Mediji i građanska okupljanja

1

2

1 mr Vladimir Barović / Mediji i građanska okupljanja NOVI SAD, 2009. MediaArtServiceINTERNATIONAL

2 mr Vladimir Barović MEDIJI I GRAĐANSKA OKUPLJANJA Izdavač Media Art Service International www.mediart.org info@mediart.org Edicija knjiga 13 Urednik edicije, za izdavača Rastislav Durman Recenzenti doc. dr Dubravka Valić Nedeljković prof. dr Dragan Koković Korektura Lidija Lazar Dizajn i kompjuterska priprema Emil Otrupčak Štampa „Maxima graf“, Petrovaradin Tiraž: 1500 primeraka Objavljivanje ove knjige omogućio je Fond za otvoreno društvo Srbije

3 mr Vladimir Barović Mediji i građanska okupljanja Novi Sad, oktobar 2009.

4

Predgovor Građanska okupljanja su oblik kriznih situacija koji se može izučavati sa raznih aspekata od žurnalistike i politikologije preko psihologije pa do nauke o bezbednosti. Taj civilizacijski fenomen tretiran je, promišljan i analiziran u različitim publikacijama i monografskim radovima ali je veoma malo posmatran iz ugla medija, odnosno uže naučne oblasti novinarstva. Građanski skupovi uvek su procesi i događaji od javnog interesa, zato su u fokusu medijskog interesovanja, što nas obavezuje da im posvetimo odgovarajuću pažnju i tretman koji nedvosmisleno zaslužuju u teoriji medija. Rad koji je pred sudom stručne i naučne javnosti namenjen je prvenstveno studentima osnovnih i master studija žurnalistike kao monografska jedinica ali je zamišljen i kao priručnik za izveštače, reportere, jednom rečju novinare, koji u svom radu obrađuju građanska oku- pljanja. Pisanje ovog dela realizovao sam u cilju proširenja literature i teorije medija u oblasti kriznih situacija, ali i sa željom unapređenja nastave na predmetu „Izveštavanje o prirodnim i izazvanim katastrofama i nesrećama“ koji studenti Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu slušaju na IV godini studija. Smatram da novinari moraju detaljno poznavati sisteme rada policijskih snaga jer time u značajnoj meri čuvaju ličnu bezbednost i integritet svoje medijske ekipe. U delu rada koji se bavi medijskom obradom skupova tretirani su svi važni elementi koji novi- naru mogu biti od koristi na terenu: od pripreme, preko izlaska na mesto skupa do izveš- tavanja i svih metodoloških radnji koje su neophodne za uspešan novinarski angažman. Nadam se da će ovo delo dati skroman doprinos u sveobuhvatnijem sagledavanju složenog medijskog fenomena kao što su građanska okupljanja koja predstavljaju struk- turalnu komponentu kriznih situacija. Iskreno se zahvaljujem biblioteci Novosadske novinarske škole, Matici srpskoj i Centralnoj biblioteci Filozofskog fakulteta u Novom Sadu na ustupljenoj građi, literaturi i materijalima. Zahvaljujem se kolegama novinarima i učesnicima protesta sa kojima sam razgovarao tokom pisanja ovog rada, ali neću ih pojedinačno imenovati da se neko u slučaju nenamernog propusta ne oseti zapostavljen. Iskrenu zahvalnost dugujem uvaženim recenzentima koji su stručno vrednovali i ocenili tekst kao i g. Rastislavu Dur- manu koji je prepoznao ovaj rad kao vredan za objavljivanje i svojski se trudio da izađe pred čitaoce. Na kraju posebnu zahvalnost dugujem svojoj porodici na nesebičnoj podrš- ci koju su mi pružili tokom pisanja ovog dela. Novi Sad, oktobar 2009. autor 5

6

1. Krizne situacije i građanska okupljanja 1.1. Krizno komuniciranje i mediji Građanska okupljanja su po svim merilima društveni događaji koje, bez obzira koliko bili mirni, nenasilni i tolerantni, možemo odrediti kao vanredne situacije ili u slučaju eskalacije nasilja nazivamo ih kriznim situacijama. Građanska okupljanja o koji- ma naši mediji izveštavaju a događaju se u svetu uglavnom su nasilna ili su karakteris- tična po masovnosti, specifičnosti ili posebnim oblicima protesta. Zbog navedenih ele- menata na početku moram pojasniti šta su to krize, krizne situacije i šta podrazumeva- mo pod tim terminima. Posmatranje kriznih situacija za medije ne predstavlja fenomen novijeg datuma iako laici prvu asocijaciju kriza vide u terorističkim napadima, ekološkim katastrofama, saobraćajnim nezgodama i sličnim fenomenima koji su karakteristični za najnovije doba. Krizne situacije prisutne su u medijima od njihovog nastanka jer su prve štampane pub- likacije – novine i listovi, tretirali tu oblast kao primarni izvor informacija. Uopšte je krizno komuniciranje uvek bilo privlačno za političke lidere, državnike, vladare i vojne komandante a ni izveštači prvih medija nisu bili izuzetak. Pisanje o raznim oblicima kriza za novinare je privlačno iz više razloga a najvažniji su: aktuelnost i želja konzume- nata informacija da saznaju nešto iz oblasti koja po pravilu zaokuplja pažnju javnog mnjenja. Prosečan čitalac, slušalac ili gledalac u većini slučajeva od medija očekuje da informativni prostor posvete događajima koje podvodimo pod krizne situacije, jer po toj logici nema vesti bez neke nesreće, nepredviđenog događaja ili masovne katastrofe. Savremeni konzument informacija to očekuje po inerciji, jer je na osnovu iskustva naučio/la da se u informativnim emisijama bez obzira na ostale događaje takve vesti nalaze na samom početku. Upravo te elemente pružaju građanska okupljanja u kojima imamo: masovnost, nepredvidivost i emotivni naboj. Uloga medija u svakoj krizi je višestruka jer su oni u savremenom MekLuano- vom „globalnom selu“ ne samo neizostavni element već se neretko postavljaju u pozici- ju kreatora realnosti. Umesno je postaviti pitanje koliko je ta medijska strana realnosti bliska istini ili onome što se približno desilo? Ako se neka krizna situacija koristi ili zloupotrebi tada nije realnost ono što se dogodilo već ono što konzumenti informacija misle da se zaista dogodilo, što možemo odrediti kao uslovnu, „medijsku istinu“ u kriz- nim situacijama. „Medijska istina“ na koju često nailazimo u građanskim okupljanjima, ne mora biti konstruisana smišljeno, sa zlom namerom, već može proizići kao nuspro- dukt krize u kojoj usled prikupljanja poluinformacija, kontradiktornih vesti ili dezinfor- macija novinari projektuju određen skup informacija kao fiktivnu istinu koju prenose konzumentima. Takve situacije neretko imamo baš na građanskim okupljanjima koja su pokrenuta političkim, socijalnim, ekološkim ili drugim motivima. U svakodnevnom životu, posebno u kriznim situacijama, često dolazi do kako kaže Verg, kada objašnjava funkcionalno komuniciranje, usklađivanja sopstvene pred- stave, ciljeva i htenja sa očekivanjem primaoca (Verg, 1975). U krizama je dakle za 7

medije posebno važan element odgovornosti a u funkcionalnom komuniciranju očekiva- nja primaoca se receptuju od strane komunikatora (onoga ko emituje informacije) pa prema Radojkoviću i Stojkoviću: „To se ostvaruje posredstvom empatije (italik u origi- nalu VB) – uživljavanjem komunikatora u osećanja i potrebe publike.“ (Radojković, Stojković, 2004: 40). Mediji nedvosmisleno služe kao, da upotrebimo Kombsovo određenje, komu- nikacioni kanal u svakodnevnim aktivnostima jedne zajednice i prema Lorimeru oni su društvene institucije koje funkcionišu unutar posebnih stega prava i politike. To Lori- merovo određenje u značajnoj meri ima reperkusije baš na građanska okupljanja koja su u značajnoj meri determinisana političkom (de)regulacijom medija. Ono što je očigled- no u redovnim prilikama usložnjava se u vanrednim okolnostima jer tada masovni medi- ji po pravilu saopštavaju uznemirujuće, neprijatne, često zastrašujuće informacije. Tada postoji dodatna potreba da se tim komunikacionim kanalima upravlja jer kako Lorimer primećuje: „Baš kao što se ne događa, nužno, da informacije teku slobodno između običnih građana i vlade, ne teku slobodno ni između raznih klasa i takvih sektora dru- štva kakvi su biznis, radna snaga, crkva i inteligencija“ (Lorimer, 1998: 64). Ako ni u re- dovnim okolnostima komunikacija nije uvek slobodna u vanrednim situacijama kao što su građanska okupljanja, ona je još složenija zato što neki od elemenata koje Lorimer navodi imaju interes da osim osnovne informacije unesu i dodatne podatke tj. šta raditi dalje? U kriznim situacijama mediji imaju zadatak da odgovore na niz pitanja ali u kas- nijim fazama imaju još odgovorniju ulogu a to je davanje odgovora na pitanja: ko je odgovoran za incident na nekom skupu, mitingu, protestu? U tom pogledu je očigledno da mediji ako se pridržavaju etike moraju nedvosmisleno zastupati javni interes, koji se ogleda u istinitom, nepristrasnom i objektivnom izveštavanju sa javnih skupova. Zbog važnih zadataka koje mediji imaju, Žaket naglašava ulogu novinara u kriz- nim situacijama kada piše: „Primer kako novinarstvo potencijalno ima važnu moralnu ulogu jeste tačno izveštavanje o prirodnim katastrofama koje nam prete u bliskoj bu- dućnosti, o zdravlju, putovanju, opasnostima po okolinu i sličnim, što sve mogu biti značajni činioci u zaštiti života i imovine“ (Žaket, 2007: 29). Poput Verga i Žaket se sa druge strane dotiče funkcionalnog komuniciranja i empatije kada kaže da neodgovorno izveštavanje može izazvati paniku: „...a preterano samopouzdanje na takav način da stvori ili pogorša postojeće društvene probleme širenjem lažnih informacija ili na primer iznošenjem tačnih informacija na jedan emocionalno zapaljiv način (italik podvukao VB)“ (Žaket, 2007: 29). Masovni mediji kao komunikološki mostovi sa korisnicima informacija preferiraju krizne situacije zato što taj fenomen čitaoce/gledaoce/slušaoce zanima po više osnova. Što je katastrofa veća, ima više žrtava ili je u njenom središtu neka javna ličnost to će više prostora za tu krizu biti na naslovnicama, najavama, vesti- ma dana. Što je politička, socijalna ili društvena komponenta građanskog okupljanja šira to će biti značajnije interesovanje konzumenata informacija za tu kriznu situaciju (seti- mo se 9. marta 1991. godine; 5. oktobra 2000. godine ili 17. marta 2003. godine). Prema Periniću tada vest o događaju tj. kriznoj situaciji postaje „roba“ koja se dobro prodaje. „Već su neka dosadašnja istraživanja pokazala da u takvim slučajevima u drugom planu ostaju profesionalni novinarski standardi i profesionalna etika a u prvi plan se stavlja naklada i komercijalni efekti koji se takvom nakladom dobivaju“ (Perinić, 2008: 34). U kriznom komuniciranju i specifičnim uslovima građanskih okupljanja 8

poseban izazov za novinare predstavljaju profesionalni standardi i novinarska etika koja se u tim slučajevima najtransparentnije poštuje ili krši. Ako su krizne situacije etički test za svakog novinara onda možemo konstatovati da su građanska okupljanja svojevrstan „diplomski rad“ iz etike svakog izveštača koji će pokazati pristrasnost i iz novinarstva preći u propagandne vode ili će ostati dosledan poštovalac profesionalnih standarda. 1.2. Krizne situacije – pojam i definicija Krizne situacije podrazumevaju po logici ili zdravorazumskom posmatranju neko nasilje, neku silu, ljudsku ili prirodnu koja utiče na život i imovinu određene zajednice. U suštini je to određenje sa komunikološkog aspekta u potpunosti ispravno jer ne posto- ji kriza bez nekih vidova nasilja bilo da je fizičko, sistemsko, psihičko, nastalo usled delovanja prirodnih sila, tektonskih poremećaja i sl. Ako posmatramo ljudsko nasilje možemo zaključiti da je ono evidentno od nastanka civilizacije a kako Hobsbaum primećuje ma koliko se razuman čovek današnjice tome protivio ono je u društvu uvek u manjoj ili većoj meri prisutno a čini se uvek će tako i biti. „Liberalna retorika nikada nije uspela da shvati da nijedno društvo ne funkcioniše bez određenog stepena nasilja u politici, čak i kvazisimboličkom obliku poput štrajkačkih straža ili masovnih demon- stracija, i da nasilje ima razne nivoe i pravila, kao što to zna svako u društvima gde je ono deo tkiva društvenih odnosa, i na šta Međunarodni Crveni krst stalno pokušava da podseti varvarizovane zaraćene strane dvadeset i prvog stoleća.“ (Hobsbaum, 2008: 36). U medijima se nasilje koje je neretko u središtu kriznih situacija odražava kroz retoriku, govor mržnje, odnosno oličeno je u verbalnom nasilju koje je samo jedan oblik ispoljavanja tog fenomena. Kod nas su različiti oblici govora mržnje do sada bili zastu- pljeni u velikoj meri kroz različite medijske forme a u krizama kao što su demonstracije, krimogeno nasilje i ratovi taj obrazac se koristio kao obavezan deo izveštavanja. „Na- silna retorika je otuda, veoma učestala. Oblici njenog ispoljavanja sve su perfidniji. Gotovo da se razvijaju mali eristički žanrovi zasnovani na frazeologizmima satiričnog, ironijskog i parodijskog karaktera. Recipijent je ostavljen u stanju kolebanja.“ (Stano- jević, 2007: 86). Ako smo ustanovili da u samom pojmu krize postoji neko nasilje, treba naglasiti da je u tome sadržana i određena pretnja bez obzira da li se ona odnosi na demonstracije, ekonomsku krizu ili napad uličnih huligana. Kriza se može odrediti na osnovu više ele- menata ali jedna od njenih determinanti glasi: „Kriza je definisana kao nagoveštaj pret- nje koji će imati negativne posledice ako ne bude upravljana ispravno.“ (Coombs, 2007: 5). Kombs smatra da postoje tri vrste krize koje mogu da utiču na: 1. javnu bezbednost 2. finansijski gubitak i 3. gubitak ugleda. Dakle kriza je opasno, neočekivano stanje za koje je potreban ozbiljan menadžment da se prevaziđe a Kvaranteli poredi krizni me- nadžment sa vojnom strategijom koju jedinu smatra adekvatnom za suzbijanje tih vanrednih, iznenadnih događaja. Ta komparacija u kriznim situacijama je česta jer ame- rički novinar Landkvist koji je pisao o uraganu Katarina u antrfileu „Kako definisati katastrofu“ navodi: „Takođe sam dobio nekoliko e-mejlova od pripadnika vojske koji su mi savetovali da ako zaista želim da nešto saznam o kriznom planiranju, moram krenu- ti u izveštavanje iz ratnog područja.“ (Lundquist, 2008: 37). Kada polemiše o krizama 9

Kvaranteli praveći sličan osvrt ističe: „To je područje taktike. Ako to uporedimo, dobro planiranje katastrofe uključuje generalnu strategiju koja vodi u pripremu za neočekivan hitan poziv zajednice.“ (Quarantelli, 1986: 3). Taj hitan i neočekivan poziv uključuje pored službi za vanredne situacije i reakciju medija koji među prvima izlaze na mesto krizne situacije. Pošto je u središtu našeg interesovanja kriza ili kako smo je nazvali krizna situacija, treba razmotriti šta taj termin podrazumeva. Sa medijskog aspekta krizna situacija podrazumeva oba elementa kako nasilje tako i pretnju što se ogleda u postulatu da je krizna situacija: „...svaki događaj u kojem su ugroženi ljudski životi, odnosno materijalna pokretna i nepokretna dobra.“ (Valić Nedeljković, 2007). Krizna situacija predstavlja značajan fenomen za medije i prema tome može se definisati na razne načine i prema nizu elemenata koji su karakteristični za različita područja delovanja u zajedni- ci. Krizna situacija za osnovu ima krizu koja je određuje, upravlja i donosi joj sve važne karakteristike. Zato treba posmatrati krize u širem kontekstu koje je razvrstao i odredio Kombs prema atributima odgovornosti u krizi, odnosno stepenu uticaja ljudskog faktora na taj fenomen. Činjenica je da bilo koji organ vlasti teško može da utiče na pojavu zemljotresa ali zato može na pojavu ekološke katastrofe ili saobraćajne nezgode, tako što će insistirati na poštovanju svih propisanih industrijskih ili saobraćajnih proce- dura. Kombs je prvu grupu kriza odredio kao minimalnu kriznu odgovornost i nazvao ih krizama žrtvi u koje spadaju: prirodne katastrofe, krize glasina, krize na poslu (napad na sajt i sl.) i krize proizišle iz pakosti/zle namere (namerna šteta prouzrokovana od osobe van ili unutar organizacije). Sledeći Kombsov element su incidentne krize i one se smatraju kao niska kriz- na odgovornost nadležnih a koje se dele na krize izazvane pretnjama/izazovima, krize izazvane tehničkom greškom i povrede usled proizvodne greške. Velika krizna odgo- vornost nadležnih prema toj podeli je kod kriza izazvanih ljudskom greškom (industrij- ski incidenti, ekološke katastrofe, ...), kriza izazvanih ljudskom greškom u proizvod- nom procesu (usled ljudske greške proizvod je potencijalno opasan - nuklearni produk- ti i sl.), i krize usled organizacionih propusta (političko vođstvo ili menadžment je pre- video neke akcije usled čega izbija kriza) (Coombs, 2007: 12). Pomenuti autor je istakao da mnoga istraživanja u fokusu imaju odnos između vrsta krizne odgovornosti i pretnje za reputaciju neke kompanije, organizacije ili zajednice o čemu je samostalno i u koautorstvu pisao u stručnim časopisima (videti: Coombs, W. T., & Holladay, S. J. (1996); Coombs, W. T. (2004); Coombs, W. T., & Holladay, S. J. (2002)). U našem slučaju građanska okupljanja je prema Kombsovoj podeli moguće podvesti pod organi- zacione propuste u vođenju države (korupcija, krađa na izborima, neisplaćivanje soci- jalnih davanja). Mogući motiv građanskog okupljanja može biti ekološka katastrofa (npr. zagađenje u Pančevu) pa bi tada proteste po Kombsovoj podeli podveli pod krize izazvane ljudskom greškom. Krizne situacije time su došle do ekspliciranja onoga što je pokretač svake krize i od čega u značajnoj meri zavisi izveštavanje medija a to je logički ciklus krize. Više autora iznose tezu da svaka kriza poseduje određene faze koje su slične u svim kriznim situacijama jer imaju karakterističan sled događaja. Moguće je zaključiti da svaka kriz- na situacija ima sledeće faze: 10

1. period najave ili nagoveštaja; 2. period vidljivog nastanka; 3. razvoj i eskalaciju krizne situacije; 4. period opadanja krize; 5. završetak krize kada se ona više ne ispoljava (izuzimajući njene posledice). Mediji reaguju već u stavu 2, kada je kriza vidljiva i lako uočljiva a zatim prate sve elemente do sanacije i istraživanja posledica tj. utvrđivanja konkretne odgovornosti za krizu. U slučaju građanskih okupljanja to može biti već najava za organizovanje nekog mitinga, protesta, štrajka i sličnih manifestacija. Određivanje pojma i definisanja krize bilo bi nepotpuno ako ne bismo izneli živo- tni ciklus krize koji je Fink podelio na: najavu krize (Prodromal Crisis), akutnu fazu krize (Acute Crisis), hroničnu fazu krize (Chronic Crisis) i fazu rešavanja/saniranja krize (Crisis Resolution) (Fink, 1986). Mediji učestvuju aktivno u svim fazama osim u prvoj kada je kriza latentna. Tada odgovorna lica, bilo da se radi o nosiocima javnih funkcija ili menadžerima kompanija, neretko pokušavaju da prikriju kriznu situaciju i to ugla- vnom od predstavnika medija. To se transparentno uočava na građanskim okupljanjima, kada režim želi da sakrije nezadovoljstvo građana, ili na štrajku u fabrici, koji menadž- ment ponekada negira, zataškava i medije odvraća od razgovora sa nezadovoljnim rad- nicima. Ako se složim sa autorima koji smatraju da je krizna situacija složen, nepredvidiv i teško kontrolisan proces, pojava ili akt, mogu zaključiti da se za takve fenomene koji su često vezani za neko nasilje ili pretnju nasiljem uvek vezuje pažnja medija. Ako su u pitanju poznate ličnosti tada će o kriznoj situaciji izveštavati i mediji kojima informisa- nje nije u prvom planu odnosno oni koji se determinišu kao tabloidi, žuta štampa ili zabavno-informativni elektronski mediji. 11

