao mogućnosti za profesionalnu afirmaciju i kreativnost u tome. Uvek smo vodili računa da budu zastupljeni svi gradovi koje smo pokrivali – naravno da je najviše bilo Beograda, ali postojala je obaveza da se u određenim intervalima govore vremenski podaci o nekih dvadesetak gradova u kojima su nas slušali. O značaju koji smo tome pridavali govori činjenica da smo, pošto u jednom gradu koji nam je bio važan nije radi- la metereološka služba, potražili neku staricu da nam za honorar, koji joj je dobro došao, čita sa termometra zakačenog za prozor. Pošto bi bilo užasno dosadno za sve iz onih drugih 19 gradova da slušaju kakvo je vreme u svim tim gradovima, osim u njihovom, dvadesetom, objavljivali smo podatke o tri- četiri grada, pa u sledećem navratu novih tri-četiri i tako redom. Isti princip je važio i za sve druge servisne informacije. Pokazalo se da slušaoci znaju izuzetno da cene kada neko prevla- da sopstvenu “prestoničku uobraženost”. Imali smo i kapsulu posvećenu najavi večernjih događaja – zvala se “Vodim vas u grad” – pa je bila po koja vest, kad ima – iz Niša, Novog Sada ili Kragujevca, kao i kapsule o kuvanju, novoj tehnologiji, zdravlju, automobilizmu, nezi i slično. Pravili smo i posebne sportske kapsule, koje su se, naravno, menjale kako bi se promenio rezultat. U obliku kapsule emitovali smo jedno vreme interesantan dramski program, trajanja do nekoliko minuta, “Okolominutno radio pozorište”, ali – iako se taj serijal vrlo uspešno emitovao na nekim drugim stanicama, jer je kvalitetno urađen, zabavan i zanimljiv – jednos- tavno se nije uklopio u celinu programa. Prestali smo da ga emitujemo – to je primer kako je celina programa, format iz koga je “okolominutno” ispadalo – važniji od pojedinačnog seg- menta, ma kako kvalitetnog. 18

Šta ima novo Vesti smo emitovali na svaki pun sat tokom dnevnog programa. Posle sedam uveče, do šest ujutro – ukinuli smo ih, da ne smetaju jasno definisanim večernjim i noćnim horizon- talama. Na pola sata – objavljivali smo fleš, samo produžene naslove vesti. U nameri da prodrmamo stereotip vesti i kod slušalaca i unutar samog programa, kon- cipirali smo ih drugačije od drugih. Sam naziv oslikavao je suštinu – zvali smo ih “Šta ima novo”. Trajale su dva minuta, osim na prelomnicama između programskih blokova, u 9, 12, 16 i 19, kada su trajale 4 minuta. Bilo je najstrožije zabranjeno da jedna vest traje duže od 20 sekundi ako je “suva”, odnosno 30, ako ima tonski insert ili javljanje reportera sa događaja. Sasvim dovoljno vremena da se kaže najvažnije, a da se na 2 minuta spakuje 6-7 glavnih informacija. U onim emisijama od 4 minuta, obavezno je bilo 30 sekundi sporta, 30 sekundi kulture i 30 sekundi zanimljivosti. Skraćivanje vesti je bilo poželjno – probijanje vremena predviđenog za njih, najstrožije zabranjeno. U koncipiranju vesti na 202 rukovodio sam se jednom radijskom vešću koju smatram idealnom. Imao sam sreće da vidim kako nastaje. Bio sam na studijskom putovanju u SAD, 1991. godine. Nedelju dana sam proveo na izvesnom Star radiju, stanici koja je satelitski emi- tovala samo vesti – na pun sat dva minuta i na pola – minut. Preuzimalo ih je nekoliko stoti- na lokalnih stanica širom SAD. Od njih sam i “ukrao” pravilo od 20 i 30 sekundi maksimum za vest. Sa njihovim novinarem (koliko se sećam zvao se Stiven, čovek iskusan, srednjih god- ina, dok sam ja bio još na početku karijere) išao sam na zadatak – finale nacionalnog tak- mičenja u spelovanju. Neki lukuzan hotel u Vašingtonu, nas dvojica sedimo satima i slušamo decu kako sriču slova, njega čoveka ne mrzi da sve snima (na Soni-pro - tada smo i mi imali istu opremu, ali mi smo te kasetaše zadržali i u narednom milenijumu) i, najzad – jedna de- vojčica je pobedila. Vratili smo se u redakciju. I čovek je na tih 30 sekundi napravio vest za radio sa dva tonska inserta. Vest je otprilike glasila: “Rečju tom i tom (pa ide tonski insert spelovanja - zaboravio sam koja je reč, neka zbilja komplikovana, pa ću je ovde predstaviti kao ABCDEFGHIJK) u finalu nacionalnog takmičenja u spelovanju pobedila je NN. Primajući nagradu u hotelu tom i tom, trinaesto- godišnja učenica iz te i te škole rekla je: (tonski insert) “Mama mi je jedini trener”. Svi elementi su tu, na dvadesetak sekundi, sa dva tonska inserta, promišljenim početkom gde u prvi plan ide ono što slušaoce zanima. Koja je to tako teška reč, a ne ko je pobedio, jer imena te dece ne znače ništa slušaocima, vest je imala “toplu, ljudsku, humanu” poentu... Čovek bi rekao – savršena radijska vest. No, moj mentor – verovatno i zbog toga da pokaže klincu iz tamo neke SFRJ kako se radi u Americi – nije tako mislio. Kaže – dramaturški loše. Razmisli i – napravi tu radijsku vest, koju dan-danas smatram ide- alnom: “ABC” (tonski insert) počela je da speluje NN u finalu nacionalnog takmičenja. DEFG (tonski insert) – nastavila je da otkriva kako se piše ABCDEFGHIJK trineastogodišn- jakinja iz škole te i te. Na kraju “HIJK” (tonski insert) donosi pobedu. Primajući nagradu u hotelu tom i uprkos uzbuđenju uspela je da kaže: (tonski insert) “Mama mi je jedini trener.” I zaista, za razliku od beskprekorne prve verzije, druga je idealna – sa čak četiri ton- ska inserta postiže se najviša moguća dinamika i ritam, stvara se efekat neizvesnosti i dra- matičnosti, a opet – svi elementi su i dalje tu. 19

Takve vesti smo hteli da pravimo na 202. No, naravno, u idealnoj vesti nije u pita- nju samo znanje nego i svest o potrebi da se svaki put, makar to bila i vest o detetu koje je dobilo nagradu na nekom školskom takmičenju, ona uradi najbolje moguće. Na sreću, uprkos lošoj opštoj situaciji, kod kritičnog broja ljudi bilo je dovoljno entuzijazma da se tako i radi. “Šta ima novo”, kako je zamišljeno, sastojalo bi se od takvih vesti koje su saopštavale tri prezenterke. On njih smo pokušali da napravimo zvezde programa – kod redovnih slušala- ca to je uspelo, ali na žalost nismo prebacili granicu sopstvenog programa i stvorili od njih zvezde same po sebi. No, funkcija zvezda programa na samom programu takođe je veoma potrebna. Od njih se očekivao lični stil, autentičnost i zainteresovanost, ali nikako ne i upli- tanje i zauzimanje pozicije. Kroz dijalog sa voditeljem, neformalno, ali precizno i tačno, posao im je bio da saopštavaju bukvalno – šta ima novo. Iza njih je stajao sistem koji je to omogućavao. Urednica deska, koja je imala osećaj za događaj i za vest, kao i sve potrebno znanje i iskustvo, predvodila je tim mladih saradni- ka, koji su bili podeljeni u dve grupe – jedne koji su na osnovu agencijskih vesti pripremali radijske, po pravilu tražeći specifičan ugao koji interesuje slušaoca 202 i tragajući korak dalje od onoga što se u tom trenutku znalo i druge grupe, grupe reportera koji su išli na događaj i sa njega se uključivali. Kombinovanjem svih tih elemenata, uspeh je prevazišao granice samog programa - nekoliko stotina vesti sa naznakom da je izvor Beograd 202 objavili su svi vodeći domaći mediji za samo godinu dana, nekoliko puta i na naslovnim stranicama. Da do toga dođe pomogli smo i sami, time što smo – kada bismo imali “svoju” vest – čim bismo je objavili na programu, slali tu vest drugim redakcijama, svesni da teško da će sami od naših vesti pravi- ti svoje, još manje da će se pozivati na izvor, pa im to treba servirati gotovo. Program je tako stekao kredibilitet, povećao sopstveni ugled i značaj, podigao slušanost i olakšao samom sebi dolazak do sagovornika, koji su postali svesni da izjava za 202 ima težinu. Tema dana U nameri da slušaoce što duže zadržimo na programu, da “popiju što više pića dok su u kafani”, uveli smo – temu dana. Obrađivali smo ono što smo smatrali da vredi dublje ana- lizirati, osvetliti iz više uglova, dati sve relevantne aspekte. Za to je, naravno – potrebno vreme, a diktat “radio sata”, o kome će kasnije biti više reči, nije dozvoljavao priču dužu od 3 minuta. Onda smo – temu podelili na 4 priloga od po 3 minuta i imali svih 12 minuta na raspolaganju. Emitovali smo svaki prilog u razmaku od nekih 2 sata, svaki je morao biti tako pripremljen da je zaokružen i ako se sluša sam za sebe, ali i da je deo šire celine. Teme bi se određivale nekoliko dana ranije, da bi se mogle pripremiti kako treba – sa tonskim insertima, izjavama aktera, analizama, dokumentacionim materijalom, sa pokrivenim svim glavnim aspektima. Ukoliko je tema bila pogođena, kada se emituje prvi put, posle deset ujutro, i uko- liko zainteresuje slušaoca – pretpostavka je bila da će ili ostati na programu svih dva sata do emitovanja sledećeg priloga u okviru teme dana, ili da će se na njega vratiti odmah posle 12, da bi čuo sledeći segment priče. 20

