LINK 109

1

2

DD ok se potpisnik ovih redova školovao, sa državom je bilo lako: učili su nas da država odumire, pa kada je i pravila neki cirkus, bilo ga je lakše progutati u očekivanju da neće još dugo, pa neka joj. Posle se ispostavilo da je ta država bila dosledna i održala obećanje - više je zbilja nema (laka joj crna istorija), mada se nije radilo o odumiranju nego mučkom ubijanju, onako majsko-apisovskom, pa kroz prozor. Države naslednice ne spominju odumiranje i svaki čas manifestuju koli- ko su živahne i kako se podrazumeva da će trajati ako ne večno, ono da će bar za hiljadu dve godina nadživeti toplinsku smrt sve- mira. Nije državi lako kao što je to bilo nekad. U starom Rimu je bilo dosta okačiti plakat, kasnije poslati dobošara ili par mišića- vih momaka pa da podanicima bude jasno šta im je činiti ili - đa međ’lavove u arenu, đa dvadeset pet po turu ili đa nešto drugo što im neće prijati nego naprotiv. Tu do pre nekog veka se znalo – suverenitet potiče od boga, bog ga prenosi na kralja, pa kako kralj kaže, ima da bude i podanicima sviđalo se to njima ili ne. Danas više nema podanika, nego su državljani partneri države i mogu da izvoljevaju glede sviđanja ili nesviđanja društvenog, ekonom- skog i političkog uređenja države pa da glasaju za predlog Usta- va ili protiv njega, a svake četiri godine (ili vanredno) biraju na koga prenose pravo da u njihovo ime državom upravlja. Jasno na teorijskom nivou. Na praktičnom, država (svaka, koja više, koja manje) misli da su državljani činom glasanja odradili svoje i da izvole ćutati i raditi kako im se kaže; državljani bi, opet, da se ne pitaju samo za glasačke listiće, nego još za po nešto, pa i za mišljenje o onima koje su izabrali. Stvari se još više komplikuju kada dođe do toga čije su naše pare, da li čin plaćanja poreza uspostavlja obligacioni odnos između građana i države i koliki taj porez treba da bude (da je Matija Gubec znao koliki će se pore- zi plaćati u dvadeset prvom veku, ne bi dizao seljačku bunu, nego ljubio ruku Tahiju boga hvaleći što se rodio u šesnaestom). I gde su tu još sada mediji? Odmaklo se od pukog dobošare- nja i oglasne table (ima onih koji se sami nude da budu doboša- ri, ali to je druga priča), neće to više da prenosi zdravo za goto- vo, hoće da istraži, preispita, upozori, kaže šta druga strana ima da primeti, da da kritičko mišljenje. Napredak u odnosu na stari Rim jeste, ali nije ni svetla budućnost, u zemlji Srbiji se negde zapelo, još je 2002. potpisnik ovih redova, isto u uvodniku prvog broja LINKa napisao: „Ovo je vreme tranzicije i treba ga preži- veti, odraditi, zaboraviti i živeti kao sav normalni svet.“ Prežive- lo se (ko jeste, ko nije), ali smo od odrađivanja, zaborava i živo- ta kojim živi sav normalan svet daleko. Posle decenija koje su pojele partijske oligarhije, tajkuni i tran- zicijski bašibozluk, država donosi set medijskih zakona – i to, čini se po prvi put uz uvažavanje stavova stručne javnosti . Sam državni sekretar u Ministarstvu kulture Saša Mirković je na skupu „Mediji i civilni sektor: saveznici u medijskoj reformi“ rekao da je Ministarstvo svesno da zakon nije najbolji od svih mogućih zakona i da na reformi i dalje ima šta da se radi. O samim zako- nima pisaće se na dobrom delu stranica koji u ovom LINKu slede, ali potpisnik ovih redova ne može da odoli, a da ne dovede u vezu „značenja pojedinih izraza“ iz člana 4. Zakona o elektronskim medijima. Po stavu 27 istog člana istog zakona koprodukcija je „zajednička produkcija... pružaoca medijske usluge i nezavisnog producenta“, dočim stav 25 definiše nezavisnog producenta kao „fizičko ili pravno lice... ima sedište u Republici Srbiji ili državi članici Evropske unije ili drugoj evropskoj državi koja je potpi- snica međunarodnog ugovora koji obavezuje Republiku Srbi- ju...“. Šta iz ovoga proizlazi? Ako neko nagovori Holivud da uđe sa nekim sredstvima u koprodukciju sa pružaocem medijske uslu- ge ili nezavisnim producentom iz Srbije, ne samo da ne može da napravi posao, nego i krši zakon, a zna se šta prekršiocima sledi. Set medijskih zakona je tek pretpostavka da nešto može da se pomeri nabolje ili, što bi rekao folklor, može da bude, ali ne mora da znači. Pitanje je da li će se zakoni poštovati i u kojoj meri, kao i ko i koliko će ih poštovati – Ministarstvo kulture nije jedino koje se pita, a famozna „politička volja“ decenijama je Damoklov mač nad svim glavama u zemlji Srbiji. Na gore pomenutom okruglom stolu izražena je bojazan da sa jedne strane stoji pomak koji je izglasavanjem medijskih zakona postignut, a sa druge stoje pri- meri iz prakse koji daju prostora sumnji koliko medijske slobode predstavljaju istinsko opredeljenje države – hoće li ili neće biti Utiska nedelje na B92, šta bi sa emisijama koje su nestale iz pro- gramske šeme Studija B, a na spisak bi moglo da se stavi još toga, recimo drakonska kazna dnevnim novinama Danas, zatvaranje štamparije Grafoprodukt zbog „nezadovoljavanja tehničkih uslo- va za rad“, obaranja sajta Peščanika i (nažalost) tako dalje. U međuvremenu, 1.330 glasila registrovanih u APR treba da živi od, po nekim procenama, sedamdesetak miliona evra koliko vredi tržište oglašavanja u Srbiji i od projektnog finansiranja koje treba da dođe iz državnog budžeta ili međunarodnih fondova. Ne bi bilo zgoreg razmišljati ni o izvozu medijskog sadržaja, licenci ili „produkata nalik medijskim“, ali i to će bez državne pomoći teško ići, pa se otvara pitanje hoće li država prepoznati taj izvo- zni potencijal, a ako ga i prepozna, hoće li imati čime da ga podr- ži iako se radi o daleko manjim iznosima od čuvenih dvanaest i po nečega evra koje poreski obveznici plaćaju kao penale za nerealizovane kredite. linkwww.mediart.org 3oktobar 2014 dr`ava i mediji Dr`ava i mediji, jesen 2014. Rastislav Durman broj 109

www.mediart.orglink4 oktobar 2014 broj 109 LINK, časopis za profesionalce u medijima Izdavač: Media Art Content d.o.o preduzeće za proizvodnju medijskog sadržaja Bul. M. Pupina 6/III (c/o UNS) 21000 Novi Sad Tel/fax: 021 427 462 info@mediart.org www.mediart.org u saradnji sa Udruženjem novinara Srbije Resavska 28/I 11000 Beograd Tel/fax: 011 32 36 377 www.uns.rs Izvršni direktor: Tanja Prodanov + 064 18 10 376 tanja.prodanov@mediart.org Glavna i odgovorna urednica vanrednih izdanja: mr Sanja Bošković + 063 610 855 njasab@gmail.com Redakcijski kolegijum: Dragana Bjelica (glavna i odgovorna urednica redovnog LINKa), dr Du- bravka Valić Nedeljković, Dunja Popov, Rastislav Durman, Siniša Isakov, Vesna Vujasinović Tehnička oprema i dizajn: Emil Otrupčak Korektura: Lidija Lazar Ilustracije: str. 5 Zoran Rašević, str. 6- 7 Ministarstvo kulture i informisanja RS, str. 28-29 Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom Vlade RS Štampa: Maxima graf, Petrovaradin 021 64 33 512 maximagraf@gmail.com Vanredni brojevi distribuiraju se bez naplate. COBISS.SR-ID 181608199 ISSN – 1451-3420 Rastislav Durman Bez digitalne dividende Strane: 6 - 7 Pomoćnik ministra kulture i informisa- nja zadužen za medije, Saša Mirković, uka- zuje na to da će nakon donošenja Zakona o javnom informisanju i medijima, Zakona o elektronskim medijima i Zakona o javnim servisima do sredine novembra biti doneta tri podzakonska akta (o sufinansiranju pro- jekata, akreditaciji stranih dopisnika i upisu medija u registar APRa) potrebna za imple- mentaciju tzv. medijskih zakona, kao i da se početak rada na pripremi nove medijske strategije planira za narednu godinu. Anketa Gde smo bili, šta smo radili Strane: 8 - 14 Redakcija LINKa zamolila je predsta- vnike strukovnih udruženja, državnih agen- cija, urednike, medijske delatnike i predu- zetnike da kažu šta misle o tome jesmo li konačno medijski uređena država - a sve u želji da na jednom mestu bude zabeleženo što više konstruktivnih komentara, ako ustrebaju u budućnosti. Siniša Isakov Studija, strategija, zakoni, tržište, dobitnici i gubitnici Strane: 15 - 17 Sve što distributeri zarade statistika pri- broji sektoru telekomunikacija a ne medi- ja, tako da zanemarivanje medijskog tržišta i nije iz ugla države neki značajan gubitak. To što mediji za državu ne bi trebalo da su samo statistička kategorija je druga stvar. Dubravka Valić Nedeljković Država kao garant prava ugroženih grupa Strane: 20 - 21 Sažetak: Ugrožene društvene grupe koje nemaju nikakvu društvenu moć najpre osete slabost medijskog sistema i time biva ugroženo njihovo pravo na javno informi- sanje, tačnije na primanje i širenje infor- macija od javnog značaja i ostvarivanje specifičnih komunikativnih potreba. Upr- kos svih međunarodnih dokumenata koje je naša zemlja potpisala, kao i dobrih domaćih zakona u ovoj oblasti, kojima se upravo štite ta prava, u praksi devastiranog medij- skog sektora to je sve teže i sprovesti. Ključne reči: mediji, ugrožene društve- ne grupe, država UDK: 343.85:659.3/.4 doc. dr Vladimir Barović Nekad majka - češće maćeha Strane: 32 - 33 Sažetak: U radu se analizira odnos države i medija od samih početaka izlaže- nja novina u Srbiji nakon oslobođenja od turske dominacije do smene dinastija. U tom odnosu najznačajniji segmenti su nametanje cenzure i borba za donošenje zakona o štampi, koji će ograničiti gušenje slobode medija od strane vlasti. U radu su izneti najvažniji segmenti odnosa države i medija u navedenom istorijskom kontekstu. Ključne reči: novine, država, cenzura, sloboda, urednici, zakon o štampi, ustav UDK: 316.774:342.2 doc. dr Srđan Damnjanović Kad digitalni lavež utihne Strana: 35 Sažetak: Kritičko mišljenje kao proiz- vod zrelog čitanja je kompleks misaonih procesa koji zahtevaju široku lepezu vešti- na i stalno propitanje vlastitih stavova. Kri- tičko mišljenje postaje sve popularnije, sve „novije”, „modernije” i „progresivnije”, a zaboravlja se da je ta misaona tehnika već davno viđena. Bez pretpostavke samo- proizvodnje i samopotvrđivanja, dolazi do pretvaranja samosvesti (odluke na traženje i odelovljenje smisla života) u puku svest snalaženja i „umešnosti u postojećem”, odnosno u podaništvo (beskarakterno podi- laženje radi karijere ili golog preživljava- nja), a veći problem od cenzure postaje samocenzura. Ključne reči: samocenzura, cenzura, kritičko mišljenje UDK: 351.751.5 P R O ^ I T A J T E Ovaj broj LINKa sufinansiralo je Ministarstvo za kulturu i informisanje Republike Srbije.

PP regovori o pristupanju Republike Srbije Evropskoj uniji (EU) formal- no su počeli u januaru ove godine. Tema pregovora su uslovi koje Srbija treba da ispuni da bi postala članica EU, a bazi- raju se na usklađivanju domaćih zakona sa propisima EU. Svaka oblast pregovora definisana je pregovaračkim poglavljem, a medijima pripada ono sa brojem 10. Konkretno, poglavlje 10 pokriva pitanja elektronske komunikacije, informacionog društva i audio-vizuelnu politiku. Kakva je pozicija medija u pregovo- rima o pristupanju Srbije EU, koliko nas je usvajanje tri medijska zakona pomerilo napred u procesu pristupanja i koja su očekivanja pregovaračkog tima Srbije u vezi sa poglavljem 10, za LINK govori šefica Pregovaračkog tima za vođenje pre- govora o pristupanju Republike Srbije Evropskoj uniji, Tanja Miščević. - Usvajanje tri medijska zakona: Zakona o javnom informisanju i medijima, Zakona o elektronskim medijima i Zakona o javnim servisima predstavlja izuzetno važan i veliki korak napred u procesu evropske integracije. U proteklom perio- du, Evropska komisija je kroz godišnje Izveštaje o napretku ukazivala na manj- kavosti pravne regulative u ovoj oblasti. Trebalo je vremena da od donošenja me- dijske strategije 2011. godine stignemo do donošenja pomenutih zakona. Ali dobra vest je da smo dobili odlične ocene kada je reč o usklađenosti sa evropskim stan- dardima. Sada predstoji primena i to će biti test naše uspešnosti. Koji je sledeći korak u reformama u vezi za medijima na kojima EU insistira? - U maju i julu ove godine su održani skrininzi, odnosno analitički pregledi usklađenosti zakonodavstva Srbije sa pravnim tekovinama EU u ovoj oblasti. Predstavili smo stanje u sektoru elektron- skih komunikacija, informacionog društva i medija što su oblasti obuhvaćene Poglavljem 10. Do kraja godine očekuje- mo od Evropske komisije izveštaj sa skrininga koji će, zapravo, predstavljati smernicu za dalji rad ili korake za dalje reforme. Izveštaj će, osim ocene stanja, sadržati i preporuke šta i kako dalje treba unapređivati. Naš je utisak da bi ovo poglavlje moglo biti otvoreno već tokom sledeće godine. U kom delu pregovora, u vezi sa medi- jima, očekujete najviše poteškoća? - Oblast informacionog društva i medi- ja je interresorna i preduslov napretka je potpuno usaglašavanje svih zakona koji regulišu ovu oblast i primarno i sekun- darno unutar države, uz paralelno usklađi- vanje sa pravnim okvirom EU. To samo po sebi predstavlja veliki zadatak i izazov. Pred nama su veliki poslovi poput izlaska države iz vlasništva u medijima, procesa digitalizacije. Kolege iz nadležnih institu- cija, Ministarstva telekomunikacija, trgo- vine i turizma, Ministarstva kulture i informisanja i regulatornih agencija uve- liko rade na ostvarivanju definisanih cilje- va. Verujem da se u dobrom timu sve teškoće mogu prevazići, a posebno imajući u vidu širi značaj ovog poglavlja – onaj koji se odnosi na osnovna prava i slobode. Ima li EU razumevanja za naše „specifičnosti“ u pregovaračkom proce- su? - Svaka država koja je do sada prego- varala o članstvu trudila se da zaštiti svoje specifičnosti ili interese u određenim oblastima. Tako i Srbija procenjuje šta joj je strateški važno. Međutim, još važnije je da naši stavovi budu dobro argumentovani i realni. Šta su prioriteti u zahtevima EU za zatvaranje Poglavlja 10 kada su mediji u pitanju? - Još uvek je prerano govoriti o tzv. merilima za zatvaranje poglavlja, to ne možemo da znamo u ovom trenutku. Kao što rekoh, tek očekujemo izveštaj sa skrininga koji je uslov za otvaranje po- glavlja. Ali će, u svakom slučaju, spro- vođenje donetih zakona i implementacija evropskih standarda u ovoj oblasti biti pre- sudna. Kakve garancije traži EU od države u vezi sa sprovođenjem donetih zakona? - Svake godine, početkom oktobra, Evropska komisija objavljuje Izveštaj o napretku u procesu evropskih integracija Srbije u kom ocenjuje stepen uspešnosti reformi u svim oblastima. Garancije ne postoje u klasičnom smislu te reči, već je važno da mi pokažemo posvećenost i pri- menu onoga na šta smo se u procesu pre- govora obavezali. Dakle, rezultati prime- ne su preduslov i garancija uspeha. Da li je pregovarački tim zadovoljan napretkom Srbije u konkretnim slučaje- vima kao što su digitalizacija, istraga o ubistvima novinara itd.? - Dobra vest je da je proces digitali- zacije nedavno počeo, da će, prema na- javama, biti završen do sredine sledeće godine, i zasigurno će predstavljati veliki tehnološki iskorak. Istrage o ubistvima novinara predstav- ljaju jedno od pitanja na kom se u procesu pregovora insistira jer njihovi rezultati jesu argument da u Srbiji postoji vladavina prava i stabilnost institucija. Formirana je Komisija koja je već postigla izvesne rezultate. Kao društvu nam je važno da zločini ovakve vrste ne budu zaboravljeni i da budu sankcionisani, ali ne možemo očekivati da sve bude rešeno odmah. linkwww.mediart.org 5oktobar 2014 broj 109 Primena zakona - test uspe{nosti Marijana Rami} dr`ava i mediji Edukativno i zabavno Za detaljnije informacije o prego- vorima Srbije sa EU i sadržaju prego- varačkih poglavlja, posetite http://kurs- pregovori.seio.gov.rs i upoznajte se sa Vodičem kroz pregovore Srbije i EU. Ova stranica kreirana je kao onlajn kurs o pregovorima, koja pruža i interakciju sa posetiocima kroz praktične vežbe i rešavanja kviza provere znanja o prego- varačkim tehnikama. R.L.

