Kuća - Haz

1

2

Миодраг Петровић КУЋА / HÁZ И.К. Тиски цвет – Нови Сад D.O.O. Magyar Szó Kft. – Újvidék 2012 *

На мађарски језик превео и делом препевао Ференц Деак Szerb nyelvből fordította és részben átköltotte Deák Ferenc Објављивање књиге потпомогли Д.О.О. Маранта, Сомбор A könyv megjelenését támogatta Maranta Kft., Zombor И.К. Тиски Цвет се посебно захваљује штампарији Форум на подршци

Миодраг Петровић КУЋА / HÁZ Песме / Versek И.К. Тиски цвет – Нови Сад D.O.O. Magyar Szó Kft. – Újvidék 2012 *

Рецензенти Recenzensek Матија Бећковић Перо Зубац ©Миодраг Петровић, 2012 ©Правни наследници Ференца Деака ©Deák Ferenc jogörökösei

Портрет аутора, рад Тибора Вајде Мiodrag Petrović portréja - Vajda Tibor munkája

 ГУРНУТИ У ВИСИНЕ Гурнути, у висине, сањали су провалије. Гурнути, у провалије, сањали су висине. Довољан је погрешан корак. Довољан је корак, у стра ну. Довољно је да се проговори.

 A MAGASBA TASZÍTVA A magasba taszítva, rémálmuk szakadékok voltak. Szakadékba vetve, álmuk a magasságok voltak. Itt elég egy téves lépés. Elegendő, ha fél re sikerül. Elegendő ahhoz, hogy végre megszólalj, beszélj.

 ДА СЕ НАВИКНЕМ Да се навикнем на наследство, прикован за звезде. Сва копна, копна упрта у звезде, дозивам, на свим језицима. Далека су, вековима их нападам. Видим их у огледалу, где дишем, с каменицом у руци. За златним руном, у гори.

 HOGY MEGSZOKJAM Hogy megszokjam az örökségemet, a csillagözönhöz szegezve létezem. A szárazföld mindenségét, a szárazföldet, amely a csillagokra tárul, hívom én most a világ minden nyelvén. Messze vannak, és én évszázadok óta támadom a földeket. Látom azokat a tükörben, amelyben lélegzem, s markomban ott a kődarab. Én. Aranygyapjúval fenn, a hegytetőn.

10 ПРЕКО ПРАГА, ОДНЕШЕНО ЈЕ Чишћење ладица, рамова за слике, у којима сам покушавао живети. Плашљива људска душа. Раскриљени прозори, врата. Преко прага, однешено је све, што је говорило о некадашњем присуству живота. С упаљеним шибицама, све што ћу постићи, успех је понављања. Овчје млеко на плотни, охлађено. Шољица баца сенку. Зидови лелујају на ветру. Глава овце на пашњаку. Жеља да се измишља дијалог са Богом. Да се понови покрет руком, да се отворе врата. Напаст да побегне. Да се повуче у своју рупу, смрсканих шапа. Однешена је свешољица за млеко, прибор за нокте, све што одаје личност, навику. Кичму која нас носи и коју носимо, преко прага.

11 MÁR ELVITTÉK, A KÜSZÖBÖN TÚL A fiókok ürítése, meg a képrámák tisztítása. Minden hely, ahol élni próbáltam. Félénk emberi lélek. A tágra nyitva ablak, ajtó. Ami a valamikor itt létező életre emlékeztet már a küszöbön túl van, mindent elvittek. Gyújtogatott gyufaszálakkal amit még elérhetek, csak a meddő ismétlés győzelme lesz. Juhtej a platnin. Már kihűlt. A csésze árnyat vet, a falak lebegnek. A legelőn birkafej sejlik fel. Istennel való párbeszéd – a kívánalom. Hogy a kézmozdulat megismétlődhessen: nyílna meg ismét az ajtó. Hogy az átok takarodjék. Hogy összezúzott mancsával odvába vonuljon. Elvittek már a minden tejes bögrét, körömápoló készletet, mindent, mi személyiségről, szokásokról vallana. A gerincünket, amely hord és amelyet hordunk küszöbökön túl.

12 ВРЛО ЈЕ ДУГ ПУТ Врло је дуг пут, кад нема ко да види лепоту. Свлачим кошуљу. Попут змије, завлачим се у рупу. Желим да стигнем пре. Да проспем црну супу. Зажелео сам се куће.

13 IDEGEN HOSSZÚ ÚT Ha nincs aki lássa a szépet, nagyon hosszú akkor az út. Levetem ingemet. Akár a kígyó, sziklarepedésbe bújok. Előbb szeretnék odaérni. Hogy kiöntsem a feketelevest. Otthonomra vágyom.

14 КАМЕН ТЕМЕЉАЦ Жеђ копа бунар, пење се, невидљивим мердевинама. Ашови. Лопате. Сенке. Заиста вам велим, сенке. На скелама. На чекрку. Сунце је високо одскочило. Шта је мајка мислила, пунећи крчаг, лутајући по бреговима. Мајстори одмарају, у дубини, камен темељац.