VEČERNJI PROGRAM Večernji program, muzički, bilo je najlakše prilagoditi. Beograd 202 bio je uvek jak u tom segmentu, trebalo ga je samo reorganizovati. Bio je tu, pre svih, Hit 202 – emisija koja ide decenijama i beleži slušanost u prvih deset u Srbiji, bez obzira što se emituje van udarnog radijskog vremena, od 7 do 9 uveče. To je kao kada bi u deset najgledanijih emisija na svim televizijama bila neka koja ide u 11 pre podne. Dakle – hit je morao da ostane, pogotovo jer se donekle uklapao u muzičku matricu i ciljnu grupu. Istina, slušaoci hita su nekoliko godina mlađi od ciljne grupe, a muzika je nešto “tvrđa”, ali – pomerili smo ciljnu grupu uz pretpostavku da je moguće imati jednu opštu ciljnu grupu, za vreme od 6 do 19, a da je potom moguće te grupe segmentizovati. Primat TV oko 19 je toliki, da čak i nacionalna stanica, kakva je 202, mora da se još više suzi, da zaista ponudi slušaocu samo ono što mu treba i što nema nigde drugde. Hit je uvek imao toliki uspeh, jer je poštovao prirodu radija – zaslugom autora, rok legende Vlade Jankovića Džeta koji je u tih dva sata programa upotrebio sve potrebne radij- ske tehnike - muzika je bila precizno usmerena na ciljnu grupu, uvek istog formata, vrtela se određenom dinamikom, uključivao je slušaoce, angažovao ih, podsticao da glasaju, nagrađi- vao i pobedničku pesmu, kao vrhunsku nagradu, cele nedelje vrteo na svaka 3 sata u dnevnom programu. Na sve to, on zna da izabere muziku, da oseti vreme za povratak stare pesme ili da prepozna novi hit, kao i da ogromno poznavanje muzike koju pušta nenametlji- vo plasira u samu emisiju. Redovno, organizovao je žive svirke, javno snimanje emisije, glasanja na koncertima… Rečju – radio je bukvalno sve što treba. Međutim, Hit i Džet su se “sudarali” dva puta nedeljno, u 9 uveče, sa lakom klasičnom muzikom u emisiji Dragostor ozbiljne muzike Dejana Đurovića, takođe profesio- nalca sa kultnim statusom u svojoj ciljnoj grupi – koji je takođe znao da komunicira sa pub- likom, reaguje na njihove želje, organizuje koncerte uživo, objavljuje CD-e… Treba samo zamisliti tu nesreću, kada neki mladić ili devojka, posle teškog rok prangijanja slučajno nalete na Verdija, ako ne isključe radio tokom odjavne špice, ili još gore, onog starijeg gospo- dina koji je hteo da čuje “Ima dana” pa naleteo na Metaliku. Da se smiri, uveče se naoštrio na Vivaldija, ali – sat mu žuri 2 minuta, pa pusti radio – kad tamo nešto umereno iz perspek- tive Hita 202 – Ramštajn, Korn ili Him. A onda, sledeće veče – 4 sata pop i disko muzike koja se “lepi” direktno na Hit, pa veče zatim – 4 sata džeza. I tako dalje – sve se sudara sa Hitom. Sve što je trebalo uraditi je preraspodeliti, da se ne prave tako jaki sudari, pa su klasi- ka i džez podeljeni na dva puta po dva sata, išli su od 11 uveče do 1 ujutro, a napravljen je “tampon” od kvalitenijeg popa i starog roka od 9 do 11, sa pretpostavkom da, na primer, bilo Kleptona, bilo Nik Kejva mogu da na koji minut, greškom, čuju i slušaoci AC/DC i Vivaldija. Obaška što su voditelji, tačnije di-džejevi, jer to su u suštini bile emisije klasičnog di-džej tipa, imali zadatak da od 9 do 11 uveče polako “uozbiljavaju priču”. Na kraju, večernje horizontale izgledale su ovako – prvo, od 7 do 9, dva sata teškog roka, za mlađe, pa 2 sata ozbiljnijeg roka, za srednji segment slušalaca i najzad, 2 sata džeza i klasike, za stariji deo ciljne grupe. Na kraju smo, pronalazivši nove i nove autore, uspeli da imamo 5 večeri različitih varijanti džeza, kao i vrhunske autorske rok emisije. Time se dves- tadvojka vratila u muzički relevantne programe. 21

NOĆNI PROGRAM Noćni program koji smo napravili, od 1 do 4 ujutro, bio je uspeh sam za sebe. Na stranu što je slušanost skočila sto puta - 1.000 odsto (mada, kada se znaju apsolutne cifre, to ne izgleda tako strašno veliko, sa 70 komada slušalaca na grupu od 7.000 ljudi) – priče o tom programu su povratile imidž 202 kao avangarde, rušilaca tabua, hrabrog, beskompromisnog programa. Osnovni razlog bio je što se ciljna grupa maksimalno suzila, jer – tako kasno noću zanemarljivo mali broj ljudi sluša radio i zaista im je trebalo dati nešto posebno, neki jak razlog da slušaju radio. Princip je bio – daj homogenoj grupi temu o njoj samoj, i slušaće te mnogo veći procenat pripadnika ciljne grupe, nego što te inače sluša procenat šire grupe. Po principu – ako je program posvećen onima koji prave skulpture na zrnu pirinča – slušaće te obojica. Na 202 nije bilo potrebe da se ide tako usko – štaviše, postoje ogromne, a zanemarene društvene grupe. Obraćanjem njima, pravili smo ne samo uspešan program, nego i ispunjavali jednu od funkcija javnog servisa. Ono specifično bila je i sama ciljna grupa, i tema i voditelji. Pre svega, voditelji su bili – predstavnici ciljne grupe.Ato su bili homoseksualci, lečeni narko- mani, alkoholičari, osobe sa hendikepom – predstavnici različitih, u društvu nepriznatih grupa. Svakoj od njih bilo je posvećeno jedno veče nedeljno. Kod nas je još uvek dosta avangardno čuti rečenicu kojom je počinjao taj program: “Ja sam taj i taj i ja sam homoseksualac”, ili “Ja sam taj i taj, lečim se od nakomanije i umirem od side”. Program je izazvao civilizacijski i kul- turološki šok u učmaloj atmosferi radija – pa i celog RTS-a. Među vozačima je čak bila mala pobuna, jer su odbijali da “voze pedere i sidaše”, bilo je pretnji bombama (kao i u nekoliko drugih prilika - ništa ozbiljno), ali – posle nekog vremena stvar se smirila, slušanost je povećana, o tom programu su čule stotine hiljada onih koji ga nisu slušale, 202 je ponovo bila visoko na javnoj agendi, održavali smo tribine, predavanja, gostovanja po specijalizovanim ustanovama, a te grupe su dobile još jedan delić društvenog priznanja. U planu za taj deo programa je pisalo: “Ciljna grupa - mala, što otvara mogućnost za najdirektnije fokusiranje i stvaranje kultnih emisija, na osnovu kojih se može graditi medijs- ka i socijalna kampanja. Taboo-braking program. Veoma važna ciljna i opšta marketing kam- panja, koja bi od tog programa napravila kultni program i ustalasala javnost koja bi počela da priča o programu 202 uopšte.” I u tome smo bili uspeli – pojedine emisije čak su dobile i međunarodne nagrade za toleranciju, a meni je najdraža uspomena – bilten posvećen gosto- vanju na 202 štićenika Doma za lica ometena u mentalnom razvoju, koji su našem radiju posvetili svoje pesme, crteže, kolaže, dnevničke zabeleške... Pre 6, najveći deo potencijalnih slušalaca spava – zato smo od 4 do 6 puštali reprizu muzike od prethodne večeri – statistički zanemarljiv broj ljudi slušao je oba. VIKEND PROGRAM Radio se kod nas vikendom nešto manje sluša nego radnim danom. Navike slušalaca, potrebe koje im radio ispunjava drugačije su, događaja je manje, slobodnog vremena više - pa je normalno i da program bude drugačiji nego radnim danom. Jasno je da slušaocima i vikendom treba servisnih informacija, ali drugog tipa. Te servisne vesti pakovali smo u jutarnji vikend program, od 6 do 10 ujutro. U njemu je bilo i tematskih celina za koje smo pretpostavljali da slušaoce mogu interesovati subotom i 22