2. Građanska okupljanja 2.1. Podela i oblici građanskih okupljanja Novinari koji su izveštavali sa protesta i događaja u čijem je središtu građansko okupljanje, uočili su da od karaktera protesta, kao i od učesnika, u velikoj meri zavisi način na koji se izražava (ne)zadovoljstvo: državnom politikom, socijalnim stanjem, ekološkim prilikama ili nekim drugim društvenim problemom. Moguće je izvršiti podelu javnih okupljanja i izražavanja (ne)zadovoljstva po više kriterijuma: sociološkom, psi- hološkom, kriminološkom, istorijskom, bezbednosnom, politikološkom i medijskom. Sve pomenute elemente neću posebno obrađivati sem napomene da se radi o komplek- snim pitanjima i opservacijama koje svaka naučna disciplina posebno tretira i razmatra. U cilju konciznosti izneću podelu sa medijskog aspekta koju sam izveo i determinisao. Na osnovu medijskih kriterijuma a po izvedenoj klasifikaciji, podelu građanskih okupljanja moguće je izvesti po: - motivaciji; - obliku ispoljavanja; - karakteru skupa; - strukturi okupljenih; - brojnosti učesnika; - učestalosti. U prioritetne zadatke medija spada obrada svih navedenih elemenata kada se radi o kriznim situacijama kao što su građanska okupljanja jer ako ne odredimo vrstu i karak- ter nekih demonstracija nije moguće pružiti potpunu i objektivnu informaciju, što važi i za ostale pomenute kategorije. Svi segmenti podele izvedeni su na osnovu kriterijuma medijske svrsishodnosti jer se odnose na jasno definisane distinkcije koje pomažu novi- naru/ki na terenu da precizno odredi osnovne karakteristike javnog protesta, štrajka, nemira i drugih primera okupljanja građana. Izvedenu podelu konstruisao sam na osnovu istraživanja, posmatranja i rada na terenu uz konsultovanje eksperata i stručne literature iz oblasti bezbednosti, prava i politikologije. Ako se posmatra motiv okupljanja građana prva asocijacija je politika kao najčešći razlog za mobilizaciju „širokih narodnih masa“ kako se govorilo u socijali- stičkom uređenju, ali u savremenom svetu globalizacije postoje još neki motivacioni ele- menti kao što su socijalni koji je posebno prisutan u zemljama ubrzane tranzicije. Neredovna primanja, loši uslovi života, slaba perspektiva za mlade, raspad sistema zdravstvenog osiguranja, su problemi koji pogađaju kompletno stanovništvo ali su u nestabilnom društvenom okruženju česte žrtve neobrazovana lica, osobe sa invalidite- tom i manjinske grupe. U taj segment mogu ući i posebne u suštini specifične nefor- malne grupe kao što su navijači, ideološke grupe (neonacisti, anarhisti), grupe mladih sa muzičkom orjentacijom kao motivom (metalci, pankeri, rokeri, darkeri, emosi). Treba 12

pomenuti i moguće kombinacije dva motiva oličene u skinheds grupama koje OI! muziku povezuju sa nacističkom ideologijom ili rege i rasteferijansku religiju. Za raz- liku od zemalja u procesu tranzicije razvijene zemlje sve češće potresaju protesti i skupovi koji za pokretačku snagu imaju ekološku perspektivu planete pa je to primer okupljanja građana koji mogu markirati kao dominantan u pojedinim državama, uglavnom razvijenih zapadnih demokratija. Povod za okupljanje građana može biti i umišljena ili stvarna rasna segregacija i tada se kao središnji motiv postavlja boja kože što je specifično za SAD ali i neke evropske zemlje u kojima dolazi do protesta na ras- noj osnovi (Fonten, 1997). Kao poseban segment i motiv za javne izraze nezadovoljstva, posebno u islamskim zemljama navodi se religija kao ozbiljan razlog za okupljanje velikih masa koje manifestuju svoje verske stavove. To nije specifikum samo musliman- skih već i drugih verskih zajednica. Podela građanskih okupljanja po motivaciji Po obliku ispoljavanja građanskih okupljanja moguće je izvesti podelu na različite načine sabiranja i kretanja određene mase koja se organizovala ili je organizo- vana od strane neke nevladine organizacije, interesne grupacije, sindikata ili političke stranke. Mediji u Srbiji najčešće su početkom devedesetih godina pratili mitinge kao specifične oblike pružanja političke podrške određenoj ideologiji ili političkoj koncepci- ji vladajuće ili opozicione stranke ili koalicije. Na tim skupovima konzumenti informa- cija imali su direktnu interakciju sa medijima u uslovima kriznih situacija. Građani su od strane medija snimani, fotografisani, anketirani, davali su izjave a politički lideri su intervjuisani tokom demonstracija i protesta kao organizovanog izraza nezadovoljstva režimom i vladajućim političkim sistemom. Iako za našu društvenu scenu nije karakterističan oblik javnog okupljanja, u nekim zemljama marševi predstavljaju neizostavan deo političkog, religijskog i kultu- rološkog oblika manifestovanja građanskog (ne)zadovoljstva. Primer su marševi neonacista, severnoirskih katolika i protestanata - lojalista, građana Njujorka na dan Sv. Patrika ili boraca za prava GLBT populacije. Veoma čest oblik javnih okupljanja koja su karakteristična za nedemokratska društva predstavljaju razni oblici građanske nepo- slušnosti koji se kreću od mirnog sedenja na saobraćajnim komunikacijama, do stajanja 13 motivacija politička socijalna manjinska (nacionalne, konfesionalne, seksualne manjine) ekološka verska i rasna

u nepotrebnim redovima pred institucijama (uz druge oblike koji nisu javna okupljanja: neplaćanje računa, odbijanje slanja dece u škole, lupanje u šerpe i lonce, ...). Svi posma- trani elementi podrazumevaju mogućnost kombinacije dva ili više oblika okupljanja pa se lako neki miting može pretvoriti u demonstracije, štrajk ili građansku neposlušnost. Podela građanskih okupljanja po obliku ispoljavanja Jedna od osnovnih komponenti medijskog rada na terenu jeste bezbednost novi- nara i drugih članova ekipe što je moguće osigurati jedino ako urednici ili menadžment medijske kuće poznaje ili pretpostavlja karakter skupa tj. građanskih okupljanja. Na osnovu karaktera nekog protesta, mitinga, štrajka ili marša izveo sam podelu na mirne manifestacije koje ne podrazumevaju bilo kakve agresivne aktivnosti isključujući iz toga verbalno nasilje (što je gotovo redovna propratna pojava svakog okupljanja). U tom okruženju ne postoji direktna opasnost za rad novinara izuzimajući dobacivanja, vređa- nje ili eventualne verbalne pretnje, dok u delimično nasilnom građanskom okupljanju nije moguće predvideti ponašanje mase čime se povećava opasnost po medijske radnike. Delimično nasilni, uglavnom su protesti i demonstracije, ređe štrajkovi pri čemu je sklon određenoj dozi agresije, veći ili manji broj građana. Zato je moguća rafinirana pod-po- dela na nasilje višeg ili nižeg intenziteta, koje je često upereno na predstavnike medija, posebno na snimatelje koji su najvidljiviji kao predstavnici medija (www.b92.net, Suđe- nje za napad na snimatelja B92, 25.10.08.). Najozbiljniju pretnju po bezbednost novi- nara i ekipe, uključujući i tehničke kapacitete predstavljaju protesti sa elementima otvorenog nasilja pri čemu masa iskazuje visok nivo agresivnosti prema svima koji se ne identifikuju sa političkim, verskim, stranačkim ili idejnim usmerenjem demonstrana- ta. Karakter okupljenih je neretko determinisan njihovom motivacijom ali i oblikom na osnovu čega menadžment medija ali i ekipa na terenu, pre svih novinar, može zaključi- ti da li se radi o nasilnim ili mirnim protestima. 14 Oblik ispoljavanja mitinzi demonstracije/protesti štrajkovi marševi građanska neposlušnost

Podela građanskih okupljanja po karakteru skupa Struktura okupljenih građana može u velikoj meri odrediti karakter nekog skupa a donekle i oblik ispoljavanja jer je najčešće prva asocijacija novinara na izraze rad- ničkog nezadovoljstva miran štrajk ili protest na ulici ispred fabrike, lokalne samouprave ili vladinih institucija. U prorežimskim medijima često je prisutan veliki broj stereotipa u slučaju izveštavanja sa opozicionih okupljanja građana pa je druga strana u izveštaji- ma predstavljana kao negativna i destruktivna gomila besposličara, masa večnih stude- nata, grupa verskih fanatika ili rasno isključivih osoba. U retkim slučajevima radi se o organizovanom skupu jedne društvene grupe ili zanimanja i ako posmatramo strukturu nekog mitinga, protesta ili štrajka možemo govoriti o profesionalnoj pripadnosti pre- ovlađujućeg broja učesnika (npr. rudarski štrajk). Moguće je odrediti strukturu po raz- nim kriterijumima ali na osnovu dosadašnjeg medijskog iskustva u svetu i kod nas, najčešći je partijski profil učesnika, zatim sledi strukovni (radnici, studenti, đaci) a prisu- tan je i verski, u ređim slučajevima i rasni momenat što nije isključeno posebno u zapad- nim demokratskim društvima. Postoji poseban oblik građanske neposlušnosti u kojoj mediji konstatuju da je moguće odrediti strukturu učesnika: lekarska obustava rada (svođenje rada na minimum), neodlazak na nastavu učenika, bojkot studentske menze, javna molitva na ulici. Novinari na terenu mogu izvesti i teritorijalnu podelu okupljenih građana na lokalnom, regionalnom ili nacionalnom nivou pa je moguće reći da npr. „Protestuju Leskovčani, Beograđani, Mačvani, Timočani, Vojvođani ili građani Srbije“. Struktura je u tom slučaju najtransparentnija jer je novinaru lako da odredi poreklo uče- snika skupa i to na osnovu: tablica vozila, naglaska, transparenata, parola, prethodno kumuliranih informacija i sl. 15 Građansko okupljanje Nasilno Mirno Nasilje višeg intenziteta Delimično nasilno Nasilje nižeg intenziteta

Podela građanskih okupljanja po strukturi okupljenih Ako posmatramo brojnost učesnika nekog skupa možemo zaključiti da je to jedan od najčešćih primera medijske manipulacije jer se u praksi događa da se broj okupljenih nipodaštava i smanjuje ili podiže do fantastičnog broja demonstranata. Špekulacija o broju učesnika nekog javnog skupa moguća je iz više razloga ali najvažniji su: nemogućnost tačne procene, politička, verska ili neka druga ostrašćenost, nepoznavanje upotrebe statističkih metoda od strane novinara, promenjiv broj okupljenih građana. Najbolji metod određivanja broja okupljenih je makar okvirno poznavanje moguće kvadrature prostora na kom se održava neka manifestacija a zatim se broj kvadrata množi sa četiri (lica) uz ogradu da je to prosek i u zavisnosti od koncentracije mase taj broj može ići do najviše šest osoba. U proceni brojnosti okupljenih moramo uzeti u obzir da li je u pitanju lokalni, regionalni, nacionalni ili međunarodni javni skup jer ako se održava protest u nekom manjem mestu tada je 300 okupljenih veliki broj demonstrana- ta ali ako se taj broj okupi u nekom velikom gradu kao što je Beograd tada je apsurdno govoriti o „velikom protestu“. Da se radi o nezahvalnom poslu poznato je svima koji su izveštavali sa protesta a na primeru izveštaja štampanih medija o broju okupljenih građana na mitingu „Kosovo je Srbija“ (održanom 21.02.2008. u Beogradu) navešćemo razlike u procenama: (Izvor: navedeni štampani mediji na datum 22.02.2008) 16 Medij Procena Večernje novosti više stotina hiljada Politika više od 200.000 Dnevnik nekoliko stotina hiljada Blic više od 500.000 Kurir više od pola miliona Press 500.000 Struktura okupljenih partijska strukovna (radnici, studenti, đaci, ...) verska rasna teritorijalna (lokalna, regionalna, nacionalna)

Po nekima medijima to je bio „najveći miting u istoriji Srbije“ a pojedini listovi su spuštali cifru okupljenih građana na razumniju meru ali treba naglasiti da je upotreba brojeva u posmatranim slučajevima često diskutabilna. Mislim da su u davanju procena novinari iz štampe u određenoj meri umereniji od kolega iz elektronskih medija uz neza- obilaznu činjenicu da to ipak zavisi od pojedinaca i njihove profesionalne sposobnosti i etičnosti (Valić Nedeljković, 2005). U zavisnosti od naseljenosti sredine u kojoj se održava neko građansko okuplja- nje smatram da je za medije u Srbiji prihvatljiva podela na: malobrojne skupove (do 100 građana), skupove srednje brojnosti (do 2000), masovne skupove (do 10.000) i megaskupove (više od 50.000 ljudi). Navedena podela prihvatljiva je kako za lokalne i regionalne tako i za medije sa nacionalnom pokrivenošću ali postoji mogućnost odstu- panja u skladu sa mesnim prilikama i specifičnostima sredine. Ako se na primer, u nekoj sredini okupi 5000 pripadnika određene nacionalne manjine koja ima ukupno 50.000 pripadnika onda je to masovan skup sa aspekta manjinskih medija jer je prisutno 10% od ukupne populacije. Ako posmatramo učestalost okupljanja građana, na osnovu analize možemo kon- statovati da su mogući stihijski protesti, povremeni štrajkovi ili pak stalne, višemesečne demonstracije što zavisi od mnoštva faktora. Za medije je od velike važnosti da li se neki oblik javnih manifestacija odvija par sati ili duži vremenski rok, jer time se desk orga- nizuje za određen tempo praćenja datog građanskog skupa, postoji mogućnost stvaranja stalnih i dežurnih ekipa a bitna je i procena tehničkih kapaciteta. Determinisanje uče- stalosti javnih okupljanja veoma je kompleksan zadatak u kom je najvažniji element vreme ali i karakter i vrsta okupljanja. Izveo sam sledeću podelu po učestalosti: - kratkotrajni javni skupovi su oni koji traju do 3 sata; - srednjoročni skupovi su oni koji traju do 6 sati; - dugotrajni skupovi su oni koji se u kontinuitetu održavaju do 24 časa; - permanentni skupovi su oni koji se svakodnevno u kontinuitetu održavaju duže od mesec dana. Pored navedene podele postoje i povremena javna okupljanja koja su organiza- tori isplanirali sa određenim manje ili više konstantnim intervalom održavanja (na sva- kih tri ili sedam dana, jednom mesečno, tri puta godišnje). Učestalost skupova je teško predvidiva kada su u pitanju političke demonstracije ali je svim konzumentima informa- cija poznato da se policija pribojava poznatih godišnjica koje imaju istorijsko-politički kontekst (npr. 17. mart na Kosovu, 9. mart u Beogradu, 23. oktobar u Mađarskoj). Na kraju razmatranja vrste, oblika, karaktera, strukture, brojnosti i učestalosti jav- nih manifestacija ukazujem da su to najvažniji polazni elementi bez kojih ni jedan novi- nar ne može izaći na teren a još manje se može reći da je bez tih podataka moguće napraviti tačan izveštaj. To je reperna tačka od koje novinar počinje rad i stoga je važno usvojiti neke od pristupačnih informacija još u redakciji, ako su dostupne ili ih je mogu- će dobiti iz novinarskih izvora. Nakon što smo razmotrili najvažnije elemente iznećemo i neke od najčešćih oblika građanskih okupljanja sa kojih mediji izveštavaju, pišu članke i uživo se uključuju u program. Činjenica je da ogroman broj korisnika informacija po- kazuje spremnost da podigne nivo pažnje kada se novinari javljaju sa nekog mitinga, protesta ili nasilnih demonstracija jer generalno krizne situacije privlače pažnju javnosti. 17

2.2. Najčešći oblici javnih okupljanja sa kojih izveštavaju domaći mediji Kada se vrši analiza javnih okupljanja njihov najvažniji segment su građani tj. pojedinci koji se svojom voljom na manje ili više organizovan način okupljaju sa određenim ciljem a u teoriji je ta grupa ljudi na različite načine nazivana i definisana. Imamo više kategorija koje označavaju okupljene građane a u zavisnosti kako ih pojedi- ni mediji predstavljaju zavisi i politički korektan govor ili pak pežorativan pristup, kojim se novinar/ka, određuje prema datom skupu. Time se istovremeno krši etički kodeks koji promoviše nepristrasnost kao profesionalnu vrednost. Grupa predstavlja određen stepen organizacije koji je izražen kroz zajednički cilj i međusobnu komunikaciju jer se radi o psihološko bliskim i međuzavisnim pojedinci- ma koji su najčešći organizatori i inicijatori javnih skupova. Ona predstavlja i komu- nikološku zajednicu i ćeliju u kojoj se odvija unutrašnja ali i spoljašnja komunikološka interakcija. Sociologija masovnih komunikacija jasno je odredila termine koji se neretko koriste u izveštavanju sa javnih skupova a u tom smislu gomila se može odrediti kao: „...vid okupljanja ljudi bez unutrašnje povezanosti, ciljne komunikacije i interakcije (npr. gomila ljudi na mestu nesreće). Gomila je privremeni fizikalni agregat pojedinaca koji prisustvuju i reaguju na sličan način prema nekim objektima koji imaju zajednički interes a njihove su relacije jednostavne, preterane i obično emocionalne prirode.“ (Koković, 2007: 64). Gomila je ograničena na jedan prostor ona je privremenog i fluk- tativnog sastava i ona ne mora uvek biti destruktivna po karakteru i može podrazumevati i miran obrazac delovanja. Za razliku od gomile, rulja uvek preduzima postupke koji uključuju nasilje (ruši- lačka rulja, rulja je nasrnula, razularena rulja, rulja je razbila, ...). „Rulja označava nega- tivnu energiju mase ljudi, agregat čiji članovi deluju nasilno i pod izuzetnim emocional- nim okolnostima. Ona nastoji da kontroliše akciju onih koji im se suprotstavljaju.“ (Ko- ković, 2007: 64). Mediji koji se protive nekom okupljanju koristiće termin rulja da oz- nače političke neistomišljenike ali će i termin gomila koji nije pežorativan u određenom kontekstu imati taj prizvuk. Termin koji se u domaćim medijima najviše eksploatiše kada se govori o javnim skupovima je reč – masa, koja u sociologiji medija označava mnoštvo ljudi koji nemaju izdiferenciranu strukturu ali imaju zajednički interes i motiv, uz zajednički model i ob- razac ponašanja. Distinkcija mase od drugih kategorija koje smo pomenuli ogleda se u jačoj organizaciji, jasnijoj diferencijaciji i pasivnosti. Treba imati u vidu određenu pokretljivost koja je sadržana u mogućnosti da novinar pred sobom na jednom skupu ima masu koja se u celini ili fragmentarno pod žustrim rečima govornika može pretvoriti u gomilu ali i u rulju. U slučaju postojanja određenih oblika građanske neposlušnosti treba uočiti važnost javnosti i javnog mnjenja koje je direktno povezano sa pomenutim feno- menom što novinari moraju markirati kao uzročno-posledičnu vezu sa mogućnošću određene medijske eksploatacije. U želji da predstave neke skupove kao posebno nasilne ili haotične, pojedini autori upotrebljavaju internacionalne termine kao što je kraval (charavalium) što podrazumeva neku gužvu, metež, gungulu (Vodinelić, 1993). Ako smo precizirali termine kao što je: grupa, masa, gomila i rulja iznećemo neke od najčešćih oblika javnih manifestacija koje će novinari/ke pratiti kao događaje koji predstavljaju krizne situacije sa akcentom na domaću medijsku scenu. 18

Za jedno društvo, najozbiljnije promene, poremećaje ili elemente (ne)stabilnosti mogu imati politička okupljanja koja podrazumevaju različite oblike ispoljavanja ali su zato motivi i ciljevi različiti. Na osnovu tih principa moguća je okvirna podela na najčešće motive političkih okupljanja i to su: 1. stranačka; 2. šovinistička; 3. referendumska; 4. antiglobalistička; 5. pacifistička. Politička okupljanja imaju višeslojno značenje jer neki sportski događaj u kom su akteri navijači može imati kao motivaciju političku pozadinu, neki skriveni proces ili uti- caj pojedinih ličnosti, što se mora obraditi na medijski korektan način (bez prećutkiva- nja, skrivanja političke pozadine, opravdavanja nekih postupaka itd.). U nastavku iznosi- mo najčešće oblike javnih okupljanja i manifestacija koje susreću naši novinari u me- dijskoj praksi. Štrajkovi podrazumevaju planiranu, organizovanu i sinhronizovanu obustavu rada u potpunosti ili delimično, uz mogućnost organizovanja više nivoa prekida rada (u jednom preduzeću, u opštini, regionu ili na nivou cele zemlje – tzv. generalni štrajk). Pravo na štrajk je zakonski zagarantovano i omogućeno je svim zaposlenim licima da ga koriste, a javna okupljanja se često održavaju kao znak početka obustave rada. Novinari se obaveštavaju o vremenu početka štrajkova upozorenja koji podrazumevaju kraće prekidanje procesa rada (najčešće sat vremena) uz isticanje zahteva zaposlenih i njihovo okupljanje na javnim mestima, u fabričkom krugu, ispred zgrade uprave, lokalane vlasti, i sl. Mediji treba da razlikuju opšte štrajkove u kojima rad prekidaju svi zaposleni i one u kojima učestvuje deo zaposlenih (npr. štrajk nenastavnog osoblja na fakultetima ili štrajk pomoćnog medicinskog osoblja u zdravstvu). U velikom broju primera radnici napuštaju svoja radna mesta ali imamo i slučajeva kada nastavljaju proizvodnju uz namerno usporavanje rada i produžavanje pauze sa ciljem izražavanja nezadovoljstva uglavnom socijalnim stanjem. Slično izražavanje protesta kroz štrajk evidentno ima i političku motivaciju kada su u pitanju krađe na izborima, neslaganje sa totalitarnim sis- temom i sl. Javni interes je dodatno izražen u slučaju štrajka koji preduzimaju zaposleni u državnim organima a poznato je da tzv. beli štrajk preduzimaju zaposleni u državnoj upravi. Na primer službenici carine, koji namerno vrše detaljne preglede vozila, pretres lica i robe a sve u cilju da uspore saobraćaj na graničnim prelazima. To je redak slučaj da se suviše savesnim i detaljnim radom državnih službenika izražava nezadovoljstvo a pred medije se postavlja zadatak da određeni prekid rada uz javno okupljanje štrajkača isprate kao važan događaj od javnog interesa. Štrajkovati mogu i studenti, nastavnici, đaci, lekari pa čak i policajci i vojnici ali uz izvođenje minimuma radnog procesa zbog opšte važnosti njihovog zanimanja (ne mogu ostaviti pacijente, povređene u nesrećama, pustiti da se vrše krivična dela, ...). (videti više na: www.rts.rs Pritužbe u MUP-u, zbog prekovremenog rada i www.b92.net Nezadovoljni pripadnici policije 25.10.08). Javni skupovi mogu se podeliti i prema prostoru odnosno mestu održavanja ili okupljanja. U urbanim sredinama najčešće se održavaju na trgovima, ulicama, velikim 19

javnim površinama i u zavisnosti od organizatora mogu biti statični (održavaju se na jed- nom mestu) ili mobilni (učesnici šetaju po gradu ili između dva grada). Novinari treba da znaju da je u svim zemljama zakonska obaveza organizatora demonstracija da se one prijave organima vlasti, najčešće policiji i da za bezbednost učesnika i javnog reda i mira odgovara organizacioni odbor (Vujasinović, Simonović, 1976). U mirne demonstracije ubrajamo one u kojima nema elemenata nasilja ni od strane učesnika niti od strane poli- cajaca. U praksi se događa da novinar uoči mirne demonstrante koji sede pred kordonom policije koji bez očiglednog povoda nasrne na „sedeće demonstrante“. U bezbednosnoj teoriji i taj vid demonstracija determiniše se kao nasilan ili kao oblik pasivne agresivnos- ti a pojedini autori akciju policije nad mirnim građanima pravdaju na sledeći način: „Iako sedeće demonstracije imaju privid pasivnosti one su vid agresivnog ponašanja i narušavanja javnog reda i mira, jer ometaju građane u obavljanju njihovih prava. Zbog toga su sedeće demonstracije kao oblik zaposedanja ulice u mnogim evropskim zemlja- ma proglašene za nasilne demonstracije jer demonstranti zloupotrebljavaju svoje pravo mirnog okupljanja time što svojim telima sprečavaju druge građane da slobodno obav- ljaju svoje potrebe (primera radi idu na posao) i sl.“ (Stajić, Stevanović, 1995: 16). U različitim oblicima protesta novinar i medijska ekipa reagovaće adekvatno situaciji ali je od velike važnosti da unapred imaju informacije da li postoji mogućnost organizovanog nasilja (od strane učesnika skupa ili policije) kao i da li će masa imati agresivne namere prema osobama sa vidno istaknutim medijskim oznakama. U pojedinim specifičnim demonstracijama kao što su verske, novinari moraju upoznati osnovna religijska pravila grupe koja protestuje kao i to da li od predstavnika medija mogu misliti da je prerušeni pripadnik policije što je veoma opasno po novi- nara/ku (Vodinelić, 1994). Demonstracije radikalnih islamskih aktivista Mediji su u prilici da obave svoj zadatak na profesionalan, etički prihvatljiv i principijelan način samo ako imaju sve elemente demonstracija i ako znaju vreme i mesto održavanja protesta (polaznu tačku, pravac kretanja kolone, mesta stajanja) makar u osnovnim crtama. Novinar mora poznavati sve navedene elemente jer nisu isti politi- čki, socijalni ili verski protesti koji su kod nas ujedno i najčešći. Od toga kakav će biti izveštački tekst/paket, zavisi brojnost, struktura i karakter okupljanja uz ogradu da se na našim prostorima uglavnom odvijaju političke demonstracije ali se i neke druge, kao što su socijalne i verske, mogu podvesti kao politički motivisan protest (npr. verski sukob je plašt za politička razračunavanja dve stranke u novopazarskom okrugu). Mediji treba da pripreme svoje novinare za specifične uslove kao što su šovinističke demonstracije ili vandalizmom motivisan protest na kojima je izvesno da će biti nasilja i kriminalnih rad- nji (npr. navijački neredi). U tim situacijama postoji ozbiljna pretpostavka da će pojedi- ni novinari biti napadnuti jer rade za određenu medijsku kuću (npr. novinar neke ma- 20