15 ALAPKŐ A szomjúság ássa itt a kutat, Láthatatlan lajtorján kúszik felfelé. Ásók. Lapátok. Árnyak. Őszintén mondom: árnyak. Az állványzaton. A csörlőn. A Nap magasra hágott. Mire gondolhatott anyám, amíg a korsót töltötte ott, a hegyek között. A mesterek pihennek. Lenn, a mélyben alapkő.

1 СВОЈЕГЛАВО ОСЛОЊЕН Као у сну, диже се тамна завеса. Тежак камен погађа чело. Мермер, украшен финим цртама усница. Има ли смисла детаљно брисати прашину. Мува удара у прозорска стакла, након сна. Прозор отворити – затворити. То је питање погледа на свет. Својеглаво ослоњен, успут помислим на њу.

1 ÖNFEJŰEN TÁMASZKODVA Mint az álomban felgördül a sötét függöny. Nehéz kő homlokon talál. A márvány – finom ajakvonásokkal díszítve. Van-e értelme a port alaposabban törölni. Légy csapódik az ablaküveghez, már az álom után. Nyitni, vagy csukni az ablakot. Ez világnézeti kérdés. Önfejűen reátámaszkodva, mellékesen a nőre gondolok.

1 И СЕНКЕ ХИЉАДЕ СЕНИ Хиљаде љубавница, јачих од љубави. Хиљаде и хиљаде, које треба сачувати. Празна поља. И пољима лутају душе. И црне и беле сенке. И сенке хиљаде сени. Побадам колац, где сам, где јеси.

1 ÉS EZER ÁRNYNAK ÁRNYÉKAI Ezer szerető, mind erősebb a szerelemnél. Ezer, meg ezer, melyeket meg kell védeni. Üres mezők. Lelkek járják őket. Fekete és fehér árnyak. Ezer árnynak árnyékai. Karót verek le, ahol állok, ahol te megálltál.

20 НИСАМ КОД КУЋЕ, КАЖЕМ Безброј пута понављајући оно што су други рекли, остајем препуштен празном простору, у коме, без љубави, укочено ме гледа ништавило. Над машином, на којој брзо куца, на којој брзо срце, кад му је тешко, биjе и не престаје. Провлачим прсте кроз косу, док сам још у пуној снази. Крв струји, вода ври. Слика изнад постеље и у постељи. Слика која изнад себе гледа у зенице грозничавог бога. У трачак светла преко његовог чела, што пада и диже се. Зашто тако лају пси. Звоне на вратима, лупају шакама. Нисам код куће, кажем, нисам.

21 NEM VAGYOK ITTHON, HA MONDOM Ahogy számtalanszor ismétlem azt, amit már mások is mondtak, az üres tér kénye-kedvére hagyva, és szerelem nélkül, a semmi néz velem farkasszemet. Itt, a gép felett, amelyen gyorsan ver, a gyorsuló szív, amikor elnehezedik és kalapál és abba nem hagyja. Ujjaimmal a hajam végigszántom, amíg még tart az erőnlét. A vér áramlik, közben a víz meg nagyban forr. Kép a nyoszolya felett és a nyoszolyán. Kép, amely önmaga fölé néz, az Isten lázas szembogarába. Annak homlokán megjelenő fénypásztára, amely hol ereszkedik, hol meg visszaszáll. Miért ugatnak ily veszettül a kutyák. És csöngetnek az ajtón, ököllel döngetik. Nem vagyok itthon, ha mondom. Nem vagyok.

22 ИЗ ГРЛА СТРАШЉИВЦИ ПЕВАЈУ Научити песму да се у таласима креће, да једе. Да се одвикне да поседује свест о себи. Да зна што зна и ништа више. Да изведе своје срце на пут. Научити песму памети. Научити песму напамет. Без крова над главом. Где нема сна. Где су кћери страсни шапат. Где нема снаге за почетак. Где се и у самоћи у коштац хвата. Где звер пред вратима мора да се плати. Из грла страшљивци певају: љубав је непоновљива.

23 TOROKHANGON A GYÁVÁK DALOLNAK A költeményt arra tanítani, hogy hullámokban haladjon, hogy étkezzék is. Hogy leszokjon önmagáról alkotott tudatáról. Hogy tudja, amit tud és semmi többet. hogy szívét ki, az útra vigye. Észhez téríteni a verset. Észbe venni a verset. Fedél nélkül a feje felett. Álomtalanul. Ahol a leányok szenvedély-suttogások. Ahol erő sincs már az újrakezdéshez. Ahol birokra kelsz a magánnyal. Ahol a belépőt fizetsz majd a vadállatnak. És a gyávák torokhangon harsogják: a szerelem megismételhetetlen.