PP omoćnik ministra kulture i informisanja zadužen za medi- je, Saša Mirković, dokazani je medijski pregalac. Jedan je od osnivača Asocijacije nezavisnih elektronskih medija, čiji je predsednik od 2006. godine. Učestvovao u osnivanju radi- ja B92, da bi potom bio na više rukovodnih funkcija u toj kući, a svakako treba istaći da je na mestu generalnog direktora radija i televizije B92 od 1993. do 2003. godine značajno uticao na stva- ranje sistema koji je obuhvatao radio-stanicu, dokumentarnu film- sku produkciju, veb, televiziju, izdavaštvo (knjige, kompakt dis- kovi i video produkcija), koncertnu agenciju i kulturni centar Rex. Dobitnik je više prestižnih novinarskih nagrada, između ostalih: MTV Free Your Mind i nagrade Međunarodnog novinarskog instituta „Pionir medijske slobode“. Razgovarali smo sa Sašom Mirkovićem o novinama koje su zakoni doneli ne samo zato što je u resornom ministarstvu na poziciji pomoćnika zaduženog za medije, već i zato što je uče- stvovao u radu radne grupe na izradi medijskih zakona ispred Medijske koalicije. Mirković ukazuje na to da će nakon donošenja Zakona o jav- nom informisanju i medijima, Zakona o elektronskim medijima i Zakona o javnim servisima do sredine novembra biti doneta tri podzakonska akta (o sufinansiranju projekata, akreditaciji stra- nih dopisnika i upisu medija u registar APRa) potrebna za imple- mentaciju tzv. medijskih zakona, kao i da se početak rada na pri- premi nove medijske strategije planira za narednu godinu. Zamo- lili smo ga da prokomentariše koliki je napredak u približavanju EU postignut donošenjem tih zakona. - Mislim da je postignut izuzetan napredak imajući u vidu da je poslednji medijski zakon donet još pre ravno jedanaest godina. Izrada i usvajanje tri medijska zakona koincidirala je sa počet- kom formalnog pridruživanja EU i procesom skrininga pregova- račkih poglavlja što je bio dodatni motiv da se medijski zakoni maksimalno usklade sa važećim EU direktivama, što je Brisel i pozdravio. Koliko se Ministarstvo kulture i informisanja u pisanju zakonskog teksta oslanjalo na rad ekspertskih grupa i onoga što je rečeno u javnoj raspravi? - Ministarstvo kulture i informisanja je nacrte tekstova medij- skih zakona sačinilo unutar radnih grupa koje su prethodnih godi- na u različitim sastavima radile na zakonskim tekstovima. Krajem prošle godine radnoj grupi su se priključili eksperti angažovani od strane Delegacije Evropske unije u okviru projekta „Jačanje medijskih sloboda“ koji su nam pomogli kako bi zakoni što bolje izgledali. Imajući u vidu da sam postao pomoćnik ministra tokom javne rasprave o Zakonu o elektronskim medijima i Zakonu o javnim medijskim servisima moram da konstatujem da su nam pomenute javne rasprave i predlozi koje smo tom prilikom dobi- li pomogli da poboljšamo tekstove nacrta zakona. U transparen- tnom procesu na sastancima radne grupe smo prihvatali ili uz obrazloženja odbijali predloge, što smo publikovali i na sajtu Ministarstva. Transparentnost Srbija je pomenutu javnu raspravu o Zakonu o elektronskim medijima označila kao primer kako tre- ba da izgleda javna rasprava povodom donošenja nekog zakona. Kako ste zadovoljni saradnjom drugih ministarstava sa Mini- starstvom kulture i informisanja u procesu donošenja zakona? - Imajući u vidu da se na medijskim zakonima dugo radilo i da se u međuvremenu dogodila rekonstrukcija Vlade, a zatim i izbo- ri, događalo nam se da su neki nacrti zakona po 2-3 puta bili slati na mišljenje resornim ministarstvima što je donekle usporavalo proces, ali je doprinelo transparentnosti procesa i poboljšanju zakonskih tekstova. Ukratko, zadovoljni smo saradnjom koju smo imali sa drugim ministarstvima. Da li su Vlada i Ministarstvo kulture i informisanja imali identičan stav oko zakonskih rešenja? Da li se Ministarstvo kul- ture zalagalo za neka rešenja koja Vlada nije usvojila? - Oko zakonskih rešenja su postojali apsolutno identični sta- vovi Vlade i Ministarstva kulture i informisanja tako da nije bilo rešenja koje smo predložili, a da ih Vlada nije usvojila. Moram da istaknem značajnu ulogu Brisela koji je sugerisao neka zakonska rešenja koja smo ugradili u tekstove zakona čime su i Vlada i Ministarstvo praktično pokazali u kojoj meri nam je bitno da se uskladimo sa Evropskom unijom. Prema vašem mišljenju, da li su neka rešenja ostala nedore- čena ili neke pojave iz medijske prakse nisu dobile adekvatno utemeljenje u zakonu? - Članovi radne grupe, inostrani i domaći eksperti i mi iz mini- starstva smo se trudili da tekstove medijskih zakona načinimo što je moguće boljim i da ne previdimo i zaboravimo nešto što je www.mediart.orglink6 oktobar 2014 broj 109 Novi medijski zakoni Novi medijski zakoni doneti su 2. avgusta 2014. godine na sedmom vanrednom zasedanju Skupštine Republike Srbije. Pored veb prezentacije resornog ministarstva, www.kultura.gov.rs, tekstovi zakona mogu da se preuzmu, oče- kivano, i sa drugih virtuelnih lokacija. Promišljenom upotre- bom ključnih reči u pretraživačima moguće je pratiti - rekon- struisati ceo proces pripreme i donošenja zakona, kako su o tome izveštavali mediji, ali i komentarisali posetioci. Intere- santno je primetiti da su se već pojavile i ponude za komerci- jalne seminare – treninge koji imaju za temu primenu medij- skih zakona u praksi. R.L. Bez digitalne dividende Rastislav Durman

bitno. Mislim da smo u tome uspeli, mada sam svestan da jedino primena u praksi može ukazati da je nešto propušteno, da je potre- bno popraviti ili prilagoditi kako bi bilo još delotvornije u sva- kodnevnom životu. Koliki je, po Vama, rok trajanja ovih zakona? - Pomenuta tri medijska zakona proizašli su iz petogodišnje Vladine Medijske strategije koja je usvojena pre tri godine. Ideja nam je da već naredne godine započnemo rad na novoj Medij- skoj strategiji za period posle 2016. godine tako da ćemo u skla- du sa usvojenim rešenjima iz nove strategije redefinisati ciljeve u narednom periodu i proceniti koliki je „rok trajanja ovih zako- na“. Možete li da istaknete najvažnije promene koje zakoni dono- se? - Zakon o javnom informisanju i medijima predviđa povlače- nje države iz vlasničkog statusa u medijima i privatizaciju medi- ja do 01. jula naredne godine. Isti krovni medijski zakon defini- še javni interes i uvodi projektno sufinansiranje medijskih sadr- žaja, štiti medijski pluralizam i omogućava mnogo bolji i tran- sparetniji uvid u vlasničku strukturu medija. Zakon o elektronskim medijima donosi potpuno usklađivanje sa Direktivom EU o audiovizuelnim medijskim uslugama, uvodi potpuno novu terminologiju, jača nezavisnost Regulatornog tela za elektronske medije (bivši RRA) i stvara preduslove za spro- vođenje i okončanje digitalizacije do 17. juna 2015. godine. Zakon o javnim medijskim servisima ukida dosadašnju RTV pretplatu, garantuje institucionalnu, programsku i finansijsku nezavisnost RTSa i RTVa, utvrđuje javni interes koji treba da ostvaruju javni medijski servisi, reguliše pitanje budućeg finan- siranja javnih medijskih servisa i definiše način kontrole rada i poslovanja. Koji su najveći benefiti od donošenja tri medijska zakona za medije u Srbiji? - Najveći dobitak je što je donošenjem ova tri medijska zako- na konačno premošćen jaz koji je nastao činjenicom da više od decenije nije donet nijedan medijski zakon a svi smo svesni koli- ko se toga u međuvremenu izmenilo u načinu funkcionisanja i rada medija. Ovi zakoni nam omogućuju da „uhvatimo korak“ sa nečim što je već rešeno i sprovedeno u praksi u zemljama člani- cama EU kojoj stremimo. Usvojeni zakoni su odlična polazna osnova za dalje nadograđivanje i poboljšanje postojećih tekstova u skladu sa promenama koje su se desile ili će se tek dogoditi. A za građane Srbije? - Navešću samo neke prednosti: došlo je do ukidanja televi- zijske pretplate, do sredine naredne godine izvršiće se prelazak sa analognog na digitalni TV signal, znaće se vlasnička struktura medija, u transparentnom procesu će biti sufinansirani medijski sadržaji koji promovišu javni interes što će mnogo manje košta- ti poreske obveznike nego do sada, imaćemo još bolje programe na medijskim javnim servisima... Koja zakonska rešenja će, po Vama, biti najteža za imple- mentaciju? - Cenim da će to biti tranzicioni proces u kome će se preplita- ti procesi privatizacije, digitalizacije i uvođenja novog projekt- nog modela finansiranja. Izazovan će biti i proces edukacije o nužnosti uvođenja takse za plaćanje javnih medijskih servisa i proces implementacije takse kao modela plaćanja, kao i prilago- đavanje RTSa i RTVa novim zakonskim odredbama. Sve nabro- jano će se pritom odigravati u nezavidnoj finansijskoj situaciji u kojoj se svi nalazimo. Na koji način će država obezbediti primenu medijskih zako- na? - Donošenje medijskih zakona je vrlo jasno pokazalo da posto- ji politička volja Vlade Republike Srbije i resornih ministarstava za radikalne izmene u medijskoj sferi. Primenu zakona će obez- bediti podzakonski akti Ministarstva kulture i informisanja, kao i Ministarstvo privrede, Agencija za privatizaciju, Regulatorno telo za elektronske medije... (da li treba da stoje tri tačke ili su napisane slučajno?) Po Zakonu o javnim medijskim servisima budžetsko finansi- ranje je planirano do kraja 2015. Da li mislite da će sistem uspo- stavljanja takse moći da se postavi do januara 2016. i izbegne interregnum u finansiranju javnih servisa? - Verujem da će sistem biti uspostavljen i očekujem od pred- stavnika oba javna medijska servisa da u narednom periodu budu proaktivni na tom polju pošto je to u zajedničkom interesu svih nas. Za sada, postoji vrlo jasan pravni okvir šta je potrebno uči- niti tako da verujem da je sve moguće sprovesti u delo u nared- nih 15 meseci, kada treba da započne novi model finansiranja RTSa i RTVa. U predstojećoj digitalizaciji će se pojaviti digitalna dividen- da – da li je planirano da se deo prihoda od novih korisnika spektra preusmeri u razvoj medija? - Ovo je bio jedan od predloga tokom javne rasprave u perio- du pre mog imenovanja. Nažalost, to rešenje tada nije usvojeno jer su predstavnici tadašnjeg Ministarstva telekomunikacija i in- formacionog društva bili protiv te ideje. Drugim rečima, za sada se sa te strane na treba nadati finansijskoj injekciji. Šta se zakonima zamera i koji su Vaši odgovori kritičarima? - Teško pitanje. Stičem utisak da je nekima krivo što su uop- šte doneti i kao da su razočarani što smo Vlada, premijer Vučić, ministar Tasovac i ja ispunili obećanje da će medijski zakoni biti doneti u zacrtanom roku, da će biti u potpunosti usklađeni sa Evropskom komisijom i da će stvoriti preduslove za bolje funk- cionisanje medija u budućnosti. Na koji način Ministarstvo kulture i informisanja planira da radi na podizanju profesionalnih standarda medija? - Ministarstvo kulture i informisanja će na tom polju intenzi- virati saradnju sa novinarskim i medijskim udruženjima i asoci- jacijama. Sarađivaćemo na projektima medijske pismenosti, a putem projektnog sufinansiranja ćemo podržati kvalitetne pro- jekte koji se bave ovim veoma bitnim segmentom u našim medi- jima. linkwww.mediart.org 7oktobar 2014 broj 109 dr`ava i mediji