njinske redakcije ili B92 na demonstracijama neke ultradesničarske grupe). Imamo po- delu nasilnih ili vandalskih demonstracija koju teoretičari bezbednosti vrše na: 1. taktički vandalizam kojim se želi promeniti političko uređenje; 2. ideološki vandalizam koji je izazvan ideološkim motivima; 3. vandalizam radi osvete; 4. vandalizam kao igra (takmičenje ko će više napraviti štete); 5. vandalizam iz pakosti. (Cohen prema Stajić, Stevanović, 1995: 25). Medijski radnici treba da znaju da se u gotovo svim demonstracijama većina učesnika drži zakona i nema krimogeni predumišljaj ali pošto se skup održava na javnom mestu uvek je moguće da mu se priključi agresivna manjina koja će pod izgovorom poli- tičkog neslaganja sa režimom vršiti razna krivična dela u cilju čistog koristoljublja (npr. razbijanje izloga, krađa i pljačka butika nakon mitinga „Kosovo je Srbija“ u Beogradu 21.02.2008). Demonstracije uvek imaju nekoliko elemenata koji su neizostavni za sve proteste bez obzira na politički, socijalni, verski ili rasni aspekt i oni se dele na: - organizatore demonstracija (stranke, sindikati, grupe građana, nevladine orga- nizacije, verske zajednice, ekološki pokreti, antiglobalističke neformalne gru- pe, profesionalna udruženja, navijačke organizacije, grupe za zaštitu prava potrošača); - mesto održavanja demonstracija; - cilj okupljanja i oblike delovanja (šetnja, stajanje, klečanje, ležanje na zemlji, performansi); - logističku podršku (ozvučenje, obezbeđenje, vozila); - medijski odjek i saradnja sa novinarima. Nepostojanje navedenih elemenata moguće je kod spontanih demonstracija ali je neizostavno kod mitinga, koji predstavlja organizovanu i dobro planiranu manifestaciju političkih, socijalnih, verskih, kulturoloških i drugih osećanja, težnji i ideja. Miting je engleska reč (meeting) i označava skup, skupštinu, sastanak i ima dublje istorijske korene ali dobija na važnosti sa nastankom socijalističkih društava kao organizovan (često od strane države) izraz raspoloženja neke grupe ili političke opcije uz neskrivenu podršku nekoj ideji, projektu ili ličnosti (miting podrške, miting jedinstva, miting za pravdu, ...). U našoj skorijoj prošlosti održavani su veliki mitinzi sa milionskim brojem učesnika (megaskupovi) a po pravilu su ta građanska okupljanja ako su bila prorežim- ska, direktno prenosili državni mediji. Na mitinzima je za razliku od demonstracija prisutna jaka organizacija i u socijalističkom uređenju bilo je obavezno učešće radnika, službenika i učenika koji se iz svojih ustanova organizovano dovode na mesto javnog okupljanja. U novije vreme mediji prate mitinge koje uglavnom sprovode i organizuju političke partije, a oni se razlikuju od protesta ili demonstracija u kojima je poželjna mobilnost, jer miting se uglavnom zasniva na stajanju na jednom mestu. Ako prema proceni okupljenih građana određeni mediji subjektivno izveštavaju o „njihovom“ mitingu moguće je očekivati razne oblike nasilja od verbalnog (vređanje, dobacivanje uvreda, pretnje) pa do fizičkog (nasrtaji, guranje, razbijanje kamere, udarci) (Rot, 1983). Naglašavam da je između mitinga i demonstracija iz ugla medija uočena minimalna raz- 21

lika koja se sastoji u stajanju na jednom mestu na mitinzima odnosno manjim ili većim pokretima u slučaju demonstracija. Građanska neposlušnost je poseban oblik javnog okupljanja i političke borbe koju je u istorijskom smislu promovisao Mahatma Gandi u nastojanju da na miran način Indijci steknu ljudska i građanska prava u odnosu na britanski kolonizacioni režim. (Langer, 1948: 1112). Građanska neposlušnost u suštini podrazumeva pasivnu rezisten- ciju i bojkotovanje državnih organa u vidu neizmirivanja obaveza a ogleda se u: nepla- ćanju komunalnih računa, neodlasku dece u škole, mirnom sedenju na javnim mestima, odbijanje komunikacije sa javnim službama, bojkotu organa vlasti, neodazivanje na izbore, referendume, neodlasku na odsluženje vojnog roka i sl. Jedan od oblika gra- đanske neposlušnosti, koji je po manifestacionim oblicima sličan štrajku, podrazumeva i usporeno obavljanje profesionalne delatnosti ili odbijanje da se neki podatak od javnog značaja objavljuje u javnosti, što je u redovnim slučajevima uobičajena procedura. O tome slikovito govori slučaj iz skorije prošlosti: „Pošto smatramo da na poslednjim predsedničkim izborima naša volja i volja većine građana nije ispoštovana, odlučili smo da svoje neslaganje izrazimo građanskom neposlušnošću, koju ćemo izraziti nedavanjem prognoze vremena javnosti. To će trajati dok naša volja ne bude ispoštovana. Molimo vas da imate razumevanja.“ (Bujošević, Radovanović, 2000: 67). Svaki oblik građanske neposlušnosti nezamisliv je bez medijske pažnje jer će bojkot plaćanja računa ostati bez većeg odjeka u javnosti ako to ne zabeleži televizija, ne snimi radio ili ne isprati štampa. Stoga je u svakom vidu građanske neposlušnosti poželjna medijska pažnja i svaka medijska ekipa je dobrodošla, čak i kada izveštava neobjektivno (po mišljenju onih koji protestuju). Kao specifičan oblik javnih okupljanja, građanska neposlušnost u retkim slučajevima ima tendenciju da preraste u demonstracije koje su uglavnom mirne po karakteru i nemaju agresivne elemente usmerene prema medijima. Za građansku neposlušnost kao oblik pasivnog otpora karakterističan je poli- tički, duhovni ili sindikalni lider koji vodi taj oblik okupljanja a policijski organi često su nemoćni da uklone građane sa ulica pa se opasnost pre može očekivati od strane snaga bezbednosti koje nisu rade da pred objektivima odnose ležeće ili sedeće mirne demon- strante. Zabeleženi su primeri oduzimanja snimljenog materijala iz kamera ili fotoapara- ta od strane policije koja tretira mirne demonstrante kao građane koji izazivaju tako- zvanu „pasivnu agresivnost“ prema službenim licima i drugim osobama (Masterson, 1992: 56). Najpoznatiji oblici građanske neposlušnosti zabeleženi su tokom devedesetih godina u Srbiji ali ih možemo videti i u drugim državama čije opozicione grupe i stranke pribegavaju tom vidu pasivnog otpora, čime se zadobija naklonost medija i stanovništva. 2.3. Mediji i delovanje policije na građanskim okupljanjima Svaki novinar/ka koji su izveštavali sa nekog protesta, mitinga, demonstracija, znaju da od reakcije, taktičnosti i pribranosti učesnika skupa zavisi kako će manifestaci- ja proteći ali je u istoj meri značajna uloga policijskih snaga koje skup obezbeđuju ili žele da ga suzbiju i rasture. Upotreba policijskih snaga u sprečavanju i razbijanju demon- stracija i javnih skupova izučava se u svetskim bezbednosnim institutima i nastavnim centrima a domaća policija pored bogatog praktičnog iskustva održava i teorijsko-prak- 22

tičnu obuku na Kriminalističko-policijskoj akademiji. Predstavnici medija koji će izveš- tavati sa javnih okupljanja treba da poznaju, u osnovnim crtama, načine reagovanja i intervencije policijskih snaga jer će time sačuvati sebe i medijsku ekipu koju predvode, od izlaganja nepotrebnim fizičkim, hemijskim i psihičkim pretnjama. Naglašavam da sam na osnovu analize stručne literature i komunikacije sa bezbednosnim ekspertima zaključio da policijske snage imaju niz stereotipa o učesnicima građanskih okupljanja. Pored toga ima i drugih proizvoljnih pretpostavki policijskih oficira a važan faktor je psihička (ne)pripremljenost pripadnika MUP-a. Za građanske nerede i njihove učesnike pojedini autori iz oblasti bezbednosti koji tretiraju posmatranu problematiku ističu: „U svojim grupama (demonstranti VB) gaje kult sile, rizika, grubosti i nemilosrdnosti. Većina tih huligana potiču iz porodica koje su ih zapostavile, loši su đaci, nevide per- spektivu, nemaju profesiju u okviru sređenog načina života i sl. Svojim nasilničkim akti- ma žele da budu u centru pažnje javnosti čime sebe doživljavaju kao elitu pravih „tvrdih“ momaka... Učenički i studentski neredi su neredi u kojima učestvuju nein- formisani mladi ljudi na koje uobičajena sredstva odvraćanja, kao što su pretnje pri- menom sile ili hapšenje veoma malo deluju... Masu koja učestvuje u studentskim i učeničkim neredima uglavnom odlikuju sledeće osobine: lakovernost, podložnost suge- stiji, nagon ka preteranim osećanjima, istrajnost, solidarnost, poslušnost vođama i sl.“ (Stajić, Stevović, 1995: 18-19). Iako je više nego jasno da se pomenute pretpostavke zas- nivaju na stereotipima i jeftinoj psihologiji koja je odavno prevaziđena, naveo sam pomenuti citat da bi novinari/ke uočili na kojim osnovama se obučavaju policajci i kako se njima servira profil mase na koju treba da idu. Policijske snage svih zemalja imaju posebne taktike i principe za suzbijanje demonstracija pa tako u Japanu deluju specijalne snage Kidoati (oko 10.000 specijala- ca), u Francuskoj je po brutalnosti poznata posebna žandarmerija dok u SAD kao anti- demonstrantske snage uz redovnu policiju asistiraju i pripadnici Nacionalne garde. U svetu i kod nas postoje tri pristupa suzbijanju demonstracija: ofanzivna taktika (napad na demonstrante i njihovo razbijanje), defanzivna doktrina (lokalizacija protesta pa- sivnim sredstvima) i odvraćajuća taktika (organizatori protesta moraju da plate even- tualnu štetu i čišćenje ulica). U odnosima sa građanima na javnim okupljanjima poseb- ne psihološke metode razgovora i ubeđivanja uz minimalnu upotrebu sile primenjuje policija Velike Britanije koja je specifična po tome što iz svog budžeta nadoknađuje štetu nastalu usled demonstracija. U slučaju da je policija u suzbijanju nereda i usled upotrebe sile povredila slučajnog prolaznika ili posmatrača, taj građanin ima pravo tužbe i zato su popularni „bobiji“ veoma ume- reni, promišljeni i selektivni pri upotrebi agresivnih sredstava na javnim skupovi- ma (Holzman, 1977: 6). Policija privodi učesnika demonstracija 23

Novinari/ke treba da znaju da je domaća policija tokom protesta uglavnom koris- tila kombinaciju ofanzivne i defanzivne taktike u zavisnosti od političkog trenutka, broja okupljenih građana, prisustva medija i niza drugih elemenata. Polazna tačka koju svaka policija ima u svom radu je sakupljanje obaveštenja o nekom javnom skupu i pravljenje takozvane bezbednosne analize koja uključuje i moguće izveštavanje medija u slučaju korišćenja sredstava prinude tj. prekomerne upotrebe sile kao i okvirnu pretpostavku koje strane ekipe su prisutne na terenu. Kada komandujući oficiri izvrše sve analize tada se pristupa izradi operativnog plana koji sadrži: zadatke, jačinu, sastav, opremu, podrš- ku, pravac i taktiku nastupanja prema građanima na javnom skupu. Novinari koji rade na izveštavanju sa kriznih situacija znaju da postoje slučajevi kada policija (ili drugi organi vlasti), posebno u nedemokratskim zemljama, odbija da izda dozvolu za rad nekoj stranoj ekipi dok se u slučaju domaćih novinara uglavnom pribegava drugim sredstvima (oduzimanje opreme, trake, privođenje na informativni razgovor). Ukupne policijske snage dele se na: A. snage za intervenciju (jedinice za blokadu i zaprečavanje i jedinice za potiski- vanje i rasturanje okupljenih građana); B. odrede za podršku intervenciji (koje uključuju jedinice vodenih topova, oklop- nih vozila, konjicu, službene pse i vazdušnu podršku, najčešće helikopterske snage); C. jedinice za uže i šire obezbeđenje intervencije (uključuju saobraćajnu i pro- tivpožarnu policiju, policiju u civilu ubačenu među okupljene građane, obaveš- tajnu podršku, analitičare, sanitetsku podršku). Kolege koje su izveštavale sa protesta tokom devedesetih godina dobro se seća- ju organizacije i strukture komandovanja policijom jer nije mogao bilo koji starešina da izda naređenje za razbijanje okupljenih građana već se takve odluke donose na vrhu upravne piramide, koju čine: glavni štab (komanda u centrali MUP-a) i operativni štab (u određenom gradu gde je mesto intervencije ) (Watt, 1989). Od gore navedenih policij- skih struktura najznačajnije su snage za intervenciju koje neposredno potiskuju i rastu- raju okupljene građane i one se dele na: komandu, neposredne interventne jedinice, spe- cijalne odrede (za upotrebu suzavca, zagušljivca i drugih hemijskih sredstava, za hapše- nje, privođenje) i rezervne jedinice. Kao izveštači sa građanskih okupljanja koja mogu prerasti u krizne situacije treba da znamo da postoji nekoliko osnovnih vrsta intervent- nih strojeva – kordona, koje policija upotrebljava da zaustavi građane tokom protesta. Od situacije, broja ljudi, karaktera okupljanja i niza drugih elemenata zavisi koji će kor- don biti korišćen ali se u praksi operativno koriste sledeći: 1.osnovni kordon koji se deli na: - običan kordon koji se sastoji od policajaca postavljenih u stroj na malom odsto- janju ali bez međusobnog kontakta rukama; - „lanac“ je kordon u kom se policajci drže za ruke; - „lestve“ su kordon u kom se specijalci međusobno drže za opasače susednog policajca tako što je njihova desna ruka ispred i iznad leve ruke desnog suseda; - „verige“ su sistem kordona u kom se policajci međusobno ukrštenim rukama drže za svoj opasač, tako što je njihova desna ruka ispred i iznad leve ruke desnog suseda. 24

2.ojačani kordon koji se sastoji od dva ili više kordona i u praksi deli na: - ojačani kordon dvostruke lestve koji se sastoji od dva kordona lestvi tako što se udvajaju na bliskom odsto- janju; - „branu“ koja podrazumeva oja- čani kordon koji se formira od dva kordona lestvi tako što je prvi stroj okrenut prema okup- ljenim građanima a drugi je oslonjen na leđa prvog stroja. Običan kordon privodi demonstranta Policija koristi nekoliko formacija kada želi da rastera okupljenu masu pri čemu je najpoznatija formacija takozvani „klin“ u kom su policajci postrojeni u latinično slovo V, tako da lako prodru u sredinu skupa koji zatim razbijaju (Stajić, Stevanović, 1995: 97). U ofanzivne svrhe se formiraju kordoni u obliku romba ili kruga ali su oni slabo pri- menjivi u praksi i uglavnom se koriste za hapšenje građana u masi. Novinari koji su angažovani na izveštavanju u zavisnosti od kordona mogu zaključiti koje policijske snage se angažuju a ako se one transformišu u „klin“ tada je izvesno da će ubrzo doći do intervencije. Predstavnici medija mogu na osnovu komandi zaključiti šta policija smera ali se nekad u cilju tajnosti komande ne izdaju dovoljno glasno da bi to čuli novinari. Tada se na osnovu signala koje izdaje komandir može zaključiti koje radnje preuzimaju policajci i stoga navodim neke od najčešćih koje je lako vizuelno uočiti: - znak „pažnja“ se daje tako što je desna ruka komandujućeg lica podignuta ver- tikalno sa dlanom okrenutim u levu stranu; - znak za „običan kordon“ izdaje se tako što su obe ruke komandira savijene u laktovima na gore a šake su okrenute jedna prema drugoj; - oznaka za „lanac“ podrazumeva držanje šakom za šaku u visini grudi; - „lestve“ se označavaju ukrštanjem ruku na grudima; - „verige“ se signaliziraju tako što se ruke stave na kukove; - „brana“ se označava tako što se jedna podlaktica stavi iznad druge, ispred tela u horizontalnom i paralelnom položaju; - oznaku da se kordon postavi u jednu liniju možemo uočiti ako komandir obe ruke podigne nagore horizontalno u stranu sa šakama okrenutim nadole; - naredba za „klin“ izdaje se ako su vertikalno podignute obe ruke sa spojenim vrhovima prstiju iznad šlema. Usmene komande koje se izdaju glase: „Vod u lestve, u klin, u verige!“, ali ako se naređenje prosleđuje signalima – rukama tada usmene naredbe nisu obavezne. Taktika policije zavisi od procene situacije na javnom okupljanju a za praćenje ponašanja mase zaduženi su osmatrači i izviđači koji su raspoređeni među građane (u civilu su) kao i oni koji su raspoređeni na dominantne objekte. Ako se štab odluči na razbijanje nekog skupa 25

tada se spremaju snage za intervenciju a preko megafona se izdaje upozorenje građani- ma da se raziđu i zatim sledi blokiranje pojedinih ulica i trgova a po bezbednosnoj teori- ji policija je dužna da ostavi makar jedan pravac za izvlačenje demonstranata. Zatim se vrši potiskivanje i usmeravanje mase demonstranata a po naređenju dolazi do rasturanja okupljenih građana što se vrši uz upotrebu sile (palica, vodenih topova, konjice, službenih pasa, oklopnih vo- zila). Tada se obično vrši hvata- nje, privođenje i hapšenje opo- zicionih lidera, demonstranata, aktivista a neretko se privode i novinari, snimatelji, kao i drugi članovi medijskih ekipa. Dejstvo vodenog topa je veoma opasno; velika količina vode pod pritiskom može naneti povrede licu koje je pogođeno mlazom Svi izveštači sa demonstracija u kojima je bilo policijske intervencije imali su mogućnost da osete delovanje suzavaca odnosno kako se stručno nazivaju, hemijskih sredstava za razbijanje demonstracija. Policija hemijska sredstva definiše kao materije koje kratkotrajno onesposobljavaju ljude i nemaju trajno štetno dejstvo. Hemijska sred- stva dele se na: suzavce, zagušljivce i kijavce uz napomenu da se najčešće kombinuju navedena sredstva u jednom punjenju pa se usled dejstva kod ljudi javlja nadražaj očiju, sluzokože gornjih disajnih puteva a moguće je i crvenilo i peckanje kože. Postoji veliki broj hemijskih sredstava (najčešće upotrebljavane se označavaju sa CN i CS) koja se bacaju kao hemijske ručne bombe a mogu se koristiti i hemijski raspršivači (motorni i leđni) (Minić, Vojvodić, 1981). Na osnovu iskustva sa demonstracija zaključio sam da se najčešće koriste sprej boce (oznaka HM1) ili se suzavac ispaljuje iz specijalnih puša- ka. Primetio sam analizom snimaka i vizuelno na kriznim situacijama da policija često ispaljuje suzavac direktno u masu što je zabranjeno jer se puška mora postaviti pod ugao od 45 stepeni da bi projektil pod uglom pao u masu (time je izbegnuta mogućnost povređivanja demonstranata). Posebno su opasne hemijske eksplozivne bombe, šok bombe i gumeni meci koji su u mnogim zemljama zabranjeni za upotrebu jer ako je građanin pogođen u glavu mogu biti nanete teške telesne povrede (www.rtv.co.yu 20.03.08, i pravi i gumeni meci za demonstrante). Ako se ne spremite za izveštavanje sa protesta (što podrazumeva nabavljanje zaštitne-gas maske), možete biti teže kontaminirani hemijskim sredstvom a prve radnje na saniranju posledica su: stavite vlažnu maramicu na usta i oči, isperite oči većom količinom vode u trajanju preko 10 minuta, ispiranje kože 5% rastvorom sode bikarbone. U slučaju ozbiljnih poremećaja kao što je veće povraćanje, nesvestica, kontrakcije mi- šića i sl. kontaminirano lice treba obavezno odvesti do prve medicinske ustanove. 26

Policija ispaljuje suzavac na demonstrante Od policijske opreme za razbijanje demonstracija posebno su opasni gumeni meci koji su to samo po imenu a u mnogim zemljama su zabranjeni za upotrebu zbog pogubnog dejstva. „Neke od specijalnih policijskih snaga, uključujući odnedavno i izvesnu službu bezbednosti u Francuskoj (CRS), koriste tzv. gumene metke. Ponekad se ljudi iznenade kad im se kaže da ti meci mogu ozbiljno da povrede, pa i da ubiju čove- ka. U suštini, reč je o olovnim kuglicama presvučenim gumom. Poseban raspored infor- macija nam ne dozvoljava da primetimo da je upotreba tih metaka surovija nego što se čini. Sama reč je, kao i predmet njome označen, „presvučen“ da bi prikrila svoje pravo značenje.“ (Breton, 2000: 104). Izneo sam osnovnu taktiku i postupke policijskih snaga na rasturanju javnih manifestacija, jer izveštač sa tih kriznih situacija u cilju profesionalnog rada mora poz- navati delovanje policije u slučaju intervencije. Time će biti olakšana analiza rada novi- nara na terenu i efikasnije možemo eksplicirati neke realne situacije koje ćemo razmotri- ti u nastavku. 27