24 НИСАМ ТАМО ГДЕ МЕ ЗАКОПАВАЈУ Нисам тамо где ме закопавају, сипајући земљу у земљу. Тражећи речи, спољашњем свету речи ме прилагођавају. И што више напредујем, живот ми постаје излишнији. Моји најдрагоценији дани нису сећања. Ах, тиранијо идеалног јединства. Не могу да те волим. Док сам у шкрипцу, молићу се шкрипцу.

25 NEM OTT VAGYOK ÉN, AHOVA HANTOLNAK Ahol földet a földbe lapátolják, én nem ott vagyok. Amíg szavakat keresek a külső világhoz, épp a szavak módosítanak engemet. S ahogyan haladok, az élet fölöslegessé válik. Rádöbbenek: nem az emlékek képezik legértékesebb napjaimat. Ó, eszményi egység zsarnoksága. Biz\' nem szerethetlek. Amíg szorultságban vagyok, hát hozzá, a szorultsághoz fohászkodom.

2 ХОЋУ КУЋИ Хоћу кући. Нема куће. Кућа још није стигла. Хоћу кући. Нема пута до куће. Зовните мајсторе, нек је подигну овде. Нема мајстора, већ су себе узидали у здања. Мораћеш сам занат да учиш и кућу подигнеш. Чега овде има. Има камена, има воде, има времена. Донесите ми онда алат. Не треба теби алат. Камен ће пући. Вода ће отећи. Време ће се распршити. Узалуд страћићеш своје дане, своју снагу и глас. Шта да радим, онда, без куће.

2 HAZA MENNÉK Haza menni. De nincs otthon. A házunk nem érkezett még meg. Haza menni. Út se vezet oda, haza. Mestereket hívassatok ide rakják, emeljék fel. Mester egy sincs, önmagukat falazták be. Tanulj magad építkezni, otthont rakni. Mi minden is van itt néked. Van terméskő, folyód bővizű, időd bőven akad. Hozzatok hát szerszámokat. Nem kell néked semmi szerszám. A kő reped. A víz surran. Az időd meg szerteporlik. Csak veszíted napjaidat, testerődet és a hangodat. Mit tegyek hát házam nélkül.

2 Окрени лист. Пронађи древне двери приче. Врати нам врашку чедност. Где нема куће, једино можемо почети градњу. Преко пута, на две воде. Само једном, заувек.

2 Fordíts lapot. Kutasd fel az ősi mondák nagykapuját. Szerezd vissza az ördöngös szerénységet. Ahol ház nincs, ott építs most, lankadatlan. Új házadnak tetőnyergét két vízre vidd. De csak egyszer, mindörökre.

30 САМ, ИСПРЕД КУЋЕ Кућа је бела. Кућа је сасвим пристојно окречена. Има покриваче за госте. Има дрва за ватру. Сасвим пристаје околини. Држи нас. Чак и мириси врта дижу се из трња. Сам, испред куће, ломим хлеб.

31 EGYEDÜL A HÁZ ELŐTT A ház künn-benn fehér. Módja szerint meszelték be. Ha az ajtón vendég kopog, takaró is lenne elég. Tűzifát is készítettek, ha a hideg korán jönne. A környékbe is belesimul. Bennünket hát így fog egybe. A cserjésből illatszerzet. A ház előtt, nagy magányban megtöröm a kenyerünket.

32 АВАЈ МЕНЕ, где огњиште не поставља питање где пас лаје у пословици где годо чека у доколици авај авај мене

33 JAJ NÉKEM ahol már a tűzhely vétlen-tétlen ahol az eb adomákban vakkant néha ahol godot unalomban enyészik el jaj-jaj nékem

34 ОТИШЛА Куда си. Што те. Зашто баш. Отишла. Нема. Сада. То је нешто што не могу да схватим. Ласте доносе под кров сламчице и капљице блата. Мрка кокошка кљуца поред живице. Помислиш ли. Како. Ниси. Уопште. Никада.

35 ELMENT Hová. Te. Miért. Épp. Elmentél. Nincs. Most. Ez olyan, mit felfogni nem tudok. A fecskék az eresz alá szalmaszálakat és cseppnyi sarat hoznak. Egy barna tyúk a sövénynél szemezget. Gondolsz-e. Hogyan. Nem tetted. Egyáltalán. Soha.

3 ГУТАЊЕ ВРЕМЕНА Дрхти папирна ноћ над мојим живим текстом, као прут над молитвом. У ноћи што прецизно ради, кроз капиларе земље: гласови људи, жена, деце. Рађају се сунца ко парадајз у башти, док ручамо. Време се разлаже у храни. Посао, чист као суза, увлачи се у машину, полако и поуздано.

3 IDŐFALÁS A papír-éjszaka remeg élő szövegem fölött, akár a gyenge ág – fohászkodásra térdepel. Az éjszakában, amely pontosan működik, a föld hajszálereiből: emberek, asszonyok, gyermekek hangja árad, szinte reped. A Nap szapora, ahogy a paradicsom is lerakja termését a közeli kertben. Közben ebédelünk. Az idő az ételben oszlik-foszlik szerte. A mű pedig, tisztán, akár a könnycsepp, lassan, megbízhatón, bessuran a gépbe.