Bez finansijskih garancija države Nino Brajević, generalni sekretar UNSa: Nakon donošenja tri medijska zakona Srbija nije iz najmanje dva razloga sada medijski uređena zemlja. Prvi je što mediji nisu dobili nikakve finansijske garancije za projektno finansiranje nakon što se država povuče iz medija. A drugi je da zakoni moraju biti provedeni. Za to je potreban veliki broj podzakonskih akata, pravilnika i uredbi kojih još nema. Saglasni smo sa povlačenjem države iz medija jer se na taj način stvara osnova za ravnopravan položaj medija na tržištu. Međutim, ravnopravni uslovi podrazume- vaju da država garantuje minimum novca koji će izdvajati za projektno finansiranje medija, kao što je na primer, zakonom garantovala koliko se novca iz budžeta izdvaja za aktivnosti političkih stranaka. UNS je tražio da se iz lokalnih budžeta godišnje izdvaja minimalno 2 odsto za finansiranje medija. Takođe, zakonom je predviđeno da se završi privatizacija medija u kraćem roku od privatizacije ostalih preduzeća u Srbiji, do kraja juna 2015. godine. U isto vreme treba da se okonča i digitalizacija elek- tronskih medija. Postavlja se logično pita- nje hoće li lokalne samouprave koje su sada vlasnici medija imati interesa da izdvajaju novac za digitalizaciju kada znaju da će ti mediji biti privatizovani? Sa druge strane, činjenica je da će ti mediji teško naći kupca ako nisu okončali proces digitalizacije. I, što je još gore, digitaliza- cija proširuje zonu pokrivanja lokalnih medija i pretvara ih u regionalne i ako za to nemaju ni finansijske, ni programske mogućnosti. A ne treba zanemariti da ako se ne digitalizuju prestaće, iz tehničkih razloga, da postoje. Zakonom o javnom informisanju i medijima predviđena je obaveza državnih organa da Agenciji za privredne registre prijave svaki dinar dobijen iz budžeta za projektno finansiranje, ali ne i iz inostran- stva, niti od domaćih donatora i velikih oglašivača. Zakonom o javnim servisima ponovo se na mala vrata uvodi nedopustiv uticaj nacionalnih saveta nacionalnih manjina na izbor urednika manjinskih redakcija javnih servisa, tako što se od njih traži mišljenje. To tumačimo kao pritisak na nezavisnost uređivačke politike javnog servisa. Dva lica boga Janusa Vukašin Obradović, predsednik NUNSa: Usvajanjem seta medijskih zako- na, srpsko novinarstvo nije postalo ni bolje, ni lošije. Novinarstvo u Srbiji je takvo kakvo jeste, omeđeno mnogim dru- štvenim tokovima, od kojih je zakonodav- stvo samo jedan, možda najvažniji, ali, ipak, ne i odlučujući faktor u sređivanju medijske scene. Jer, zakoni su usvojeni i da li se suštinski nešto promenilo? Nije i neće tako skoro, što nam samo govori da je zakonodavni okvir važan ali primena reformskih rešenja je ono što će definisati konačnu ocenu o efektima ovog, hvale vrednog, legislativnog pomaka. Ono što i dalje ostaje ključna dilema jeste hoće li država sama sebe razvlastiti i uskratiti mogućnost da partijskim oligar- hijama da presudno utiču na izgled i sadr- žaj medijske scene. Ishod ovog procesa, za čiju uspešnu realizaciju postoji sada i zakonodavni okvir, zavisiće od uspešnosti primene propisanih rešenja. Bez obzira na ovu činjenicu, ne smemo da nipodaštavamo potencijal za promene koje sa sobom nosi primena Zakona o jav- nom informisanju, Zakona o radiodifuziji i Zakona o javnim servisima. Bez obzira na zamerke kojih, naravno, ima, može se reći da je u medijskim zakonima sadržan gro ključnih zahteva Medijske koalicije: izlazak države iz vlasništva u medijima, prelazak sa budžetskog na projektno sufi- nansiranje, nastavak privatizacije. Epilog bi, po idealnom scenariju, bio uspostavljanje tržišta na kome bi vladala jasna pravila za sve učesnike, a država bi se starala samo o zaštiti javnog interesa. Dakle, sve suprotno od onog što imamo danas, jer medijsko tržište, zapravo, i ne postoji, a država, čitaj vlast, brine, pre svega, o zaštiti partijskih interesa. Put do promene takvog stanja neće biti ni lak, ni jednostavan. Predugo se zapatila ovde praksa u kojoj se na medije posmatra, ne kao na neizbežan faktor procesa demo- kratizacije društva, već na sredstvo, ogla- snu tablu ili megafon, određenih interesnih grupa, od političara, stranaka do tajkuna. Novinari i mediji nisu nevini u ovoj tužnoj priči. Slabo plaćeni, nezaštićeni, uglavnom pristaju na ovu incestuoznu vezu, pravdajući se da mnogo izbora i nemaju, što nije daleko od istine. Zato uglavnom ćute i rade, prihvatajući sve rigidnije zahteve udvoričkog novinarstva. Za razvrgavanje ove simbioze biće potrebno vremena i, moram da kažem, bez obzira koliko je izanđao od stalne upotre- be, pojam – političke volje. Nažalost, nema adekvatnijeg izraza za ono što će www.mediart.orglink8 oktobar 2014 Redakcija LINKa zamolila je predstavnike strukovnih udru`enja, dr`avnih agencija, urednike, medijske delatnike i preduzetnike da ka`u {ta misle o tome jesmo li kona~no medijski ure|ena dr`ava, {ta bi novousvojenim re{enjima dodali, odnosno oduzeli, {ta je dobro i kontra — a sve u `elji da na jednom mestu bude zabele`eno {to vi{e konstruktivnih komentara, ako ustrebaju u budu}nosti Gde smo bili, {ta broj 109

opredeliti sudbinu medijskih reformi jer, upravo bez te političke volje, zakoni će ostati samo mrtvo slovo na papiru, a medijske reforme izvrgnuti ruglu suštinu legislativnog okvira. I, tu dolazimo do ključne tačke kada govorimo o značaju i dometima novih medijskih zakona. Ono što, zapravo, zabri- njava sve zagovornike promena u medij- skoj sferi su dva lica vlasti. Poput Janusa, na jednoj strani imamo zakone koji, kao što smo već rekli, stvaraju okvir za potpu- nu izmenu medijske stvarnosti. Na drugoj, naslovnu stranu jednog tabloida na kojoj se pominju testisi predsednika Vlade, u i oko B92 bukti rasprava o o(p)stanku „Uti- ska nedelje“, sa Studija B se uklanjaju emisije bez razumnog objašnjenja, a vlas- nik Pinka, koji i dalje duguje državi, na široko objašnjava zašto neštedimice podr- žava Aleksandra Vučića. I zato mnogi, s pravom, iščekuju budu- ći period s nevericom i uz pitanje: može li vlast, koja nam svakim danom praktično pokazuje da ne veruje u slobodu medija, da sprovede reforme koje će doneti pro- mene obrnuto srazmerne medijskoj sceni kakvu danas imamo? Od odgovora na ovo pitanje, sasvim sigurno, zavisiće i budućnost i dometi novih medijskih zakona. Nedovoljno pažnje posvećeno medijima nacionalnih manjina Nedim Sejdinović, predsednik IO NDNV: Novi medijski zakoni donose raz- ličite mogućnosti za unapređenje medijske scene u Srbiji, ali istovremeno i ne mali broj izazova i otvorenih pitanja. Svakako da je izlazak države iz medijskog vlasni- štva korak napred, kao što je ohrabrujuć i način finansijske podrške medijima od strane organa vlasti, odnosno sufinansira- nje definisanog javnog interesa u sferi informisanja kroz nezavisne komisije. Pokazalo se naime da se mediji u javnom vlasništvu ponašaju kao PR službe vlasti, a da su se zaposleni u njima pretvorili u ste- reotipne državne službenike. Takođe, postala je već tradicija da se prilikom pro- mene vlasti smenjuju i menadžeri i ured- nici ovih medija i postavljaju politički podobni kadrovi, čak i u onim slučajevi- ma kada je država samo delimični vlasnik. Sa druge strane, javna je tajna, a i brojna istraživanja kazuju, da je upravo arbitrarna distribucija budžetskih sredstava medijima predstavljala metod korupcije koja je one- mogućavala kritički otklon od vlasti. U tom smislu, zakoni su pogodili neke od ključnih problema medijske scene u Srbi- ji. Sa druge strane, međutim, otvorena su brojna druga pitanja. Najvažnije glasi: u kojoj meri će nova legislativa zaista utica- ti na galopirajuće boljke našeg novinarstva – a to svakako jesu politička instrumenta- lizacija medija, klijentelizam i korupcija, i ono što je direktno ili indirektno u vezi sa tim – izuzetno nizak nivo profesionalnih i etičkih standarda. Pitanje pre toga glasi: da li će ti zakoni i na koji način uopšte biti implementirani s obzirom na činjenicu da prethodni medijski zakoni nisu sprovede- ni u delo, ali i s obzirom na to što uspešno sprovođenje i poštovanje zakona nije jača strana tzv. zemalja u tranziciji, pogotovo ako su doneti pod pritiskom međunarodne zajednice? Takođe, pitanje na koje trenu- tno nema odgovora glasi: ko će pokupo- vati medije u Srbiji? Da li će to biti tajku- ni bliski vladajućim strankama, kao što je to bio slučaj u prethodnom talasu privati- zacije? Da se to ne bi desilo, ili bar da to ne bude normalizovano, veoma je važno da ovaj proces bude transparentan, te da ga prate medijska i novinarska udruženja, ali i druge domaće i međunarodne organiza- cije, kao što bi bilo poželjno da sami zapo- sleni u medijima, odnosno novinari, posta- nu vlasnici svojih medija gde god je to moguće. U zakonima postoji jedna značajna sla- bost koja je u nedovoljnoj meri tretirana u javnosti, a ona se odnosi na medije na jezi- cima nacionalnih manjina. Praktično, kada se čitaju ovi zakoni, kao da postoje dve potpuno odvojene medijske scene, ona na većinskom i ona na manjinskim jezicima, koje se zasnivaju na potpuno suprotnim principima. Dok organi vlasti, bar formal- no, izlaze iz medija na većinskom, dotle nacionalni saveti praktično dobijaju mono- pol nad informisanjem na manjinskim jezicima. Uticaj manjinskih političkih elita na manjinsko informisanje potpuno je zao- kružen i osnažen ovim zakonima, a propu- štena je prilika da se zakonski podstiče razvoj medija koji emituju program na više jezika, kao i interkulturalnost, što sigurno vodi daljoj getoizaciji manjinskih zajednica. Još jedna od mogućih zamerki zakoni- ma jeste majorizacija centralnih, odnosno velikih medija. Posledica je to pre svega činjenice da zakon nije obavezao lokalne samouprave da u određenom obimu finan- siraju javni interes u sferi javnog informi- sanja na lokalu. Stoga se može desiti da, u kontekstu ekonomske krize, posle privati- zacije medija, lokalne vlasti drastično smanje budžetska sredstva za informisa- nje, što će dovesti do sigurnog gašenja mnogobrojnih medija u Srbiji, i to ne samo onih koje su trenutno u državnom vlasni- štvu. Ovo pitanje je veoma ozbiljno i ne odnosi se samo na opstanak lokalnih medi- ja kao jednog od važnih stubova demokra- tije, već se njihovim eventualnim gaše- linkwww.mediart.org 9oktobar 2014 broj 109 dr`ava i mediji smo radili ...

njem ugrožava i medijski pluralizam i jača uticaj centralne vlasti u inače izuzetno cen- tralizovanoj zemlji kakva je Srbija. Poznata je stvar da se kontrola medija sprovodi i preko tržišta oglašavanja. Vlast u Srbiji dugo već kontroliše veliki deo sredstava koje za reklamiranje u medijima izdvajaju ne samo državne nego i privatne kompanije. Upravo zbog toga su mnogi medijski eksperti smatrali da medijske mora da prati i novi Zakon o oglašavanju koji će sprečiti ovakve vidove zloupotre- be i političkog uticaja na medije. Ali, to mišljenje je manje-više ignorisano. Među- tim, dok ne bude donesen novi zakon koji će urediti oblasti oglašavanja, medijski zakoni će dovesti u red samo mali segment medijske sfere, u najboljem slučaju. Neophodan je oprez Miloš Stojković, pravni savetnik ANEMa: Imajući u vidu da su tri nova medijska zakona doneta posle 10 godina, a da se u međuvremenu nagomilalo veliki broj problema u praksi i u potpunosti pro- menila tehnologija, njihovo usvajanje predstavlja veliku stvar za medijski sektor. Međutim, još uvek se ne može oceniti koliko je medijski sektor uređeniji nakon donošenja novih zakona. Zakoni su done- ti na temelju obaveza koje predviđa Medij- ska strategija (Strategija razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji do 2016. godine), ali i u skladu sa obavezama iz EU integracija, što treba pozdraviti. Ocena o „uređenosti“ medijskog sektora moraće da sačeka donošenje podzakonskih akata za implementaciju zakona, ali i treba videti kako će se svi akteri medijske scene (od vlasti, preko regulatornih tela do medi- ja i novinara) ponašati. Čak i najbolja zakonska rešenja mogu ostati prazno slovo na papiru i spisak lepih želja bez ikakve praktične vrednosti, a mogu da budu inter- pretirana na način da budu potpuna nega- cija medijskih sloboda. Zato je neophodan oprez. Dobro je da se država zakonskim aktom po prvi put na najjasniji i nedvo- smislen način odredila prema neophodno- sti procesa privatizacije i otklonila neusa- glašenost medijskih zakona na jednoj i drugih zakona na drugoj strani, čime je ponovo uspostavljeno jedinstvo pravnog poretka. Treba ipak napomenuti da je pri- vatizacija bila moguća i po prethodnom regulatornom okviru, a da zbog nje nije došlo delimično i zbog kolizije normi raz- ličitih zakona. S tim u vezi je dobro što će država ubuduće finansijski učestvovati u medijima samo putem projektnog finansi- ranja programa od javnog interesa. Treba ipak sačekati donošenje podzakonskih akata i u ovoj oblasti i početak primene ovog sistema, naročito na lokalu gde je do sada bilo najviše problema. Zakoni predviđaju i novi, prilično una- pređeni sistem koji se odnosi na registro- vanje podataka o medijima, pa se umesto dosadašnjeg Registra javnih glasila koji je sadržavao dosta šture informacije o vla- snicima medija, uspostavlja registar koji će predvideti priličan broj novih podataka čija je osnovna svrha da se građani upoz- naju sa tim ko je vlasnik medija, pa da se prema tome opredeljuju da li tom izvoru da veruju ili ne. Zakoni su postavili i viso- ke pragove nedozvoljene medijske kon- centracije, što je verovatno posledica tež- nje da se privuku nove investicije, budući da su gotovo svi mediji u krizi. Takođe su predviđeni slučajevi nedozvoljene unakr- sne medijske koncentracije (štampanog i elektronskog medija), dok je zabrana ver- tikalne integracije (operatora i pružaoca medijske usluge) izostala. Ova rešenja su, po našem mišljenju, na kratak rok dobra, ali dugoročni efekti će zavisiti od primene i stanja na medijskom tržištu, odnosno činjenice da li će se ono konsolidovati ili će i dalje biti u krizi. Zakonom o javnim medijskim servisi- ma je po prvi put uređena adekvatno oblast njihovog finansiranja i uveden određeni stepen finansijske discipline. Naročito izražavamo zadovoljstvo što će se sistem dugoročno zasnivati na participaciji gra- đana (putem takse), jer je to jedini doka- zani održivi model finansiranja javnog ser- visa. Sa druge strane, smatramo da nije dobro što je određen prelazni rok od skoro 16 meseci za implementaciju ovog siste- ma finansiranja, a da će se do tada finansi- rati iz budžeta. Budžet je nestabilan izvor finansiranja jer zavisi od opštih ekonom- skih kretanja a na drugoj strani povećava mogućnost neprimerenog političkog utica- ja na uređivačku nezavisnost. Zakon je usaglašen sa evropskim regu- latornim okvirom (AVMS) i uvedene su brojne novine koje bi trebalo da pospeše razvoj ovog sektora. U tom smislu su doneta i nova pravila o oglašavanju (na primer, prvi put je omo- gućeno plasiranje proizvoda). Ipak, nedo- staje da se usvoji i novi Zakon o oglašava- nju (budući da je stari prevaziđen). Tako- đe je bitno što su uvedene brojne obaveze za operatora koji distribuira medijske sadr- žaje, pa je smanjena mogućnost da mediji budu diskriminisani od vlasnika infra- strukture. Na kraju, smatramo da su odred- be o regulatoru morale da budu koncipira- ne da pospešuju a ne da ograničavaju nezavisnost ovog regulatornog tela. Sma- tramo da nije sprovedeno dovoljno raz- dvajanje upravne od izvršne funkcije, a neke odredbe poput onih koje upodoblja- vaju zaposlene u RRA sa „običnim” drža- vnim službenicima, predstavljaju udar na njenu finansijsku nezavisnost i dovode u pitanje kapacitet i mogućnost za vršenje odgovornih i stručnih poslova regulacije (kojih ima mnogo više nego do sad). „Beli medvedi” i ostali mediji Pavel Domonji, šef kabineta Pokrajin- skog ombudsmana APV: Na osnovu Zako- na o javnom informisanju i medijima, samo će oni manjinski mediji, čija su osni- vačka prava preneta na nacionalne savete, biti finansirani iz javnih prihoda. Za razli- ku od „belih medveda”, ostali će mediji morati u privatizaciju, pa na tržište. Nacionalni saveti su jedna, a zaposleni u manjinskim medijima druga interesna skupina koja se protivila privatizaciji. Pri- vatizacija će, govorili su, dovesti do kolap- sa manjinskog informisanja. Nije valjda. Na tržištu će opstati samo onaj medij koji uspešno pogađa preference publike. U suprotnom, jedini koji gubi je vlasnik. Pri- padnici manjina ne gube ništa, pošto na medijsku ponudu nisu ni odgovorili potražnjom. Tržište je plebiscit, na njemu potrošači svakodnevno odlučuju o stvari- ma koje su im važne. Odlučuju potrošači, a ne parazitske strukture. www.mediart.orglink10 oktobar 2014 broj 109