3. Medijski rad na građanskim okupljanjima 3.1. Uvodno razmatranje Novinari na ovim prostorima u protekle dve decenije imali su mnogo puta kao radni zadatak izveštavanje sa raznih vrsta građanskih okupljanja koja su bila različita po karakteru, brojnosti, učestalosti i strukturi. Na javnim mestima sa različitim transparen- tima i zastavama okupljale su se gotovo sve kategorije stanovništva od studenata i đaka preko službenika, samohranih majki, penzionera i radnika do ratnih vojnih invalida. U nekim od tih okupljanja bilo je elemenata nasilja, koje je dolazilo od strane policije ali i od strane građana – učesnika protesta, pa su na ulicama srpskih gradova padale i žrtve građanskih okupljanja (9. 03.1991.; 24.12.1996). Imali smo pravu sociološku laboratori- ju „in vivo“ a isto se može reći i za medije koji su na problematici javnih okupljanja mogli da prikažu svoju (ne)privrženost profesiji i etici. Mediji su uglavnom izveštavali subjektivno, na osnovu političke orjentacije a pristrasnost u izveštavanju bila je slična ostrašćenosti koja se viđa kod fudbalskih navijača koji bodre svoj omiljeni tim. Neki od primera neobjektivnog i navijačkog novinarstva koje primenjuje empatičku teoriju u praksi, posmatračima domaće medijske scene dobro su poznati u izveštavanju državne televizije sa demonstracija tokom devedesetih godina. Uočio sam da kod nas nema dovoljno sistematizovane literature koja će na jasno koncipiran način odrediti sve postupke koje novinari treba da preduzmu pre, za vreme i nakon građanskog okupljanja. U smislu šire literature i izvora koji svedoče o određenim građanskim protestima našao sam radove koji tretiraju hronološki i faktografski odre- đene proteste i skupove ali bez pretenzija da sistematišu i kompleksnije sagledaju prob- lematiku kojom se bave. Sa protesta, štrajkova i drugih manifestacija kod nas izveštavaju novinari/ke različitih obrazovnih profila, starosne dobi i iskustva ali i profesionalnih usmerenja koja idu od privrede do gradske hronike. Postoje razmišljanja da je poželjno novinara/ku koji prate privredu poslati na javni protest radnika koji su u štrajku, pod predpostavkom da poznaju genezu sukoba oko privatizacije i sl. ali se ne razmatra mogućnost o eskalaciji sukoba u pravcu nasilja, intervencije policije i niza drugih elemenata. Činjenica je da javna okupljanja u zavisnosti od vrste imaju političke, socijalne i druge karaktere ali sve manifestacije imaju zajedničke elemente koje bi svi izveštači trebali poznavati bez obzi- ra da li prate politiku, privredu ili lokalnu hroniku. U novinarskom radu je nedovoljno poznavanje samo jednog aspekta problema kao što je ekonomski već se mora razmotri- ti čitav spektar pitanja kao što su: psihologija mase, specifičnost mirnih i nasilnih prote- sta, oblici manifestovanja građanske neposlušnosti, mere bezbednosti za medije u sluča- ju eskalacije nasilja na demonstracijama i čitav niz drugih problema koje moramo raz- motriti. Posebnu pažnju treba posvetiti samim tehnikama rada na terenu, načinu komu- nikacije sa deskom i drugim kolegama, odnosom sa drugim izveštačima, demonstranti- ma i policijom. Sve navedene aspekte građanskih okupljanja moramo staviti u etički pro- fesionalni kodeks koji je osnov istinitog i nepristrasnog izveštavanja. Opšte je poznato 28

da se novinari neretko koriste za (ne)svesnu manipulaciju u korist okupljenih građana ili režima, što je u našem slučaju bitno a po ugled profesije veoma devastirajuće. Novinar- stvo kao uža naučna oblast treba da uopšteno analizira etički aspekt izveštavanja sa kriznih situacija ali je uputno poseban akcent staviti na građanska okupljanja zbog izražene pristrasnosti i subjektivnosti medija, koja je najtransparentnija na manifestaci- jama koje u ovom radu tretiramo. 3.2. Priprema novinara - izveštača za javna okupljanja Za proteste je po mišljenju čak i iskusnijih novinara nemoguće izvesti pripremu jer potencijalni izveštač ima čitav niz nepoznatih elemenata: kako će se završiti, kuda će masa šetati, koliko će se građana okupiti, da li će biti provokacija i nasilja usmerenog prema izveštačima? U pripremi novinara za proteste treba krenuti od poznatih elemena- ta koji su izveštaču dostupni iz javnih, privatnih ili poverljivih izvora. Najadekvatnija medijska priprema za javna okupljanja može se naći u analizi poznatih elemenata koji se sastoje od: prostora i vremena okupljanja, mase građana koja će se okupiti, konteksta okupljanja, medijskih pretpostavki koje podrazumevaju pripremu medijskih radnika i tehničko-tehnoloških kapaciteta. Polazni elementi u pripremi za izveštavanje sa građanskih okupljanja Ako krenemo od prvog segmenta koji predstavlja prostor i vreme okupljanja, moram naglasiti da su to dominantne i neizostavne komponente od kojih zavisi mnošt- 29 Priprema za javna okupljanja Medijske pretpostavkeGrađani Prostor i vreme okupljanja Terenske pripreme Kontekst okupljanja Tehničko tehnološke mogućnosti Priprema medijskih ekipa

vo faktora koji određuju skup, njegovo trajanje, broj građana ali i mogućnosti za izveš- tavanje. Političke partije znalački biraju određen prostor na kom će okupiti svoje prista- lice jer ako izaberete određen plato ili trg može izgledati da malobrojan skup u očima korisnika informacija bude veći nego što zapravo jeste. Od okvirne kvadrature prostora zavisi i broj okupljenih građana jer se matematički može utvrditi koliko ima okupljenih ljudi, dok vreme zakazivanja protesta može biti višeznačno: simboličko (minut do dvanaest sati), pragmatično (16 časova kada se zaposleni vraćaju sa radnih mesta), pri- lagođeno vremenskim prilikama (u proleće). Određeno okupljanje uklopljeno u pravilno izabrano vreme može dati i različite kontekste: istorijski (na godišnjicu nacionalnog praznika, neke poznate bitke), religijski ( na određeni verski praznik, versku Novu go- dinu), profesionalni ( u vreme pauze od 9.00 do 9.30 časova), socijalni (Prvi maj), rasni (dan ubistva Martina Lutera). Za pripremu izveštača od presudne važnosti je da sazna tačno mesto i precizno vreme nekog javnog skupa što će učiniti: iz sredstava javnog informisanja, iz organizaci- je koja predvodi i pokreće skup, iz izvora bliskih redakciji. U slučaju kada se radi o javnom skupu čiji prostor i vreme okupljanja su iz bezbednosnih razloga skriveni, tada će novinar/ka pristupiti sledećim oblicima informisanja: izvor blizak policiji (kontakt je moguć od kolege koji radi specijalizovane emisije o kriminalu tj. rubriku crne hronike), od portparola organizatora, novinara drugih redakcija, članova organizacionog odbora koji žele da ostanu anonimni. Za javna okupljanja novinar će se najbolje pripremiti ako izvrši prethodno izviđanje terena bez obzira koliko dugo i dobro taj prostor poznaje, jer su moguće neke izmene dan ranije ili nekoliko sati pre početka mitinga (postavljanje improvizovane pozornice, dovlačenje raznih materijala, ozvučenja, kamenica, letvi, kontejnera). Važno je osmotriti sve detalje na datom prostoru i proceniti odakle će biti najbolja pozicija za posmatranje svih faza građanskog okupljanja, sa fokusom na centralnu binu. Prostor koji predstavnici grupe građana ili organizacije odaberu i prethodno preko medija najave kao mesto za okupljanje usled niza faktora može se lako promeniti, što se u praksi dešava. Samo okupljanje pred nekom ustanovom ima simboličko značenje a jedna od najznačajnijih zgrada neke zemlje u inostranstvu je ambasada koja označava državnu teritoriju i stoga je to pogodan prostor za manifestacije, što razne organizacije, stranke i grupe koriste za izražavanje (ne)zadovoljstva ali i za medijsku promociju. „Predstavnici nekoliko patriotskih udruženja i nevladinih organizacija protestovali su juče ispred ambasade Slovenije, predsedavajuće Evropskom unijom povodom slanja misije EU na Kosovo i Metohiju, kao i najavljenog jednostranog proglašenja nezavisnosti južne srpske pokrajine. Pred slovenačkom ambasadom okupilo se nekoliko stotina pripadnika organizacija...“ (Politika, 17.02.2008, Protest u Beogradu). Po pitanju prostora naveli smo da je bitno izviđanje terena, pri čemu se utvrđuje: tačna lokacija i mesto za izveštavanje, mogući evakuacioni pravac ekipe (u slučaju nasi- lja), pozicija za kamere i mesto postavljanja bine za govornike. 30

Medijsko izviđanje terena Poželjno je dan pre početka skupa izvesti i probna snimanja ako se radi o značaj- nom okupljanju a uz pretpostavku da je moguća eskalacija nasilja treba simulirati akci- ju izvlačenja ekipe sa ugroženog prostora. Na nepoznatom terenu ako je novinar u stra- nom gradu ili zemlji obavezna je upotreba karte grada ili GPS sistema koji je od velike pomoći u tačnom određivanju lokacije i mogućeg pravca kretanja kolone ako se radi o mobilnim protestima. Treba postaviti objektive kamera i fotoaparata, tako da snime kolonu koja kreće u određenu ulicu što nije teško učiniti ako se radi o dugotrajnim ili permanentnim skupovima za koje se tačno zna pravac kretanja. U slučaju da je neizves- na trasa kretanja demonstranata moguće je izvesti pretpostavku koja je uvek zasnovana na realnoj proceni mogućih „meta“ protesta (državne ustanove, televizija, zgrade suda), što zavisi od vrste demonstracija (socijalna, politička, verska). Kada razmatramo značaj tačnog vremena građanskog okupljanja možemo kon- statovati da permanentna građanska okupljanja imaju tačno vreme početka, koje je opšte poznato ali je za izveštača važno da na mestu protesta bude minimum pola sata pre početka skupa. Često se dešava da skup ne počne na vreme i da se čeka 15 do 30 minu- ta na prve govornike što se pravda organizacijskim propustima ali i manjim brojem građana, lošim vremenom, nedovoljnom podrškom partnerskih organizacija ili koalicija. Drugi neizostavan segment su građani jer medijska ekipa mora biti spremna na različite oblike reagovanja okupljene mase, od odobravanja što je neka televizija prisut- na na terenu pa do negodovanja. Mnogobrojni su slučajevi napada na medije na javnim okupljanjima što ide od verbalnih pretnji do fizičkih nasrtaja što se uglavnom dešava na terenu kao i upućivanja raznih poruka pretećih sadržaja koje stižu na redakcijsku adresu (poštansku ili elektronsku). U osnovnim crtama razmotrićemo određene karakteristike koje determinišu masu građana okupljenih na nekom protestu, mitingu ili demonstracijama, da bi bliže razumeli kada postoji pretnja za medije. U slučaju građanskih okupljanja koja su po karakteru nasilna možemo izvršiti podelu na: obične ili neorganizovane i psihološke ili organizo- vane mase. Nasilne mase građana podrazumevaju nekoliko faktora od kojih su najvažni- ji: osećaj snage, anonimnosti u masi, sugestivnost, netolerancija, autoritarno ponašanje. Na osnovu posmatranja na terenu, intervjua sa izveštačima, teorijskih pretpostavki i iskustvenih opažanja izveo sam preporuke za postupke novinara u kriznoj situaciji kao što je građansko okupljanje visokog rizika. U slučajevima povećane agresivnosti mase 31 Izviđanje terena Tačna lokacija Izveštačka pozicija Pozicija za kamere Centralni prostor - bina Evakuacioni pravci

kada se selektivno ili uopšteno napadaju medijske ekipe moguće je uraditi novinarski posao na sledeći način: - primeniti snimanje sa distance, što podrazumeva snimanje sa više od 50 me- tara; - skinuti identifikacije medijske kuće sa radnika i tehnike; - predstavljati se kao nezavisni novinar (tzv. „freelancer“); - ne ulaziti u konflikt, prepirku i raspravu sa građanima, već se držati po strani, neupadljivo i prividno nezainteresovano; - ako izveštavate iz inostranstva naučite nekoliko adekvatnih reči iz jezika zem- lje domaćina; - uvek treba imati spremnu međunarodnu „press“ karticu i isticati je u slučaju potrebe. U slučaju opasnosti treba naglasiti da ste na tom skupu da se vidi i „njihova“ istina ili medijski isprati stvar za koju se zalažu okupljeni građani. U metodološkom smislu treba posebnu pažnju obratiti na kontekst okupljanja jer nije svejedno da li obrađujete skup neke partije, sindikata, marginalne grupe, manjinske zajednice ili verske organizacije. Opšte pravilo pripreme podrazumeva da se novinar/ka spremi tako što će o određenom predviđenom skupu i njegovim učesnicima pročitati ono što je dostupno: u drugim medijima, na internetu, konsultovaće literaturu, razgovarati sa kolegama, stupiti u kontakt sa bivšim članovima neke grupe ili sa onim koji su aktivni u grupi a spremni su na razgovor. Potrebno je konsultovati kolege iz redakcije ili drugih medija o njihovim saznanjima i iskustvima u izveštavanju sa skupa organizacije koju novinar treba da medijski pokriva a posebno je važno iskustvo ako se radi u inostranstvu (politički kontekst, partijske snage, običaji, reakcija policije, mogućnost akreditacije, odnos demonstranata prema medijima). U standardnu pripremu novinara za javna okupljanja bez obzira da li su mogući elementi nasilja, ulazi i adekvatna garderoba uz preporuku da se u zavisnosti od vremen- skih prilika i doba godine svaki izveštač prikladno obuče za vanredne situacije. To ne podrazumeva trenericu i patike već garderobu u kojoj se možete direktno uključiti sa ulice ali i otići na konferenciju za novinare državnih organa. U razmatranju pripreme novinara za izveštavanje sa građanskih okupljanja, smatram da je po pitanju adekvatne odeće sugestivno citirati kolegu italijanskog RAI-a Remondina, specijalizovanog za krizne situacije: „Odeća mora biti pogodna za nošenje u slojevima, a u isto vreme pogod- na za smenjivanje: vode, sunca, blata, snega. Propisi nalažu duboke cipele, dok su moka- sine, teget sako i kravata poželjni za eventualne odlaske u ambasadu ili predsedničke posete, a mogu se nositi i farmerke.“ (Remondino, 2002: 122). Pored toga što preporuču- je tamniju odeću Remondino dodaje da treba izbegavati razne poluvojničke varijanante, što je razumljivo i korisno primeniti na građanskim okupljanjima jer policija u slučaju sukoba sa građanima može lako pomisliti da se radi o nasilnom demonstrantu a ne u „militari stilu“ obučenom novinaru. Od presudne važnosti je upoznavanje konteksta demonstracija ili drugog javnog okupljanja uz sugestiju da je najbolje da jedan tim novinara i medijskih radnika prati javna okupljanja jer će time steći bolji i kompleksniji uvid u problematiku. Ako se kon- tinuirano prate protesti od strane specijalizovanog izveštača on će upoznati glavne aktere, pravce kretanja, karakter skupa, raspoloženje učesnika prema medijima, znaće na 32

koji način reaguju policijske snage. Nepotrebno je stalno rotirati novi- nare iz različitih sektora u zavisnosti od konteksta građanskih okupljanja jer je najpraktičnije i profesionalno najcelishodnije da jedan tim isprati sve skupove, posebno ako imaju ele- mente nasilja. Nasilne demonstracije predstavljaju poseban novinarski izazov Najznačajniji elementi na koje treba obratiti pažnju tokom priprema dele se na: 1. sagledavanje tehničko-tehnoloških mogućnosti i 2. užu pripremu novinara i ostalih članova medijske ekipe. Prvi segment podrazumeva izvođenje procene mogućeg anga- žovanja mobilne i studijske tehnike, mobilnih ekipa i sl. u zavisnosti od zahteva koje menadžment medijske kuće postavi kao prioritete. Obim angažovanja tehnike zavisi od raspoloživih kapaciteta ali je optimalno planirati određeni TV ili radio prenos nedelju dana pre realizacije istog, a u vanrednim situacijama je minimalan rok 12 časova pre nekog skupa. Od javnih skupova najčešće se prenose politički mitinzi a od kraćih formi se neretko koristi link ili fono uključenje. Pripreme se vrše na gore pomenut način uz poseban akcenat na dogovor sa ured- nikom deska kojim tempom i kojim žanrom se obrađuje okupljanje. U slučaju da se radi direktan prenos neizostavan segment je komentator što je delikatan posao i ako je poli- tički motivisan skup tada je bitno da profesionalni i etički motivi budu uvek na prvom mestu. „Novinari su što se tiče sadržaja, odgovorni za to da daju veran i potpun prikaz javnih stvari i događaja, da iznose kritičko viđenje i da donose informacije u kojima se poštuju činjenice i ličnosti“ (Korni, 1999: 84). Neophodno je da se unapred saznaju: imena govornika, tačan plan programa (recitali, performansi, raspored govornika), izmene koje unosi organizator, mogući sagovornici (analitičari, stručnjaci, predstavnici NVO). Ako se realizuje izveštavanje sa demonstracija, protesta i javnog izražavanja građanske neposlušnosti, pripreme obuhvataju: - odlučivanje o načinu rada (direktna link uključenja, fono uključenja, terenski rad uz povratak u medijsku kuću, dogovor sa urednikom oko ugovaranja evrovizijske razmene); - zaduživanje sredstava veze (mobilni telefon, toki voki, tehnička sredstva); - odabir i pripremu ekipe (važi za TV i radio); - ugovaranje tempa uključenja ili intervala slanja izveštaja za štampu; - pravljenje rasporeda rada ekipa za dugotrajne ili permanentne građanske skupove. Priprema medijske ekipe bez teškoća se realizuje ako postoji redakcija za krizne situacije ali ako je nema tada se pristupa improvizaciji koja podrazumeva okupljanje tima koji kompaktno sarađuje. U slučaju da se odlazi na rad u inostranstvo neophodno 33

je da barem jedan član ekipe poznaje domicilni jezik, običaje i kulturu a zadatak novi- nara je da obezbedi izvore u zemlji domaćina (kolegu iz neke domaće agencije ili medij- ske kuće). Obavezno je pred odlazak na teren poneti obeležavajući prsluk na osnovu koga se jasno može utvrditi da se radi o medijskoj ekipi a neizostavno je pakovanje prve pomoći (prvi zavoj, gaza), zaštitna maska, dok su poželjni voda i hrana sve ukupno težine do 5 kilograma u mobilnom kompletu i 20 kilograma prtljaga. U odabiru ekipe treba voditi računa da nema ostrašćenih osoba koje će temperamentno reagovati na neku provokaciju iz redova okupljenih građana jer nije dopustivo da pripadnost nekoj poli- tičkoj, društvenoj ili interesnoj grupaciji prevlada profesionalne norme i pravila pona- šanja. Preporučljivo je da se ekipa novinara koji imaju operativne zadatke na demon- stracijama (anketa, lične priče, reportaže) odabere iz kruga mlađih ili lakše pokretljivih novinara/ki dok je za komentatorske zadatke bitno izabrati kolege koje poseduju korek- tne retoričke ali i etičke osobine. Bitan segment pripreme se ogleda u intenzivnim kolektivnim sastancima redak- cije i uredništva na kojima se mora do detalja dogovoriti način rada uz profesionalno komentarisanje očekivanog skupa kao i medijskih zadataka koje treba obraditi. Pojedinci koji se informišu na sastancima kolegijuma nakon toga treba da obave dodatne pripreme i pored dostupnih sredstava koje smo pomenuli treba saznati i podatke iz novinarskih izvora. Razmatranje o pripremi novinara za izveštavanje završiću konstatacijom da je samo psihički i fizički spreman i u profesionalnom i etičkom smislu kompetentan novi- nar preduslov za kvalitetno, brzo i istinito izveštavanje sa delikatnih kriznih događaja kao što su različiti oblici građanskog okupljanja. 3.3. Građanski skupovi atipični za naše medije Građanski skupovi i okupljanja imaju određena zajednička svojstva i obeležja ali se iz ugla različitih medija u određenoj meri i u pojedinim segmentima razlikuju. Izveš- tač koji je po provenijenciji iz elektronskih medija postavljen je pred veći izazov od izveštača iz štampe ali je zajedničko svim novinarima da se nalaze pred veoma složenim i kompleksnim profesionalnim zadacima bez obzira na vrstu medija. Elektronskim me- dijima je u određenoj meri otežan rad iz više objektivnih razloga koji proizilaze iz prirode medija, što posebno dolazi do izražaja u građanskim okupljanjima a ogleda se u: složenom procesu proizvodnje, tehničkim ograničenjima, obavezi snimanja svih važni- jih delova skupa, živih uključenja i pravljenja montažnih kadrova. Slični ali donekle umanjeni zahtevi postavljaju se pred radijske novinare dok je štampa u povoljnijem položaju jer novinar uz fotoreportera može samostalno obavljati zadatke. Izveštavanje sa građanskih skupova podelićemo po medijima uz analizu i obradu svih markantnih okupljanja koja su zastupljena u našoj medijskoj praksi: demonstracije, mitinzi, protestne šetnje i građanska neposlušnost. Svaki od posmatranih oblika građan- skog okupljanja u našoj skorijoj prošlosti mediji su pratili „in vivo“, ali će akcenat biti na obradi svih determinisanih karakteristika skupova kao mirnih, nasilnih i kombino- vanih. Ako posmatramo građanska okupljanja u svetu možemo primetiti širi spektar od navedenih vrsta i to sa teorijskog aspekta strukture i vrste okupljanja jer se organizuju i 34