3 ОГЊИШТЕ Очекујем ватру, тамо где сам је спречио. Где нисам, већ је сагорела, остављајући сјај у очима. И трепет, да трчкара по пепелу.

3 TŰZHELY Ott lesem a tüzet, ahol épp én oltottam el. Ahol meg nem tehettem, csupán pernyéje jelzi: végig elégett. Ami maradt: villanásnyi fény egy szemben. Pillarebbenések, futkosnak a hamu felszínén.

40 КУЋА Где одмара се, до триста мајстора, шкрипи кућа. Зима је, у ходнику, дуга.

41 HÁZ Háromszáz mesterek, tétlenül pihennek, a ház eresztékei nyögnek. Tél van, s a folyosón hosszúra nyúlt ez a nagy hideg.

42 ПЕЈЗАЖ, ОПЕТ Где је остао траг. Где се задржао наш сопствени мирис. На спарушеним стабљикама, сунце се почело гасити. Зарасло ниско растиње, у високо ниско растиње. Рупе, за које је причвршћено све што жеже. Корење, што расте по трговима и у планинама. Шири се сасвим друга прича, митологија. Прошлост је устукнула на више места, раздваја се пред нама и здваја. Склапа се слика. Као да нас није ни било. Као да нисмо били на крају од почетка. А пуни су нам подруми стварности, што, светла, продире.

43 ISMÉTELT TÁJKÉP Hová is lett már az a nyom. Hol akadt fenn akkori szagnyomunk. A Nap már a fonnyadt szárakon leáldozni kezdett. A kövér dudván és a magasnak vélt, de alacsony növényzeten. És az árkok, ahová fészkelt mind az, ami valaha oly vadul perzselt. Gyökerek ezek, amelyek egyaránt lelhetők telkeken, s fenn a hegytetőn. Egy másféle történet kering, szinte már mítosz is. A múlt visszavonulóban – több helyen megoszlik előttünk és megoszt. Így áll össze a mostani kép. Mintha nem is léteztünk volna. Mintha a végektől a kezdetig nem lettünk volna már. Ám pincéink tele a tömény valósággal: mi fény, mi pedig az azt is átható sugár.

44 СВЕТ ЈЕ ТРЕН, ЈОШ Није тако безнадежан тренутак протицања. Песма на прагу, отвара ли све друге, што обијају прагове. Ветар и суснежица. – Мајка моја, сирота, узима метлу. И попут песника опкорачује свет. Да почисти, и из другог угла, трагове.

45 A VILÁG MÉG EGY PILLANAT CSUPÁN Nem is oly kilátástalan a lelkesítés pillanata. Vajon a dal itt, e küszöbön nyit-e lelket azokban, kik küszöbökön átgázolnak, házakat dúlnak… Szél és ólmos eső. Anyám, szegénykém, seprőt fog. Akár a költő, jó hitben – mozdulatával világot fog egybe. Hogy a nyomokat, egy más szögből söpörve – végleg eltörölje.

4 ПРЕД ВРАТИМА Ево ме, ту сам. Квоцам у сну. Мозак ми одрвенео пред вратима. Ако вас има, ако сте ту.

4 AZ AJTÓ ELŐTT Íme, itt vagyok. Álmomban kopogok. Az agyam fásuló rönk itt az ajtó előtt. Ha még léteztek, ha vagytok még.

4 НЕ БРИНИ МАЈКО, МАЈЧИЦЕ Слажу мајстори празнину на празнину, враћа се паук у паучину. Гради се, гради и разграђује (не наседај гласинама). У зиму, дани краћају. Дим се уздиже и ништа све то чини. Врт је подигнут, мати. И ограда засађена, зимзелена. А пси, изабрани међу најоданијима, у трку чувају је и лајању. Не брини мајко, мајчице. Слажу се мајстори над мајсторима. Слажу се њихове жене. Биће то дворац, биће за свагда. И глас мој, бескрајан, склизнуће. Попут паука протомајстора, у паучину материну.

4 NE AGGÓDJ ANYÁM, ANYÁCSKÁM A mesterek az űrt rakják serényen fel az űrre, a pók visszatér hálóterére. Ó, építenek, építkeznek (fel ne ülj az álhíreknek). A nappalok télen rövidülnek. A füst felível és mind ez a semminek a remekműve. Lám, anyám, a kert is fentebb már. És a kerítés is elültetve. Örökzöld. És a leghűbb kutyák általam is kiválasztva – ugatással versenyeznek előnyükért. Maradásra. Ne aggódj anyám, anyácskám. A mester mesterre épít most: sorjázzák magukat. S teszik ezt asszonyaik is. Kastély lesz ebből, örök időkre. És a hangom is, a határtalan, lesiklik. Mint ahogy a pallér-pók zuhan le a nőstény anyaméhébe. Bemérve.