nedeljom ujutro. Potom bi se program okretao onome što slušaoci prevashodno hoće vikendom – zabavi i sportu. Vikend je bio mesto za autorske emisije – satirične, kvizove, muzičke, sportske – uvek uz svest koja je osnovna ciljna grupa i koji je osnovni programski koncept. Tako su sportske emisije vodili poznati rokeri – Aca Seltik (inače ton majstor na 202) i Dejan Cukić, satirične emisije Jovan Palavestra i Filip Mladenović, obojica već afir- misani u tom žanru, Žozi, jedna od poznatih “faca sa beogradskog asfalta”, Ninko Kresojević, “talentovani mladić smelih ideja”... Posebno je postala atraktivna emisija “202 bre” koju je vodio “doživotni urednik Indeksovog radio pozirišta Pera Lazić” kao i songovi koje su na poznate melodije za tu emisiju snimale rok zvezde, uključujući i Boru Čorbu. Na žalost, pokušaji da oživimo “Indeksovo radio pozorište”, ili makar da repriziramo najuspešnije emisije, nisu uspeli. VANREDNI PROGRAM Čvrstu šemu treba držati koliko god se može – radi slušalaca, njihovih navika, očeki- vanja, želja i potreba, ali – iz istog razloga treba je i menjati, kada se mora. Udar Al-kaide na SAD i ubistvo premijera Đinđića bili su događaji koji su, jednostavno, bili jedino što u tom trenutku interesuje slušaoce. U takvim momentima, radio kao istovremeno i najbrži i slušaocu najbliži medij, preuzima opšti medijski primat. U takvim situacijama jedino je moguće stalno objavljivati nove i nove informacije i, kada njih nema, reakcije i eventualne analize. Ponekad je teško pronaći pravu meru ponavljanja već objavljenih informacija – oni koji su se tek uključili ništa ne znaju, oni koji prate program u kontinuitetu već su čuli toliko puta da im je dosadilo, ali novinarska i voditeljska veština mogu to da pomire. Vredi pomenuti, i da kada je Đinđić ubijen i narednih dana – kako onih oficijelnih dana žalosti, tako i kasnije, 202 naravno jeste poštovala ne samo svoju obavezu da prilagodi muziku, nego i osnovnu pristojnost i dobar ukus, pa je to i učinila – ali nije svela muzičku matricu na beskrajno ponavljanje ljigavih instrumentalnih aranžmana. Žalost ne znači da – nema nikakvih vokala, da nema pevanja, niti da muzika mora biti dosadna i nekvalitetna. Žalost znači da muziku – pa i onu u kojoj ima vokala – treba prilagoditi tempom i atmosfe- rom prilici, izbaciti vesele, radosne, razdragane, zabavne melodije, a emitovati muziku – ozbiljnog raspoloženja. Prilika je to da se puste duže pesme od prosečnih 3 ipo minuta, da se emituju kvalitetnije kompozicije od tekućih hitova. Kod nas, po pravilu, muzika na gotovo svim radio stanicama tokom takvih dana biva jednolična, dosadna i nekvalitetna, isključivo istrumentalna, prava muzika za liftove i avione. Jasno je da je tako muzičkim urednicima lakše, naročito kada ne moraju da brinu o mogućim tumačenjima reči pesama – a još je Rišelje rekao da će u 10 redova bilo kog teksta naći razloga da autora osudi na smrt – ali, i drugima na radiju u takvim vremenima posao je teži nego obično, pa ga obavljaju – težina posla, uostalom, svakako nije merilo za kvalitet i uspeh. ORGANIZACIJA REDAKCIJE U skladu sa programskom podelom, organizovana je i redakcija. Imali smo 4 stalna voditelja (još jedno zlatno pravilo, uvek isti čovek na istom mestu u isto vreme – svaki 23

voditelj naći će svog slušaoca, tačnije svaki slušalac naći će svog voditelja, kakav god on bio, samo ako je uvek na istom mestu, frekvenciji, u isto vreme). Radili su po programskim blokovima, od 6 do 9, 9 do 12, 12 do 16 i 16 do 19. Dvestadvojka, kao socijalistički mastodont, imala je ljudi, bar po broju, u izobilju. Uz svakog voditelja, išao je urednik na programu, koji je sedeo u režiji i “punio” voditelja infor- macijama – o tome šta ide sledeće, kakva muzika ili prilog, svejedno. Tu je, još, bio i orga- nizator, koji je brinuo o tehnološkim delovima priče i, najzad, tehničar – koji je puštao ovo ili ono. Izuzetno komotna podela, zavisna od zastarele tehnologije – u savremenim uslovima, zbog štednje, najviše jedan ili dva čoveka su na emitovanju – mi smo ih imali četvoro. A iza svega su bile redakcije – jutarnja, dnevna i popodnevna, sa urednikom i sa po nekoliko sarad- nika, ranije opisan sistem rada u desku, urednici večernjeg, noćnog i vikend programa, čiji je posao bio da vode računa da se programska šema i koncepcija poštuju. Poseban tim, sa ured- nikom, nekoliko novinara i organizatorom, bio je zadužen za temu dana. Zbog činjenice da je program složena celina, bilo je neophodno da svaki deo sistema zna šta radi sistem u celini. Imali smo redovne kolegijume – i to tri vrste. Dnevni, tekući kolegijum, svakog jutra pre 10, na kome bih se sa zamenikom glavnog urednika i ujedno urednikom celog dnevnog programa i urednicima dnevnih segmenata (jutarnjeg, prepod- nevnog, podnevnog i popodnevnog programa, teme dana i deska) i šefom organizatora dogo- varao o tome šta je ono što tog dana interesuje našeg slušaoca i kako mu to interesovanje ispunjavamo, jednom nedeljno imali bismo veliki kolegijum – koji su činili zamenik i pomoćnici za dnevni, večernji, noćni i vikend program, urednik marketinga i programskih akcija, glavni muzički urednik i šef organizatora, gde bismo analizirali celinu programa i dogovarali se kako da ga povezujemo i, najzad, jednom nedeljno imali smo muzički kolegi- jum, gde bismo preslušavali pesme koje dolaze u obzir za ulazak na play-liste i određivali dinamiku rotacije. 24

ČETVRTI DEO – AKTIVNI RADIO Istraživanja prepoznatljivosti radio programa, pokazuju da neuporedivo manje ljudi zna za naš program nego što mislimo, da još manje zna gde na skali da nas nađe, a najmanje nas sluša, pa je nužno – voditi kampanju za radio, kao i za svaki drugi proizvod. Moramo uvesti gosta u kafanu, navesti ga da što više potroši i podstaći da ponovo dođe. Kampanja za radio ne mora da bude skupa. Ona se može voditi akcijama na terenu, od najmanjih, lokalnih, do akcija nacionalnog značaja. Važno je da akcija bude u skladu sa osnovnim stavovima uređivačke politike, jer će onda biti i u skladu sa interesima slušalaca. Naravno, u svakoj kampanji – pozitivne osobine “proizvoda” se ističu, pa to valja činiti i kod radija. A jedna od njegovih osobina, kao što je navedeno, i jeste taj njegov “aktivistički potencijal”, pa je sve time utoliko lakše. On sam je, dakle, istovremeno i medij za kampanju, i osobina koja se u kampanji populariše je osobina samog medija koji sprovo- di kampanju i način na koji se ona sprovodi je – ona sama po sebi. STRUJANJE PO EPSU Desilo se da je Elektroprivreda Srbije (EPS) jednog meseca poslala račune za struju koji su bili drastično veći nego što su ljudi očekivali. U nekim slučajevima – čak i nekoliko desetina puta veći. Tog dana, jednostavno, niko ni o čemu drugom nije govorio. Dvestadvojka je imala stotine telefonskih poziva, kao i drugi mediji, uostalom. Dvestadvojka je, za razliku od njih, pokrenula akciju. U ime pola miliona slušalaca, koliko je procenjivala da ima, objavila je listu zahteva: Programska akcija Beograda 202 STRUJANJE PO EPS-U Beograd, 18. januar 2002. Beograd 202 odlučio je da pokrene akciju građanskog pritiska na nadležne u Elektroprivredi Srbije i Vladi Republike Srbije sa tri osnovna cilja: - promena tarifnog sistema; - obustava isključivanja struje zbog neplaćenih računa do promene tarifnog sistema i regulisanja načina plaćanja dugova; - primoravanje EPS-a da posluje u skladu sa ustavom i zakonom. Akciju “Strujanje po EPS-u” Beograd 202 vodiće tako što će svakodnevno konsultovati stručnu javnost i građane Srbije o mogućem načinu tarifiranja, plaćanja, poštovanja ugovornog odnosa, demistifikacije kategorije angažovane snage i svim drugim temama iz ove oblasti i redovno pozivati predstavnike vlade i EPS-a da 25