skupovi koji nisu karakteristični za naše podneblje. Najčešći su skupovi posvećeni pro- tivljenju vladinoj politici, učestali su štrajkovi i šetnje radnika koji se bore za bolje plate i socijalna prava, nisu retki ni mirovni i antiratni skupovi ali pojedini protesti dosta se razlikuju od okupljanja na koja je navikao konzument informacija na ovim prostorima. U skupove koji su atipični za izveštavanje naših medija možemo uključiti razne oblike borbe za ljudska prava, proteste ekoloških pokreta i antiglobalističke demonstracije koje su u poslednjih deset godina poznate kao najnasilniji protesti u Evropi. Skupovi koji su fenomenološki prisutni u zapadnim medijima pokretani su od strane manjih netradicionalnih verskih grupa i zajednica (u SAD ih nazivaju kultovima) koje se bore za svoja prava kao i seksualnih manjina čije slobodno izražavanje afiniteta počinje sa antiratnim skupovima 60-tih. Jedan od primera građanske inicijative i akti- vizacije povodom društvenih problema jeste i demonstracije protiv velike količine nasi- lja među mladima. To je relativno nov fenomen koji je produkt porasta svesti ljudi o potrebi samoorganizovanja i sa medijskog aspekta je primer aktivnog delovanja lokalne zajednice. Primer 1: „Sarajevo – Oko 10.000 ljudi okupilo se danas u centru Sarajeva da bi protestovali protiv rasta kriminala među mladima poslednjih dana. Demonstranti su se okupili ispred sarajevske katedrale pozi- vajući gradske i vlasti Bosne i Hercegovine da preduzmu hitne mere radi sprečavanja maloletne delikvencije, preneo je DPA. Nakon toga su okupljeni prošetali gradom i opkolili zgrade Predsedništva BiH i kantonalnog suda koje su zasuli jajima.“ (Tanjug, 9.02.2008, Demonstracije zbog kriminala mladih). Iako je kod nas Prvi maj karakterističan po uranku, konzumiranju veće količine hrane i pića i haotičnim gužvama u poslepodnevnim satima kada se građani vraćaju iz obližnjih izletišta, u svetu je to praznik koji se vezuje sa radnička prava i socijalnu prav- du. Sindikati koriste prvomajske svečanosti da javnim okupljanjima iskažu nezado- voljstvo vladinom politikom a u pojedinim državama prvomajske demonstracije imaju nasilno obeležje uz redovne sukobe sa policijskim snagama. Primer 2: „Berlin – U sukobima policije i prvomajskih demonstranata u Berlinu, u subotu je povre- đeno 58 policajaca a privedeno je 111 osoba. Portparol policije rekao je da su tri policajca nešto teže povređe- na. Policija je saopštila da su levo orjentisani anarhisti bacali kamenje i flaše na policiju. Policija saopštava da je zbog nasilja privedena 81 osoba a da je još 30 zadržano u pritvoru kao mera opreza. Policija se priprema na druge sukobe, budući da u proteklih 16 godina svakog Prvog maja u Berlinu izbije nasilje.“ (Beta, 1.05.2004, Prvomajske demonstracije u Berlinu). Građanski skupovi koji su karakteristični za zemlje sa stranim vojnim prisustvom predstavljaju specifičnu podvrstu antiratnih demonstracija i mi ih determinišemo kao antimilitarističke proteste. Taj oblik izražavanja javnog građanskog nezadovoljstva sa- mim prisustvom stranih vojnih snaga na određenom području ili njihovim pojačanim prisustvom karakteristično je za Japan, Nemačku i Italiju, zemlje koje su dugo nakon Drugog svetskog rata bile okupirane (kao i za neke zemlje u kojima postoji protivljenje stranom vojnom prisustvu). Primer 3: „Vićenca – Više desetina hiljada građana učestvovalo je u Vićenci u protestnom maršu zbog planova za proširenje američke vojne baze u tom gradu. Građani su uz jako policijsko obezbeđenje prošli Vićencom i zatim se okupili na centralnom trgu. Demonstranti su nosili transparente sa sloganom „Jenkiji idite kući“. Protest je protekao mirno. Prema procenama policije u njemu je učestvovalo više od 50.000 osoba, dok 35

je Partija komunističke refundacije, koja je članica vladajuće koalicije u Italiji, saopštila da bi broj učesnika mogao da dostigne i 100.000.“ (Beta, Reuters, 17.02.2007, Protesti u Vićenci zbog baza). Na kraju razmatranja protesta koji su atipični za naše područje možemo konsta- tovati da rasistički obojene ili antirasne demonstracije nisu karakteristične za naš region zbog istorijskih i političkih faktora. Razmatranja izveštavanja sa građanskih skupova bilo bi nekompletno ako ne pomenemo i sportski motivisana okupljanja koja postoje u svetu ali i kod nas, a koja veoma brzo i lako mogu prerasti u razne oblike nasilnih i orga- nizovanih političkih ili rasističkih demonstracija. Navijačke grupe su specifične po čvrstoj unutrašnjoj organizaciji i hijerarhijskom poretku a česta zloupotreba od raznih političkih i krimogenih grupa dovodi navijače u nezavidnu poziciju da su „dežurni kriv- ci“ za razne nerede i nemire na javnim okupljanjima. Treba podsetiti da su nemiri i nasi- lje na stadionima bili uvod u nasilje, ratove i raspad nekadašnje SFRJ ali se tu radi o složenom politikološko-sociološkom problemu za koji je sportsko huliganstvo bila samo inicijator a nikako uzročnik. Poznato je da navijačke grupe imaju običaj da nasrću na novinarske ekipe i snimatelje ali je to problematika koja je specifična i ne ulazi u razma- tranje javnih skupova koji su u našem fokusu interesovanja i stoga će taj problem biti samo pomenut a nećemo ga bliže i detaljnije analizirati. Jedan od primera navijačkog napada na televizijsku ekipu navodimo kao sugestiju da je rad sa tim organizovanim gru- pacijama veoma zahtevan i sa aspekta bezbednosti visoko rizičan. Primer 4: „Kako je saopšteno iz RTV Panonija, snimatelj ove televizije Milan Antonijević i novinar informativne redakcije Biljana Gavrić napadnuti su oko 13.20 časova dok su pokušavali da snime masovnu tuču pored hotela „Putnik“ (u Novom Sadu VB). Ekipa nije primetila nekoliko huligana koji su se izdvojili iz grupe i dotrčali u nameri da osujete snimanje. Snimatelj je kako stoji u saopštenju kolegijuma ove televizije po cenu zadobijenih udaraca uspeo da zadrži kameru koja je oštećena ali huligani su uspeli da mu otmu traku sa snimljenim materijalom. Iz ove te- levizije apeluju na državne organe da što pre pronađu napadače kao i da „što pre ulice otmu iz ruku huligana i vrate građanima.“ (Dnevnik, 13.04.2008, Na- padnuta ekipa TV Panonije, 8). Sukob fudbalskih huligana sa policijom Navedeni su najvažniji primeri građanskih skupova koji su atipični za naše uslove, uz konstataciju da su svi oblici koje u nastavku obrađujemo a odnose se na građanska okupljanja u inostranstvu, uglavnom identični sa istim medijskim fenomenom koji egzistira i kod nas. Ako pratite antivladine, sindikalne, studentske ili radničke pro- teste u inostranstvu uz lokalne specifičnosti i pitanje karakteristike skupa, suština tih okupljanja je ista. Osim vremenske zone, klime i mogućnosti za izveštavanje ne razliku- 36

ju se mnogo protesti sindikata u Beogradu, Buenos Airesu ili Melburnu. Moram napisati da se u lokalne specifičnosti ubrajaju reakcija policije, metode protesta i slični elementi ali je sistem izveštavanja koji u nastavku iznosim isti i može se primeniti u sva tri hipotetički navedena grada. Zajednički imenitelj svim građanskim skupovima bez obzira na prostor gde se održavaju je opasnost koju oni nose po novinare i ostale medijske radnike jer se učesta- lo dešavaju različiti oblici napada na snimatelje, od navijačkih grupa do politički ostrašćenih demonstranata. Neću se baviti pojedinačnim slučajevima, kojih nažalost ima na pretek, već iznosim zapažanje da je značajan broj incidenata posledica nedovoljne obučenosti i pripremljenosti medijskih radnika da pravovremeno reaguju i preduprede incidentne situacije. Deo odgovornosti za takvo stanje snose predstavnici snaga bezbed- nosti ali i urednici koji iz redakcije na teren upućuju nespremne novinare/ke koji posta- ju žrtve nasilnih grupa i pojedinaca ali i svog sopstvenog neiskustva. U nastavku teksta razmotrićemo na koji način se medijski obrađuju pojedini oblici građanskih okupljanja u medijima koji su podeljeni na televiziju, radio, štampu i agencije. 3.4.1. Rad televizijskih ekipa na građanskom okupljanju Istraživanja tržišta od 70-tih godina prošlog veka pokazuju da najveći broj koris- nika informacija isključuje štampane medije kao primarni izvor informacija u korist tele- vizije što je razumljivo i posebno dolazi do izražaja u kriznim situacijama. Televizija ima veliku prednost i informacionu dominaciju ali je sa druge strane stavljena u nezavidan položaj medija koji mora da opravda očekivanja korisnika informacija jer se njena speci- fičnost ogleda u složenoj proizvodnji i potrebi da se neki protest i eventualni incidenti pored navođenja činjenica ilustruje i snimkom. „Uzbuđenja, opasnosti, avanture, kon- flikti, podjednako su zanimljivi kako piscima i režiserima tako i novinarima u medijima. Televizija je u koleraciji sa dramatičnim zbivanjima – nema snimka, nema ni priče.“ (Bojd, 2002: 43). Osnovne pretpostavke za rad televizijskog novinara koji se angažuje na izvešta- vanju sa građanskih okupljanja bez obzira na njihov karakter sadržane su u sledećim ele- mentima: 1.mora posedovati fizičku i psihičku izdržljivost; 2.neizostavno je dobro poznavanje rada na terenu uz izvrsno vladanje svim žan- rovima sa akcentom na izveštavanje i živa uključenja; 3.neophodno je znanje iz televizijske montaže i rada sa kamerom; 4.za angažovanje u inostranstvu važno je poznavanje jezika zemlje domaćina ili nekog od svetskih jezika (pre svega engleskog). Naveo sam osnovne elemente koji su osnovica za rad svakog televizijskog novi- nara i bez toga nije moguće korektno izveštavanje jer ako krenemo od prve stavke logično je da će izveštač koji nema fizičke predispozicije teško izdržati praćenje kolone mirnih demonstranata od svega nekoliko kilometara. Psihička stabilnost i odsustvo ostrašćenosti posebno dolazi do izražaja kod televizijskih izveštača, koji su poznati gle- daocima sa malih ekrana, što će neki od učesnika određenog skupa neretko zloupotrebiti 37

da uvrede novinara koji je po njihovoj oceni subjektivan. Druga stavka je posebno za- nimljiva jer se postavlja pitanje izbora novinarskih žanrova na građanskim okupljanjima što će biti posebno razmotreno u svetlu preporuka za rad na specifičnim oblicima skupova (kao što je miting, protest, gra- đanska neposluš- nost). Poželjno je da novinari poznaju rad sa kamerom i montažu Budućnost televizijskog izveštavanja sa demonstracija ogleda se u novinarima osposobljenim da snimaju i montiraju svoje finalne proizvode što je sve veći trend u svetu uz napomenu da će u skorijoj budućnosti to biti manir velikih medijskih kuća i kod nas. Primer 5: „Nova tehnologija omogućava vam da promenite ne samo način rada nego i korišćenja slo- bodnog vremena. Sve će više novinara raditi, osim na svojim tekstovima i snimanje i montažu priloga. Njihova budućnost je u višestrukoj stručnosti. (Kolegijum informativnog programa BBC-ja)... Kandidati danas moraju da rade na više koloseka, osim poznavanja Interneta moraju da znaju i montažu jer je postalo normalno da novinari sami montiraju svoje priloge. Takvih zahteva nije bilo u vreme kada sam ja počinjao. (Glavni ured- nik informativnog programa ITN-a, Džonatan Manro)“ (Bojd, 2002: 23, 28). Navedeni primer posebnu važnost dobijaju na kriznim situacijama sa akcentom na građanske skupove na kojima televizijska ekipa uvek može ostati bez snimatelja. Zbog prirode posla snimatelj je više izložen nepredviđenim situacijama od novinara i neretko među prvima strada u demonstracijama jer se dešava da bude pogođen raznim predmetima ili da ga neposredno napadnu nasilni učesnici protesta. Dešava se da na mirnim protestima dođe do nepredviđenih okolnosti u kojima se snimatelj povredi, bude priveden od policije ili na drugi način bude onesposobljen za rad. Pošto je u televi- zijskom novinarstvu snimak sublimacija onoga što se dešava na protestima sprečenost snimatelja da radi ne sme zaustaviti proces izveštavanja sa terena i stoga je zadatak novi- nara da preuzme kameru što će on učiniti samo ako ume da je pravilno koristi. Za rad na protestima za novinara je u savremenim uslovima neophodno elementarno poznavanje snimateljskog posla što se u velikom broju slučajeva može pokazati kao veoma korisno i nezamenljivo u nizu slučajeva kada snimatelj prekida rad (zbog suzavca, mučnine, uganuća zgloba, slomljene ruke ili privođenja). 38

Privođenje fotoreportera za vreme uličnih protesta u Bagdadu U radu na različitim okupljanjima za tele- vizijske novinare je preporučljivo da pre početka rada sugerišu snimatelju da pravi takozvane mon- tažne kadrove, što znači da se brzo i lako može uraditi finalna montaža i time se skraćuje proces proizvodnje do emitovanja priloga. Svaki izveštač mora poznavati montažu jer se neretko dešava da se u inostranstvu ili drugom gradu ekipi ustupi studio ili tehnika za rad (u manjim medijima neretko bez montažera) ili se ukaže hitna potreba za skraćivanjem već namontiranog priloga. Mislim da je za izveštača sa građanskih okuplja- nja bitno da poznaje montažu kao i kameru jer se u nepredviđenim okolnostima često ukaže vanredna potreba za angažovanjem koje je u redovnim prilikama (posebno u „salonskom“ novinarstvu) nezamislivo. Znanje stranih jezika u građanskim okupljanjima izuzetno je važno jer iako izveš- tavate sa skupova u zemlji uvek postoji mogućnost da neki učesnik okupljanja ne poz- naje srpski jezik ili daje izjavu najčešće na engleskom. Komunikacija sa stranim novi- narima najčešće se odvija na engleskom jeziku kao i korespodencija sa evrovizijskom razmenom, da ne pominjemo izveštavanje iz inostranstva koje je neizvodljivo bez zna- nja jezika. U nastavku možemo razmotriti angažovanje novinara na različitim skupovima uz napomenu da može postojati višestruka uloga koju matični medij može zahtevati od novinara i to su zadaci: komentatora, izveštača i reportera. Televizijski komentator je visoko zvanje koje zavređuje iskusni znalac iz određene oblasti ali se kod nas za građan- ska okupljanja komentar odnosi uglavnom na mitinge koji su statični i uglavnom pred- vidivi (u smislu govornika, prostora i vremena okupljanja). U nastavku teksta razmo- trićemo izveštavanje kao najčešći oblik angažovanja televizijskog novinara na građan- skim skupovima. 3.4.2. Televizijsko izveštavanje i građanski skupovi Izveštavanje sa građanskih skupova je najčešći žanr koji, kada govorimo o demonstracijama, vidite na televiziji i to je oblik rada koji predstavlja samu suštinu informativnog programa koji većina svetskih televizija primenjuje u svojim redovnim programskim šemama. U dogovoru sa deskom, ekipa izlazi na teren i medijski obrađuje određeno građansko okupljanje, uz snimanje najvažnijih segmenata kao što su: okup- ljanje, govori, skandiranje, eventualna šetnja po gradu. Novinar pored toga što će 39

zabeležiti govore najvažnijih lidera posmatranog okupljanja, može razgovarati sa učes- nicima demonstracija i prolaznicima što zavisi od zahteva deska u smislu dužine traja- nja izveštaja. Desk ima prvorazrednu ulogu u smislu određivanja trajanja (od toga umno- gome zavisi i žanr), sugestije sa aspekta tempa uključenja i načina izveštavanja. Ako raz- motrimo saradnju deska i novinara na terenu treba naglasiti da je od velike važnosti uspostavljanje neprekidne dvosmerne komunikacije koja se realizuje u cilju slanja najsvežijih podataka sa terena u desk ali je neizostavna i komunikacija novinara koji sas- tavlja glavni izveštaj sa drugim terenskim ekipama koje su raspoređene na različite lokacije. Zadatak deska ogleda se u koordinaciji više terenskih ekipa ali i prosleđivanju informacija ako su novinari koji obrađuju demonstracije sprečeni da ih međusobno raz- menjuju. Na terenu je pogodna komunikacija mobilnim telefonima ali je zbog raznih oblika ometanja izvodljiva komunikacija radio-stanicama. U tom slučaju treba biti op- rezan zbog mogućnosti da demonstranti novinare identifikuju kao pripadnike policije u civilu (takva situacija posebno je opasna na nasilnim skupovima). Komunikacija deska i pozicioniranih ekipa na terenu Za građanska okupljanja sa aspekta medija od prvorazrednog značaja je posma- tranje i praćenje rada policije a u pojedinim zemljama nije nelegalno prisluškivanje radio veze policijskih snaga. U našoj zemlji nije dozvoljeno slušanje policijskih komunikaci- ja ali treba znati da se razgovori policijskih jedinica vode u šiframa baš u cilju spreča- vanja nepoželjnog prisluškivanja. Novinari koji se interesuju za krizne situacije, poseb- no za građanska okupljanja treba da imaju na umu činjenicu da postoji – princip deset kodova, koji koristi većina službi bezbednosti u svetu (i kod nas) a koji se sastoji u vari- jacijama tog broja. Tako će na primer policajac u dogovorenoj šifri opisati situaciju svo- joj centrali, što će ostati nerazumljivo neupućenim licima ali postoje neki opšte prih- vaćeni kodovi koje ćemo u narednom tekstu navesti uz ogradu da svaka policijska služ- ba ima svoje specifične oznake. Ako na radio uređaju čujete neku od navedenih šifri uz brojeve navešćemo njihovo značenje: 10-50 nesreća, 10-34 panika u masi, 10-33 vanred- na situacija, 10-79 obavestiti istražne organe, 10-31 zločin u toku, 10-57 lice pogaženo vozač pobegao, 10-32 lice sa oružjem, 10-35 krupno krivično delo, ... 40 Desk Terenska ekipa 3 Terenska ekipa 2 Terenska ekipa 1

U situaciji izveštavanja sa građanskih okupljanja za televiziju je od presudne važnosti da postavi reportera ali i tehničke kapacitete na pravo mesto jer postoji zlatno televizijsko pravilo: tekst koji novinar učitava u „off“-u mora pratiti adekvatna slika koja će posvedočiti izgovorene reči. Preporučljivo je postaviti kameru na pogodno mesto koja će snimiti binu ali koje će švenkom lako pokriti okupljene građane uz mogućnost brze mobilnosti kamere u slučaju potrebe da se isprati protestna šetnja. U građanskim okupljanjima do izražaja dolazi važnost IT tona (imanentni ton) koji kamera snima sa posebnog mikrofona (tzv. top) i koji ima zadatak da pruži audio doživljaj atmosfere na nekom protestu. Ispod „off“-a je poželjno da se čuje IT ton koji se pravilno naziva ton iz kadra ili originalni ton i po mišljenju nekih autora on je posebno važan segment kriznih situacija u televizijskom izveštavanju. „A kada novinarski izveštaj govori, re- cimo, o nevremenu, daleko veći efekat na gledaoca ostaviće kadar sa IT tonom grm- ljavine, fijuka vetra ili nabujale reke koji može da se koristi i samostalno, bez novi- narskog off-a ili u kombinaciji sa njim.“ (Radulović, 2008: 36 ). Uz savremene tehnološke mogućnosti najčešći oblik rada su direktna (link) uključenja ili fono uključenja (može biti i snimljeni izveštaj) što demonstrira brzinu medija, stvara osećaj transcendentalnosti, prenosi se atmosfera u domove gledalaca i time televizija donosi osećaj autentičnosti do konzumenata informacija. „Danas se od novinara očekuje, osim izveštavanja sa lica mesta, i živo uključivanje u program, to jest neposredna komunikacija između voditelja vesti i reportera na terenu.“ (Bojd, 2002: 18). Izveštavanje u televiziji podrazumeva javljanje u tekuće informativne emisije koje mogu početi pre otvaranja nekog skupa i tada novinar u izveštaj uključuje poznate elemente: brojnost okupljenih, prisustvo policije, stanje na ulicama, pominje najavljene govornike i eventualne poslednje izmene koje su neočekivane. U slučaju fono uključenja ili izveš- taja pozicija sa koje se javljate nije bitna ali preporuka je da se ne uključujete u program iz nekog restorana ili izolovanog mesta odakle se neće čuti žamor okupljene mase, skandiranje, govori, aplauz i zvižduci. U televizijskom novinarstvu izuzetno važna su živa ili link uključenja jer od dobre pozicioniranosti novinara i od onoga što on/ona saopštava u velikoj meri zavisi kako će posmatrani događaj razumeti i doživeti gledao- ci. U link uključenjima postoje dva osnovna teorijska pristupa koje možemo podeliti na: 1.anglosaksonsku školu 2.kontinentalnu (evropsku) školu U anglosaksonskom pristupu link uključenju, čiji najtransparentniji predstavnik je CNN, praktikuje se dvosmerna komunikacija na liniji studio – izveštač sa terena i pitanja koja postavlja voditelj iz studija obično se formulišu u skladu sa onim što je najverovatnije da bi pitao gledalac. Izveštač sa terena u toj komunikaciji odgovara odsečno, sa jednostavnim rečeničnim sklopom bez velikih retoričkih bravura i nepotrebnog detaljisanja. Anglosaksonski teorijski okvir podrazumeva da gledalac koji sedi kod kuće ima utisak da učestvuje u razgovoru koji vode novinar u studiju i izveštač sa krizne situacije koji se uključuje direktno iz nekog grada u kom su izbile demon- stracije. Kontinentalni model čiji najistaknutiji predstavnici su španske i italijanske tv stanice isključuje dvosmernu komunikaciju između voditelja i novinara na terenu a ceo proces se svodi na najavu iz studija koja podrazumeva i najnoviju vest (npr. „U neredi- 41

ma koji su izbili nakon mitinga povređeno je 37 osoba a sukobi policije i demonstrana- ta još traju...“). Nakon uvodne najave izveštač sa terena podrobnije objašnjava i tumači nastalu situaciju a uključenja obično traju oko 90 sekundi koliko bi trajao i prilog koji je novinar sa terena evrovizijskom razmenom mogao poslati (Remondino, 2002: 44). Taj pristup nije povoljan iz razloga što upućeniji gledalac može zaključiti da se radi o fingi- ranom ili prethodno snimljenom materijalu koji se pušta kao „živo“ uključenje pa se ne postiže pun efekat koji televizija treba da ostvari. U građanskim okupljanjima ako su mirna, moguće je dobro pozicioniranje link uključenja u strukturi informativne emisije, a preporučljiv je dvosmerni razgovor iako se kod nas neretko primenjuje kontinentalni pristup. Na osnovu terenskog iskustva mislim da je neophodan prethodni dogovor sa kolegama koji će sedeti u studiju. Poznato je iz tv prakse da se često u programu čuju izlišna i smešna pitanja na koje je nemoguće dati razuman odgovor sa terena. Stoga je preporučljiv pripremni razgovor desk – izveštač, pre uključenja, dok se u samom uključenju preporučuje prisno oslovljavanje po imenu na liniji studio – teren i obavezno odjavljivanje na kraju koje se završava rečju: „studio!“ (nije poželjna floskula npr.: „...od mene, toliko za sada sa mitinga.“). Bez obzira na tempo uključenja izuzetno je bitno da se novinar javi sa novim informacijama i podaci- ma uz osnovne elemente koje podrazumeva građansko okupljanje: ima li povređenih, da li je mirno, koliko po proceni ima učesnika, ko je govorio, koji su zahtevi okupljenih, i sl. što su pitanja koja variraju u zavisnosti od vrste skupa. Važno je da novinar koji se uključuje u program deluje uverljivo i sigurno, da govori tečno i jednostavno ali i da uvek ima odgovor koji će složene i teško razumljive događaje pretvoriti u kratka i za gledaoce jasna objašnjenja. Klasično izveštavanje podrazumeva odlazak na teren i novinarski rad, uz po- vratak u medijsku kuću gde se piše izveštaj, određuju sinhroni i zatim u montaži sklapa finalni izveštaj. Ako je novinar u inostranstvu, neophodna je evrovizijska razmena ili korišćenje neke domicilne televizije, gde se vrši montaža i slanje materijala putem razmene. U slučaju korišćenja evrovizijske usluge potrebno je zakupiti termin za slanje signala što je relativno skupo za naše uslove ali je za veće medijske kuće prihvatljivo. Pre tehnološkog procesa slanja materijala, tačno se odredi snimljeni, sirovi materijal koji se na licu mesta iz mobilne tehnike evrovizije šalje u matičnu televiziju. Kada je ekipa u mogućnosti da iskoristi tehničko-tehnološke kapacitete neke televizijske stanice u inostranstvu tada je isti princip koji primenjuje tv novinar u svojoj medijskoj kući. Na- kon pregledanog materijala određuju se najbolji kadrovi (sukob sa policijom, odvoženje ranjenika, bacanje suzavca) i sinhroni (izjave političara, policijskih zvaničnika, učesni- ka demonstracija) i zatim se pristupa pisanju teksta koji se nakon toga učita dok se materijal u linearnoj ili ređe nelinearnoj montaži finalizuje. Nakon toga se putem raz- mene posebnom tehnologijom gotov tv paket šalje u matičnu televiziju kao medijski proizvod koji se može odmah emitovati i stoga je evidentna prednost korišćenja kapa- citeta neke domicilne stanice ali je evrovizijska razmena mnogo brža i efikasnija. 42