50 ЦЕЛА МОЈА ПОРОДИЦА Цела моја породица стоји на перону и кисне.

51 AZ EGÉSZ CSALÁDOM Az egész családom kinn áll a peronon és ázik.

52 СЕКУНДАРА НА БРАТОВОМ САТУ Гледам је како се креће, готово неприметно и нечујно. Попут песка у пешчаном сату, клизи и не чује се. Ал не падају то зрнца и не пролази време. Сенка сунца у креденцу расте и шири се. Може бити да сам на трен, колико је трајао мој поглед на сат, видео вечност у зеленом креденцу моје мајке. А поглед мој, иако је трајао као дах, можда је био вечан.

53 BÁTYÁM ÓRÁJÁNAK MÁSODPERC-MUTATÓJA Figyelem, ahogy mozog, szinte észrevétlenül, hangtalanul. Akár ha szemcsék peregnének a homokórában, surran hangtalanul. De itt nem a homok pereg és idő se mozdul. A kredencben az árnyék hízik és tágul. Lehetséges, hogy – amíg tartott az órára vetett pillanat, én anyám zöld kredencében éreztem az örökkévalóságot. És a pillantásom, jóllehet, lélegzetnyi, ha lehetett, maga, az örökkévalóság volt.

54 ИМАМ ЛИ ПОГЛЕД НА ЗАПАД Имам ли поглед на запад, на свињце, на пуне кошеве, на сјај кукуруза, што се растаче на истоку. Под свеопштoм њушком дебеле свиње, што љуља се у ходу, у поду и таваници и помера ми двориште. Свињо, земљотресу. Незасита пошасти са безброј сиса. Ја ћу те нахранити, кога ћеш ти нахранити.

55 NYUGATRA VAN-E KILÁTÁSOM Van-e kilátásom nyugatra, akolra, csűrre, kukoricacsövek ragyogására, mely keleten olvadna arannyá. Van-e ilyesmi a hízott disznó tokája alatt, ahogy mentében megmozgat padlót, mennyezetet, himbálja-lóbálja magát az udvart is. Te földrengés-sertés. Számtalan csecsű telhetetlen átok. Én megetetlek most, de melyik böllér kése alatt végzed, s leszel ivás után is – evés.

5 МОГУ СВЕ ОВО ДА ПРЕЋУТИМ Пењем се мрачним степеништем, носим мрак преко степеника. Унаоколо, кроз густе, зелене стабљике. Покретом једне руке палим шибицу. Довољно је прстом да макнем и врата су отворена. Замишљам да сам неко, ко се нада. Твоја сам самоћа, што се лагано њише, на испраној завеси.

5 MINDEZT EL IS HALLGATHATOM Lépkedek felfelé A sötét lépcsőzeten. Köröttem Belém kötve sűrű zöld ágak. Egy kézzel, könnyedén gyufát gyújtok. Lám, ujjaimmal egy-két mozdulat – és az ajtó már nyitott. Ébresztem a gondolatot, hogy reménykedő lélek vagyok. Ám azt is tudom – hogy csak a magányod vagyok. Hát kimosott függönyödre átosonó árnyék vagyok.

5 ОГЛЕДАЛЦЕ Огледалце се моје скућило. Цела породица вири из њега. У шта си се загледало бескрајно огледало. Врховна срчо.

5 TÜKRÖCSKE Az én tükröcském otthonra talált. Egész családom néz belőle vissza. Végtelen nagy tükör, hova merengtél. Üvegszilánk lettél.

0 ЗАПИС И дође зима строго пов. Пада дубок снег, хукну в. деспотов. Зима, брајко.

1 JEGYZET Szigorúan bizalmas: megjöttél a tél. Esik, hízik a hó, v.despotov elvágódott. Tél van, pajtikám.

2 С ДУШОМ НА ЈЕЗИКУ Више немам куд. Куда бих заиста. Морам да признам обориви су докази постојања. Сад сам ту где јесмо. На крају сваке своје, с душом на језику, сустигле песме.

3 LELKEM A NYELVEMEN Többé nincs hova. Hová is mehetnék, valóban. Be kell ismernem, a létezés bizonyítékai megdönthetőek. Most itt vagyok ahol vagyunk. Minden utolért versemnek a végén, lelkem a nyelvemen.

4 ОПШТЕ МЕСТО Све сам учинио да пристојно заспим, навио сат, положио камен темељац, у опште место. Још увек верујем да ће бити бољих дана. Пузавица хрли уз зид, који замишљамо. Пије воду са длана. С тобож јасном намером, спикерка одјављује програм. С друге стране пуцкетају кревети. Свети отац је говорио с генералима, (а нешто није). Умилни глас спикерке, просипа се, по плочицама заједничког купатила. А моја девојка је пилот, она повремено одлети. Можда ће све другачије изгледати када кров наткрили опште место, душу, њено дупе.