odgovore na sva pitanja koja im upućuju stručnjaci i javnost. Beograd 202 poziva sve medije da se priključe ovoj akciji i prenose dnevne informacije o njenom toku. Beograd 202 pokreće ovu akciju uveren da je u našem društvu dovoljno sazrela snaga javnosti, i uveren da ono što su do sada uradili i što govore pred- stavnici vlade i EPS-a nije ni približno dovoljno da se rad EPS-a uskladi sa interesi- ma građana i društva. Po objavljivanju prvog saopštenja, iz dana u dan Dvestadvojka je objavljivala nova, insistirala na njihovom sprovođenju i pravila nekoliko specijalnih “mini emisija”, od po 2-3 minuta, koje bi emitovala nekoliko puta dnevno, tako da ih što više slušalaca čuje, bez obzi- ra u koje doba dana slušaju program. Dnevno je proširivala front organizacija uključenih u akciju – bili su to drugi mediji, sindikati, udruženja potrošača, nevladine organizacije, Otpor, koji je u to vreme predstavljao jaku organizaciju... Redovno je u te mini emisije ubacivala izjave slušalaca, za koje je otvorila poseban telefon, na koji su se javljale stotine ljudi dnevno, organizovala nagradnu igru “Ko je dobio najveći račun za struju” itd... U međuvremenu, svi drugi mediji su, izveštavajući o ceni struje, tih nedelja najvećem problemu u Srbiji, ujedno izveštavali o akciji Beograda 202, pošto smo izjave sagovornika pripremali kao pisane infor- macije koje smo prosleđivali drugim medijima, kao deo akcije – a svima su dobrodošle. Na vanrednu konferenciju za štampu, koju je držao ministar, otišao sam lično, kao glavni i odgovorni urednik, da bi slušaoci znali da je za naš program to pitanje najvišeg značaja, i postavio sam seriju neprijatnih i provokativnih pitanja. Posle dvadesetak dana, nadležni ministar je u gostovanju na programu 202 prihvatio sve zahteve, smanjeni su računi, obračuni su vraćeni na stari sistem. Šesnaesto saopštenje označilo je kraj akcije: Programska akcija Beograda 202 STRUJANJE PO EPS-U Akciji su do sada pristupili Narodni pokret ¨Otpor¨, UGS Nezavisnost, pokreti potrošača, Komitet pravnika za ljudska prava, Unija privatnih pekara, Prvi program Radio Beograda AKCIJA USPEŠNO ZAVRŠENA Beograd, 7. februar 2002. Prihvatanjem osnovnih zahteva, akcija “Strujanje po EPS-u” uspešno je završena. Ministar energetike i rudarstva u Vladi republike Srbije Goran Novaković na programu Beograd 202 potvrdio je da će tarifni sistem biti promenjen do kraja zimske sezone, a da će u tim promenama biti konsultovani stručnjaci i javnost. Ministar Novaković obećao je posebne olakšice za posebne socijalne kategorije stanovništva. Mogućnosti kreditiranja građana za prelazak sa struje na druge ener- gente za grejanje biće poznati u martu, obećao je ministar. Obustava isključivanja realizuje se ponuđenim rešenjima za plaćanje enormnih računa za decembar, a stru- ja se isključuje samo onima koji duguju po nekoliko meseci i koji su dobili po neko- liko opomena. Odluka ustavnog suda po kojoj je tarifni sistem u skladu sa ustavom mora se prihvatiti kao relevantna. 26

Beograd 202 odlučio je da veruje obećanjima ministra Novakovića, ali i da ostane u pripravnosti i da kontroliše sprovođenje obećanja. To su: da do kraja iduće nedelje novi zakon uđe u javnu raspravu i da se uvaže njeni rezultati, da uslovi za kredite budu poznati u martu i da novi, razumljiv i pravedniji tarifni sistem počne da se sprovodi po isteku zimske sezone. Zahvaljujemo se svim slušaocima i svim organizacijama i institucijama uključenim u akciju, koja je uspešnim krajem pokazala ulogu medija kao kontrole vlasti i otuđenih centara moći. Kao posledica skandala sa računima, nekoliko visokih šefova EPS-a je promenjeno, a samo nekih mesec-dva posle te akcije, i sam ministar je smenjen, po procenama – delimično i zbog debakla sa računima. Sličnih akcija 202 je vodila još, ali ova je bila najduža i najteža. Primer te akcije govori da bez ijednog uloženog dinara, može da se napravi kampa- nja koja će javnost, odnosno ciljnu grupu, ne samo podsetiti na postojanje stanice, nego i na njenu poziciju – konkretno, programska filozofija 202 bila je – biti na strani slušalaca. Kažem, u ovom tekstu prevashodno govorim o iskustvima sa Beograda 202. Ali vredi zapamtiti dve akcije koje je vodio Radio B92. Kada su izbegli Srbi iz Hrvatske, posle akcije Oluja, danima u koloni ulazili u Srbiju i dok je Miloševićeva propaganda to pokušavala da minimalizuje, taj radio je organizovao konvoje humanitarne pomoći. Slušaoci su i prikupljali pomoć, i distribuirali ih svojim kolima. Radio je sve to – organizovao. Sličnu akciju, opet kada je država zatajila, B92 sprovela je s proleća 2005. kada su katastrofalne poplave pogodile deo Banata. Akcije mogu biti manje ambiciozne, a podjednako uspešne – važno je, podsećam, obavestiti one koji ne znaju – šta ima u našoj kafani. Dakle, treba da se smisli nešto što će privući druge kolege da o tome obaveste svoju publiku, ne samo iz kolegijalne solidarnosti, već tako što treba načiniti događaj sam po sebi. U principu, radio kao medij najjednostavni- je može da organizuje dve vrste akcija – humanitarne, uz pomoć slušalaca, i muzičke, uz pomoć muzičara čiju muziku inače emituje. Humanitarne akcije organizuju se uz pomoć slušalaca, koje, u stvari, treba posmatrati kao deo samog radija, jer – oni to i jesu. Uz prikupljenje pomoći od njih, oni su i razlog što su mnoga preduzeća zainteresovana da budu darodavci. Sakupljena pomoć onda se može dati primaocu, a drugi mediji se pozovu na događaj. 202 je organizovala nekoliko atraktivnih akcija te vrste, poklanjajući najpotrebnije beogradskim bolnicama i sirotištima, uvek uz poneki dodatni program prilikom dodele poklona – bio bi tu neki mađioničar, pantomimičar, ako su sirotišta u pitanju, ili gudački kvartet studenata muzičke akademije... Organizujući takve akcije, radio emituje sliku o sebi i van sopstvenog programa, onima koji ga slušaju poručuje da je društveno odgovoran, čini dobročinstvo i daje razloga novim gostima da svrate da pogledaju šta ima u našoj kafani... IZLAZAK IZ RADIJA Koncerti su, takođe, uobičajen i logičan način izlaska radija van sopstvenog programa. Naime, većina slušalaca radio i sluša zbog muzike. Muzičari, pak, bez radija teško dopiru do slušalaca. Svima je u interesu, dakle, da se organizuju besplatni koncerti, određenim povodom. 27

Naravno, to je smisleno samo ako na koncertu nastupaju muzičari žanra koji određeni radio emituje. 202 je nekoliko puta organizovala koncerte u Beogradu i unutrašnjosti, u dva navrata čak zatvarajući centralni gradski trg, Trg Republike, na kome su svirali najveći domaći bendovi. To je ujedno bivao povod za oglase na tv stanicama i novinama. Sa tih koncerata, koji su događaj sam po sebi, o kome ne samo da su potencijalni slušaoci obavešteni preko drugih medi- ja, nego su i toliki mogli neposredno da vide šta se dešava, objavljivali bismo potom snimke, koje bismo delili slušaocima u nagradnim igrama – ali, o tome malo kasnije, jer nagradne igre su isto što i tura na račun kafane – služe da vas podstaknu da popijete još 5 tura na sopstveni račun. Za sada još nagovaramo goste da u kafanu uđu. Pokazalo se da gostovanja u unutraš- njosti za prestonički radio koji “gađa” i van prestonice imaju izuzetan značaj. U seriji gostova- nja pod naslovom “Poklon vašem gradu”, 202 je gostovala sa koncertima rok muzike, džeza i Dragostorom ozbiljne muzike, kao i sa tribinama i gostovanjima na lokalnim medijima u Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu. Kvantitativna istraživanja pokazala su posle tih akcija veliki skok slušanosti, a na fokus grupama utvrdili smo da su jedan od glavnih razloga zašto su “ušli u našu kafanu” – te akcije koje smo vodili. Nije na odmet podsetiti da uvesti ljude u kafanu, podstaći ih da puno potroše i da dođu opet, predstavljaju tri različite stvari i da samo sve tri daju kona- čan rezultat – dobro poslovanje. Koliki se značaj pridaje koncertima, govori primer koji sam našao u američkoj literaturi gde autor predlaže da, kada konkurentska stanica pravi koncert, vaša “ukrade” taj događaj, tako što će na prilazima koncertu deliti svoj propagandni materijal, letke, bedževe, parkirati svoje automobile sa oznakama, itd... U našem sistemu vrednosti, tako nešto bi svakako bilo nefer. Fer je, međutim, da priznam da je najbolji marketinški potez jednog radija koji sam ikada video napravio radio B-92, na koncertu R.E.M. u Beogradu. U punoj Hali jedan Beogradskog sajma, gde je apsolutno svaki posetilac potencijalni slušalac B-92, posle pauze na binu je izašao Majk Stajp sa Devedesetdvojkinom majicom i nekoliko puta pozdravio taj radio! Inače, on se pojavljuje i u jednom njihovom reklamnom spotu – kontakt je stvoren kada je B-92 dobijao MTV nagradu. Potpuno je izvesno da B-92 nema tih para koje su potrebne za plaćanje R.E.M.- a, već da je iskoristio svoj imidž i dobio besplatnu, vrhunsku reklamu. Postoje, naravno, i mnogi drugi načini da radio “izađe” ne samo na ulicu, nego i u druge medije. Ozbiljne PR kampanje, ili oglasne kampanje po novinama, tv i na bilbordima, uvek su moguće, mada one zavise i od para. Ono što mi zovemo “medijsko sponzorstvo”, kada reklamiramo događaj, a događaj reklamira nas, takođe je dobar način prisustva u javnos- ti. Tu je, međutim, kao i uvek na radiju, važno misliti o sopstvenom slušaocu i ne prihvatati se svega i svačega, već sponzorisati samo događaje interesantne za ciljnu grupu. Nema, na primer, nikakvog smisla na folk radiju sponzorisati organizovanje tribine o postmodernoj filozofiji, ali na nekom umetničko-naučnom programu javnog servisa svakako da. Za radio kome su vesti važan programski segment, dobro je sopstvene vesti emitovati i u vestima drugih medija – već je rečeno da je 202 to uspešno činila. Razlog je jednostavan - svaka vest napravljena u vašem radiju, za potrebe vaših slušalaca, verovatno interesuje još nekoga, ko je inače nije čuo. Težak deo posla je doći do vesti - ništa lakše nego kada vest već postoji, napraviti je i u pisanom obliku i distribuirati drugim medijima. Internet sajtovi radio programa mogu biti veoma dobar alat za razvoj samog progra- ma, iz jednostavnog razloga što su mnoge odlike radija i interneta slične – široka dostupnost, komunikativnost (na internetu je interaktivnost maksimalna, ali ona postoji i na radiju), br- zina... Preko sajta moguće je obavljati ogroman deo komunikacije sa slušaocima – glasanje, 28