Druga dogma pomenute interesne koa- licije glasi - manjinsko je tržište ograniče- no. Pa, proširite ga! Ljudskopravaši i lju- bitelji multikulturalizma jedva čekaju da svojim novcem podrže stvari za koje se zalažu na raznim seansama. Između osta- log i manjinsko informisanje. Dakle, okre- nite se građanskom društvu, a ne državi. Jedan primerak Ruskog slova, rečeno je u raspravi u skupštini Vojvodine, čitaju četiri Rusina. Odlično. Problem je samo u tome što trojica, od te četvorice, neće da zavuku ruku u svoj, nego u tuđi džep, a to je amoralno. Tržište nagrađuje one koji se trude da zadovolje tuđe potrebe i alocira resurse onima koji su ih zaslužili. Ali, kada imate javne finansije i nacionalni savet iza sebe, onda je svaki trud izlišan. Sprovesti sve predviđene reforme Tim Medijskog odeljenja Misije OEBSa u Srbiji: Donošenje tri medijska zakona konačno je Srbiji otvorilo mogućnost ula- ska u temeljnu reformu informativnog sistema zemlje i samih medija. Ova tri zakona formulisana su kroz zajednički rad predstavnika značajnog broja institucija, profesionalnih udruženja i medijske industrije, te se nadamo da će svi oni, sa istom posvećenošću, raditi i na njihovoj primeni. Da bi Srbija ostvarila napredak u medijskoj sferi neophodno je i sprovesti sve predviđene reforme. Uz pri- vatizaciju i digitalizaciju, potrebno je uspostaviti novi informativni sistem u kojem građanin ima i pravo i mogućnost učešća kao korisnik i kreator informacija i kao učesnik u permanentnom društvenom dijalogu. Na svemu ovome treba dalje raditi, i kroz taj rad još mnogo toga naučiti i una- prediti, zato što su zakoni samo preduslov za demokratske promene. Primena zakona će najbolje pokazati gde su potrebna doda- tna poboljšanja i naknadni amandmani. Digitalna revolucija dovela je do zna- čajnih promena u načinu proizvodnje i dis- tribucije sadržaja, omogućavajući građa- nima veće prisustvo u javnom diskursu, kao i dinamičniju interakciju o njihovim potrebama, interesima i temama. Ovim je otvorena mogućnost za podsticanje plura- lizma i različitosti, kao i snažnije prisustvo manjinskih grupa i zajednica u medijima. Ubuduće će se javnim sredstvima, odnosno novcem poreskih obveznika, finansirati produkcija kvalitetnog sadrža- ja, koje komercijalni mediji inače ne bi proizvodili. U roku od 90 dana treba da budu doneta i podzakonska akta, kojima se ustanovljavaju jasna pravila za fer utakmi- cu na tržištu. Zakon o elektronskim medi- jima donosi dugo čekani pravni okvir za digitalizaciju televizije. Procedure za izda- vanje dozvola emiterima na javnom kon- kursu su poboljšane, što ih čini jasnijim i obezbeđuje veću pravnu sigurnost emite- rima. Osim toga, Zakon Regulatoru stavlja na raspolaganje efikasnije mehanizme za sankcionisanje kršenja zakona od strane elektronskih medija. Novi zakon nije obezbedio stabilno i dovoljno finansiranje javnih servisa, Ra- dio-televizije Srbije i Radio-televizijeVoj- vodine, a samim tim ni njihovu institucio- nalnu i uređivačku nezavisnost. Time se dovodi u pitanje mogućnost ispunjavanja zakonskih obaveza javnih servisa da obezbede visokokvalitetan pro- gram za sve segmente društva. Ovo će biti veliki izazov u periodu budžetskog finan- siranja, do kraja 2015, do kada će javni servisi u potpunosti finansijski zavisiti od vlasti. Ni prelazak na finansiranje putem takse neće automatski obezbediti neopho- dna sredstva za normalno funkcionisanje javnih servisa i time njihovu nezavisnost, te je neophodno uložiti dalje napore na uspostavljanju efikasnog modela priku- pljanja takse. Očekivanja da će se Zako- nom o elektronskim medijima ojačati nezavisnost Regulatornog tela za elek- tronske medije takođe nisu do kraja ispu- njena. Niz, naizgled sitnih promena, u sta- tusu zaposlenih, zaradama i uslovima za postavljenje i razrešenje članova Saveta, može bitno da naruši nezavisnost Regula- tornog tela. Ovako liberalne odredbe, kakve su usvojene u Srbiji, funkcionišu u zemljama sa dugom tradicijom vladavine prava, kao i snažnim i nezavisnim demokratskim institucijama. Za slobodu informisanja je od suštinske važnosti da medijski sadržaji slobodno stižu do građana, bez uticaja onih koji ih distribuiraju. Imajući to u vidu neophodno je da se pažljivo prati primena zakona u tim oblastima, a praksa će poka- zati da li će i u tom pravcu biti potrebe za dodatnim amandmanima. Iako je informisanje na jezicima manji- na prepoznato kao javni interes, propušte- na je prilika da se promocijom multikultu- ralnosti izbegne dalja getoizacija manjin- skih zajednica. Ovo ostaje izazov u proce- su primene novih zakona, koje je moguće rešavati podzakonskim aktima i odgovor- nim odnosom vlasti prema podsticanju međuetničkog dijaloga. Naravno, veliki napor je neophodno uložiti i u formiranje uslova za funkcionisanje medijskog trži- šta, za šta je preduslov i donošenje novog kvalitetnog zakona o oglašavanju. Nova regulativa bez uticaja na digitalno TV emitovanje dr Milan Janković, direktor RATELa: Posle usvajanja novih medijskih zakona situacija je bolja, ali se moraju brzo done- ti pravilnici i sva neophodna dokumenta za njihovo efikasno sprovođenje. TV emiteri nemaju više obaveze prema RATELu, dok smo mi u obavezi, u skladu sa Zakonom o elektronskim komunikacijama (ZEK), član 104, da ETV izdamo rešenja za ko- rišćenje frekvencija. Nova regulativa ne utiče na okončanje prelaska sa analognog linkwww.mediart.org 11oktobar 2014 broj 109 dr`ava i mediji

na digitalno emitovanje. Sada prelazak za- visi samo od sredstava tj. kredita EBRDa jer je sve poznato, kao i od nabavke set- top boksova za siromašne građane i stano- vnike koji nemaju kablovski priključak. Izmenama ZEKa formiran je budžetski fond u koji ulazi i deo suficita RATELa kojim upravlja Ministarstvo trgovine, tur- izma i telekomunikacija, koje će doneti odluku o načinu na koji će ga koristiti. La lotta continua* Dušan Radulović, direktor Radio Beo- grada: Nemerljiva je količina gluposti koja je izgovorena ili napisana tokom i posle usvajanja „seta Medijskih zakona“. Posebno mi se dopalo trućanje o tome kako „nije bilo potrebe za javnom raspra- vom jer se o tome dovoljno raspravljalo u medijima“ (!?). Na moje veliko iznenađe- nje, ovo „obrazloženje“ nije izazvalo zna- čajnije reakcije branše kojoj pripadam. Najviše me je interesovalo kakav će biti deo o Javnom servisu, ne samo da sma- tram da je u „zemljama u tranziciji“ to možda najvažnije pitanje, već od toga i živim, jel da?! Već tada mi je bilo jasno da od čitavog posla neće biti ništa, da ne biva kako će vlada „ondašnjeg“ ministra infor- misanja čije sam činodejstvovanje tada osetio na sopstvenoj koži, napraviti „zakon po standardima Evrope“. Kada je Zakon stavljen na dnevni red Skupštinskog zase- danja, među one koje treba usvojiti po hit- nom postupku, bilo je kasno da se kajem. Odbijanje SNS većine da makar „parla- mentarno“ sasluša obrazloženje nekoliko razumnih amandmana koje je podnela opozicija, opsednutost „kontrolom i domi- nacijom nad RTSom“, a posebno duboko nerazumevanje o čemu se u stvari radi - samo su povećali moju frustraciju. Opšte je mesto da je Zakon krojen po meri privatnih emitera. Mantra „privatiza- cija ili propast“, dostigla je nivo aksioma! Nema tu šta da se dokazuje, nema tu niko ništa da pita, tako je kako je i – tačka! Posledice su se odmah videle, naročito „na lokalu“, a poslednji događaji i izjave povo- dom promena uređivačke politike B92 samo su ogolile namere i nove/ stare meto- de vlasti pomoću kojih želi da kontroliše medije. Obaranje internet sajtova, oštri komentari programa ili novinskih članaka i polemike koje su u stvari prikrivene pret- nje za koje vlast koristi zvanične konfe- rencije za štampu sazvane potpuno drugim povodom, potuljeno zastrašivanje oglaši- vača, a pre svega (finansijsko) favorizova- nje miljenika kroz oprost poreza ili tro- škova, pre svega struje, sve je to ono što smo već videli. Uz „malu“ razliku – puta deset! Pošto se od nečega mora početi, skep- tik, kakav sam, svojevremeno sam javno zatražio, ali mi niko nije odgovorio na veoma jednostavna pitanja – od čega žive, ko finansira troškove i plate (pa makar i mizerne, kakve su uglavnom novinarske), radio-stanica na kojima za sat vremena ne čujete uopšte ili čujete jednu do dve rekla- me, stanica čijih je devedeset odsto pro- grama – muzika, ko ili kako se finansiraju TV stanice - pričaonice po celoj Srbiji takođe sa minornom „sekundažom“ rekla- ma. Bez toga, i dalje će biti podgrevana javna tajna da su elektronski mediji – naj- veća „mašina za pranje novca“. Vlast (formalno) ima načina da to utvr- di. Pitanje je – da li to želi? Ma ne, pitanje je - da li se plaši da će time „razmontirati“ svoju propagandnu mašineriju. Evropski standardi u nedovoljno uređenom institucionalnom okruženju Hristina Mikić, direktor Grupe za krea- tivnu ekonomiju: Usvojeni medijski zako- ni trebalo bi da stvore bolje institucional- no okruženje za medije, naročito u eko- nomskom smislu. Međutim, postavlja se pitanje efikasnosti njihove implementaci- je. Zabrana nedozvoljene koncentracije kapitala u novim zakonima je uvedena kroz odredbe o zaštiti medijskog pluraliz- ma, ali se postavlja pitanje efikasnog utvr- đivanja situacija narušavanja medijskog pluralizma od strane Ministarstva nadlež- nog za informisanje, i drugih određenih organa. To pretpostavlja prvo, formiranje Registra sa ispravnim podacima i njiho- vom lakom proverljivošću, zatim stručna lica koja će se baviti ovom tematikom (što Ministarstvo kulture i informisanja od svog nastanka ne poseduje), detaljan postupak i mehanizme utvrđivanja kon- centracije kapitala (što postojeće zakonske odredbe ne preciziraju), naročito procese koji mogu da otkriju (a potom i sankcioni- šu) skrivenu koncentraciju kapitala u medijima. Značajna novina je i okončanje procesa privatizacije medija koji su osnovani sred- stvima u javnoj svojini. Više puta je poku- šavano da se reguliše medijska sfera sa aspekta vlasništva, i više puta ovaj postup- pak nije uspevao. Njegova neusaglašenost sa Zakonom o lokalnoj samoupravi dovo- dila je do besmislenosti odredbe o povla- čenju države iz medijske sfere, jer je prvi zakon dozvoljavao osnivanje medija od strane lokalnih samouprava, dok zakon o radiodifuziji to nije. Privatizacija medija može da dovede do ugrožavanja prava na informisanje na lokalnom nivou, ali se nadamo da će instrumenti – poput pro- gramskog finansiranja – smanjiti ovu opasnost. Imajući u vidu dosadašnje rezul- tate, za očekivati je da će većina medija da bude ugašena, a manji broj privatizovan. Do sada (2006-2014) je bilo oko 25 uspe- šnih privatizacija elektronskih medija (prodati za oko 1,8 miliona evra), štampa- nih medija oko 26 uspešnih privatizacija (prodatih za oko 4,1 miliona evra). Oko 62 medija nije našlo svog kupca ni posle više pokušaja, a u 25 slučajeva je poništen ugo- vor o kupoprodaji zbog neizvršavanja ugo- vornih obaveza. To dovoljno govori o mogućnostima privatizacije. Pre bi se reklo da je to novo ime za gašenje većine medija. www.mediart.orglink12 oktobar 2014 broj 109 * Nastavljamo borbu, slogan italijanskih komunista s kraja i posle Drugog svetskog rata