5 KÖZHELY Mindent megtettem, hogy elaludjak, felhúztam az órát, a közhelyben elhelyeztem az alapkövet. Még mindig reménykedem, hogy jönnek még jobb napok is. Képzelt falra támad a kúszónövény. Tenyér vizet iszik. A bemondónő tettetett határozottsággal a műsort lejelenti. Túlról ágycsikorgás hallatszik. A szent atya tábornokokkal tárgyalt (de valamit mégsem.) A bemondónő kedveskedő hangja szétfolyik A közös fürdőszoba csempéin terjed semmivé. A barátnőm, pedig pilóta, időnként repül, elszáll. Talán végül minden mást mutat, ha a tető a felkerül a közhelyre, a lélekre, s barátnőm tomporát is elfedi.

 САН Најпре треба заспати, сањати, а потом се пробудити, ил\' не пробудити. И испричати, некоме, сан. У сну бити свестан, да сањаш. Руководити сном, усмеравати га. И досањати, досањати. Шта си сањао – ништа. Где – нигде. Као и живот, сан утекне, дижући те, где ниси свик\'о. Кад се пробудиш – пробуди се Нико.

 ÁLOM Előbb el kellene aludni, hogy álmodni tudj, aztán felébredni, vagy fel sem ébredni. És valakinek elmondani álmodat. Álmodban tudatába maradni, hogy álmodsz. Irányítani az álmot, eligazítani. És állandóan hozzáálmodni még. Mit álmodtál – semmit. Hol – sehol. Az álom, akár az élet, elinal, S oly magasságokba visz, ahol minden szokatlan. S amikor mégis felébredsz – a Senki ébred fel.

 ИЗ ЛУЦЕРКЕ ПРХНЕ ШЕВА Опет листам књигу другу, неку исту. Одзива се бљесак ретка. Зазива ме лето, зором, низ реку чисту. Док на листу, у обрису, роси сјај, бос и зелен. И срс младог клена, из трњака, натпевавам. Неко друго, исто лето, из прикрајка опет сване. Док носи ме матер моја и рупцем ми крмељ брише, преко стране. А румен се, преко лица, новог дана расијава. Док ме доји млеком, мајка пева. А ја светлим у милости истим, другим, неким. Из луцерке прхне шева – на откосе летњег дана. Затрепери, у зениту задњег стиха, где сâм дишем, с лишћем падам. Већ се у сну давно време пресијава, ко змијина кошуљица. Брус на коси, у сенику.

 A LUCERNÁBÓL PACSIRTA REBBEN FEL Lapozom a másik könyvet, de ugyanazt. A sorok fénye villant vissza. Velem most a nyár – hajnalokkal incseleg a tisztavizű folyó tükrén teszi ezt. Innen – tüskedúcból – jávor-csemetéknek nedűjére az én nótám cáfolat. Egy másik, de épp ilyen nyár meg a közelemből virrad reám. Ahogy anyám karjában visz, kendőjével álmos szemem törli végig, az új napnak pirkadata az ő arcát ragyogja be. Amíg szoptat, anyám dalol. E kegyeletnek fényét veszem. Ugyan annak, egy másiknak, bármelyiknek. S a lucernásból madár rebben, száll az égbe. Pacsirta volt. Épp itt, a nyári napnak kaszavégén. Az utolsó verssor delelőjén, a zeniten szárnya verdes, én meg, tán utolszor – lélegzetet veszek, majd egy levél hátán ringatózva haza térek. Mint kígyónak vedlett bőrén,

0 Одмара се поветарац, у бресквику и нада се – ја се надам.

1 e régi idő álmaimon most átfénylik. Kaszakő a kasza mellett, szénapadlás magányában. A szellő is megpihen a barackosban, reménykedik – reménykedem.

2 ЕТО, под истим покривачем, голи месец и гомилица земље. Где пружам руке и дерем се: пођимо у поље, Авеље! Љубав је дубока литица над плодовом водом. Везани пупчаном врпцом, мењамо свет, под мразним звездама. Где у бљеску ножа и Бог се зачео. Изнад насипа, лелуја се месец претворен у пепео.

3 ÍME egy pokróc alatt a pőre hold és maroknyi föld. Ahol nyújtom a karomat s azt üvöltöm: Ábel, a mezőkre menjünk! A szerelem a magzatvíz feletti óriási szakadék. Jeges csillagrendszer jegyében összecsavarodott köldökzsinórunkkal világváltók vagyunk. Ott is, hol az Isten fogantatott. A töltés felett imbolyog a Hold. Bizony, hamuvá vált.

4 РУКАВИ КРАТКИ ЦРНИ КРОЈАЧИ Кројачи гракћу материјал добро пада сећање ми дугачко рукави кратки црни кројачи. Овде треба сузити срубити дугмад пришити тамо додати проширити поставу поставити. Кројачи гачући одлазе одлазе гракћући кројачи. Ткачнице раде саме недовршену кошуљу моју од коприва.