predloge, komentare... Važno je što više “uvezati” živost interneta i živost samog radio pro- grama, sa obavezom voditelja da redovno u programu prepričava šta se dešava na sajtu. Treba uvek imati u vidu i da je sajt radio programa jedno, a radio na internetu nešto sasvim drugo, de facto poseban medij koji ima svoje zakonitosti i koji nije tema ovog priručnika. PREVLAČENJE SLUŠALACA Kao što je gore rečeno, nije dovoljno samo nagovoriti slušaoce da izaberu vašu frekvenciju – metaforički da uđu u kafanu. Kada su već tu, moramo da znamo šta žele i vole da jedu i piju, pa im to i ponudimo. Moramo ih namamiti i da uzmu što više iz naše ponude – ne samo glavno jelo, nego i predjelo, i dezert. Što će reći da, kada su već tu, nađemo nači- na da ih što duže zadržimo na talasu, ne bi li slušali što više onih naših 15-minutnih intervala. Jednom kad uđu, da im ponudimo: “Vidi, imamo još ovo, i ovo, i ovo”, a da je to, kao što smo utvrdili, baš ono što njima treba. Osnovni metod, kao kada kelner na kraju ručka preporučuje kafu, dezert i dižestiv, da se slušalac navede na što duži boravak na programu zove se “prevlačenje” i vrlo je prost. Voditelj, kad god se oglasi, ne najavljuje samo sledeću stvar (muziku, govor, štagod) – već i ono što je malo kasnije na redu, za nekih 10-ak minuta. Kaže, na primer, da je muzika koja je emitovana bila ta i ta, a da će, posle priloga o tome i tome – ponovo biti muzika, i to baš pesma ta i ta. Naravno, pesma koju tako najavljuje je – trenutni hit. Ili, ako negde između pesama kaže temperaturu, pozove slušaoce da ostanu još na talasu, jer će detaljna prognoza doći na red posle sledeće muzike. Ono što znamo da slušaoce posebno interesuje, to poseb- no najavljujemo – vesti, vremensku prognozu, muziku, šta god. Na taj način, slušalac ostane još desetak minuta, pa još desetak, pa još... Prevlačenja iz intervala u interval treba kombinovati sa celodnevnim prevlačenjima – ko vas sluša ujutro, da nastavi to i tokom dana, i večeri... Najjednostavnija prevlačenja su – nagradne igre. Pokloni mogu biti reklamni materijal same stanice – kape, majice, olovke, upaljači, nalepnice (jeftini za izradu, a imaju i neku upotrebnu vrednost, pa su bolji za pok- lon od nalepnica, na primer, podmetači za čaše, podloge za miša ili okvir za auto-table), na- ravno cd-ovi sa koncerata stanice. Izvrstan poklon je i bedž sa imenom popularnog benda i imenom stanice – nosiće ga svaki fan benda i tako reklamirati stanicu u društvu u kom se kreće, društvu potencijalnih slušalaca. Na bedžu treba da piše “radio taj i taj – pušta pesme tog i tog”. Takve poklone treba dodeljivati posle neke celodnevne igre, čiji je cilj - prevlačenje. Igra može biti, na primer – reč dana. Pa voditelji svaki sat kažu po jedno slovo iz te reči. Da bi znao celu reč – moraš biti na programu ceo dan. Ili, igra “pronađi pesmu” - kaže se da je pesma dana ta i ta, i – pobeđuje onaj ko se prvi javi kada se ona emituje. Nagrada može biti da pobednik predloži pesmu dana za sutra. Ili, neki kviz na koji se odgovara u nekoliko delo- va dana. Svakako, na inventivnosti je ljudi u samoj stanici, kakve će i koliko za publiku interesantne igre uspevati da smisle, jer ni jedna od ovih ne treba da traje večno. Potrebno je nekoliko puta godišnje organizovati nagradnu igru sa nešto vrednijim nagradama. Obično je najjednostavije to učiniti oko nove godine, ali bi bilo pametno – svaki put pred istraživanje slušanosti. Važno je – nagradne igre i same nagrade precizno usmeriti prema publici. Nipošto ne bi smelo, a takve greške su se događale i na 202, da stanica koju 29

sluša šira teritorija nagrađuje slušaoce samo u glavnom gradu, kakvom večerom za dvoje ili ulaznicom za neki događaj. Pored “prevlačenja” po vertikali, tokom dana, postoje i takozvana prevlačenja po ho- rizontali, za određeno vremensko razdoblje tokom nedelje. Dobro je uvek najaviti i šta će sutra biti otprilike u isto vreme, jer ljudi obično imaju svoje dnevne navike i otprilike u isto vreme slušaju radio. Treba im dati razlog da i sutra to obavezno učine. Da li je to pesma koja je tog dana pobedila, da li je to nova tema, da li je to atraktivan gost dogovoren za sutra – važno je da je nešto što je za slušaoca interesantno. Takođe, važno je da te horizontale budu jednoobrazne, jer slušalac mora znati šta ga očekuje – on upravo i traži određenu vrstu muzike, određeni ritam, vrstu informacija, humora, čega god. Na dvestadvojci smo, što se pokazalo kao odličan podsetnik, pravili posebne liste za proveru, na kojima bi organizator morao da štiklira voditelju svaki put kada ispuni neku od obaveza (da kaže određen broj puta u satu tačno vreme, temperaturu, prognozu, da identifiku- je program, objavi kontakt telefon i adresu sajta), kao i da ga potseti šta mu još preostaje. Identifikacija stanice – obavezno sa talasnom dužinom, pogotovo za stanice sa mrežom predajnika - takođe je posao voditelja, ali je poželjno napraviti i seriju identifikacionih džin- glova stanice i puštati ih, opet određenom dinamikom, po ugledu na plej liste. Imali smo i posebne programske potsetnike, u kojima su stajale ovakve stvari: “Voditelj je dužan da u svakom kvartalu najavi deo sadržaja sledećeg kvarta- la, i najmnje jednom u satu, sadržaj programa u kasnijem periodu. Drugim rečima – treba da kaže da mu je tema ta i ta, da će od muzike nešto kasnije čuti to i to, da će vesti biti za toliko i toliko, da će slušalac moći da čuje sve informacije koje ga intere- suju, da 202 prati situaciju glede tog i tog. Što se tiče najavljivanja kasnijeg programa, voditelji koji su na talasu od 10 treba da najave temu dana u kontakt programu i temu u popodnevnom bloku, da najave temice koje se prate, da kažu gde su nam sve reporteri, koje pakete pravimo za taj dan, da najave večernju i noćnu horizontalu, hit i šta već ide posle – Dragostor, Sav taj jazz itd... Mesto za to, voditelj sam određuje – ukoliko čuje, na primer, neku žestoku rock stvar, neka najavi hit; ukoliko ponedeljkom ima neku priču o ozbiljnoj muzici ili visokoj kulturi uopšte, neka najavi dragstor, ukoliko nema ništa od toga, neka veže za petnaestominutne najave. Voditelji su dužni da sažimaju informacije iz prethodnog perioda u svojoj smeni, pogotovo kada “voze” teme. Zbog velike fluktacije slušalaca na programu, najvažnije stvari neophodno je ponavljati, a zbog onih koji su duže na programu, ne dosađivati. Dakle, voditelj kaže da mu je tema ta i ta, da je o tome taj i taj rekao to i to, ta i ta to i to, a da se ide dalje i da pita tog i tog to i to.” Ovaj priručnik, svakako, ne pretenduje da ponudi apsolutan recept za pravljenje uspešnog radija. Da je to moguće kombinacijom istraživanja i pravila, ljudi na radiju ne bi bili potrebni – dobar softver bi sve rešio. Istina, dobri softveri rešavaju puno toga na radio stanicama, ali uvek ostaje onaj ključni deo, deo inventivnosti – koji je na samim ljudima iz određene stanice. No, ukoliko budu imali u vidu ovde skicirane metode i koristili ih kao izvor ideja, podsetnik šta je sve moguće napraviti, imajući na umu principe koji se navode u tekstu pre nego konkretne primere, izvesno je da će se povećati broj slušalaca. 30