Prikaz korišćenja najčešćih tehnologija slanja materijala prilikom izveštavanja sa građanskih okupljanja u matičnu TV kuću U radu na građanskim okupljanjima neizostavan segment svakog izveštaja u domaćem TV novinarstvu je sve popularniji „stand up“ što u prevodu sa engleskog jezi- ka doslovno znači stajati pravo. Postoje tri vrste „stand up“-a: na početku priloga (po našoj terminologiji to je najava u kameru), u sredini priloga kada se dva segmenta hipotetičkih demonstracija povezuju i na kraju (u našoj terminologiji nazivamo ga odja- va u kameru). U svakom slučaju preterano i predugačko pojavljivanje novinara u jednom prilogu nije poželjno i smatra se da je u 90 sekundi tv izveštaja, „stand up“ od 10 sekun- di sasvim prikladan a da je sve duže od toga nepotrebno. „Ako sopstveno lice nameće- mo tuđem televizoru kraće od deset sekundi, to znači da smo zdravi a ako naše pojavlji- vanje traje duže od deset sekundi to je jasan znak da munjevito srljamo u patologiju.“ (Remondino, 2002: 94). U pravljenju „stand up“-a od izuzetne važnosti je izbor prave pozadine u kojoj je poželjno da se vide: demonstranti, kordon policije, konjica, vodeni topovi, sukob snaga bezbednosti i nasilnih učesnika protesta. Preporuka je da se u građanskim okupljanjima a posebno u protestnim šetnjama iskoristi mobilni „stand up“ koji podrazumeva kretanje a ne stojanje u mestu. To znači da se naprave tri koraka prema kameri pre nego se izgovori tekst ili da se kompletan „stand up“ izgovori u pokretu, posebno ako se iza leđa izveštača odvija neka dramatična scena u masi ili na relaciji poli- cija – demonstranti. Taj oblik rada se ne primenjuje na potencijalno opasnim mestima i nasilnim demonstracijama jer dok se novinar koncentriše na najavu može doći do neže- ljenih posledica (napad demonstranata, pogodak gumenog metka, udarac kamena, suza- vca, itd.). Tokom snimanja materijala ako imamo uigranu televizijsku ekipu na terenu novi- nar će lako, brzo i precizno objasniti snimatelju šta posebno želi da snimi, koji kadar mu je bitan, šta je suština izveštaja. Situacija se dodatno komplikuje u slučaju kada je pred ekipom zadatak da medijski obradi nasilne demonstracije i proteste a da bi izbegli direk- tno ugrožavanje, izveštači moraju pribeći novinarskom radu i snimanju sa distance. Snimanje sa distance je večiti tehnički problem za televiziju a poznati autor još poznatije fotografije „Trenutak smrti“ (snimljene 1937. u Španiji i objavljene u „Life“- u), Robert Kapa na pitanje o estetici snimka odgovorio je da ne postoji lepa ili ružna fotografija, već samo fotografija snimljena izbliza ili izdaleka. Kapa, čije pravo ime je Andrea Fridman izrekao je veliku istinu jer se upravo distanca u kriznim situacijama pominje kao odlučujući faktor o kome u prvom redu televizija ima ili nema, određeno 43 Matična TV kuća Evrovizijska razmena slanja sirovog materijala Studijska tehnika mogućnost finalizacije Ekipa na terenuEkipa na terenu

svedočanstvo (tonski i video zapis). Zapadnim tv ekipama nije problem da urade zumi- ranje sukoba policije i demonstranata sa više stotina metara zbog kvalitetne ali veoma skupe opreme koju poseduju, ali naše tv stanice uglavnom poseduju kamere srednjeg kvaliteta (i identičnog cenovnog razreda) koje nemaju navedene tehničke mogućnosti. Da bi uspešno obavili zadatak novinari treba da pribegnu snimanju sa viših spratova zgrade a korisno je i mobilno snimanje, takozvani far, iz vozila koje omogućava brzo povlačenje ako situacija postane opasna (za tu vrstu rada važno je angažovati veštog vozača). U tim situacijama izuzetno je bitna saradnja sa dopisnikom matične kuće, ako niste u gradu koji dobro poznajete a u kritičnim situacijama poput nasilnih demonstraci- ja, globalne tv stanice koriste pomoć stringera i tipstera. U zapadnoj žurnalističkoj ter- minologiji stringeri se neretko poistovećuju sa dopisnicima, ali oni u suštini predstavlja- ju povremene saradnike koji popunjavaju mesto stalno zaposlenog novinara a učestalo je da velike medijske kuće imaju stringere u inostranstvu. Oni se često angažuju na izveštavanju sa demonstracija jer poznaju situaciju na terenu, grad u kome rade i manje su plaćeni od novinara bilo koje zapadne televizije. Tipsteri su dostavljači informacija za radio ili televiziju a podrazumevaju javljanje konzumenata informacija koji medijima dostavljaju podatke koji mogu postati vest (tip-offs). Tipsteri su dragoceni izvori video zapisa za neke nasilne demonstracije jer se može desiti da neki amaterski snimak sa pro- zora obližnje zgrade bude mnogo bolji, efektivniji i dramatičniji od serije snimaka pro- fesionalca koji zbog kritične situacije nije zabeležio neke značajne kadrove. Ističem da je za snimanje sa distance profesionalnih ekipa bitno da novinar bude uz snimatelja jer dok se beleže kadrovi, novinar izviđa okolinu i osmatra da li ima opasnosti, novih za- nimljivih kadrova, mogućnosti za izvlačenje sa trga na koji je bačen suzavac. Zbog opas- nosti da budu izloženi napadu policije, predstavnici medija moraju nositi vidna obelež- ja sa oznakama profesije i ne smeju u cilju samoodbrane imati bilo kakvo oružje jer time od strane snaga bezbednosti postaju tretirani kao potencijalna opasnost. Televizije su najpogodnije za manipulisanje od strane učesnika demonstracija i zato je važno proveriti svaku informaciju pre plasiranja u etar jer postoji mogućnost namernog podmetanja dezinformacija, poluistina i lažnih činjenica. U kriznim situacija- ma kao što su demonstracije neretko se televizijama javljaju osobe koje se lažno pred- stavljaju i daju „važne“ informacije koje se moraju odbaciti ili objaviti u kratkom roku jer je poznato da rad u elektronskim medijima podrazumeva malo vremena za proveru činjenica. „Jedina pouzdana zaštita od obmana jeste oštroumnost, zdrav razum i sprem- nost da se vest proveri. Ako neko telefonira predstavljajući se kao uobičajena veza, a vama iz nekih razloga zvuči neiskreno, zatražite broj telefona i proverite ga na listi kon- takata. Proverite osobu i kada se brojevi podudare.“ (Bojd, 2002: 68). U završnom razmatranju možemo konstatovati da se angažman televizijskog novinara kod nas obično ogleda u komentarisanju nekog građanskog okupljanja a ne u odabiru adekvatnog žanra koji će faktografski, profesionalno i etički ispravno predstavi- ti neki skup. Ako novinar na raspolaganju ima dobre kadrove, izjave i podatke poželjno je da se ne zaustavlja na pisanju vesti ili izveštaja već je moguće da napravi specijalnu emisiju na temu građanskih nemira (trajanje će zavisiti od materijala, tehničkih kapacite- ta i raspoloživog vremena za emitovanje). U izveštavanju sa okupljanja bez obzira da li su nasilna ili mirna prioritetno je da se novinar postavi kao lider tv ekipe i da u svakom trenutku bude uz snimatelja, tonskog snimatelja i ostale članove ekipe. Obrada građan- 44

skih okupljanja poseban je izazov za mlade novinare koji žele da ostvare punu afirmaci- ju u kriznim situacijama ali je neophodno da potreba za avanturom bude nadjačana pro- fesionalizmom, novinarskom etikom i osećajem postavljanja javnog interesa na prvo mesto. 3.5.1. Radio i građanska okupljanja Iako u teoriji medija postoje stanovišta da je televizija najbrži medij, uz sva uvažavanja prednosti koje pruža TV, radio je na prvom mestu po pitanju brzine i medij- ske efikasnosti u smislu plasiranja informacija, činjenica i podataka (Durman, 2003: 94). Veliki broj konzumenata informacija prve vesti o nekoj kriznoj situaciji sazna posred- stvom svog radio prijemnika koji može biti uključen u dnevnoj sobi, na radnom mestu ili u kolima što se u teoriji determiniše kao medijska elastičnost tj. prednost radija u odnosu na druge medije. U društvenom razvoju, radio je na početku svoje medijske egzistencije bio u senci moćne štampe ali je sa velikim svetskim sukobima došlo do prave revolucije i do svojevrsne zvučne ili akustične socijalizacije i postepene senzibi- lizacije stanovništva da mnoge važne događaje dobije preko prijemnika. Rano je uočeno da je taj uređaj za krizne situacije veoma pogodan pa su razni režimi i društvena uređe- nja uključujući i totalitarne sisteme (nacizam, boljševizam) upotrebljavali predajnike za saopštenja, objave rata, najave velikih promena, političkih smaknuća, revolucija, poče- tak pobuna. Sa razvojem tehnologije prijemnik postaje sve manji pa je za građanska oku- pljanja radio-aparat od velikog značaja iz više objektivnih razloga od kojih su najvažni- ji: - lako je prenosiv i jednostavan za upotrebu; - jeftin je i ne iziskuje struju kao klasičan izvor napajanja; - može se slušati u pokretu pa čak i u trku; - svaki konzument informacija može se putem mobilnog telefona uživo uključi- ti u program. Radio je po tehničko-tehnološkim karakteristikama i procesu proizvodnje umno- gome specifičan medij koji je pogodan za izveštavanje sa građanskih okupljanja jer konzumenti informacija u velikoj meri veruju tom mediju, zato što odaje utisak prisno- sti i velike iskrenosti. Za razliku od televizije ili štampe, radio ostvaruje najprisniji odnos sa svojim kozumentima jer se posle telefona on smatra za medij koji stvara imaginaciju bliskosti među ljudima. Ako posmatramo demonstracije i proteste malom digresijom u prošlost možemo se podsetiti da je najveći broj građana preko radio-aparata saznao za petooktobarska dešavanja ispred Skupštine Jugoslavije a Radio B92 je prvi preko mo- bilnog reportera javio za ulazak demonstranata u skupštinsko zdanje, što je kasnije deter- minisano kao presudni trenutak u tom građanskom okupljanju. Poznato je da su u pro- šlosti svi nemiri, protesti, pučevi i prevrati počinjali zauzimanjem radio-stanice o čemu svedoči i 27. mart 1941. godine (Petranović, 1992: 80), ali i 5. oktobar 2000. godine (Bujošević, Radovanović, 2000: 218). 45

O ulasku građana u Skupštinu Jugoslavije najveći broj konzumenata informacija saznao je posredstvom radija Jedan od osnovnih razloga zbog kojih konzumenti informacija veruju radio-pri- jemniku nalazi se u personalnosti tog medija koja se ogleda u identifikaciji slušaoca sa omiljenom stanicom koja pušta muziku koju pojedinac/ka, voli i čiji informativni pro- gram je kompatibilan stavovima, mišljenjima i političkim uverenjima slušaoca. Za građanska okupljanja je specifično da se za razliku od šokantnih televizijskih snimaka povređenih, ranjenih i uhapšenih na radiju to ne vidite i stoga on ne izaziva toliku količinu stresa kao vizuelni mediji. Novinari i urednici mogu upotrebiti određene zvučne mogućnosti radija da dočaraju atmosferu na nekom mitingu ili protestu a unošenje snimljenih zvukova daje osećaj autentičnosti i obično se pušta na početku radio-paketa. Po svim karakteristikama radio se izdvaja kao medij čije prednosti dolaze do izražaja baš na građanskim okupljanjima koja su nasilna ili kombinovana po karakteru, jer se slušao- ci mogu do detalja informisati i sa najudaljenijih tački prostora na kom se održavaju neki protesti. Dok su drugi mediji zbog vremena izlaženja ili tehnoloških zahteva mnogo komplikovaniji za brzo javljanje sa neke incidentne situacije na određenom hipote- tičkom nasilnom građanskom okupljanju, radio je zbog jednostavnosti i tehničkih karak- teristika veoma pogodan za brzo i efikasno izveštavanje. 3.5.2. Radijski novinar i građanska okupljanja Radijsko izveštavanje podrazumeva na prvom mestu brzinu koju smo već istakli kao prednost ovog medija ali je činjenica da su krizne situacije po definiciji uvek među prvim vestima u elektronskim medijima ili na prvim stranama u štampi, a od radijskih novinara zavisi da li će iskoristiti svoje kapacitete i mogućnosti. To podrazumeva da me- dij okuplja tim profesionalnih novinara i urednika koji će znalački upotrebiti sve pred- nosti svog medija koji može postići značajne rezultate po pitanju brzine, kvaliteta i učes- talosti izveštavanja. Nedostatak slike koju ima TV ili mogućnosti ponovnog vraćanja na početak rečenice što pruža štampa, radijski novinar može efektivno nadomestiti tako što će prvi plasirati neku informaciju i uobličiti vest na koju će se kasnije televizija i novine pozivati ili je citirati. Na građanskim okupljanjima radijski izveštač koji poznaje svoj posao, može po određenim elementima nadmašiti televiziju a umešnim opisom situaci- je moguće je postići željeni efekat i nadomestiti nedostatak vizuelne komponente. 46

Za radio je dominantan glas novinara, koji odaje sigurnog, energičnog izveštača, kojem konzument informacija veruje ili će reporter svojim bojažljivim, neartikulisanim ili suviše paničnim glasom odavati osobu u koju slušalac nema poverenja. Komešanje mase, guranje ispred policijskog kordona, mahanje zastavama, udaranje policije u šti- tove i slična dešavanja na građanskim protestima, vešt radijski izveštač može autentično preneti u živom javljanju. Dobra vežba za demonstracije može biti simultano gledanje televizijskog prenosa utakmice i slušanje radio prenosa iste, gde možete uočiti na koji način radijski novinar komentariše fudbalski meč, koji obiluje brzim akcijama i učesta- lim promenama situacije na terenu. Prednosti radijskog izveštača sa građanskih okup- ljanja u odnosu na televizijsku ekipu ogledaju se u: 1.brzini javljanja i izveštavanja; 2.velikoj mobilnosti na terenu; 3.boljoj pozicioniranosti za izveštavanje; 4.manjoj uočljivosti od strane demonstranata ili policije; 5.mogućnost da se nasilni ili kombinovani protesti prate i tonski beleže iz nepo- sredne blizine. Izveštavanje sa građanskih okupljanja uključuje preporuku da je veoma važna temeljna priprema novinara koja se sastoji od uže profesionalne i psihološke pripreme. U profesionalni deo pripreme uključujemo: informisanje o građanskom okupljanju koje treba obraditi, sakupljanju podataka iz više izvora, izviđanje terena što se ne razlikuje mnogo od pripreme koju obavljaju televizijski izveštači. Bitno je proveriti opremu i poneti rezervne baterije i poseban diktafon kojim se može nastaviti rad u slučaju lom- ljenja, oduzimanja ili prestanka rada usled tehničke greške, primarnog aparata koji je predviđen za rad. Radijski novinar je dužan da prati ostale medije koji izveštavaju o predstojećem skupu uz preporuku da je potrebno informisanje iz stranačkih, NVO, strukovnih, sindikalnih izvora tj. krugova bliskih organizatorima skupa. Sličnost u pro- fesionalnoj pripremi sa televizijskim novinarom je evidentna ali je u radijskom izvešta- vanju akcenat više stavljen na psihološku pripremu novinara. Na radiju je mnogo važni- je da je novinar na terenu pribran, smiren i skoncentrisan jer dok televizija bazira izveš- taj na snimku, radio se fokusira na artikulisan, razumljiv i tečan izveštaj novinara koji je „na licu mesta“. Izuzetno neprofesionalna i nepovoljna po novinara ali i medijsku kuću je situacija kada izveštač sa demonstracija zamuckuje, ne može da nađe adekvatnu reč, ponavlja se i konfuzno izgovara gotovo identične rečenice (primer za takav oblik rada markiran je u specijalnoj emisiji Radija B92, 21.02.2008. u 21 čas sa izgreda nakon mitinga „Kosovo je Srbija“). I pored izveštavanja u uslovima visokog stresa i povećanog rizika po bezbednost novinara, bitno je smirenim tonom sa jasnom artikulacijom, ponoviti poznate podatke i izneti činjenice koje su nove u odnosu na prethodno uklju- čenje. Posebno je važan pribran, razgovetan i dovoljno snažan glas radio izveštača u situacijama javljanja ispred bine, kada se u pozadini čuje glas sa zvučnika ili u situaciji uključenja iz neposrednog okruženja mase koja skandira. Osnovni zadatak radijskog izveštača u radu na građanskim okupljanjima ogleda se u detaljnom opisu svih relevantnih činjenica i događaja koje slušalac ne može na drugi način percepirati. U navedenom slučaju do izražaja dolazi odanost novinara etičkim i profesionalnim normama jer je izveštač na testu da li će zloupotrebiti svoj položaj i neis- 47

tinito preneti neki događaj koji je kompatibilan njegovim političkim stavovima ali ne i istinit. Osim retoričke rekonstrukcije nekog događaja ili incidenta moguće je i audio sve- dočanstvo jer se u cilju autentičnosti može pustiti snimak: skandiranja, aplauza, zvižda- nja, izvikivanja parola, žagor mase, govor lidera. U izboru žanrova radio je u prednosti jer može u rekordnom roku posredstvom mobilnog telefona ili drugih sistema komunikacije obaviti uključenje izveštača sa tere- na a moguće je snimanje fono izveštaja koji će biti naknadno emitovan u nekoj informa- tivnoj emisiji. Moguće je izvesti radio prenos nekog građanskog okupljanja, što je donekle prevaziđen način rada koji se primenjuje u slučaju važnih skupova a u redovnim prilikama najčešće se emituje specijalna radijska emisija koja može u 20 minuta sažeti sve najvažnije elemente nekog protesta ili mitinga koji traje više sati. Iako ne ističe brzi- nu radija u prvi plan moguće je i gostovanje u studiju sa temom građanskog okupljanja ali i intervjuisanje neke ličnosti na mestu protestne šetnje, demonstracija ili izražavanja građanske neposlušnosti. Najčešći oblik rada kod planiranih i mirnih građanskih okup- ljanja je pravljenje radio paketa za određenu informativnu emisiju kao i radijske repor- taže koja zahteva veliku stručnost, vreme i umešnost pri snimanju, planiranju, montaži i finalizaciji te složene novinarske forme. Najčešći radijski žanrovi pri obradi građanskih okupljanja Najčešći oblik rada u nasilnim i kombinovanim okupljanjima je živo uključenje novinara koji prati određene demonstracije i direktno prenosi najnovije incidente, nepredviđene događaje, navodi broj povređenih osoba, intervenciju policije i ostale ele- mente koji mogu ući u javljanje sa lica mesta. Kada ističem živo uključenje kao najbrži način plasiranja informacija tj. komunikacije sa studiom, treba upozoriti na činjenicu da samo dobro koncipiran razgovor na relaciji voditelj - novinar, može efikasno realizovati taj oblik rada. Prvi značajan problem ogleda se u teškoćama pri uspostavljanju veze, koja se često prekida, nedovoljno je jak signal ili imamo probleme sa režijom. Kada se javlja sa građanskih okupljanja a ima ekskluzivnu vest, novinar mora od režije programa, 48 Radio Živo uključenje Fono izveštaj Prenos Intervju Radio paket Reportaža

energično tražiti direktno uključenje u program. Radio je u prednosti nad televizijom jer jednostavnije i brže prekida program (npr. skrati muzičku numeru ili postepenim spuš- tanjem jačine tona neprimetno prekine emisiju koja se emituje) a brzim uključenjem reportera prvi će u odnosu na ostale medije lansirati određenu vest. Nakon uspostavljanja veze i najave reportera sa terena, novinar koji se javlja, tre- bao bi da logički povezano iznese najvažnije detalje sa hipotetičkog okupljanja a zatim je poželjna komunikacija studio-reporter. U navedenoj situaciji do izražaja dolazi (ne)spremnost prvenstveno voditelja u studiju, koji pre uključenja treba da dogovori sa novinarom set od dva do tri pitanja koja će u programu biti postavljena. Time se postiže pozitivan, makar i prividan efekt informisanosti kolege u studiju, nema upadanja u pola rečenice i izbegavaju se besmislena pitanja na koje izveštač sa terena neće imati adek- vatan odgovor. U zavisnosti od koncepcije i usmerenja radija uključenja sa građanskih okupljanja biće limitirana na 90 sekundi do najviše 4 minuta u centralnim informativnim političkim emisijama (CIPE) javnih servisa i stanica koje u programu imaju informativni program (IP), tzv. „News plus“ stanice. U izuzetno važnim ili visokorizičnim okuplja- njima moguće je proširiti živo (live) uključenje na preko 240 sekundi ali je preporuka da se uključenje uvek unese u prvi kvartal formativnog točka. Isto važi za CIPE koje treba da u prvom kvartalu kada je slušanost najveća ponude najsvežije informacije sa mesta određenog mitinga, demonstracija, štrajka. Ako određena radio-stanica nema izraženu informativnu komponentu i orjentisana je na muziku, zabavu, obrazovanje, lokalnu zajednicu i sl. tada je moguće u kratkim blokovima obaviti brzo i efikasno uključenje (Spaić, 2005). Živo uključenje koje nema dvosmernu komunikaciju kod slušalaca ne ostavlja efekat direktnog javljanja već to više podseća na klasičan fono izveštaj. Fono izveštaji podrazumevaju snimljene izveštaje koji se prenose posredstvom telefona i naknadno emituju u CIPE i ostalim informativnim emisijama. Njihova pred- nost ogleda se u tome što u slučaju nepredviđenih okolnosti (prekid veze, greške u artikulaciji, zamuckivanje, tonske smetnje i sl.) deo ili kompletan izveštaj možemo ponoviti. Zatim se montažom snimljeni materijal čisti od raznih smetnji koje su na građanskim okupljanjima česte i finalizacijom se dobija kvalitetan zvuk. Fono izveštaj ne bi trebao biti duži od 120 sekundi jer je uočeno da mali broj konzumenata, radio sluša u kontinuitetu, već se informativne emisije ponavljaju i jedan izveštaj pušta se u etar više puta u vertikali. Iz navedenog razloga kao i zbog pažnje slušalaca koja nije statična, pre- poručljiva je umerenost u kvantitativnom smislu a izveštaj može biti duži ako se pušta u jutarnjim i pre podnevnim časovima (od 8 do 13 sati) kada se radio najviše sluša ili od 19 do 21 čas, kada je pažnja konzumenata informacija takođe na višem nivou. U sluča- ju ozbiljnih incidenata sa povređenim licima ili ako desk zbog koncepta emisije, ured- ničke procene to zahteva moguća je duža verzija fono izveštaja ali u savremenoj koncep- ciji najbržeg medija, treba paziti na dužinu. Ako posmatramo radijsku vertikalu nije moguće kod građanskih okupljanja dugog trajanja, jedan fono izveštaj emitovati od 8 do 22 časa, već je uputnije sa terena plasirati nove izveštaje, na svaka dva sata ili u slučaju nepredviđenih događaja koji skupu daju novu dimenziju (nasilje, sukobe velikog inten- ziteta, širenje protesta). 49