5 KURTA SZABÓK, A FEKETÉNEK SZABÓI Kárognak a szabók bár a szövet eséséről a véleményük, jók. Emlékezetem túlságosan kinyúlt, kabátujjam viszont már – rövid. Itt szűkebbre, amott bővebbre, majd a bélést is példaszerűen beilleszteni. A szabók gágognak, a szabók elmennek. Valójában, károgva távoznak. A szövőszék csattog, magányában dolgozik. Teszi munkáját csupa megszokásból. Majdani ingemet szövi most itthoni csalánból.

 СПОНТАНА ПЕСМА Под прозором ми спава избеглица. Есцајгом му реметим сан. Потрошња је моја велика, недељу поједем, за дан. К\'о бич божји, фијучем градићем. Уграђујем у жену замрзивач, регал, полице. Омчу бих да прегризем, секутићем. Не могу да спавам, сањам избеглице. А месец измладио, појео се к\'о срп. У кафани, сто пост\'о столица. Председник мој, блед к\'о смрт, кандидује се за председника. А ја сам пост\'о избеглица. У кревету ми спава избеглица. Љуби жену, избеглицу. Прави децу, избеглицу. Једе леба, избеглица. У уста мећем, пола ми се враћа. Још ја пијем, ал\' не знам ко плаћа. С драгом спавам, ал\' се лако будим. Лаком јесам – лакеј зора руди. Чекам лето, да се врне ластавица. Па да седнем под дрво, на клупу. Ал\' је дрво моје избеглица. Затек\'о сам избеглицу, рупу.

 SPONTÁN VERS Ablakom alatt egy menekült alszik. Ahogy étkészletemet rakosgatom – álmát zavarom. Bevallom: a fogyasztásom nagy. Egy nap alatt az egész hetet elfogyasztom. Mint Isten ostora, úgy süvítek a kisváros fölött. Asszonyokhoz (asszonyokba) mélyhűtőt, polcot, polcokat szerelek. De foggal rágnám el a kötelet, hisz aludni se bírok. A menekülteket álmodom. A Hold is kimerült, sarlóvá vált, ifjú lett. A kocsmában a szék asztalhoz szól. ... E vers forditása torzában maradt * *

80

 ПИШЕ СВОЈЕ КАО ШТО ГОВОРИ ТУЂЕ Миодраг Петровић један је од ретких глумаца који умеју да читају стихове. Његова руковет песама открива и да је од оних још ређих који умеју и да их пишу. Речју, међу онима који туђе стихове говоре је понајбољи, а међу онима који пишу и своје – понајређи. Пошто сам упамтио како чита туђе, тог утиска се нисам ослободио док сам читао његове. Наиме, онако како чита туђе, тако пише своје. Као да је глумачка гласовна техника постала метрика и поетика песника чије су песме уједно и композиције за сопствени глас. Као да је оно што су његовом гласу остали дужни други, морао надокнадити и написати сам. ОтудстиховиМиодрагаПетровићаделујуприродно, као да нису ни могли гласити друкчије и као да их је свако могао написати и сам. А могао их је написати само онај ко их је и написао: новопросејани песник Миодраг Петровић. Матија БЕЋКОВИЋ

0 ЛЕКОВИТЕ ПЕСМЕ ИЗ ОСАМЕ Песме Миодрага Петровића зраче јасним језички пробраним и лепотканим исказом, песник је у исказу самом истовремено као и иза исказа, оне јесу сведочанство о времену које је запамћено и времену које је наслућено. Без посебно препознатљивих узора, са благим ослоном на отвореније странице Попине поетике, наш песник изградио је самосвојан свет лирских слика. Његова метафорика је заносна, поруке наслућене само, песме ове књиге, које је зналачки одабрао Деак Ференц, отворен су поглед песников у себе и иза себе. „Сећање ми дугачко“, пише Петровић, али у само неколико, дискурзивнијих и наративнијих песама које овај који пише запис наклоности највише цени, песник се обраћа зазивом сећању на завичај, топлину детињства, опојни мирис дома, тек само назначен дискретно неком сликом, неком благом и меком назнаком, и, скоро увек, симбол куће се појављује као одбрана сећања, као склониште и заклониште, као стуб сећања који одржава живот у вертикали. „Довољно је да се проговори ‘хоћу кући’. Нема куће... Зажелео сам се куће“. И још јасније: „Где нема куће једино можемо почети градњу. Преко пута на две воде, само једном, заувек“. Ови стихови су записани као слика. И још једна слика: „Сам испред куће / Ломим хлеб“. Навео сам неколико исечака из поезије који десимболизују зазив куће као упоришта и одморишта. А све је у Петровићевим песмама језички намирисано носталгијом, скоро све, па чак и потпуно лирске слике као: „Из луцерке прхне шева / На откосе летњег дана“. Лепих љубавних песама има у књизи, а мене су друге заокупирале својом чистотом и лирском окупаношћу стихова. Они који буду читали ову књигу биће осветљени неком давно понесеном светлошћу из детињства и ране младости која је запосела ове песме које нашег Петровића представљају читаоцу у најбољем светлу. У Новом Саду, зимног фебруара, 2012. Перо ЗУБАЦ