PETI DEO – NIKAD DOSTA PESAMA KOJE DOSADE Legenda kaže da su princip rotacije muzike u Americi pedesetih godina prošlog veka otkrila dvojica di-džejeva, kada su sedeli u kafiću i ukapirali da ljudi malo-malo odlaze do džuboksa i ubacuju pare da ponovo i ponovo čuju jednu te istu pesmu! Shvatili su da ljudi vole da slušaju neku muziku stalno iznova – dok im ne dosadi. I tako je, navodno, nastala prva muzička formatirana stanica tipa “Top 40”, na kojoj se uvek vrtelo samo 40 pesama – najvećih hitova. A dobra muzika je ključ uspeha radija – po definiciji, u evropskim zemljama, najveći broj slušalaca izjavljuje da radio sluša – zbog muzike. U istraživanju koje je radio Strateški marketing oktobra 2004. za teritoriju cele Srbije, bez Kosova, 72,2 odsto slušalaca od 10 do 70 godina, odnosno oko 4,2 miliona, izjavljuje da je muzika sadržaj koji ih najviše privlači kada slušaju radio. To ne znači da je u preostalih 27,8 procenata sve ono drugo, već samo – da muzika interesuje najveći broj ljudi, a neke od njih, na primer, uz muziku – sport, a neke druge – uz muziku – vesti ili bilo šta treće. Da li treba ukupno 40 ili 400 pesama emitovati na jednom programu, manje je važno – važno je da se tačno zna koja muzika, kada i kako treba da se pušta slušaocima. Istraživa- nja su i ovde dragocena – ali kod nas, zbog činjenice da je radijska industrija u ozbiljnoj krizi zbog nepostojanja tržišta, ili makar da je tek na početku razvoja, to se retko čini. 31

OSNOVNI KRITERIJUMI IZBORA MUZIKE Suština postupka istraživanja muzike je okupljanje slušalaca – jeftinija varijanta je telefonom – kojima se pušta muzika za koju se pretpostavlja da će im se dopasti, sa zadatkom da je vrednosno kategorizuju, koliko im se sviđa, da li žele da je čuju... U svetu i za to pos- toje specijalizovane agencije, a veće radio stanice imaju sopstvene istraživačke timove. Dvestadvojka je u kvalitativnim istraživanjima – fokus grupama – imala i set pitanja vezan za pesme koje se najčešće emituju. Budući da su testirani samo refreni i to pesama koje su se već uveliko vrtele na radiju, to je imalo za cilj pre da utvrdi neku vrstu opšteg okvira, nego što je bilo pravo istraživanje. Za njega nije bilo para. Istraživanja, mada najbolji, nisu i jedini metod na osnovu kog se može utvrditi šta slušaoci zaista žele. Javljanja slušalaca u program, glasanja, izbori pesama, ali i podaci iz muzičkih prodavnica, od preprodavaca, posećenost koncerata – sve su to elementi na osnovu kojih se može utvrditi želja publike da sluša neku konkretnu pesmu. Naravno, osećanje mu- zičkih urednika i njihovo poznavanje i muzike, slušalaca, “čitanja” podataka iz istraživanja i znanja kako sve to “spakovati” u program - ključni je element uspešnog izbora muzike i njene kasnije rotacije. Da nije tako – uz precizna istraživanja, dobar softver za rotaciju bi bio dovo- ljan za uspešan radio. A nije. Ukoliko je dobro “pročitana” želja slušalaca, onda je pravilo da se u kasnijoj rotaciji, “vrtenju” muzike na programu, izbegavaju pesme koje imaju najviše negativnih ocena – makar imale istovremeno još i više pozitivnih. Jer, muzika koja se nekome ne dopada, koja smeta – vrlo brzo će zauvek oterati slušaoca sa programa. Zato, na žalost retkih ljubitelja muzike istančanog ukusa, koji se po definiciji ne deli sa masom, pa da li govorimo o nekom alternativnom roku, džezu, etno ili savremenoj umetničkoj muzici, svejedno, takve muzike nema dovoljno na radio programima. I meni je žao, priznajem da bih voleo program koji bi mi svirao samo Nika Kejva, Toma Vejtsa, Morfin i tome slično, ali sam presrećan kad naiđem na nekoga ko ne pušta samo Britni Spirs, već i Madonu. No, zakoni industrije diktiraju igru, pa sam i sâm, kao glavni i odgovorni urednik Beograda 202, puštao ono što slušaoci najma- nje neće – mainstream. Naravno, u skladu sa prirodom radija, imperativom slušaoca i njegovih želja i navi- ka, odluka koja vrsta mainstream-a (pop, rok, folk, turbo...) uveliko je uslovljena ciljnom grupom. E, sad. Sve to lepo zvuči u teoriji – ali, kako to i praktično sprovesti? Koliko i kada treba puštati, koju i kakvu muziku, da je slušalac upozna, zavoli, da je želi i kako znati kada je postepeno skidati, a kada je odložiti u “ostavu”, kada je iz te ostave možda ponovo izva- diti? Na ovo pitanje, opet, postoji samo jedan tačan odgovor – puštati ono, onda i onoliko koliko slušalac hoće. USPEH JE U PONAVLJANJU Jedna stvar je konstantna – slušalac uvek hoće isto, šta god to bilo. Drugim rečima, jedan slušalac će svakako nekad biti raspoložen za Roling stonse, a nekad za nešto drugo. To drugo može biti, za jednog slušaoca narodnjak, a za drugog – eksperimentalni džez. Nek to slušaju negde drugde – neka uvek znaju da će kod vas – čuti Stonse. To su već dva slušaoca 32

koje smo privukli, mada bismo eksperimentalnim džezom sigurno zauvek odbili ljubitelja narodnjaka i obrnuto – pa ne bismo imali ni jednog. I na ovom primeru je jasno kako na radiju – manje znači više. Manje raznorodnog – više slušalaca, jer – nema one muzike koja ih sa talasa tera. U medijskom okruženju deseti- na drugih radio stanica, ali i ostalih tehnoloških proteza, samo specijalizacija, koja se na radi- ju zove “formatiranje”, može doneti uspeh. U svetu postoje desetine i desetine formata, pre- ciznih naziva, tako da se tačno zna za koga i koju muziku pušta stanica tipa Middle of the road, a koliko i kakvih informacija News plus. Kod nas, de facto jasno su formatirane samo neke stanice sa narodnjacima i – one koje puštaju želje i čestitke. Slušalac, dakle, mora da zna šta od vašeg programa očekuje. Muziku – takvu i takvu. Toliko domaće, toliko strane. Muziku iz tih i tih godina. Toliko i toliko ženskih, toliko i toliko muških vokala. Toliko i toliko takvog i takvog ritma, brzine... Isto važi i za odnos govora i muzike, kao i za prirodu govornog dela – da li je informativni, servisni, humoristički, dram- ski... Posao programskog direktora – kod nas tu funkciju obično obavlja glavni i odgovorni urednik - jeste, pre svega, da to najbolje odredi, da najtačnije shvati potrebu ciljne grupe i da prema njoj definiše osnovne programske odnose. Kada se osnovni odnosi programa definišu, pristupa se takozvanom “satnom planiranju” tj. – planiranju programa u okviru određenog sata, kao osnovnog okvira za planiranje programa. USTALJEN ODNOS GOVORA I MUZIKE U najkraćem, “radio sat” ili, “formatni točak”, kako ga ponekad nazivaju, jeste stan- dardni, prosečni sat jednog radio programa, u kome su tačno postavljeni odnosi muzike i go- vora. Radio sat se deli na kvartale, petnaestominutne intervale, koji se podudaraju sa kvarta- lima koji su osnovna jedinica istraživanja radio programa. Ta istraživanja, širom sveta, pokazuju da su najslušaniji prvi kvartal, pa treći, pa drugi, pa četvrti. To će reći, najviše ljudi se uključuje u radio programe na početku sata, očigledno očekujući da tu nešto počne, zatim na pola sata, a u drugih i četvrtih petnaest minuta retko ko nov dolazi na program – samo neko ne odlazi. Kada se ta činjenica, konstantna decenijama u različitim zemljama zna, jasno je koliko je pogrešna ideja nekih programa da emituju vesti 5 minuta pre početka sata, da bi “bili najbrži” - možda jesu najbrži, ali to zna samo mali broj slušalaca. Kada su, dakle, poznati svi elementi programa i principi slušanja radija, ostaje samo tehnički deo – kombinovanje poznatih elemenata. Na Beogradu 202, princip je bio dve trećine muzike i trećina govora, sa mogućnošću da se taj odnos pomeri samo u korist muzike. Reklame se u teoriji radija vode kao govor, budući da su i one “nosilac” informacija, među- tim, ja sam uveren da njih treba tretirati istovremeno i kao muziku, jer zvučni - i melodijski i ritmički - potencijal dobrih radio reklama jeste podjednako važan kao i njihov govorni sadržaj. Zbog toga mislim da odnos govor-muzika treba računati kada se reklame izbace – tj. koliko je procenata govora, a koliko muzike, u, na primer, 54 minuta programa, ako u svakom satu ima 6 minuta reklama. No, čak i ako nije tako – važno je imati uvek isti odnos muzike, govora i reklama. 33