Uporedo sa privatizacijom uvodi se i programsko finansiranje medija, što omo- gućava jednak pristup finansijama za pri- vatne i javne medije. Međutim, treba imati u vidu da će ova odredba morati da bude usaglašena i sa odredbama Zakona o kon- troli državne pomoći, tako da se ne može očekivati državno finansiranje medija koje prelazi 30% njihovih ostvarenih prihoda. Na kraju, nova zakonska rešenja uvode evropske standarde u medijsku sferu Srbi- je, ali u nedovoljno uređenom institucio- nalnom okruženju, te se postavlja pitanje njihove efikasne implementacije. Za nji- hovu primenu su potrebni preduslovi – pre svega kompetentne i efikasne institucije koje se bave njihovom primenom (Mini- starstvo kulture i informisanja) što već duži niz godina nije slučaj. Na kraju, treba napomenuti i to, da je i prethodni Zakon o radiodifuziji u svoje vreme takođe uveo značajne novine svojstvene evropskim standardima, ali da je njegova primena pokazala koliko implementacija zbog neuređenog sistema može biti loša. Zna- čajan preduslov primeni novih medijskih zakona jeste i medijsko tržište i njegov kvalitet – u prvom redu ekonomski poten- cijal, preduzetnički duh vlasnika medija i na kraju, profesionalni novinari. Zaboravljena medijska pismenost Branimir Grulović, direktor informa- tivnog programa RTV: Najnoviji podaci pokazuju da u 28 država EU ima 171 informativni kanal. Ako se ovom broju dodaju televizijski kanali iz država kandi- data za članstvo u EU, i kanale koji se mogu pratiti putem kablovskih operatera, Evropa je pokrivena sa 300 informativnih kanala. U isto vreme, gledaoci na teritori- ji 28 država EU i u državama kandidata mogu da biraju program koji žele da gle- daju na jednom od 4000 kanala koji im stoje na raspolaganju. Direktiva o Televi- ziji bez granice, koja je usvojena 1989. godine, menjana i dopunjavana 1997, 2005. i 2007. godine, je praktično najvaž- nija važeća direktiva Evropske komisije u oblasti emitovanja medijskih sadržaja (programa) i koja omogućava pristup proizvodima zemalja članica preko grani- ca države, unapređuje distribuciju i proiz- vodnju TV emisija u EU, unapređuje stan- darde oglašavanja, štiti maloletnike od nasilja i pornografije, obezbeđuje pravo na odgovor, obezbeđuje autorska prava. Razvoj radiodifuznog sistema u bivšim komunističkim zemljama obeležilo je uvo- đenje zapadnoevropskog modela javnog servisa i znatan priliv stranih ulaganja. Pri- likom izgradnje javnih televizijskih servi- sa, zemlje čitavog regiona uglavnom su se inspirisale i rukovodile primerima pre svega iz Velike Britanije, ali i iz Francu- ske i Nemačke. Usvajanjem seta medijskih zakona vlada Srbije je, slično kao i u dru- gim zemljama na prostoru Evrope, ograni- čila svoj politički uticaj nad medijima. Međutim, dobro zakonodavstvo ne dovodi uvek do promena u praksi. Savet Evrope smatra da je javni medij- ski servis suštinski element demokratije u Evropi i da je deo njenog kulturnog nasle- đa. Državna uređenja unutar EU važna su za stvaranje transnacionalne politike u oblasti medijske regulative (donošenje zakona). Ipak nacionalne države i dalje imaju ključnu ulogu u regulatornom smi- slu. Set nedavno usvojenih medijskih zakona Republike Srbije imao je za cilj da usklade i urede medijsku scenu (medijsko tržište) u Srbiji sa direktivom EU. Medij- ska politika u svakoj državi ogleda se prvenstveno u donošenju i poboljšavanju zakona i propisa, ali i u načinu organizo- vanja različitih državnih i paradržavnih organizacija (agencija) u oblasti nadgleda- nja medija (regulator). Država je ključni činioc medijske politike. U Srbiji mandat za kreiranje medijske politike ima Mini- starstvo za kulturu i informisanje, od koje- ga se očekuje da utiče na sve aspekte orga- nizacije i funkcionisanja medija. Nakon usvajanja seta zakona Ivan Tasovac, mini- star za kulturu i informisanje u Vladi Srbi- je, izjavio je da je pred nama rok od godi- nu i po dana da se stabilizuju javni servisi, i dodao je kako očekuje da će situacija u zemlji za godinu i po dana biti bolja. Da li će zaista i biti kako je predvideo ministar, ostaje da se vidi. U međuvremenu prime- na seta medijskih zakona u praksi pokaza- će sve njihove dobre strane, ali i one koje to i nisu. A zašto su nam zakoni o medijima potrebni? Odgovor na ovo kompleksno pitanje daje Rade Veljanovski koji kaže: „Pretpo- stavka da su mediji odgovorni prema javnosti i da im je opšti interes osnovni motiv postojanja i rada polazi od, u osno- vi utopijske vizije čovečanstva u kojoj se nedvosmisleno zna šta je dobro a šta ne i pri čemu će se svi, pa i medijski poslanici, linkwww.mediart.org 13oktobar 2014 broj 109 dr`ava i mediji

pridržavati bazičnog pravnog i moralnog načela: ne čini drugome ono što ne želiš da drugi tebi čini. Istina bi u takvom poima- nju stvari trebalo uvek da bude na prvom mestu.“ Međutim, praksa nam govori da su u osnovi sva društvena, uključujući i medij- ska, delovanja skoro uvek vođena intere- sima. Nije onda teško zaključiti da su razni politički, finansijski i ini interesi doveli do osnivanja ogromnog broja elektronskih medija na prostoru Republike Srbije. Prema podacima Republičke radiodifuzne agencije iz avgusta 2011. godine, u Repu- blici Srbiji dozvole za emitovanje posedo- valo je: 321 radio-stanica, od kojih je pet nacionalnih, jedna pokrajinska, 48 regio- nalnih i 267 lokalnih; 134 televizijske sta- nice, od kojih je šest nacionalnih, 30 regio- nalnih i 98 lokalnih. Ovoliki broj elek- tronskih medija u Srbiji ostvarivali su, prema izveštaju Evropskog parlamenta iz 2012. godine, samo četiri od ukupno 27 standarda koje je utvrdio Savet Evrope. Prema tom izveštaju većina standarda je u „sivoj zoni“, a u nekoliko oblasti se dra- stično odstupa. Odstupanja se pre svega odnose na poslovanje medija, zaštitu medija od političkog uticaja, radno pravo i bezbednost novinara. Sa druge strane, zakonska regulativa i propisi proistekli iz zakona, iz oblasti medija koji su prestali da važe usvajanjem seta medijskih zakona u dobroj meri su ograničavali slobode izražavanja. Propisi koji se npr. bave klevetom i uvredom nisu bili u skladu sa međunarodnim standardi- ma i u velikoj meri ograničavali su slobo- du novinarskog izražavanja. Slučaj npr. novinara Lasla Šaša iz 2011.godine poka- zuje i dokazuje svu apsurdnost tadašnjih propisa. Misli globalno, deluj lokalno i mediji = moć, su poslovna politika transnacionalnih kompanija koje su i vlasnici transnacio- nalnih medijskih kompanija koje nam nameću ne samo o čemu ćemo da misli- mo, već i kako ćemo da mislimo. Ti utica- ji su toliko jaki da ni naša država nije osta- la imuna. Posledica toga su pomalo izopa- čeni društveni odnosi jer smo prihvatili standarde koji kulturološki nisu naši, sta- pajući se tako u globalno društvo. Zbog revolucije u medijskoj sferi, koja nikako da se završi, nameće se potreba za obrazovanjem mladih o razumevanju i tumačenju medijskog sadržaja. Kako pre- poznati manipulacije u medijima? Na koji način kod publike stvoriti mehanizme samoodbrane? Da li smo postali suviše podložni štetnom uticaju medija, umesto da koristimo komparativne prednosti sva- kog novog napretka u oblasti komunicira- nja? Na ova pitanja ni jedan iz seta usvo- jenih medijskih zakona ne daje precizan odgovor. Republika Srbija poštuje i garantuje slobodu mišljenja i izražavanja, slobodu medija i prava građana da budu informisa- ni. Da to nije samo deklarativno pokazuje činjenica da su dugo očekivani medijski zakoni usvojeni i da su stupili na snagu. A na pitanje šta će nam konkretno novo doneti novousvojeni medijski zakoni neće biti potrebno dugo čekati. Medijska scena Srbije počela je da biva zakonski uređena i to je od izuzetne važnosti na našem putu ka EU. Kakva publika, takvi i mediji Nebojša Spaić, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu: Zemlja u kojoj su politički tabloidi najuti- cajniji i realno najrelevantniji mediji, uto- liko značajniji ukoliko su vulgarniji, ne može biti uređena ne samo medijski, nego ni u bilo kojem drugom smislu. Zemlja u kojoj premijer, koji inače ima nezabeleže- nu političku snagu, nastupa na javnom ser- visu sa namerom da najavi radikalne eko- nomske mere, smanjivanje plata i penzija, a to čini tek posle više desetina minuta monologa o svemu što mu padne na pamet, a da ga novinar ni jedan jedini put ne prekine i ne postavi ni jedno jedino pitanje, ne može nikako biti uređena zem- lja, nikako, pa ni medijski. Zemlja u kojoj vest da je premijer dobio na poklon make- tu brzog voza uopšte važna i ni po čemu problematična, i to posle grandiozne makete projekta Beograd na vodi, spornog jedino što je njegovo ostvarivanje upitno, pa se ta maketa vozića pokazuje kao novi uspeh, ne može biti uređena zemlja. A takvih primera ima iz dana u dan, iz nede- lje u nedelju, godinama, sve začinjeno psovkama, besmislicama, vulgarnostima, primitivizmom, nepismenošću, glupošću, površnošću, neznanjem, poltronstvom, nemoralom, potkupljivošću, banalnošću... Set medijskih zakona donet je u skladu sa strategijom oko koje se složila stručna javnost, u skladu sa evropskim principima, u skladu sa istinskim interesima i medija i njihove publike, pa i društva u celini. I to nema baš nikakve veze, sve i kad bi se zakon sprovodio do poslednje zapete, jer problem je na drugoj strani, na strani koju ni jedan zakon ne može da reši. Problem je u opštoj devastaciji medija, nepostoja- nju profesije i nezrelosti društva. Nisu politički i ekonomski pritisci ti koji su pro- blem, oni su samo naišli na spremnost medija da im se stave na raspolaganje, nisu zakoni problem, oni samo daju okvir, koji se može puniti različitim sadržajem – a sadržaj je takav kakav je. Upravo onakav kakvim ga ovo društvo jedino može proiz- vesti – ovakvi mediji, za ovakvu publiku. Dokumentarizam je ugrožen Marija Penčić, vlasnica produkcijske kuće „Astra“ iz Pirota: Iako se država trudi da se „novim“ zakonima uskladi sa EU, smatram da je otvoren prostor za korupciju velikih razmera naročito pri oda- biru projekata na konkursima ministarstva. Ukoliko nisi „podoban“, neće biti ni to malo para što su nam davali. A i kad ih dobijemo, ulazimo u novu agoniju obija- nja pragova lokalnih privrednika koji i ne shvataju za šta im se novac traži. Sva sreća pa nas poznaju i nekako „ukrpimo“ da završimo film. Produkcija radi projektno, sa tako malim budžetom da me je sramota i da napišem iznose. Često smo bili na gra- nici da odustanemo. Ipak smo radili. Sara- dnja sa Javnim servisom je skoro pa nemo- guća. Dopreti do njih je nemoguća misija. Dokumentarizam je toliko ugrožen da se plašim da će i najveći entuzijasti posusta- ti. www.mediart.orglink14 oktobar 2014 broj 109

DD a li sada, nakon usvajanja seta za- kona, mediji i medijski ljudi mo- gu da odahnu? Da li je usvaja- njem tri zakona država napokon uredila ovaj sektor i da li će građani od sada moći da očekuju dobar medijski sadržaj, pravo- vremene i pouzdane informacije? Da li će novi zakoni doneti bolje uslove za rad medijima, i bolju ponudu medijskog sa- držaja građanima? Ili, da se jednostavno zapitamo ko će biti na dobitku sa novousvojenim setom medijskih zakona? Ono što prvo pada u oči, a zapravo nije zapisano ni u jednom članu zakona, jeste da se medijski sektor prepušta na milost i nemilost distributeri- ma i da se dosadašnji javni medijski servisi barem na neko vreme, stavljaju pod strogu državnu finansijsku kontrolu. Istorija Aktuelna i prethodne dve Vlade Srbije zdušno su se bavile pripremom seta me- dijskih zakona deklarišući želju i nameru da urede medijski sektor u Srbiji. Nakon dodele dozvola za emitovanje 2006. i 2008. i zaustavljene privatizacije medija krajem 2007, u prvoj godini velike svet- ske ekonomske krize, započeli su prvi radovi na izmenama i dopunama posto- jećih medijskih zakona, kao i pripremi jednog posebnog koji je trebalo da spreči nedozvoljenu medijsku koncentraciju. Tada aktuelni ministar je spominjao ure- đenje medijske scene – pod pritiskom medijske zajednice nije mogao da ne uradi ništa, ali se umesto rada na zakoni- ma i pripremi strategije razvoja medija dve godine pripremao proučavajući stanje u svom resoru što je rezultiralo Medij- skom studijom, šta god to bilo. U to vreme u Srbiji se dešava čudo neviđeno i medijs- ka udruženja se homogenizuju i počinju da deluju zajedno. Devet sesija javne rasprave navode Vladu da 2011. usvoji Strategiju razvoja javnog informisanja u Republici Srbiji do 2016. godine (u da- ljem tekstu: Strategija). Nešto ranije te godine u rekonstrukciji Vlade promenjeni su i ministar i državni sekretar, a u žargon ulazi medijska sfera umesto medijske scene. Akcioni plan Strategije predvideo je niz aktivnosti sa preciznim rokovima i ko je za šta zadužen, što je medijskoj zajed- nici dalo nadu da ovoga puta država misli ozbiljno. Formirano je više radnih grupa, neke od njih su završile svoj rad do izbora 2012, neke nisu, pa se sve to spakovalo na dno neke fioke u Ministarstvu kulture i javnog informisanja. Dok se formirala nova Vlada, birao novi ministar, sastav- ljale nove radne grupe i javljale se nove dileme, vreme je prolazilo i početkom 2013. prolaze svi rokovi iz akcionog plana Strategije, a da nijedan dokument nije usvojen. Sledi nova promena minis- tra, četvrta od 2008, promena državnog sekretara i rad na završavanju davno za- početih dokumenata. Predlozi brzo pro- laze javnu raspravu, pa mukotrpni put kroz državne organe i predstavljanje ad- ministraciji u Briselu. Konačno, nakon vanrednih izbora 2014. koji nisu izazvali promene na čelu resornog ministarstva, set od tri medijska zakona usvaja se po hitnom postupku. Hitnost postupka Prve subote su nacrti zakona prošli Vladine odbore, neki doduše uslovno, i već u nedelju postali Vladini predlozi i upućeni Narodnoj skupštini. Odbori Na- rodne skupštine savladani su već u po- nedeljak, da bi spremni prošli raspravu u načelu u sredu, kada je i istekao rok za podnošenje amandmana. O amandmani- ma se raspravljalo u petak, a za zakone glasalo već u drugu subotu. Ovako zgusnuta agenda, proizvela je niz grešaka u tekstovima, ali i neusa- glašenosti koje je teže ispraviti i verovat- no će (p)ostati „rupe u zakonu“. Šta je razlog za hitnost? Da li je to želja predlagača zakona i zakonodavca da se nadoknadi izgubljeno vreme ili se radilo o želji da se za sto dana Vlade i ovi zakoni pribroje usvojenim dokumentima ili je EU tražila neki pomak u medijskom sek- toru? Ili od svega pomalo? Hitni postupak ne ostavlja ni malo vre- mena drugim ministarstvima, osim re- sornog kojeg je predlagač, da se upozna sa rešenjima koja se predlažu, kao ni da na njih iznesu svoje osmišljene predloge. U nedostatku vremena preostaje im jedino da se slože ili uskrate saglasnost na na- crte. U Narodnoj skupštini, prvo članovi nadležnog odbora, pa onda i ostali posla- nici verovatno nemaju vremena ni da pročitaju integralne verzije predloga, imaju samo nekoliko sati da daju ili uskrate saglasnost. Praksu barem dva či- tanja zakonskih predloga naš Parlament ne poznaje. Još manje vremena ostaje za pripremu amandmana i lobiranje za njih kod drugih poslanika. Poseban problem predstavlja to što se ne usvaja jedan zakon već ceo set koji treba da uredi ceo sektor i definiše regulatorni okvir za celu delat- nost na duži rok. Postoji bojazan da je naneta dvostruka šteta, prvo sektoru koji set treba da uredi, drugo načelima parla- mentarizma i demokratije. Pa nije čudo da u danu u kome je set medijskih zakona ekspresno izglasan potpredsednica Vlade i ministarka državne uprave i lokalne samouprave pozove na korporativizaciju javnih preduzeća u Srbiji, a da u sva tri zakona piše da su javni medijski servisi javne ustanove, a ne privredna društva kao što je sugerisala stručna javnost. Šta je bilo u Strategiji, a šta je u zakonima U Zakonu o javnom informisanju i medijima definisan je javni interes što je bio prvi cilj Strategije. Međutim, Zakon o linkwww.mediart.org 15oktobar 2014 broj 109 Zakon o javnom informisanju i medijima ne poznaje više institut opoziva (povlačenje tvrdnje) koji je postojao u Zakonu o informisanju, pa i u Nacrtu zakona o javnom informisanju i medijima koji je išao u javnu raspravu. Kako se dogodilo da kasnije nestane i zašto se to dogodilo nije poznato. Stručna javnost je u jednom momentu dosta oštro reagovala, pravnici su izneli argumente i izgledalo je da je pravo na opoziv u interesu i oštećenih i samih medija i da bi se tako mogli predupre- diti mnogi sporovi u praksi. Studija, strategija, zakoni, tr`i{te, dobitnici i gubitnici Sini{a Isakov dr`ava i mediji