1 SZERKESZTŐI JEGYZET Miodrag Petrovićot mint az újvidéki Szerb Nemzeti Színház vezető színészét, majd a társulat igazgatóját ismertük meg. Hogy titokban mindeddig inkognitóban költő is, azt nemrégiben fedeztük föl. Pontosabban a nemrégiben elhunyt Deák Ferenc hagyatékábanleltékmegaPetrovićversfordításokat,sakkorderült ki maga a költő és Deák mindenekelőtt drámaírói munkássága és filmforgatókönyvei hozta őket baráti kapcsolatba. Miután Deák nem csak tudomást szerzett a színész verseiről, hanem olvasásra oda is adta neki, Deák fordítani kezdte, s mint kiderült a teljes kötetnyi verset le is fordította magyar nyelvre. Az eredeti és a lefordított verseket adjuk most közre közös kiadásban az újvidéki Tiski cvet kiadóval, s egyben ezekkel a fordításokkal is tisztelgünk a nemrég elhunyt Deák Ferenc sokoldalú munkássága előtt.

84

3 САДРЖАЈ – TARTALOM Гурнути у висине – A magasba taszítva....................................................... 6–7 Да се навикнем – Hogy megszokjam........................................................... 8–9 Преко прага, однешено је – Már elvitték, a küszöbön túl....................... 10–11 Врло је дуг пут – Idegen hosszú út........................................................... 12–13 Камен темељац – Alapkő.......................................................................... 14–15 Својеглаво ослоњен – Önfejűen támaszkodva........................................ 16–17 И сенке хиљаде сени – És ezer árnyak árnyékai..................................... 18–19 Нисам код куће, кажем – Nem vagyok itthon, ha mondom.................... 20–21 Из грла страшљивци певају – Torokhangon a gyávák dalolnak ............ 22–23 Нисам тамо где ме закопавају – Nem ott vagyok én, ahova hantolnak...24–25 Хоћу кући – Haza mennék........................................................................ 26–27 Сам, испред куће – Egyedül a ház előtt ................................................... 30–31 Авај мене – Jaj nékem............................................................................... 32–33 Отишла – Elment....................................................................................... 34–35 Гутање времена – Időfalás........................................................................ 36–37 Огњиште –Tűzhely.................................................................................... 38–39 Кућа – Ház.................................................................................................. 40–41 Пејзаж, опет – Ismételt tájkép................................................................... 42–43 Свет је трен, још – A világ még egy pillanat csupán............................... 44–45 Пред вратима –Az ajtó előtt...................................................................... 46–47 Не брини мајко, мајчице – Ne aggódj anyám, anyácskám..................... 48–49 Цела моја породица – Az egész családom............................................... 50–51 Секундара на братовом сату – Bátyám órájának másodperc-mutatója.. 52–53 Имам ли поглед на запад – Nyugatra van-e kilátásom ........................... 54–55 Могу све ово да прећутим – Mindezt el is hallgathatom ....................... 56–57 Огледалце – Tükröcske............................................................................. 58–59 Запис – Jegyzet .......................................................................................... 60–61 С душом на језику – Lelkem a nyelvemen.............................................. 62–63 Опште место – Közhely ........................................................................... 64–65 Сан – Álom ................................................................................................ 66–67 Из луцерке прхне шева – A lucernából pacsirta rebben fel..................... 68–69 Ето – Íme.................................................................................................... 72–73 Рукави кратки црни кројачи – Kurta szabók, a feketének szabói .......... 74–75 Спонтана песма – Spontán vers ............................................................... 76–77 Матија Бећковић: Пише своје као што говори туђе ..................................  Перо Зубац: Лековите песме из осаме ........................................................ 0 Szerkesztői јegyzet........................................................................................... 1

Миодраг Петровић КУЋА / HÁZ Издавачи Kiadók И.К. Тиски цвет – Нови Сад D.O.O. Magyar Szó Kft.– Újvidék За издавача A kiadásért felel Сима С. Матић Mr Bordás Győző Уредници Szerkesztők Мр Славко Матић Fekete J. József Штампа Nyomda Форум Нови Сад – Újvidék 2012 CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 821.163.41-14 ПЕТРОВИЋ, Миодраг, 1954- Кућа : песме = Ház : versek / Миодраг Петровић; [на мађарски језик превео и делом препевао Ференц Деак]. - Нови Сад : Тиски цвет; Újvidék : Magyar Szó, 2012 (Нови Сад : Форум). - 84 стр. ; 22 cm Упоредо срп. текст и мађ. превод. - Тираж 300. ISBN 978-86-7264-061-8 (ТЦ) COBISS.SR-ID 271903239 4

87

88