A, B i C na gornjem prikazu “programskog sata 202” označavaju pojedine pesme sa odgovarajućih muzičkih lista, G je govorni sadržaj – voditeljski, novinarski ili neki treći, sve- jedno, a R su reklamni blokovi – popunjavali su se od broja jedan do broja tri, na mestima na kojima najmanje smetaju samom programu – tamo gde se najmanje sluša. Obeleženi minuti pokazuju vreme kada ističe pojedini segment. Pretpostavka je da pesma traje prosečnih 3 ipo minuta – muzička industrija se i trudi da pesme budu te dužine, upravo zbog radija. U satu je, dakle, predviđeno najmanje 10 pesama, odnosno 35 minuta muzike, 19 minuta govora i 6 minuta reklama. Naravno, trajanje muzike i govornih sadržaja nikada nije idealno, a na 202 je sat vari- rao u pojedinim delovima dana, ali je važno precizno planirati program “unazad”, tako da svaki sledeći segment počne kada treba. Na početku sata, naime, mora biti poznato koliko traju pesme, koliko vesti i drugi prilozi, koliko reklame, i samim tim – zna se koliko vreme- na ostaje voditelju. Da bi se “pogodio” početak sledećeg sata, prvo se vidi koliko traje R2, pa C6 i tako dalje, da bi se utvrdilo koliko ima govora za voditelja, po pojedinim segmentima. Pravilo na 202 bilo je – ako su muzike kraće, pa se pojavi slobodnog vremena u satu – uba- citi više muzike, a ne više govora. 34

Između pojedinih segmenata, uvek je moguće pustiti kratku programsku identifikaci- ju, reći najvažniju servisnu ili neku drugu informaciju, tačno vreme, temperaturu, kroz uvodne ili završne taktove najaviti ili odjaviti muziku. FORMIRANJE PLAY- LISTA A kako birati muziku? Na mestu gde je u jednom satu pesma koju obeležavamo sa A1, u sledećem treba da bude A4. Kako znati kada je ponovo potrebno u istom tom satu, nekog sledećeg dana, pustiti A1? Kada ponovo istu tu – tokom tog dana? To se određuje na osnovu muzičkih lista, takozvanih play-lista. To su, u stvari, sistemi izabranih pesama i dinamika kojom se one emituju. Postoje tri osnovna tipa. Tip “kućica”, tip “piramide” i tip top liste. Tip kućica je jednostavan. Na programu ide muzika tipa (sa liste) A, pa muzika B, pa muzika C – i onda opet iz početaka: Broj uz svaku pesmu označava konkretnu pesmu, a ime liste je – tip muzike koja je na njoj. A, B, C mogu biti osamdesete, devedesete i aktuelne, mogu biti domaći rok, engles- ki rok, američki rok, mogu biti ženski narodnjaci, muški narodnjaci i turbo folk, ali – mora- ju biti srodne i moraju biti definisane po jedinstvenom kriterijumu. Ovaj tip lista pogodan je za stanice koje puštaju muziku iz prošlih vremena, “oldies”, “gold”, i slične. Drugi najkorišćeniji tip plej lista, naročito u različitim formatima programa koji prate savremenu muziku, jeste piramidalni, u kome se najmanja grupa pesama – najčešće pušta. 35

Ovde su na A listi najveći hitovi, oni koji treba da se vrte nekoliko puta dnevno, i po nekoliko njih u svakom satu. Dakle, da u satu budu, na primer, tri različite pesme sa A liste i da ista pesma sa A liste bude emitovana nekoliko puta dnevno. Pesme sa B liste se ređe emi- tuju i čine ih ili pesme koje se “probaju” za A listu, ili pesme koje su bile na A listi, a vreme im je da se polako skidaju sa nje. C lista ima najviše pesama – ali se pojedinačno najređe emi- tuju. Određena pesma dolazi na red tek posle nekoliko dana. Top liste – kao programi “Top 40-ies” emituju isključivo najveće hitove određene vrste muzike – mada se i tu piramidalno menja učestalost emitovanja – što više na listi, to češće u etru. SKRIVENA MATEMATIKA Sistem je potreban pre svega zbog – ispunjavanja očekivanja slušalaca. Istovremeno, izuzetno je važno da slušalac ne primeti da postoji sistem. Zato pesme nipošto ne smeju da se puštaju u isto doba dana, nego ih treba tako podesiti da one koje hoćemo da slušalac najviše puta čuje – čuje tokom nedelje tek nekoliko puta. Slušalac, naime, ne sedi pored radi- ja osam sati dnevno – u Srbiji uspešne stanice imaju prosečnu dužinu slušanja oko sat ipo, iz nekoliko puta. Takođe, slušalac je najčešće otprilike u isto vreme na talasu. Dakle, treba pro- naći način da slušalac pesmu u prvim nedeljama rotacije čuje dovoljno puta da je zavoli, ali ne previše, da mu ne dosadi. Kada nama na radiju, koji smo stalno u studiju i stalno puštamo jedno isto, pesma sa A liste „izađe na uši“ – tek tada slušalac svesno voli pesmu. Onda mu je treba puštati još neko vreme, da uživa – mi u studiju već smo je omrzli, ali takav je to posao, kao što kuvar u kafani ne može da smisli sopstveni specijalitet, a kamoli da ga jede – i treba je skidati sa liste pre nego što slušaocu dosadi, jer će – ako mu se smučila, kada je čuje promeniti stanicu. Da bi se postigla potrebna dinamika, prevashodno treba odrediti koliko često tokom dana i tokom nedelje treba neku pesmu emitovati da je slušalac čuje onoliko puta koliko želimo. Za tu odluku – ključno je poznavati navike i želje slušalaca. Potom je sve samo pita- nje tehnike - pravi se jednostavna tabela, u kojoj je važno da se pesma ne ponavlja na istom mestu istog sata – matematika zavisi od broja sati za koje važi lista, broja pesama na listi i broja pesama sa liste koje se emituju u jednom satu. Na 202 dnevna A lista važila je za period od 6 do 19, dakle – 13 sati i imala je 16 pesama, a puštale su se po 3 u satu. Na taj način, kao što se vidi na donjoj tabeli, ista pesma na istom mestu ne ponovi se cele nedelje, a vrti se po 3 puta dnevno. Posle 8 nedelja, po dve pesme bi bile izbacivane sa ove liste, a dve nove dodate. (Tabela na sledećoj strani) Slično je izgledala tabela sa B pesmama, s tim što ih je bilo 9, a emitovale su se jed- nom u satu, pa ni tu cele nedelje ne bi ista pesma išla na isto mesto više od nedelju dana. C lista dnevnog programa na 202 imala je svih 300 pesama – i one su služile za postizanje zahtevanog programskog odnosa koji je određivao da li je muzika domaća ili strana, da li je muški ili ženski vokal, koja je dinamika, boja... Pa bi, ako je u satu sticajem okolnosti od tri pesme sa A liste upalo da dve budu domaće, i ako je B domaća, sve sa C liste bile strane. Naizgled komplikovanu računicu i evidenciju bitno olakšavaju programi za rotaciju muzike – među najpopularnijim je Selektor, u kome se sve ove funkcije mogu lako definisati. Ima, naravno, i mnogo drugih – od čitavih delova ogromnih softverskih paketa, do relativno 36