elektronskim medijima koristi i termin opšti interes i javni interes što sigurno ne doprinosi jasnoći teksta. Zakon o javnim medijskim servisima, javne servise upra- vo definiše preko ostvarivanja javnog in- teresa. Cilj Strategije po kome je trebalo de- finisati ulogu države nije jasno ostvaren. Nijedan zakon ne definiše ulogu Mini- starstva, Vlade, Narodne skupštine ili lo- kalnih samouprava već su nadležnosti nesistematski raspoređene, a najviše ih ima u prelaznim i završnim odredbama. Povlačenje države iz medija, još jedan od važnih ciljeva Strategije, reguliše se baš prelaznim i završnim odredbama Zakona o javnom informisanju i mediji- ma, sa definisanim procedurama i pre- cizno datim rokovima. Za 1. jul 2015, predviđen je i prestanak važnosti Zakona o novinskoj agenciji Tanjug, Panorami, Radio-Jugoslaviji; pravne posledice pres- tanka rada ovih preduzeća i ustanova, će Vlada urediti svojm aktom. Za sve ostale neprivatizovane medije, u slučaju da se do istog datuma ne nađe kupac, predviđeno je da se akcije podele zaposlenima u tim medijima bez naknade. U slučaju da zaposleni to ne prihvate medij se briše iz registra i prestaje da postoji. Ovim odred- bama država je pokazala odlučnost da se sa privatizacijom konačno završi, mada je Vladi ostavljeno da odredi sudbinu po- menuta tri republička preduzeća. Nekada davno, pre deset i više godina, besplatan prenos vlasništva na zaposlene mogao je predstavljati prihvatljiv model za sve. Danas, kada se kapital istopio, a zaposleni iscrpljeni od odlaganja odluke o privatizaciji i rada u stalnoj neizvesnosti, ovakva ponuda se pre čini kao iznuđeni čin nego kao perspektivan model. Na sve zahtevnijem tržištu medijskih proizvoda, uz sve manje oglasne budžete, preduzet- nička inicijativa je više nego dobrodošla, ali je malo verovatno da će se ona oslo- boditi baš iz medijskih kuća koje su navikle na budžetsko finansiranje. Strategija je zagovarala ravnomerno i ravnopravno raspodeljivanje javnih pozi- va, konkursa i sličnih oglasa na privatne i još uvek neprivatizovane medije. Ovo se u godinama produžene krize pretvorilo u najstabilniji izvor finansiranja, čineći i preko 40% prihoda pojedinih medija, a oglasi javnih preduzeća i drugih državnih institucija često nisu imali nekog pretera- nog smisla. Strategija je akcionim planom pred- videla usklađivanje propisa koji regulišu medijsku koncentraciju i javnost vlasništ- va sa pravilima EU. Republika Srbija se Strategijom obavezala da onemogući istovremeno vlasništvo nad štampanim glasilima i distributivnom i prodajnom mrežom, kao i da će suzbiti restriktivne sporazume između medija i distributera medijskog sadržaja. Umesto toga, Za- konom o javnom informisanju predviđeno je da „lice koje se pored delatnosti izdavača medija, bavi i distribucijom medijskih sadržaja, dužno je da delatnost izdavača medija obavlja preko povezanog pravnog lica“ što je zapravo pre poziv na objedinjavanje delatnosti nego ograniče- nje. Kakva će dejstva ovakva mera pro- izvesti nije teško predvideti imajući u vidu pripreme koje su već u toku. Samo je pitanje dana kada će moćni distributeri preuzeti svaki medij u Srbiji koji požele. Sudbinu onih drugih, neželjenih, još je lakše predvideti. Ovako ograničen medijski pluralizam je u suprotnosti sa svim ostalim propisima u medijskoj oblasti i obesmišljava svu ostalu regulativu. Da li zakonodavac stvarno veruje da će se baš u Srbiji medij- ska ponuda popraviti kada sve medije preuzmu distributeri? Ako se u ovom delu regulativa brzo ne promeni, za samo nekoliko meseci, na tržištu Srbije posto- jaće samo dve vrste medija. Oni u vlas- ništvu distributera i oni u stranom vlas- ništvu. Ili u vlasništvu distributera koji su istovremeno stranci. Zanimljivo je da donošenje nove opšti- je Strategije ni jednim zakonom nije pred- viđeno. Tržište kao realnost Srbija uporno odbija da medijsko trži- šte prihvati kao realnost i stalno istražuje druge mogućnosti. Tamo gde je tržište u Srbiji prihvaćeno i koliko toliko uređeno, u telekomunikacijama i bankarstvu na primer, vide se rezultati slični onima kakvi se postižu u razvijenim društvima. Tamo gde umesto tržišta postoji haos, bilo kakvi rezultati izostaju. Srpski mediji nisu interesantni ni građanima Srbije, još manje onima u regionu ili dijaspori ili nekom trećem ko je za Srbiju zaintereso- van. O uticaju medija da se i ne govori. Sve veći procenat građana Srbije se pono- vo okreće stranim medijima, bilo onim iz regiona, bilo onih sa lokalizovanim sa- držajem. Ovaj trend nije dobro istražen, ali posledice po domaće medije nije teško predvideti, izvesne i pogubne. Dosadašnje višegodišnje iskustvo kaže da se može očekivati još više specijalizo- vanih TV kanala na distributivnim mreža- ma (KDS, IPTV, DTH) - pre svega sporta, kuvanja i pecanja, sadržaja koji privlači najširu publiku i oglašivače. Ali, prema najavama, biće i novih informativnih sa- držaja iz regiona i za region, a, sudeći po najavljenim brendovima, vrlo visoko pos- tavljenih profesionalnih standarda. Ono što državu u svemu ovome treba da zabrine jeste da sa nestankom i margi- nalizacijom domaćih medija nestaje i domaći medijski sadržaj i stvaralaštvo, u najširem kultura.Ako se u državnoj politi- ci u medijskom sektoru brzo nešto ne promeni domaći vlasnici medija će se na brzinu osloboditi dugova i briga, a mlađi medijski profesionalci, pre svega oni obrazovaniji i sa neophodnim entuzijaz- mom brzo će naći uhlebljenje kod novih vlasnika, distributera i stranih medijskih kuća koje deluju u regionu. A gde su u celoj priči građani, odnosno korisnici medijskog sadržaja? Pa, oni će dobiti ono što i sada prate. Sadržaj iz regiona i lokali- zovani medijski sadržaj smišljen na ne- kom drugom mestu. Usvojeni set medijskih zakona je zapravo već u startu okrnjen jer u njega nije uključen Zakon o oglašavanju. Nije potrebno posebno objašnjavati značaj ovog zakona, danas, a posebno za par meseci kada se okonča privatizacija medi- ja. Na ovo je stručna javnost više puta ukazivala, o tome su obavešteni i OEBS i eksperti koje je angažovala EU i Savet Evrope.Vlada se ne može pozivati na hit- nost postupka, jer se na tekstu Zakona o oglašavanju još ne radi, bar ne javno. Nemaju smisla izgovori koji kažu da ovaj zakon ne predlaže ministarstvo odgovor- no za medije već ono odgovorno za trgo- vinu. Čemu inače služi Vlada ako mini- starstva rade bez koordinacije? Javni medijski servisi Da li će predah na budžetu, koji je država velikodušno ponudila javnim me- dijskim servisima, nakon dve godine upornog pozivanja građana da ne plaćaju pretplatu, u sledećih petnaestak meseci biti dovoljan da ove dve medijske kuće stanu na noge i ponude građanima ono što već odavno čekaju, raznovrstan domaći sadržaj visokog kvaliteta? Sa druge strane, uvažen je stav stručne javnosti da članovi upravnih odbora jav- nih medijskih servisa ne mogu biti zapo- sleni u javnom medijskom servisu, kao što se do sada dešavalo, pa se nije znalo ko je kome poslodavac, Upravni odbor generalnom direktoru ili generalni direk- tor članovima Upravnog odbora? Prema Strategiji, pretplata je osnovni izvor prihoda javnih servisa, a zakonskim rešenjima i boljom organizacijom treba podići nivo naplate - bio je jedan od cilje- va. Umesto da zakonska rešenja i bolja organizacija obezbede podizanje nivoa naplate pretplate kako nalaže Strategija, novim Zakonom pretplata se ukida i uvodi taksa, koju naplaćuju sami javni servisi, ali tek od 1.1.2016. godine. Do tada, javni medijski servisi se finansiraju www.mediart.orglink16 oktobar 2014 broj 109

iz budžeta Republike Srbije. Šta je razlog ove pauze u direktnom finansiranju javnih servisa od građana niko iz vlasti nije se ni potrudio da suvislo objasni. Kao da je razlog svima dobro poznat, da se to nekako podrazumeva i da ovaj manevar ne treba posebno obrazlagati. Pri tome, iznos sredstava za rad javnih servisa se ni na koji način unapred ne definiše (ni koji iznos, ni u kojim obrocima, ništa) čime se direktno ruši osnovni postulat nezavisnos- ti javnih servisa. Ostalo je da Vlada ured- bom bliže uređuje način prenosa sredsta- va, a nestala je u radnim verzijama zakona pominjana kontrola korišćenja sredstava. Pravo je čudo kako je ovakvo rešenje prošlo u Briselu, i kako će na ovo reago- vati EBU (European Broadcasting Union)? Tu čudnim rešenjima nije kraj. U velikom broju evropskih zemalja uobiča- jena je praksa da se deo sredstava za rad javnih medijskih sredstava obezbeđuje od reklama koje ove kuće mogu da emituju u ograničenoj količini, naravno manjoj od komercijalnih medija. Na ovaj način se iz dopunske komercijalne delatnosti javnim servisima obezbeđuju potrebna sredstva za osnovnu delatnost i istovremeno štite građani relativno niskim ili umerenim iznosom pretplate. Ovakvo rešenje je nalagala i Strategija. Međutim, Srbija je ovaj put otišla korak dalje praktično izjed- načavajući komercijalnu delatnost javnih medijskih servisa sa osnovnom. Pred- viđeno je ograničenje u korišćenju tako stvorenog prihoda, što samo po sebi nije sporno i uobičajena je praksa u Evropi. Ono što jeste sporno jeste da se javni servisi zapravo guraju u komercijalizaciju sadržaja koji proizvode i emituju pošto su im prihodi od gledalaca do 2016. uskraćeni, a onda ograničeni na 500 dinara. Ili se možda uopšte nije mislilo na proizvodnju domaćeg medijskog sadrža- ja? Regionalni javni servisi koji su bili vruća tema u vreme više poslednjih vlada i centralno mesto Strategije iz 2011, netragom su nestali u ovom setu medij- skih i privatizacionih zakona. Država je u potpunosti odustala od njih, dosledna u stavu da ne bude vlasnik medija. Privati- zacija koja se mora završiti u narednih nekoliko meseci, možda pokrene proces ukrupnjavanja na lokalnom i regionalnom nivou, pre svega televizija i izrodi neki novi model primeren digitalnom dobu? Regulatori Regulatorno telo za elektronske medi- je (Regulator) je dobilo značajan prostor u Zakonu o elektronskim medijima (članovi 5. do 42.), ali u skoro svakom članu zakona ima neku značajnu ulogu. Uprkos velikom broju upućujućih odred- bi na Pravilnike i druga akta kojima će Regulator urediti pojedine poslove, do detalja su razrađene neke procedure i postupanja koje uopšte ne moraju biti u Zakonu. Regulator utvrđuje predlog strategije razvoja medijske usluge radija i audio- vizuelnih medijskih usluga u Republici Srbiji i upućuje ga Vladi na usvajanje. Strategija se donosi na sedam godina, a Regulator prethodno na osnovu sagleda- vanja različitih potreba građana i druš- tvenih grupa u saradnji sa regulatornim telom nadležnim za elektronske komu- nikacije i telom nadležnim za zaštitu konkurencije, utvrđuje Predlog Strategi- je. Strategija predstavlja osnov za raspi- sivanje javnog konkursa za sticanje dozvole za pružanje medijske usluge putem komunikacionih mreža. U zavis- nosti od tehničkih mogućnosti, analize tržišta i potreba stanovništva, Strategija utvrđuje vrstu medijskih sadržaja pru- žalaca usluga u svakoj zoni pokrivanja. Velika novina je što se Regulator upuću- je da prethodno uradi ili naruči analizu tržišta i potreba stanovništva. Ova no- vina je značajan korak ka uređenju medi- jskog tržišta u Srbiji. Do sada je RRA izbegavala i samo pominjanje reči „tržište“ fokusirajući regulatornu ak- tivnost isključivo na medijski sadržaj. Ovo može biti dobar korak u pravom smeru, koji može brzo dati odgovor o „zdravlju medija“ na slabašnom tržištu Srbije i pomoći da se formulišu pravi potezi koji bi vodili ka izlečenju. Ovo tim pre što je u proceduri donošenja Strategije predviđena i javna rasprava. Zakoni, nažalost, ne preciziraju odnos ove Strategije razvoja medijske usluge radija i audio-vizuelnih medijskih usluga i Strategije razvoja medija kao opštijeg dokumenta poput još uvek aktuelne „Strategije razvoja sistema javnog in- formisanja u Republici Srbiji do 2016. godine“. Dobitnici Kao najveći dobitnici usvajanja medij- skih zakona, pored same države koja je ispunila jedan od brojnih zadataka, su sasvim izvesno distributeri medijskog sadržaja. Pored dosadašnjeg posla mogu postati i izdavači, preko nekog poveznog pravnog lica... Do sada su samo dis- tribuirali medijski sadržaj koji je neko drugi napravio. U slučaju domaćih medija to je neretko značilo da su im mediji plaćali za uslugu distribucije a ne obrnuto - da su oni plaćali za medijski sadržaj ustupljen za distribuciju kao što je to uobičajeno. Pored toga, distribuirali su i internet, i ceo set telekomunikacionih usluga. Pored velikih profita, posebno za domaće uslove, neki od najvećih distribu- tera su istovremeno bili i najveći poreski dužnici. Izgovor da su upravo oni šireći svoje mreže doprineli digitalizaciji teško da se može prihvatiti imajući u vidu da manje od jedne petine korisnika KDS sis- tema ima digitalni dekoder i da u Srbiji ima tek nešto više od 200 hiljada IPTV i skoro toliko DTH, naspram više od milion nažalost pretežno analognih KDSa. Ko- liko je digitalizacija stvarno odmakla videće se uskoro, kada se počnu gasiti analogni TV predajnici. Država se ovaj put opredelila da pomogne one najmoćni- je, na račun i onako slabih i nerazvijenih medija. Tu država verovatno vidi jasnu računicu. Oni moćni će kad tad platiti porez, mediji verovatno nikada. Za medi- je i medijske profesionalce još jedno pod- sećanje. Sve što distributeri zarade statis- tika pribroji sektoru telekomunikacija a ne medija, tako da zanemarivanje medij- skog tržišta i nije iz ugla države neki značajan gubitak. To što mediji za državu ne bi trebalo da su samo statistička kate- gorija je druga stvar. Možemo na kraju konstatovati da kada mora država pokaže efikasnost. Posle desetak godina, kada je isti set zakona nestao sa liste OEBSa i kada se nedavno pojavio na listi prioriteta EU, država je pokazala da za samo nekoliko meseci može da privede kraju beskonačne rasprave i preganjanja medijskog sveta i efikasno, po hitnom postupku, donese že- ljene zakone. Hitnost postupka u ovom slučaju nije bila ni nužna ni poželjna, ali u Srbiji se ovih dana uz samo nekoliko izuzetaka tako jedino i usvajaju. Manjak pažnje, odsustvo prilike da se u parlamen- tarnoj proceduri tekstovi poprave i među- sobno usaglase, ostavlja samo brojne „repove“ koji će se morati doterivati nekom drugom boljom prilikom kada će valjda biti više vremena i pažnje. Poslani- ci vlasti i opozicije će do tada možda izmeniti svoje pozicije i verovatno dru- gačije gledati na medije. Mediji, medijski profesionalci samo mogu da žale što ovog leta nisu imali više vremena da sa po- slanicima javno, formalno ali i neformal- no van skupštinskih sala rasprave brojna kontraverzna rešenja koja su ponuđena. Ostaje nauk za ubuduće da pitanja medij- ske regulative ne treba obavezno politizo- vati, banalizovati i tabloizirati, da sa poli- tičarima na vlasti i onim drugima treba stalno raditi i stalno podsećti na otvorena pitanja i tako pripremati teren za neiz- bežne korekcije, poznate kao izmene i dopune. Autor je bio član više radnih grupa za izradu nacrta medijskih zakona. linkwww.mediart.org 17oktobar 2014 broj 109 dr`ava i mediji