Od radijskog izveštača se očekuje da jasno, precizno i istinito opiše ono što slušaoci ne mogu videti Za rad na direktnim prenosima treba angažovati radijske novinare koji su u etičkom i profesionalnom smislu korektni uz napomenu da pored dobre dikcije treba da poseduju retoričke sposobnosti i karakteristike dobrog sportskog novinara. Prenos građanskih okupljanja je specifičan izazov jer slušaocima treba dočarati atmosferu, broj- nost i niz drugih elemenata na hipotetičkom skupu a da pri tom novinar ne upadne u retoričke akrobacije i stilska preterivanja koja izlaze iz okvira dobrog ukusa. Potreban je odmeren, nepristrasan ton koji će faktografski tačno i vrednosno korektno preneti sve elemente nekog skupa bez obzira da li je politički, verski, manjinski ili ekološki. Visok nivo etike i profesionalizma bitan je i zbog mogućnosti da radio bude citiran u drugim medijima koji nisu prisutni na određenom skupu i stoga će precizan i koncizan izraz uz umerenost u vrednosnim stavovima i ocenama građanskog skupa biti od presudne važnosti u vrednovanju određene radio-stanice kao pristrasne ili objektivne. Intervju spada u osnovne ali zahvalne žanrove za radijske novinare posebno u slučaju nemira, nereda i građanske neposlušnosti, jer ako određena stanica dobije izjavu od ugledne osobe koja je npr. sindikalni lider tada je velika verovatnoća da intervju bude prenet. Takav intervju drugi mediji će reemitovati ili iskoristiti u delovima ali je dobro iskoristiti isti za postavljanje na internet stranicu a moguće je skratiti i dostaviti tekst drugim medijima u obliku neke vesti koja se izvuče iz intervjua, za šta imamo primere iz medijske prakse. Radio intervju na građanskim protestima treba da poseduje dinamiku i logičku koncepciju tako da ga slušaoci mogu lakše pratiti uz obavezne međunajave sagovornika i ponavljanje njegovog imena i funkcije, posebno ako nije lako prepoz- natljiv njegov glas (npr. ako intervjuišete lidera fabričkog sindikata, studentskog pred- stavnika, predsednika lokalnog sindikata, predsednika mesne zajednice i sl.). U radij- skom intervjuu koji se obavlja na mestu demonstracija uputno je izbegavati skraćenice jer se često zbog okolnih jakih zvukova i buke neka skraćenica može pogrešno razumeti ili se neće uopšte čuti (preporučljivo je da umesto MUP u izlazu kažete policija, umesto SSS – Savez samostalnih sindikata). 50

Na građanskim okupljanjima bilo da su mirna, kombinovana ili nasilna moguće je pravljenje radio paketa uz napomenu da je pogrešno uzimati izjave samo od pred- stavnika organizatora – govornika ili lidera neke organizacije, već je potrebno uzeti ton- ski zapis od učesnika (demonstranata) ali i od onih koji imaju dijametralno suprotno mišljenje (vlasti, policija, fabrička uprava). Važno je imati izjave ličnosti koje su uklju- čene u građanska okupljanja na razne načine a nepoželjno je koristiti njihove citate iz agencijskih izvora jer se u posmatranim situacijama neretko dešavaju demantiji i navode se pogrešni, izvučeni i pristrasni citati. Svaki novinarski komentar po pitanju građanskih okupljanja vrednosno je obojen i sadrži više ili manje vidljivu pristrasnost i stoga taj žanr nije preporučljiv kao idealna forma za demonstracije, mitinge, štrajkove. Posmatrajući problematiku građanskih oku- pljanja sa aspekta radija, reportaža je iako, determinisana kao umetnička medijska forma veoma poželjan žanr za ekspliciranje nereda, mirnih šetnji ili građanske neposlušnosti. Za reportažu ne postoji stereotip, uhodani model, okoštali izraz, jer ona je ogledalo novi- narske inventivnosti, znanja i umeća korišćenja audio snimaka različitih sagovornika. Iako je zahtevan i složen novinarski žanr i traje do pola sata, reportaža je poželjna jer sadrži elemente istraživačkog novinarstva a radi se u dužem vremenskom periodu i ne spada u prosto izveštavanje i ređanje činjenica već ima širi spektar pogleda na problem. Zbog toga se u reportaži mogu čuti različiti stručnjaci, eksperti, analitičari, obični učes- nici protesta, strani novinari koji su pratili demonstracije, slučajni prolaznici, lica koja su žrtve policijske intervencije, anonimni policajci koji se ne slažu sa namerama vlasti, političari raznih usmerenja. Za radijsku reportažu koja se bavi građanskim okupljanjima u našoj medijskoj praksi u poslednje vreme nema mnogo primera ali je činjenica da se od velike količine snimljenog i prikupljenog sirovog materijala može iskoristiti mali broj izjava, intervjua, anketa. Za radio je karakteristična dobra saradnja radio-stanica koje su umrežene u jedan sistem ili asocijaciju, bilo da se radi o emiterima sa lokalnom, regionalnom ili nacional- nom frekvencijom. Važno je da u građanskim okupljanjima ta saradnja funkcioniše za šta imamo medijske primere iz skorije istorije. „Jedan od dobrih primera saradnje lo- kalnih sa nacionalnim stanicama jeste i izveštavanje sa mitinga 5. oktobra 2000. u Beo- gradu. Zbog toga je za novinara koji radi za nacionalni medij vrlo važno da bude sves- tan da je on u vanrednim prilikama izveštač ne samo za svoj medij, već i za druge, na primer partnerske stanice... Tako je reporter „Radija B92“ toga dana bio „prebukiran“ pozivima svoje matične kuće, ali i ostalih nezavisnih stanica u čije programe se nebro- jeno mnogo puta uključivao uživo u program.“ (Pralica, 2006: 29). Radijska praksa neizostavno potvrđuje da taj medij prednjači u brzini iznošenja novih podataka i informacija što je od velike važnosti u izveštavanju sa građanskih oku- pljanja. Iako je televizija u mnogim segmentima favorizovana upravo je u situaciji izveš- tavanja sa mitinga, protesta, nasilnih demonstracija ili nereda na ulicama dobro organi- zovan lokalni radio sa IP-om u informacionom smislu brži, efikasniji i bolje obavešten od nacionalnog emitera ili javnog servisa. Iako je to medij koji je od strane mnogih proglašen za prevaziđen i umnogome zastareo naveo sam neke od elemenata koji sve- doče da je budućnost radija zagarantovana posebno u segmentu kriznih situacija. Na primeru Srbije moguće je konstatovati da su građanska okupljana tokom devedesetih godina prošlog veka, nezavisne radijske-stanice ako ne najobjektivnije onda sigurno 51

jedine u zemlji (od elektronskih medija) prenosile. Zbog toga je činjenica da radio malo košta a u informativnom smislu mnogo pruža a na građanskim okupljanjima najtranspa- rentnije i najbolje svedoči da će radijski novinari uz određeno znanje, profesionalni i etički odnos i u budućnosti biti dragocen izvor za sve koji žele da čuju najnovije vesti sa demonstracija, protesta ili štrajkova. 3.6.1. Štampa i građanska okupljanja Sa aspekta medijske teorije štampa se neretko determiniše kao medij koji je u značajnoj meri potisnut pred savremenim elektronskim sredstvima masovnih komu- nikacija koji u dnevnom izveštavanju, posebno u kriznim situacijama imaju apsolutnu dominaciju. „U pogledu aktuelnosti dnevne novine su podređene radiju, televiziji i inter- netu“ (Rus Mol, Zagorac Keršer, 2005: 147). Po pitanju podređenosti, posebno posma- trano iz ugla aktuelnosti i brzine u plasiranju informacija, posmatrana formulacija je neo- borivo tačna i istinita ali u analizi odnosa štampe i građanskih okupljanja, više nego u bilo kojoj kriznoj situaciji štampa ima izrazitu prednost nad elektronskim medijima. Kada se analiziraju demokratska društva tada posmatrani problem nije u značajnijoj meri transparentan ali u nedemokratskim sistemima značaj štampe u izveštavanju sa građan- skih okupljanja ima primarnu ulogu. Mogućnosti štampe u informisanju sa političkih, sindikalnih, studentskih i sličnih oblika okupljanja dobija na značaju kada znamo da se režimi, hunte i totalitarni sistemi uglavnom fokusiraju na elektronske medije koje je moguće, iako su nezavisni, mnogo lakše kontrolisati i ometati od štampanih. „Istorijski i komparativno gledano, moderna štampa je od svih komunikacionih kanala bila i osta- la pod najmanjim uticajem države. Za to može da zahvali svojoj predominantno privat- noj svojinskoj osnovi. Izdavanje novina je, tradicionalno, u najvećem broju zemalja oblast privatnog preduzetništva.“ (Radojković, Stojković, 2004: 57). Pored privatnog vlasništva nezaobilazni element koji utiče na relativnu nezavisnost štampe u odnosu na vladajući režim vidljiv je u mogućnosti retroaktivne reakcije države na ono što se u novi- nama objavi. Ako izveštava o nekom antivladinom protestu, dnevni list određene infor- macije, podatke i činjenice plasira u nekoliko desetina ili stotina hiljada primeraka sa potpisom novinara i urednika, što režimu podložno sudstvo stavlja u mogućnost da novi- nara i medij optuže za niz prestupa (od širenja lažnih vesti do špijunaže i udruživanja radi neprijateljskog delovanja). „I relativna sporost u rasprostiranju štampe (dok elek- tronske informacije putuju brzinom svetlosti, dotle odštampane novine putuju – u naj- boljem slučaju – brzinom aviona) otvara državi mogućnost naknadnih represivnih inter- vencija.“ (Radojković, Stojković, 2004: 59). Štampa je u situaciji različitog ispoljavanja građanskih okupljanja u nedemo- kratskim sistemima, ma koliko niskotiražna bila, jedini izvor informacija o delovanju „druge strane“ u odnosu na vladajuće strukture. Pored dileme da li posmatrana štampa u potpunosti ispunjava etičke standarde nepristrasnosti, javnom mnjenju je poznato da je o građanskim okupljanjima 90-tih godina takav oblik informisanja bio jedan od retkih izvora o aktivnostima opozicionih stranaka i organizacija. 52

U velikom broju nedemokratskih režima jedini izvor informisanja o antivladinim protestima je štampa Sasvim je uputno zapitati se da li su štampani mediji koje vlasti na različite načine sankcionišu uvek objektivni ili imaju sugestibilni senzibilitet naklonjen antivla- dinim grupama, ali je medijski ipak više opravdano plasirati određene informacije nego ih u potpunosti prećutati što se u režimskim listovima radilo a nažalost se u pojedinim zemljama i dalje takva praksa primenjuje. Jedan od načina pritiska na štampane medije koji ne izveštavaju kompatibilno željama vlasti tokom devedesetih godina bilo je uskraćivanje osnovnog materijala – roto hartije ili otkaz štamparije u poslednji čas, što je bio oproban metod da pojedina izdanja ne stignu do konzumenata informacija. Ako dodamo sistem odbijanja oglašivača, poreze na prihode ili poreze na oglase kao i klasičan politički pritisak na uredništvo biće nam jasno da je spektar državnih instrume- nata gušenja slobode reči dosta širok, ali i pored toga štampa ima više mogućnosti za rad u posmatranim uslovima od elektronskih medija. Poznat je slučaj pokušaja menjanja uređivačke politike, u to vreme, novopokrenutog dnevnog lista „Blic“ u periodu stu- dentskih i građanskih protesta 1996/97. godine što je bio samo jedan od oblika pritiska. Ako u uvodnom razmatranju ostavimo po strani različite pritiske vlasti, koji su najevidentniji po pitanju izveštavanja sa različitih građanskih okupljanja, možemo kon- statovati da je za razliku od brzine elektronskih medija u štampi najvidljivija mogućnost strukturalnog novinarskog rada. Hipotetičke demonstracije moguće je pored činjeničnog stanja i osnovnih elemenata obraditi analitički sa elementima koje televizija i radio zbog brzine ne stižu da plasiraju. Dnevni list može citirati i uzeti izjave od: više različitih izvo- ra, mišljenja i stavova analitičara i stručnjaka, nevladinih organizacija, advokata, uhap- šenih lica koja su puštena. Ne samo u kvalitativnom već i u kvantitativnom smislu štam- pa može imati prednost u odnosu na elektronske medije koji su strogo limitirani traja- njem informativnih emisija (posebno centralne informativne političke emisije). Ne treba zaboraviti ni vizuelnu komponentu štampe jer fotografije sukoba policije i demonstrana- ta, povređenih osoba, mase koja beži od kordona, policijske konjice i niza drugih auten- tičnih situacija koje proizilaze iz demonstracija neretko privlače čak i minimalnu pažnju prosečnih (po mogućnosti percepcije) konzumenata informacija. „Štampan sadržaj namenjen je oku, tako da odmah utiče na osećanja i raspoloženje. Ozbiljne novine su, u 53

međuvremenu, prihvatile slike kao važnije od teksta. Većina čitalaca pristupa listu preko ilustracija. Američki istraživači su utvrdili na osnovu testa s grupom čitalaca da strane u koloru privlače više pažnje od crno-belih“ (Rus Mol, Zagorac Keršer, 2005: 148). Navedeni citat na našoj medijskoj sceni važan je zbog distinkcije koju pravi na tabloidne i visokotiražne, ugledne listove jer se tabloidi u izveštavanju sa demonstracija uglavnom baziraju na fotografijama brutalnosti a manje na sadržini dok je uticajna štam- pa uz obavezne ilustracije više posvećena suštini događaja. Iako iz ugla kriznih situaci- ja kratkog i srednjeg trajanja, imaju sekundarni značaj, nedeljnici i mesečna izdanja mogu ostvariti vidan doprinos informisanju iz oblasti okupljanja a to se uglavnom ogle- da u primeni složenih novinarskih žanrova. Intervjui i reportaže sa nekog protesta mogu rasvetliti i pred čitaoce izneti do tada nepoznate podatke i činjenice koje sagledavaju problematiku iz drugog ugla. Predstavljanje nekog mitinga, protesta, skupa iz perspek- tive „običnog“ građanina ili intervju sa nekim političarem koji iznosi nepoznate podatke ne znači da kolega iz dnevnog lista nema profesionalnih kvaliteta i sposobnosti za takav oblik rada već podrazumeva da nema dovoljno vremena za detaljno uobličavanje podata- ka, činjenica i informacija. Novinar nedeljnika ili mesečnika može da priušti „glancanje teksta“, razgovor sa licima koja su izašla iz pritvora, osobama koja se skrivaju od vlasti, može marljivim radom pribaviti tajni transkript policijskog razgovora, stenogram sed- nice resornog ministarstva ili Vlade po pitanju demonstracija. Svi navedeni elementi sugerišu da je značaj štampe u kriznim situacijama neo- pravdano zapostavljen ali smo izneli argumente koji govore u prilog ovog medija koji do izražaja posebno dolazi u građanskim okupljanjima sa kojih objektivnost izveštavanja u značajnoj meri zavisi od orjentacije uredništva štampanog medija. 3.6.2. Rad novinara iz štampanih medija na izveštavanju sa građanskih okupljanja Ako se posmatra kao medij koji u operativnom smislu novinaru na terenu pruža veliki manevarski prostor (nema ograničenja po pitanju opreme i tehnike), štampa je i u tehnološkom pogledu jednostavnija a u pojedinim situacijama i pragmatičnija za izveš- tavanje sa građanskih skupova od elektronskih medija. Priprema novinara identična je pripremi koju smo u ranijim poglavljima na temu građanskih okupljanja analizirali sa tom razlikom što novinar može tekst (posebno antrfile) obogatiti statistikom i različitim brojkama. U radu na pisanju izveštaja i ostalih žanrova baš po pitanju brojeva treba pokazati meru i obzir: „Najveća novinarska greška je pokušavanje da sve brojeve koji se čine važni stave u jedan tekst. Želeći da ostanu fer, izbalansirani i da auditorijumu pruže punu informaciju, novinari opterete tekst i tako malo od poruke stigne do javnosti. Ne bi trebalo zaboraviti rečeno na početku ovog uputstva za upotrebu brojeva, a to je da je cifarski podatak u stvari jedan stav i da taj stav mora biti izbalansiran.“ (Valić Nedeljković, 2005: 44). U numeričku problematiku ulazi i procena okupljenih na odre- đenom skupu, što predstavlja specifičan izazov za štampane medije, jer dok se brojka iz prvog televizijskog/radijskog izveštaja već za sat vremena u novoj informativnoj emisi- ji može ispraviti, cifra objavljena u dnevnom listu može se demantovati/ispraviti tek u sutrašnjem izdanju. Izveštač koji radi za štampu na demonstracijama, može se lakše i 54

bezbednije naći u središtu događaja jer osim malog diktafona i beležnice (koje može jed- nostavno sakriti), demonstrantima ništa ne ukazuje da se radi o novinaru, za razliku od glomazne i lako uočljive televizijske ekipe. Priprema novinara štampanih medija za rad na građanskim okupljanjima Možemo uočiti da se psihička i informativna priprema ne razlikuju od rada kole- ga iz elektronskih medija ali postoji razlika u koordinaciji sa deskom i ostalim ekipama koja je u slučaju štampe simplifikovanija. Detaljan dogovor novinara sa deskom nije neophodan osim u slučaju kada se broj zaključuje tokom trajanja demonstracija i tada se pribegava sistemu slanja izveštaja telefonskim putem, telefaksom ili internetom. Dogovor sa deskom je ipak bitan zbog mogućnosti da dve rubrike obrade isto građansko okupljanje (npr. gradska i unutrašnje-politička), što predstavlja nepotrebno preplitanje nadležnosti. Konkretno novinarsko angažovanje zavisi od organizacionog sistema rubrike/hronike koji se u listu praktikuje a u dnevnim listovima najčešći sistemi su: 1.jednolinijski sistem; 2.štabska organizacija; 3.višelinijski sistem; 4.matriks organizacija. (Rus Mol, Zagorac Keršer, 2005: 239). U našoj štampi se najčešće primenjuje jednolinijski informaciono-komunikacioni sistem redakcije/rubrike/hronike, na čijem vrhu se nalazi glodur, odgovorni urednik, urednik hronike, šef smene i na kraju su pozicionirani novinari i saradnici. U zavisnosti od unutrašnje organizacije zavisi i stepen autonomije rubrika, koja u slučaju izveštava- nja sa građanskih okupljanja mora biti što šira a rukovođenje treba da bude fleksibilno. To se pre svega odnosi na stepen odlučivanja novinara na terenu koji mora proceniti da li se demonstracije intenziviraju, da li se broj građana povećava, dolazi do eskalacije nasilja, protest prerasta u permanentni. 55 novinar - izveštač koordinacija sa deskom informativna priprema (statistika, izvori, analize) psihička priprema