jeftinih grčkih, ruskih i sličnih programa koji obavljaju posao za prosečnu stanicu – na 202 smo koristili neki grčki Džezler, koji je za cenu od oko hiljadu dolara sasvim ispunjavao funkciju – Selektor je za stanicu veličine 202, jer oni prodaju licencu po broju slušalaca, iako je nekoliko desetina puta skuplji. ODNOS VODITELJA I MUZIKE No, kompjuterski program je ipak samo alatka – ključan je izbor muzike. Pored već objašnjenog načina odluke – istraživanje, osećaj, “povratna reakcija” od slušalaca, nužno je i odrediti sve osnovne odnose onako kako pretpostavljamo da slušaocu najviše odgovara – koliko kog godišta određene vrste muzike (na 202 Vlada Džet je primetio da je produkciono zvuk različit pre i posle početka osamdesetih, pa smo se opredelili da to bude “starosna grani- ca”), koliko muzike koje brzine (producenti sada obeležavaju broj taktova po minutu, a neka- da su to muzički urednici merili sami, uz pomoć metronoma), koliko muškog, koliko ženskog vokala... Pored muzičkog urednika, važna je i uloga voditelja, di-džeja. U principu, on mora da svaku pesmu “proprati” na najbolji način, uvek se pozitivno i podsticajno izražavajući o njoj. Važno je i da li se i šta najavljuje ili odjavljuje. Pesme sa A liste su u principu nove, pa je potrebno naučiti slušaoce da je to nova pesma njihovog omiljenog benda. Zato obavezno u odjavi – čuli su nešto, sviđa im se, a ne znaju šta je – dakle posle pesme treba reći ime i izvođača i pesme – a može i albuma. Kada određena pesma “padne” na B listu, već znamo koja je – a puštamo je, jer je slušaoci i posle 8 nedelja žele – dakle, najava može čak i bez imena pesme – samo izvođača. Na primer “Evo novih Stonsa, koje već dobro znamo”. Na C listi, u principu, trebalo bi da bude ono što se uveliko zna. Dakle – najava, da se slušalac privuče da ostane na programu – i samo ime pesme. Svako zna šta sledi ako voditelj kaže “A sada, Yesterday”. U principu, sve pesme sa C liste trebalo bi da budu nivoa poznatosti za određenu ciljnu grupu onoliko koliko je “Yesterday” opštepoznat. 37

Evo uredničkog uputstva koga su se voditelji na 202 morali da pridržavaju: PLAY LISTA Play lista A se obavezno identifikuje imenom i pesme i izvođača, bolje u odjavi nego u najavi, tj. pri kraju stvari pre nego na početku. Play lista B se obavezno iden- tifikuje imenom izvođača, može i stvari, bolje na početku nego na kraju. Napomene uz pesme služe kao pomoćno sredstvo. Potrebno je reći nešto od toga, ali i nešto više – voditelji znaju kada im koja stvar ide tokom cele nedelje i mogu da se dodat- no pripreme. U petnaestominutnom najavljivanju programa, takođe je uputno davati te podatke – na primer, ako posle R1 ide sportski blok, pa R2, pa nova stvar Riblje Čorbe, pa vesti, voditelj može sve to da najavi i da kaže da idu reklame, potom najsvežije sportske informacije, pa potom stvar Čorbe, a da album koji se zove tako i tako još nije izašao, da je to singl sa njihovog tog i tog albuma po redu, da potom idu vesti, a onda javljanje reportera sa događaja dana itd... Sva ova pravila, naravno, ne važe za autorske muzičke emisije, ali i autorske emisije moraju imati jasan koncept i moraju da se uklapaju u opštu boju programa. Za “muzičku boju” radio programa, važni su i ostali zvučni sadržaji – reklame, džin- glovi, avize, instrumentali kao podloga za govor, sve ono što se čuje na radiju. Nema nikakvog smisla na nekom programu folk muzike reklamirati izložbu savremenog under- ground stripa, pogotovo ako je u reklami muzička podloga neka “teška alternativa” - malo je verovatno da je makar i jedan slušalac zainteresovan za takav događaj, a muzika će ga izn- ervirati. Takođe, na rok radiju teško da će biti interesanta reklama sa crnogorskm narodnim pesmama, osim ako nije u ironijskom kontekstu. Na 202 veoma uspešno su se pokazali džinglovi i ostali elementi zvučne identifikaci- je koje je za potrebe programa komponovao Ljuba Ninković – kao rok muzičar i čovek sa radija, znao je nepogrešivo da pogodi boju potrebnu Beogradu 202. Na sve to, određeni filteri, koji se postavljaju na različitim mestima u sistemu dis- tribucije zvuka od studija do predajnika, obezbeđuju onu toliko važnu jedinstvenu “boju zvuka” nekog radio programa. Ako radio uspe da pronađe tu svoju boju, to znači da je uskla- dio sve sopstvene programske elemente i precizno ih usmerio prema svojoj publici, pa je uspeh bukvalno neizostavan. 38

EPILOG - NEUSPEH Slušanost je rasla brzinom koja je nezabeležena u istoriji radija na ovim prostorima, uz mnoštvo drugih postupaka – od marketinga, preko obuke ljudi, pravila za voditelje, nov- inare, organizaciona peglanja i detalje… A posle dve godine – dao sam ostavku. Razlozi za nju nisu u Dvestadvojci – naprotiv. Za te dve godine iskristalisao se jak, dosta podmlađen tim. Pošto je dvadesetak starih ljudi otišlo u penziju, bilo u druge delove RTS-a, gde je dinamika promena bila sporija, pa im je atmosfera više odgovarala, došlo je dvadesetak mladih. Sa jednom grupom iskusnih ljudi iz same 202, koji su oduvek bili pravi radio-heads- i, kao i sa “srednjom generacijom”, koja je u Miloševićevo vreme bila potisnuta, program se uspešno razvijao. Uspeh koji smo napravili držao me je tamo čak par meseci duže nego što je prijalo stomaku. Odlučio sam da odem upravo zbog toga što smo taj uspeh postigli uprkos sistemu, a ne uz njegovu pomoć. U jednom trenutku okoštali, retrogradni, učmali sistem je počeo da sve više i više blokira naše pokušaje – no, to je posebna tema. Menjali smo, unutar radija i RTS-a i sistem koliko se moglo. No, sistem RTS-a, društveni i politički kontekst, jednostavno, bili su takvi da je bilo jasno da organizacionih, strukturnih pretpostavki za dalji razvoj, tom dinamikom, nije bio moguć. Ali, pokazalo se da se dobar i slušan radio može napraviti, uprkos svim izazovima, ako se poznaje njegova priro- da i ako se njegove osobine iskoriste kao njegove prednosti, a ne mane. LITERATURA - Access to the Airwaves/Allan H. Weiner; Washington, Loompanics Unlimited, 1997. - International radio journalism/Tim Crook; London, Routledge 1998. - Menadžment elektronskih media / Peter K. Pringle, Michael F. Starr, William E. Mccavitt; Sarajevo : Embasy of the United States, Office of Public Affairs, 2004. - Novinarstvo u elektronskim medijima : metodi pripreme radio i televizijskih vesti / Endrju Bojd; Beograd : Clio, 2002. - Profili radija / Nikola Maričić - Beograd : Radio-Televizija Srbije - Radio / Martin Šingler i Sindi Viringa ; - Beograd : Clio, 2000 - Radio: The Book/Steve Warren; … - The Programming Operations Manual/Steve Warren - 10th ed; San Marcos, Warren Consulting, 2000. - Understanding Radio/Andrew Chrriseel. - 2nd ed; London, Routledge, 1994. - Verodostojni radio / Milutin Milenković - Beograd : Radio-Televizija Srbije, 1994 39

PRAVILA USPEŠNOG RADIJA - Uvek poštovati osnovna svojstva radija – sekundarnost, brzinu, intim- nost, aktivizam; - Manje znači više – budite konzistentni, odredite ciljnu grupu i odgo- varajući format; - Nikada ne iritirajte slušaoca – ni muzikom, niti bilo čim drugim. Jedan iritiran pravi veću štetu nego što sto oduševljenih donosi koristi; - Uvek isti voditelj, u isto vreme, na istom mestu – na taj način svaki slušalac nađe svog voditelja; - Zamislite svog slušaoca; - Radio se najviše sluša u prvom, pa trećem, pa drugom pa četvrom kvartalu – planirajte program u skladu sa tim; - Očekivanja slušaoca – nesvesna i svesna – uvek treba ispuniti; - Nikad, nikako i nipošto ne sme se lagati slušalac; - Uvek objavite ono što interesuje vašeg slušaoca, a ne vas; - Ponavljajte identifikaciju programa; - Pažljivo, harmonično planirajte horizontale, tj. dnevne segmente pro- grama; - Najavljujte šta sledi na programu – neposredno i kasnije tokom dana, kao i sutra u to vreme; - Ne gnjavite, neP pravite se pametni, ne pretvarajte se da znate ono što ne znate; - Uvek budite na strani slušalaca, a protiv svakog ko ugrožava njegove interese; - Pripremajte se za odlazak pred mikrofon, razmišljajte šta ćete, kada, kako i zašto reći; - Pratite šta radi konkurencija, šta kaže teorija, šta istraživanja i radite – ono što osećate da je ispravno; - Imajte uvek tačno utvrđene odnose na programu – govora i muzike, vrste muzike (brze:spore; muški:ženski vokal; domaće:strane) i tih odnosa se pridržavajte u svakom satu; - Organizujte nagradne igre koje se protežu celog dana. Nagrada može biti i puštanje pesme po želji nagrađenog – opet, pazite da pesma ulazi u vašu muzičku matricu. 40

43