UU svojoj „Sociolingvistici“ Milorad Radovanović, kao zaključak nakon nekoliko tvrdnji o funkciji jezika, kaže: „Jezik se, znači, može smatrati instrumentom stvaranja, delovanja, pa i menjanja većine oblasti čovekovih pojedinačnih i kolektivnih aktivnosti.“ Neka mi bude dozvoljeno da za potrebe ovog teksta malo promenim ovaj zaključak: Zakon se može sma- trati instrumentom stvaranja, delovanja i menjanja većine oblasti čovekovih pojedinačnih i kolektivnih aktivnosti. Da li će delo- vanje zakona koji se odnose na medije (Zakon o elektronskim medijima, Zakon o javnim medijskim servisima i Zakon o javnom informisanju i medijima) i promene koje ovi zakoni propisuju stvoriti bolju ili lošiju situaciju – ne znam. Znam, međutim, da jezik zakonskih tekstova treba da bude jasan i precizan, kako bi se isključila mogućnost bilo kakvog nesporazuma ili dvosmis- lenosti u tumačenju onoga što je napisano i kako građani (novi- nari) ne bi lupali glavu o tome šta je pisac hteo da kaže, već bi im bilo savršeno jasno šta je rekao. A evo šta je, između ostalog, napisano u članu Zakona o elektronskim medijima o postupku izbora članova Saveta Regulatornog tela za elektronske medije: Члан 9. Овлашћење и дужност да предлажу чланове Савета имају: 1) надлежни одбор Народне Скупштине; 2 ) надлежни одбор Скупштине Аутономне покрајине Војводине; 3) универзитети акредитовани у Републици Србији заједничким договором; 4) удружења издавача електронских медија чији чланови имају најмање 30 дозвола за пружање аудио и аудио- визуелних медијских услуга и удружења новинара у Републици Србији од којих свако понаособ има најмање 500 чланова, а регистрована су најмање три године пре расписивања јавног позива заједничким договором; 5) удружења филмских, сценских и драмских уметника и удружења композитора у Републици Србији, ако су регистрована најмање три године пре расписивања јавног позива заједничким договором; 6) удружења чији су циљеви остваривање слободе изражавања и заштита деце, ако су регистрована најмање три године пре дана расписивања јавног позива а имају најмање три реализована пројекта у овој области у последње три године заједничким договором; 7) национални савети националних мањина, заједничким договором; 8) цркве и верске заједнице, заједничким договором. Nisam istakao sintagmu zajednički dogovor da bih vam skre- nuo pažnju na njen besmisao, već da bih vam skrenuo pažnju na potpunu nejasnoću najvećeg dela člana 9. ovog zakona. U svakom iskazu gde je upotrebljena ova sintagma proizvela je nejasnoću, dvosmislenost. Evo, na primer, iza broja 4) piše: „удружења издавача електронских медија чији чланови имају најмање 30 дозвола за пружање аудио и аудио- визуелних медијских услуга и удружења новинара у Републици Србији од којих свако понаособ има најмање 500 чланова, а регистрована су најмање три године пре расписивања јавног позива заједничким договором;“ što znači ili da su udruženja registrovana dogovorom (a ja mislio na osnovu zakona) ili da je potrebno postići nekakav dogovor (ne treba ono zajednički) pre raspisivanja javnog poziva, ali tako ispa- da da udruženja ne samo da predlažu članove Saveta Regula- tornog tela nego i (pre predlaganja) raspisuju javni poziv - a ni jedno ni drugo nije tačno! A šta reći o završetku ovog člana koji glasi: „Овлашћени предлагач из става 1. тачка 1) овог члана предлаже два кандидатa за чланове Савета, водећи рачуна о равномерној територијалној заступљености кандидата.“ Ovlašćeni pred- lagač из става 1. тачка 1) je nadležni Skupštinski odbor a dato mu je pravo (i dužnost) da predloži dva kandidata ali mu je naređeno i da mora da vodi računa o равномерној тери- торијалној заступљености кандидата. Bogme će članovi nadležnog Odbora biti na velikoj muci da predlože dva člana Saveta sa cele državne teritorije. Šta će reći Mačva ako budu predloženi kandidati iz Banata (samo jedan) i iz Negotinske kra- jine (takođe samo jedan)? Neću da navedem više ni jedan primer, mada su sva tri zakona pisana ovako, tj. rogobatno, nejasno, sa mnogo dvosmislenih i besmislenih jezičkih iskaza. Navešću, umesto toga, šta je u svo- jim „Sećanjima“ još u XVI veku napisao Frančesko Gvićardini o jeziku birokratije u Firenci: „Jezik kojim se služi vlast zadaje mnogo problema jer je u šiframa i nalik žargonu. Vlast u palati i narod na trgu razdvaja ogroman zid i gusta magla, tako da narod o potezima vlastodržaca i njihovim razlozima zna isto koliko i o stvarima koje se dešavaju u Indiji.“ Danas se u zemljama EU vodi kampanja protiv iste jezičke magle, koja nastaje upotrebom kom- plikovanog birokratskog izražavanja, pod nazivom Fight the Fog! How to Write Clearly (Bori se protiv magle! Kako pisati jasnije). Čak je štampan i priručnik sa primerima i uputstvima. Zašto se naši zakonopisci ne trude da pišu precizno i jasno, zašto im ne smetaju izrazi koji su, u najboljem slučaju, nejasni, dvosmisleni ili protivrečni a, u najgorem slučaju, besmisleni teško je objasniti jer je razloga mnogo. Jedni spadaju u red obrazova- nja (jezičkog, pravnog, sociološkog, komunikacijskog), drugi su vezani za odnos prema radu, treći za osećaj odgovornosti itd. Možda najsažetije i, istovremeno, najistinitije objašnjenje stoji u naslovu knjige Duške Klikovac „Jezik i moć – ogledi iz socio- lingvistike i stilistike“. www.mediart.orglink18 oktobar 2014 broj 109 [tajepisachteodaka`e?Radomir Dabeti}

DD a je situacija u medijskoj sferi u Srbiji pre donošenja seta novih zakona (a za posle ćemo da vidi- mo) neodrživa ili, benevolentno, tanko održiva, svedoči i indeks održivosti medi- ja za 2013. koji je (1,9), od kada se meri, gori bio samo 2001. (1,86), a jedino 2003. se stiglo do više kategorije, pa i to na mišiće, zahvaljujući drugoj decimali (2,52). Indeks održivosti medija (engleski Media Sustainability Index ili skraćeno MSI) razvio je IREX da bi efikasno pratio razvoj nezavisnog/ profesionalnog novi- narstva u tranzicijskim zemljama. Od 2001. po istoj metodologiji snima napre- dovanje ili nazadovanje medijskih real- nosti u 80 zemalja ili teritorija sveta. Do indeksa se dolazi tako što panel eksperata ocenjuje desetak indikatora u svakoj od pet oblasti (ciljeva): sloboda govora, profesionalni standardi, transpa- rentnost izvora, ekonomska samoodrživost i profesionalizam. Ocene su od jedan do četiri, pri čemu četvorka znači da su medi- ji održivi i slobodni, dok nula svedoči o tome da država i društvene grupe aktivno deluju protiv promena. Šta kažu eksperti? Period 2001 – 2014. izgubljen je u razvojnom smislu za srpske medije jer ga obeležava stagnacija u goto- vo svim pokazateljima održivosti. Ozbi- ljan uzlazni razvojni period trajao je posle 2000-te samo prve tri godine, što se pok- lopilo sa naporima tadašnje države da demokratizuje medijski prostor. Posle 2003. usledila je višegodišnja stagnacija, i permanentno pogoršavanje posle 2008. Godinu 2014. srpski mediji dočekali su u gotovo istom medijskom okruženju kakav je bio 2000. godine – izgubljeno je 14 go- dina. Po oblastima, od 2001, sloboda govora i profesionalno novinarstvo su marginalno poboljšani; profesionalno novinarstvo stagniralo je sa jasnom tendencijom po- goršanja; dostupnost informacija dugo- ročno je pogoršana posle 2003; poslovna održivost dramatično je pogoršana posle 2007 godine; rad medijskih institucija slabi. Konstatacija stanja ovim pokazateljima u skladu je sa ocenama medijske situacije u Srbiji drugim analitičkim sredstvima. Razlog je prevelika politiziranost sektora koja potiče od pogrešne političke para- digme. Sve vlade koje su posle 2000. godine vladale, smatrale su i smatraju da je njihova uloga kontrola društvenih procesa, a ne stvaranje uslova da društvo funkcioniše. Posebno je to vidljivo baš u medijskoj sferi gde vlada prejak uticaj politike na uređivačku politiku, izbega- vanje politike da civilizovano uredi medij- ski sektor i zloupotreba ekonomskog po- ložaja medija. Regionalna poređenja pokazuju slične dugoročne tendencije u posmatranim zemljama regiona. Po slobodi govora, pro- fesionalnom novinarstvu i transparentnos- ti izvora samo Makedonija ima lošije rezultate od Srbije u poslednjih 14 godina. Po ekonomskom poslovanju Srbija je bolja od Makedonije, slabija od Hrvatske, a pri- bližno u ravni sa Bosnom i Hercegovinom, Crnom Gorom i Albanijom. Po delovanju medijskih institucija Srbija je bolja od Makedonije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. R.L. linkwww.mediart.org 19oktobar 2014 broj 109 Profesionalno novinarstvo u regionu Struktura promena indeksa Indeks odr`ivosti medija u poslednjih 13 godina Trenutakistine:1,9je5do12 dr`ava i mediji

UU izveštaju za Srbiju regionalnog projekta Medijska observatorija koji sa još šest organizacija Mreže za profesionalizaciju medija jugoistočne Evrope (SEENPM) realizuje Novosadska novinarska škola, dr Jovanka Matić izme- đu ostalog navodi: “Uzimajući u obzir ste- pen devastacije društva na početku 2000- ih godina, proteklih 13. godina mogu se posmatrati kao minimalni period neopho- dan da se uspostave osnove za temeljnu transformaciju medijskog sistema usmere- nog prema ostvarivanju javnog interesa.” Uprkos slabostima i nedoslednostima medijske politike, stvoren je novi medij- ski sistem. Do sada ostvarene promene čine se nepovratnim. U njemu deluju raz- novrsni mediji, većinski u privatnom vlasništvu, u skladu sa pravno definisanim pravima i obavezama i regulativom koju sprovode tela odvojena od izvršne državne vlasti. Akademski ekspert Rade Veljanov- ski smatra da je razvoj ovog novog siste- ma, kojim je nadvladan haos nasleđen iz devedesetih, najveći dosadašnji uspeh medijske politike, osim uspostavljanja regulatornog tela za radiodifuziju, trans- formacije državne radio-televizije u javni servis i bar formalnog poštovanja evrop- skih demokratskih rešenja u medijskom zakonodavstvu. Po mišljenju predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašina Obradovića, uspeh je i formira- nje Medijske koalicije, koja okuplja neko- liko novinarskih i medijskih udruženja i pokazala se kao efikasno sredstvo suprot- stavljanja političkom voluntarizmu. Ne računajući profesionalne organiza- cije novinara, civilno društvo je malo pri- sutno u debatama i pripremama medijske politike. Još uvek nema posebnih organi- zacija civilnog društva koje su osposoblje- ne da redovno prate trendove u medijskom sektoru i predstavljaju glas građana, čiji interesi služe kao opšti alibi za sve aktere uključene u razvoj medijske politike. Uključenost civilnog društva ograničena je na pojedinačne organizacije koje se bave monitoringom medijskih sadržaja (ženske organizacije, organizacije za zaštitu ljud- skih prava, organizacije za obuku novina- ra) ili zagovaraju mere politike u oblasti njihovih specifičnih aktivnosti (zaštita prava dece, na primer), kao i na pojedina- čne akademske stručnjake koji svoje stru- čne usluge pružaju profesionalnim udru- ženjima. Kao najefikasniji zaštitnici javnog inte- resa u medijskom sektoru iskazali su se Poverenik za informacije od javnog zna- čaja, Zaštitnik građana i Savet za borbu protiv korupcije. Prve dve institucije bile su veoma uspešne u zaustavljanju neade- kvatne zakonske regulative i u pozivanju na javnu odgovornost državnih organa za donete odluke. Savet za borbu protiv korupcije otkrio je oblike državnog finan- siranja medija koji nisu regulisani zakoni- ma i funkcionisanje neformalnih struktura uticaja u političkim, poslovnim i medij- skim krugovima. Najpozvaniji za ostvarivanje javnog interesa i ujedno komunikativnih potreba svih građana, uključujući i marginalizova- ne grupe, su javni servisi. Popularnost javnih servisa pre je rezul- tat njihovih velikih proizvodnih kapacite- ta (sa 3.250 zaposlenih RTS je najveća medijska kuća u Srbiji, kao i u pogledu tehničkih i finansijskih resursa, a sledi ga RTV sa 1.200 zaposlenih), nego visokog kvaliteta i raznovrsnosti programa iza koga stoji dobra poslovna i programska politika. Valja istaći da ipak javni servisi više od svih ostalih medija i to pre svega RTV, neguje informisanje na jezicima nacionalnih manjina, jer program emituje na čak deset jezika. Ipak od samog početka nedovoljno finansijski stabilni, zakonski nedorečeni, netransparentni u donošenju i sprovođenju odluka, javni servisi su propustili šansu da se razviju u finansijski održive, uređivački nezavisne (politički neutralne) institucije, sa programskom ponudom koja ih suštin- ski razlikuje od komercijalnih stanica i ostvaruje intenzivnu komunikaciju sa auditorijumom, negujući dobar ukus u svim programskim segmentima i analiti- čko i istraživačko novinarstvo. Istovremeno ni komercijalni mediji nisu prepoznali svoj interes u zadovolja- vanju partikularnih interesa marginalizo- vanih grupa jer tu nema profita kao ni dru- štvene i ekonomske moći. Strano vlasni- štvo je ostvarilo važne pozitivne uticaje na domaću medijsku industriju, pre svega na njen ekonomski oporavak, tehnološku modernizaciju, diverzifikaciju, uvođenje modernih metoda upravljanja i marketin- ga. Međutim, izostali su pozitivni efekti na profesionalnu novinarsku kulturu. Njego- va izražena profitna orijentacija doprinela je snažnoj medijskoj komercijalizaciji. Strani kapital nije pokrenuo nijedan novi kvalitetan medij, već se opredelio za tabloidno i polu-tabloidno novinarstvo. U medijima u stranom vlasništvu radna i socijalna prava novinara nemaju bolju zaštitu nego u onima u domaćem vlasni- štvu. Od 2000. godine do kraja 2013, na trži- štu se pojavilo i nestalo najmanje 19 dne- vnih listova, od kojih su 17 bili tabloidi. Nijedan nije bio planiran kao ambiciozan poslovni poduhvat, sa solidnom finansij- skom osnovom i značajnijim profesional- nim resursima. Tabloidi masovno krše pro- fesionalna pravila, naročito ona koja se tiču diskriminacije manjinskih društvenih grupa, govora mržnje i prava na privatnost i snižavaju kvalitet javne sfere. U najkraćem, navedeno ukazuje da ambijent u kojem danas posluju mediji u Srbiji i shodno tome dizajniraju uređiva- čku politiku, imaju malo interesa za zado- voljavanje komunikativnih potreba margi- nalizovanih grupa. Valja istaći da pojedine od njih, kao na primer nacionalne manjine, i pored veoma ograničenih tržišnih mogućnosti, ipak uspešnije od ostalih marginalizovanih, ostvaruju pravo na informisanje na mater- njem jeziku. Za tu svrhu država (pre svega Vlada Vojvodine) iz budžeta izdvaja zna- čajna sredstva. Osim toga, pravo na infor- misanje i osnivanje medija na maternjem jeziku ugrađeno je i u domaće zakonodav- stvo. Mnogo je lošija situacija kada su u pita- nju druge marginalizovane grupe kao što su na primer osobe sa invaliditetom. Repu- blika Srbija donela je strategiju unapređe- www.mediart.orglink20 oktobar 2014 Dr`ava kao garant prava prof. dr Dubravka Vali} Nedeljkovi} broj 109