Jednolinijski sistem redakcija dnevnog lista U domen dogovora izveštača i šefa deska spada i okvirni novinarski žanr koji će biti prilagođen obliku građanskog okupljanja a moguće je isplanirati sistem rada u smis- lu ekipnog (fotoreporter i novinar), smenskog ili individualnog. U izveštavanju sa gra- đanskih protesta zbog efikasnosti, primenjuje se koncept fotonovinara – koji podra- zumeva da je u jednoj osobi spojena funkcija novinara i fotoreportera. Etika nalaže da hipotetički profesionalac mora poznavati i poštovati postulate obe profesije koje su dosta slične ali imaju određene separatne medijske specifikume. Novinar koji se odluči za taj oblik angažovanja (koji je ekonomski isplativ sa aspekta medija) u matični list treba da plasira fotografije koje su što objektivnija predstava onoga što se dogodilo a ne suges- tibilna konstrukcija autora. „U drugačijoj političkoj klimi, tokom štrajkova, demon- stracija i nemira koji su punili naslovne stranice nacionalne štampe u sedamdesetim i početkom osamdesetih godina, kritičari su istakli da pogled sa bezbednijeg mesta iza kordona policije utiče na utisak publike o tome šta se u stvari dešava i uzrokuje da nezadovoljstvo demonstranata prođe nezapaženo. Neki nezavisni fotografi i fotografske agencije namerno bi se poduhvatili da proizvode slike iz drugačije perspektive“ (Brigs, Kolbi, 2005: 710). Da bi etika u potpunosti bila ispoštovana fotonovinar mora imati lične i profesionalne hrabrosti da osim izveštavanja napravi fotografije koje će konzumentu informacija određeni skup prezentovati iz više različitih uglova u cilju objektivnijeg sagledavanja samog okupljanja. Pred početak neke javne manifestacije koju prati, uputno je da novinar obavi izviđanje terena na kom se planirani skup odvija, što predstavlja prvi korak kvalitetne pripreme. U zavisnosti od procene, po pitanju agresivnosti učesnika demonstracija, novi- nar treba da prilagodi taktiku rada tj. da više ili manje vidno istakne profesionalne oznake. Ako se nalazi među nasilnim demonstrantima pragmatično je i iz ugla bezbed- nosti preporučljivo da ne ističe oznake ali u slučaju intervencije policije u cilju identi- fikacije važno je pokazati legitimaciju ili navući prsluk sa oznakama, čime se obavlja transparentna separacija izveštača od demonstranata. U tom slučaju u potpunosti je moguće podneti tužbu protiv pripadnika policije koji su upotrebili nepotrebnu silu ili ispoljili agresivnost prema novinarima, snimateljima i ostalim medijskim radnicima. U 56 Glodur Urednik gradske hronike Urednik unutraš. političke Urednik privred. hronike Novinar Šef smene Novinar Novinar Šef smene Novinar Novinar Šef smene Novinar

razvijenim demokratijama prekomerna upotreba sile je kažnjiva pa su tako sedam godina nakon prebijanja desetak demonstranata u Italiji osuđeni policajci odgovorni za taj incident (www.b92.net , 15.07.2008, Vesti u 12, „Italijanski sud proglasio krivim sedam policajaca za prebijanje demonstranata na samitu G8, održanom 2001. godine“). Primere policijske brutalnosti važno je navesti u izveštajima U našoj zemlji novinari i fotoreporteri su još uvek na meti ne samo demonstrana- ta već i policajaca koji su ponekada agresivni prema licima koja očigledno obavljaju pro- fesionalne medijske zadatke. Primer 5: „Dvojicu fotoreportera našeg lista Nemanju Kostića i Miloša Perića pretukli su pripadnici policije dok su sinoć oko 20 sati fotografisali nerede na beogradskim ulicama. Iziritirani što fotografišu povređenog policajca u Nemanjinoj ulici, njegov kolega je prišao Periću i uz pitanje: Šta tu imaš da slikaš? Najpre ga udario kacigom po glavi, a onda nastavio da ga tuče pendrekom. Drugog fotoreportera „Alo!“, poli- cija je napala kod Urgentnog centra dok je pokušavao da fotografiše policijski kordon. Iako ih je upozorio da je fotoreporter, razbesneli policajac je najpre pokušao da mu otme opremu, a onda nastavio da ga udara pen- drekom dok Kostić nije uspeo da se otrgne i pobegne“ („Alo!“, 22.02.2008, „Fotoreportere „Alo!“ pretukla policija“, 3). Imamo niz drugih primera napada organa bezbednosti na novinarske ekipe ali je stoga važna i psihološka priprema medijske ekipe tj. postojanje svesti da agresivan stav ne dolazi samo od okupljenih građana. Specijalna priprema izveštača neophodna je kada se angažuje u inostranstvu a uz znanje domicilnog jezika važno je poznavati lokalnu političku scenu, razloge građanskog okupljanja, istorijsko-kulturološki kontekst u kom se odvijaju protesti. Nepripremljenost novinara – izveštača iz inostranstva, u velikom broju slučajeva ne prepozna većina gledalaca/slušalaca ali će upućeniji konzumenti štampanih medija (da ne pominjemo eksperte) lako markirati neznanje, propuste u činje- nicama, genezi sukoba i protesta, što će dovesti do pada kompetentnosti a time i stručnog kredibiliteta novinara. To je lakše uočljivo u štampi koja se više, detaljnije i preglednije može analizirati od izveštaja koji traje kratko i sadrži najbitnije informacije. U nekim tekstovima evidentan je komoditet izveštača jer se čak i letimičnom analizom može ustanoviti da je nekritički prihvatao određene stavove i ubacivao u svoj izveštaj (ili neki drugi žanr) prerađene agencijske vesti. To je terminološki na zapadu, posebno u SAD markirano kao „jat lag“ novinarstvo, što podrazumeva da izveštaj nastaje nakon dugog i iscrpljujućeg avionskog leta, posle čega je novinar bezvoljan da se ozbiljnije posveti svom poslu. „Neispavani a užurbani izveštači – podsmeva se Volf Šnajder – već po dolasku na aerodrom šalju redakciji svoj prvi izveštaj. Perspektiva s prozora luksuznog hotela razlikuje se u 161 gradu sveta samo nebitno – nastavlja Šnajder. Hotelski barovi 57

postaju berza vesti – odatle često stižu drugi, „dubinski“ izveštaji.“ (Rus Mol, Zagorac Keršer, 2005: 190). Ako je profesionalni zadatak izveštavanje sa velikih protesta, mitinga i sl. treba primeniti sistem kombinovanih mobilnih ekipa a sa dva tima (fotoreporter, novinar) moguće je pokriti najvažnije segmente skupa koji je statičan (odvija se isključivo ispred jednog objekta, na određenom trgu, mostu, parku, ...). Mobilna građanska okupljanja (šetnje po gradu, marševi podrške ka drugom gradu, blokada saobraćaja sporom vož- njom i sl.), štampa efikasno može pratiti sa tri ekipe (poželjno je i više od tri ekipe za velike skupove), ako se jedan tim postavi na čelo povorke, drugi se pozicionira prema policijskim snagama koje kordoniraju određene delove kolone, dok bi treća ekipa pred- stavljala rezervu koja će pokrivati vanredne događaje i incidente koji su česta pojava na građanskim okupljanjima. Svaka od posmatranih grupa po unapred dogovorenom planu može obraditi jedan aspekt okupljanja u određenom žanru. Obrada pojedinih žanrova po ekipama – grupama izveštača štampanih medija na terenu Po koncepcijskim sugestijama uredništva moguće je sve tri ekipe angažovati na pisanju velikog teksta koji će sabrati sve elemente koje smo naveli u jednu celinu, što je čest slučaj kada posmatramo značajne skupove sa velikim brojem građana. Markantni događaji i procesi osim činjeničnog navođenja mogu u istom broju lista biti komen- tarisani i analizirani a taj segment rada može realizovati poseban tim novinara u redak- ciji. Kada određeno okupljanje karakteriše nekontrolisani izliv nasilja, moguće je i u dnevnom listu (iako je to karakteristika „news magazina“) uzeti izjavu niza kompetent- nih lica i stručnjaka: psihologa, sociologa, eksperta za bezbednost, ... Karakteristika svaremene štampe ogleda se u preuzimanju medijske inicijative pa je poželjno da određeni list pokrene kampanju u cilju sprečavanja nasilja među mladima posebno ako su u pitanju demonstracije sa ksenofobičnom, rasističkom, šovinističkom i sl. pozadi- nom u kojima ima povređenih ili učesnika koji su protest završili u komi ili čak sa smrt- nim posledicama. Navedene inicijative pokreću se nakon završetka prvog talasa krizne situacije i odlikuju se održavanjem intenziteta inicijative koju je poželjno proširiti na druge medije. Nedvosmisleno je važno da novinari u potpunosti poštuju profesionalnu etiku i da ne umanjuju niti po potrebi uvećavaju broj prisutnih lica, intervenciju policije ili nasilje koje dolazi od strane demonstranata. 58 novinar - izveštač Grupa 3Grupa 2Grupa 1 Gradska hronika – anketa, vest. ReportažaIzveštaj – unutrašnja politika

4. Zaključno razmatranje U nestabilnim regionima u kojima ne postoje izgrađeni mehanizmi pravne države, tek se formiraju slabe demokratije i država je u tranziciji, može se uz veliku verovatnoću prognozirati nastavak raznih oblika građanskih okupljanja. U tu grupu drža- va nažalost spada i naša zemlja koja iako je ostavila, iskreno se nadam, iza sebe naj- masovnije oblike skupova po svemu sudeći neće u skorijoj budućnosti izbeći nove vidove građanskih okupljanja. Svi socijalni protesti, politički mitinzi, demonstracije i marševi manjinskih grupa, predstavljaju oblike ispoljavanja nezadovoljstva sistemom, ekonomskim stanjem ili elitama koje su na vlasti. Otpuštanje radnika, ekonomska kriza, antiglobalizam, bujanje ekstremističkih pokreta, borba za prava gej populacije ili zaštita životinja čine jake motive za organizovano izražavanje protivljenja ili davanja podrške nekoj ideji, ličnosti ili procesu. Mediji će u takvim situacijama i uslovima okupljanja građana uvek imati potre- bu za angažovanjem i njihov zadatak ogledaće se u pravovremenom, istinitom i objek- tivnom izveštavanju što su sve samo lepi ideali ako novinar nije istinski osposobljen da ih praktično primeni na terenu. Osnovna pretpostavka za uspešan rad na demonstracija- ma ogleda se u čistoj savesti novinara odnosno u premisi „Sine ire et studio“ (bez gneva i pristrasnosti), koja podrazumeva da izveštač nije politički, verski, idejno ili socijalno ostrašćen. To ne znači da na mesto protesta treba slati „homo idioticus-a“ tj. lice koje nema izgrađene političke poglede na svet, već osobu čiji se stavovi neće videti u izlazu niti će korisnicima informacija biti nametani kao njihov kulturološki, politikološki i ide- ološki obrazac. U izveštavanju sa tih specifičnih skupova koji su puni emocija, roman- tičarskog naboja, psihologije mase ponekad i gomile, nemoguće je ozbiljno raditi bez valjane i metodološki utemeljene pripreme. Pored temeljnog poznavanja etičkih standar- da novinar mora znati: motiv za okupljanje, moguće rizike, sistem delovanja policije, namere demonstranata, eventualne evakuacione pravce. Pored toga treba da poseduje jasno profesionalan plan delovanja što smo u tekstu izneli kao pripremu i rad na terenu sa specifičnostima koje krase štampu odnosno elektronske medije. Samo dobro obučen, spreman i odlučan izveštač može obraditi neke skupove koji su nasilni, nepredvidivi, teško kontrolisani i na kraju rasturani od policije koja tokom intervencije neće mnogo razumevanja pokazivati ni prema medijima. Odnos prema policiji posebno je važan i stoga su iznete informacije o načinu delovanja snaga bezbednosti pošto mlađi novinari koji nisu imali priliku da izveštavaju sa okupljanja u našoj zemlji tokom 90-tih godina, ne znaju kakve konsekvence može snositi neobavešten izveštač. Medijski radnici bili su izloženi prebijanju, privođenju, oduzimanju materijala i uništavanju skupe opreme što je karakterisalo nedemokratski režim koji je nasrtao kako na demonstrante tako i na poslenike javne reči koji su u svet prenosili ono što se dešava na ulicama. Neretko se policija služi brutalnim metodama i u demokratskim zemljama, što se pravda neraspoznavanjem novinara, slabom vid- ljivošću, suzavcem, nasilnom masom i sl. Zato je važno nositi obeležavajuće oznake i prsluke što do sada kod nas nije bila praksa tako da se predstavnik medija razlikuje od 59

demonstranata ali se tu javlja drugi problem u slučaju violentnih građanskih skupova. To se rešava prikrivanjem, snimanjem sa distance, izviđanjem i skrivanjem identiteta što su nove metode rada koje smo izneli a mogu ih primeniti iskusni, odlučni i kvalitetno obučeni novinari. Izneo sam metode rada koje sam markirao kao najsvrsishodnije pri obradi građanskih okupljanja a koje podrazumevaju formiranje ekipe, sistem komunikacije i rada sa deskom, sistem angažovanja ekipa u štampi, delovanje jednolinijskog redakcij- skog modela i niz drugih elemenata. Naveo sam samo one sisteme rada koji su po mom mišljenju potpuno primenljivi u terenskim uslovima iako nisu svi i oprobani jer se u našoj medijskoj zbilji uglavnom improvizuje i za sada nema specijalizovanih ekipa za delovanje u kriznim situacijama odnosno na demonstracijama. Iako u samom tekstu nije izneto lično iskustvo, neke od navedenih metoda autor je koristio u svom novinarskom radu sa građanskih okupljanja u zemlji i inostranstvu. Najveći broj koncepcijskih postav- ki nastao je na osnovu terenskih istraživanja i posmatranja pri čemu je uočeno da izveš- tavanje može biti u znatnoj meri poboljšano ako se primene odgovarajući postupci koje smo analizirali, istražili, koncipirali i metodološki obradili a u izloženom radu decidno naveli, eksplicirali i predstavili. Zbog korišćenja ispravnih terminoloških odrednica naveo sam vrste građanskih okupljanja kao i žanrove koji su najadekvatniji za pojedine skupove. Novinar može biti elastičan pa u zavisnosti od raspoloživog vremena može obraditi skup u više formi kao što su vest, izveštaj i reportaža. Preporučujem manjim redakcijama ili medijima koji su formirani kao radio-televizija da pored sistema objedinjenog deska, jednog izveštača koriste za rad na televizijskim (link) uključenjima i za slanje fono izveštaja radiju. To se u praksi pokazalo kao veoma korisno, pragmatično i primenljivo posebno u uslovima rada u inostranstvu kada se zbog ograničenih finansijskih sredstava obično šalje jedna ekipa. Svest o bezbednosti kao imperativnom elementu u izveštavanju sa javnih skupo- va svakom izveštaču mora biti pred očima u situaciji kada medijski radnici trpe ozbiljne napade na mitinzima, protestima, političkim skupovima i šetnjama. Moja je preporuka da se sistem zaštite novinara koji profesionalno deluju na građanskim skupovima uobliči u tri nivoa: 1.novinar/medijski radnik ima status službenog lica kada obavlja profesionalni zadatak, posebno na građanskim okupljanjima; 2.policija pojačano štiti, prati i obezbeđuje medijske ekipe neposredno pre, u to- ku i nekoliko sati posle građanskih okupljanja visokog rizika; 3.pravosudni sistem dosledno i pravovremeno sprovodi zakonske sankcije protiv lica koja napadaju, vređaju ili onemogućavaju predstavnike medija da obavlja- ju svoju primarnu funkciju. Ako državne ustanove dosledno sprovode svoju ustavnu ulogu i nastoje da izgrađuju sistem pravne države tada se problem zaštite novinara na javnim skupovima može relativno efikasno rešiti kroz primenu tri nivoa protekcije koje sam izneo. Sistem odvraćanja podrazumeva da napadač zna kakvu će sankciju snositi ako atakuje na sni- matelja, fotoreportera ili izveštača a sami mediji mogu strukovnom solidarnošću i medij- skom inicijativom u značajnoj meri doprineti svojoj bezbednosti. Osim kampanja, akci- 60

ja, okruglih stolova i apela, preporučljivo je organizovati seminare i kurseve na temu izveštavanja sa građanskih skupova. To mogu činiti novinarska udruženja, međunarodni subjekti ili asocijacije ali i redakcije koje na internom nivou spremaju svoje novinare za rad u specifičnim prilikama i posebnim situacijama. Svaka, makar i kratka instruktaža može pomoći u upoznavanju medijskih radnika sa njihovim pravima i obavezama u vanrednom stanju, vandalskim neredima, protestima i situacijama kada je novinar najčešće prepušten sam sebi. Da bi predupredili ponekad i fatalni ishod neophodno je pripremiti novinara koji će uz ličnu hrabrost, medijsku inicijativu i dobru logističku podršku kvalitetno, objektivno i etički korektno obaviti posao izveštača sa građanskih skupova. 61

5. Izvori i literatura: Barović Vladimir (2008), Teorijski okvir angažovanja elektronskih medija u kriznim situacijama, MIOKO, broj 2/3, septembar 2008, Novi Sad, 20-32. Barović Vladimir (2007), Izveštavanje u kriznim situacijama i objektivnost, Link, broj 60-61, decem- bar 2007, 11. Biblija ili Sveto pismo staroga i novoga zavjeta (1985), Knjiga Isusa Navina glava, preveo Đura Daničić, Biblijsko društvo, Beograd. . Bjelica Mihajlo, Jevtović Zoran, (2006), Istorija novinarstva, Univerzitet Megatrend, Beograd. Bojd Endrju (2002), Novinarstvo u elektronskim medijima, Clio, Beograd. Breton Filip (2000), Izmanipulisana reč, Clio, Beograd. Brigs Adam, Kolbi Pol, (2005), Uvod u studije medija, Clio, Beograd. Bujošević Dragan, Radovanović Ivan (2000), 5. oktobar – Dvadeset četiri sata prevrata, Medija cen- tar, Beograd. Coombs W. Timothy (2007), Ongoing crisis communication: Planning, Managing, and responding, Sage, Los Angeles. Coombs, W. T. (2004). Impact of past crises on current crisis communications: Insights from situa- tional crisis communication theory. Journal of Business Communication, 41, 265-289 Coombs, W. T., & Holladay, S. J. (1996). Communication and attributions in a crisis: An experimen- tal study of crisis communication. Journal of Public Relations Research, 8(4), 279-295 Coombs, W. T., & Holladay, S. J. (2002). Helping crisis managers protect reputational assets: Initial tests of the situational crisis communication theory. Management Communication Quarterly, 16, 165-186 Durman Rastislav (2003), Funkcionisanje lokalne televizije, Novosadska novinarska škola, Novi Sad. Fink Steven (1986), Crisis management: planing for the Inevitable, American Fonten de Fransoa (1997), Rasizam, Plato, Beograd. Gavrilović Darko, (2003), Svetlost i tama savremenog sveta 1775-2000, Glas srpski, Banja Luka. Gavrilović Slavko (1994), Srbi u Habzburškoj monarhiji 1792- 1849, Matica srpska, Novi Sad Grupa autora (1977), Vojna istorija, Vojna štamparija, Beograd. Grupa autora (1997), Ajmo, ajde svi u šetnju – Građanski i studentski protesti 96/97, Medija centar, Beograd. Grupa autora, (1997), Lex, pištaljke i laži, Helsinški odbor za ljudska prava, Beograd. Grupa autora, (1997), Rat je počeo na Maksimiru, Medija centar, Beograd. Gustav Le Bon (1985), Psihologija mase, Alcom. Hobsbaum Erik (2008), Globalizacija, demokratija i terorizam, Arhipelag, Beograd. Holzman Harold (1977), Violence and dissent: A comparative analysis of police control of protest demonstration in Japan and United States, Abstract on Police Science, 6/77, New York. Jovanović Slobodan (1925),Ustavobranitelji i njihova vlada 1838-1858, Izdavačka knjižarnica Nap- redak, Beograd. Jovanović Slobodan (1926), Vlada Milana Obrenovića 1868-1878, Izdavačka knjižarnica Napredak, Beograd. Keršo Jan (2003), Hitler 1889-1936, Utopija, Beograd. Koković Dragan (2007), Društvo i medijski izazovi - uvod u sociologiju masovnih komunikacija, Filozofski fakultet, Novi Sad. Korni Daniel (1999), Etika informisanja, Clio, Beograd. Kuk A. Dejvid (2005), Istorija filma I, Clio, Beograd. Laker Volter (1999), Istorija Evrope 1945-1992, Clio, Beograd Langer L. William, (1948), An Encyclopedia of World History, Kingsport press, New York. Lorimer Rolend (1998), Masovne komunikacije komparativni uvod, Clio, Beograd. Maluf Amin (2006), Krstaški ratovi u očima Arapa, Laguna, Beograd. 62

Masterson W. Ken (1992), How can the Police Prevent Minor Incidents of Public Disorder from Developing into Major Riots, The Police Journal 56/3, London. Minić Dušan, Vojvodić Vladimir (1981), Onesposobljavajući otrovi i sredstva, SSUP, Beograd. Nolte Ernest (1990), Fašizam u svojoj epohi, Prosveta, Beograd. Ostrogorski Georgije (1969), Istorija Vizantije, Prosveta, Beograd. Perinić Jadran (2008), Masovni mediji u životnom ciklusu krize – teorijski pristup, MIOKO, broj 2/3, septembar 2008, Novi Sad, 34-41. Petranović Branko (1992), Srbija u Drugom svetskom ratu 1939-1945, Vojnoizdavački i novinski cen- tar, Beograd. Popolo d’Italia, dnevni list. Pralica Dejan (2006), Narod je ušao u Skupštinu, Link, broj 46, 2006, Novi Sad, 29. Quarantelli L. Enrico (1986), Disaster Crisis Menagment, Disaster Research Center, University of Delaware, Delaware. Radojković Miroljub, Stojković Branimir (2004), Informaciono komunikacioni sistemi, Clio, Beograd. Radulović Olivera, Važnost IT tona, Link, broj 64, april 2008, 36. Remondino Enio (2002), Televizija ide u rat, Clio, Beograd. Rot Nikola (1983), Psihologija grupa, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd. Rus Mol Štefan, Zagorac Keršer Ana Jugoslava (2005), Novinarstvo, Clio, Beograd. Skembrel Grejam (2007), Sport i društvo – istorija, moć i kultura, Clio, Beograd. Spaić Nebojša (2005), Radio za slušanje, slučaj Beograd 202, Media Art Service International, Novi Sad. Stajić Ljubomir, Stevanović Obrad, (1994), Osnovi bezbednosti, Policijska akademija, Beograd Stajić Ljubomir, Stevanović Obrad, (1995), Građanski neredi, Policijska akademija, Beograd. Stanojević Dobrivoje, Jezička agresivnost i masovni mediji, CM, broj 2, mart 2007. Todorović Neda, Tabloidni žurnalizam, CM, decembar 2006, broj 1. Valić Nedeljković Dubravka (2005), Mediji i javni interes (uputstvo za upotrebu brojeva u medijskom tekstu), Novi Sad. Valić Nedeljković Dubravka (2005), Mediji i javni interes, uputsvo za upotrebu brojeva u medijskom tekstu, Link plus, Novi Sad. Valić Nedeljković Dubravka (2007), Skripta za predmet Izveštavanje u kriznim situacijama i prirod- nim i izazvanim katastrofama, Filozofski fakultet, Novi Sad. Vodinelić Vladimir (1993), Taktika otkrivanja i suzbijanja kriminaliteta kravala (naročito nasilnih demonstracija), „Bezbednost“ broj 5, Beograd. Vodinelić Vladimir (1994), Problematika kriminalističko – taktičkih instituta – informant, informator i prikriveni policijski izviđač u demokratskoj državi, Bezbednost broj 4, Beograd. Vreg France (1975), Društveno komuniciranje, Centar za informacije i publicitet, Zagreb. Vujaklija Milan, (1966), Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd. Vujasinović V. Simonović A. (1976), Priručnik za postupanje pri održavanju javnog reda i mira na masovnim skupovima, Beograd. Watt Ian, (1989), Leadership in the Police Service, The Police Journal 1/89, London. Žaket Dejl (2007), Novinarska etika, moralna odgovornost u medijima, Službeni glasnik, Beograd. 63

64 CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 316.774:316.485.22 БАРОВИЋ, Владимир, 1978- Mediji i građanska okupljanja / Vladimir Barović. - Novi Sad : Media Art Service Internacional, 2009 (Petrovaradin : Maxima graf). - 64 str. : ilustr.; 23 cm. - (Edicija Link plus ; knj. 13) Tiraž 1.500. - Bibliografija. ISBN 978-86-85831-17-1 а) Медији - Протести - Социолошка истраживања COBISS.SR-ID 243425031

67

68