nja položaja osoba sa invaliditetom u Srbi- ji ali o pravu na informisanje prilagođe- nom osobama sa invaliditetom gotovo da nema ništa. Međunarodna dokumenta i domaće zakonodavstvo (medijsko) podsti- ču državu da pomogne u ostvarivanju potreba i građana kojima je ograničen pri- stup medijima zbog invaliditeta (na primer gluvima i slepima i slabovidim osobama). Državna pomoć i ovim medijima u odre- đenom obimu, pre svega projektno, posto- ji, ali je veoma ograničena. Čak i javni ser- vis tu nije ostvario ozbiljan napredak. Informativne emisije, one u udarnim ter- minima, nisu prevođene na znakovni jezik, osim „izbornog bloka“ u predizbornoj kampanji. Postoje još neke emisije koje su emitovane sa gestovnim prevodom (Man- sarda, Mesto za nas). Kad ima novca angažuju se prevodioci na gestovni jezik, kada nema od prevođenja se odustaje. RTS emituje, ali retko, filmove koji su prilago- đeni slepim i slabovidim osobama, opet projektno u saradnji sa nevladinim sekto- rom. RTV ima/imao je opciju na svom veb - portalu „čitaj me“. Obe ove grupacije imaju i sopstvene medije, posebno slepe osobe i one oštećenog vida kojih u Srbiji ima oko 12.000. Slepi i slabovidi imaju časopise koji su napravljeni u vidu audio zapisa i slušaju se na diskovima, a neke organizacije ih čak još uvek imaju na kase- tama. Organizacija slepih već tri decenije izdaje u zvučnoj tehnici mesečnik „Naša riznica“ u tiražu od nekoliko stotina pri- meraka. Svaki pojedinačan broj ima 12 sati snimljenog zvuka, a da bi se s tim nastavilo potrebna je veća finansijska pot- pora države. S obzirom na to da je pravo slepih na informisanje u njima odgovara- jućem obliku propisano našim, evropskim i svetskim zakonima, ovo glasilo čita se u zemlji i van nje. U ovom mesečniku objav- ljuju se prilozi iz dnevne i periodične štampe, kao i tekstovi koji sadrže planove rada i programe u vezi sa aktivnostima lica sa oštećenim vidom. Postojao je i dečiji magazin, kao i jedan namenjen ženama, ali sve opstaje dok ima sredstava za izlaženje. Da bi slepi ljudi mogli da se informišu i na internetu (ne računajući pritom kom- pjuter na kojem imaju sve unapred raspo- ređeno na desktopu), potrebno im je doda- ti Brajeve redove ili displeje sa govornim programima ili skenerima koji omoguća- vaju da se skenira tekst na klasičnom pismu, a zatim da se kompjuterski prevede i postane dostupan i slepima. Međutim, ovi kompjuteri su skupi pa ih retko ko može sebi priuštiti. Ostalim marginalizovanim grupama u koje još spadaju deca, pripadnici LGBT populacije, zatim osobe socijalno ugrože- ne.... nisu jednako pristupačni mediji. Spe- cijalizovanih dečijih magazina ima, ali nji- hov kvalitet nije primeren takozvanoj Net- generaciji digitalnog doba. Osim toga, ono što se nudi na kioscima uglavnom je u for- matu zabavne, nedovoljno kreativne deči- je štampe. Elektronski mediji decu kao publiku prepoznaju samo u reklamama, a dečijim programom, u visokom procentu, smatraju uvezene uglavnom nekvalitetne crtane filmove. Javni servisi se i u ovom domenu izdvajaju jer postoje redakcije za decu i omladinu koje imaju sopstvenu pro- dukciju. Neguje se i u ovim teškim mate- rijalnim uslovima čak i radijski dečiji dramski program. Istovremeno, deca uglavnom prate televizijski program namenjen odraslima. LGBT populacija je predmet intereso- vanja medija jedino pred Paradu ponosa za koju u Srbiji ne postoji konsenzus, te se tako zbog bezbednosnih razloga ne održa- va. Ova marginalizovana grupa ima svoje medije koji su ograničenih distributivnih mogućnosti i zasnovani su na projektnom finansiranju i uglavnom volonterskom radu pripadnika LGBT zajednice. Jedno vreme je na kioscima mogao da se kupi magazin „Dečko“, ali on odavno ne izlazi. O socijalno ugroženima niti mediji informišu, niti postoje specijalizovani mediji koji bi zaista zadovoljili komunika- tivne potrebe ove, sve mnogobrojnije mar- ginalizovane zajednice u Srbiji. Analiza medija u Srbiji (štampa, radio i televizija, na svim nivoima) saradnika Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu pokazala je u najkraćem da po pisanju medija u državi ne postoje siro- mašni ljudi, već samo „siromašni“ pro- centi (brojke). Istovremeno, više od 9 odsto stanovništva živi ispod granice siro- maštva. Za njih su mediji nepristupačni, osim besplatnih primeraka novina u koji- ma oni o zadovoljavanju sopstvenih potre- ba (socijalnim davanjima države, besplat- nim kuhinjama, mogućnostima da se besplatno leče, da budu zbrinuti preko zime, o prihvatilištima, ili čak mogućno- stima za barem sezonsko zaposlenje, da školuju svoju decu, o njihovim strahovima i nadama) ne mogu da saznaju ništa. I na kraju ovog ograničenog pregleda valja istaći da državna pomoć medijima za ugrožene grupe postoji. Međutim, ona nije ista za sve, i veliko je pitanje da li bi i mogla biti podjednaka. Zavisi pre svega od brojnosti grupe, ali ipak i njene moći u okviru marginalizovane zajednice. Podsetimo da je pravo na informisanje osnovno ljudsko pravo i u tom kontekstu treba dekonstruisati i implicitne poruke ovog teksta. linkwww.mediart.org 21oktobar 2014 broj 109 dr`ava i mediji ugro`enih grupa

UU autorsko-pravnoj teoriji nesporno je pravo proizvođača TV i radio emisija da spreče njihovo neovla- šćeno korišćenje. Ali u praksi primena ovog prava je veoma komplikovana. Raz- voj novih tehnologija, naročito interneta, doveo je do novih načina konzumacije audio-vizuelnih sadržaja pa je dostupnost muzike, filmova i emisija znatno poveća- na u odnosu na prošli vek. Postoje dve suprotstavljene koncepcije u vezi sa preuzimanjem audio-vizuelnih sadržaja sa interneta. Diskografska, TV i filmska industrija nastoje da onemoguće neovlašćeno postavljanje na internet svojih proizvoda jer im to značajno umanjuje pri- hode od svih načina na koje se proizvodi eksploatišu. Internet zajednica, koju čine delimično povezani anonimni, ali i ozbilj- nije organizovani aktivisti, promoviše ideje slobodnog interneta i zalaže se za liberalniji pristup u odnosu na klasične principe autorskog i srodnih prava. Nesporno je da je koncept koji se zasni- va na izjednačavanju tradicionalnog pojma „krađe“ sa preuzimanjem sadržaja sa inter- neta doveden u pitanje, jer se radi o po- stupku kojim se neko ne lišava preuzetog predmeta, odnosno sadržaja, kao kod kra- đe, već se taj predmet umnožava. Postoji razlika, jer su interesi vlasnika povređeni na drugačiji i blaži način. Sledstveno, nema osnova da neko ko preuzima audio- vizuelne sadržaje sa interneta krivično odgovara zbog povrede autorskih i srod- nih prava, ali je odgovornost pravnih i fizi- čkih lica koje ih neovlašćeno postavljaju nesumnjiva. S druge strane jasno je da velike kom- panije koje su vlasnici društvenih mreža i internet sajtova za razmenu sadržaja (File- Sharing) imaju najveći benefit u ovom nadmetanju. U 2013. godini, po prvi put u istoriji, marketinški prihodi od eksploata- cije interneta bili su veći od marketinških prihoda ostvarenih emitovanjem RTV pro- grama. Regulativa koja prati kontraverze u vezi sa postavljanjem i preuzimanjem sadržaja na internetu donosi nove pravne koncepte koji nisu u skladu sa tradicionalnim. Tako je u SAD 1998. godine usvojen ključni zakon Digital Milenium Copyright Act koji na odgovarajući način oslobađa vlasnike sajtova za razmenu sadržaja od odgovor- nosti u pogledu povrede autorskih i srod- nih prava na profilima njihovih privatnih korisnika. YouTube, Vimeo, Daily motion i drugi sajtovi ovog tipa, čiji broj i poseće- nost se rapidno uvećava, s druge strane su u obavezi da propisuju odgovarajuće pro- cedure koje stoje na raspolaganju pojedin- cima i kompanijama čija prava su povre- đena zbog postavljanja njihovih proizvo- da na privatnim profilima. Istovremeno, prisutna je tendencija povećanja perioda zaštite autorskih i srod- nih prava proizvođača fonograma i inter- pretatora. Direktivama EU, koje su obave- zujuće za države Evropske unije i zemlje koje nastoje da postanu članice, produžen je period zaštite nosilaca ovih prava sa 50 na 70 godina. Ove norme bi trebalo da budu relativno brzo uključene u naše zakonske propise. Kompleksnost pitanja zaštite disko- grafske industrije, audio-vizuelnih produ- cenata i emitera proizilazi iz činjenice da su u njihovom proizvodu inkorporisana prava autora, autora doprinosa, interpreta- tora i drugih umetničkih saradnika. Iz toga proizilazi obaveza ovih industrija da štite svoje proizvode i prava svih njihovih krea- tora. Nekada se aktivnosti na sprečavanju piraterije čine osuđenim na neuspeh, kada se uzme u obzir da ni najveći filmski pro- ducenti iz Holivuda i najveće TV produk- cije, poput HBO, ne uspevaju da spreče da se njihovi najnoviji filmovi i emisije nađu na popularnim ruskim ili Torent sajtovima. Iako je obaveza vlasnika web hosting kapaciteta da uklone sve sajtove koji nele- galno postavljaju sadržaje nesporna, pra- ksa pokazuje da se ne može računati da će se lako doći do neophodnih podataka i da će oni postupiti na odgovarajući način. Radio-televizija Srbije poseduje pro- gramski arhiv koji je najveći u Jugoistoč- noj Evropi. Primer da bi se na jednom TV kanalu 27 godina mogao neprekidno emi- tovati arhivski program RTS, bez repriza, dovoljno je ilustrativan. S obzirom na ekspanziju neovlašćenog reemitovanja TV kanala RTS u distributivnim platformama pojedinih kablovskih, satelitskih i veb ope- ratera i postavljanja emisija na sajtovima za razmenu sadržaja preduzimani su razli- čiti koraci kako bi se sprečile ove piratske aktivnosti , koji su imali delimične rezul- tate. Nastojanja da se onemogući reemitova- nje TV programa RTS u okviru satelitskih platformi koje su prisutne u regionu nisu bila potpuno uspešna jer su radiodifuzna regulatorna tela u zemljama regiona poka- zala nezainteresovanost i nespremnost da reaguju na obrazložene zahteve RTS, pot- krepljene dokazima. Iskustva sa sudovima, koji su odgovarajuća adresa za odštetne zahteve u slučajevima višegodišnje neov- lašćene eksploatacije TV programa, su takođe nezadovoljavajuća. U pojedinim slučajevima pokazalo se da Odeljenje Policijske uprave za visoko- tehnološki kriminal i Posebno tužilaštvo za visoko-tehnološki kriminal, imaju inge- rencije i mogućnosti za preduzimanje kri- vičnih postupaka protiv piratskih platfor- mi koje su u vlasništvu pravnih lica iz Srbije. Međutim, i u takvim slučajevima podnošenje prijave podrazumeva pribav- ljanje velikog broja podataka o preduzeću i odgovornim licima koji nisu lako dostup- ni. Pored toga, postupci traju dugo, što je www.mediart.orglink22 oktobar 2014 Piraterija - dve suprotstavljene koncepcije Zlatan Begovi} broj 109

u neskladu sa potrebom da se piraterija efi- kasno spreči. U takvim okolnostima, praksa je poka- zala da je celishodniji dogovor sa pirat- skim telekomunikacionim operaterima kakve je RTS postigao u nekoliko slučaje- va, nego višegodišnje nastojanje da se pra- vnim postupcima spreči njihova nezakoni- ta eksploatacija programa u produkciji RTS. U poslednje vreme prisutna je ekspan- zija privatnih internet sajtova koji nude živi striming kompletnih TV kanala iz Srbije i regiona, koji neizbežno imaju u ponudi najgledanije programe u Srbiji, BiH-RS i Crnoj Gori, a to su programi RTS. Neretko ovakvi sajtovi imaju veliku ponudu televizijskih serija, od kojih su veoma zastupljene one koje su popularnost stekle emitovanjem na programima RTS. Interes anonimnih vlasnika ovih portala je u prihodima od marketinga, umetnutih banera i linkova, relativno malim, ali pri- hodima koji ipak nisu zanemarljivi za pojedince koji najčešće postavljaju takve sajtove. Takođe, na portalima za razmenu sadržaja, od kojih je najznačajniji You- Tube, na privatnim profilima postavljen je veliki broj emisija u produkciji RTS. RTS preduzima postupke kojima se, u skladu sa pravilima koje propisuje You- Tube, unošenjem digitalnog alfa-numeri- čkog koda, obezbeđuje softverska zaštita originalnog audio-vizuelnog sadržaja i njegovo automatsko uklanjanje sa pri- vatnih profila. To podrazumeva saradnju sa kompanijama koje ovaj i drugi portali smatraju proverenim agregatorima kor- porativnih, partnerskih profila. U ove mere uključena je Unija diskografa Srbi- je i Srpska antipiratska agencija (SAPA), zahvaljujući čijim delovanjem je znača- jan obim nelegalno postavljenih proizvo- da naše diskografske industrije i emisija u produkciji RTS uklonjen sa internet portala za razmenu sadržaja. Naravno da ove aktivnosti, koje su zna- čajno intenzivirane u poslednje vreme, podrazumevaju istovremenu neophodnost da se veliki obim emisija u produkciji RTS ponudi na korporativnim profilima RTS u okviru YouTube i drugih sajtova. Time se na celovitiji način realizuje uloga javnog medijskog servisa, koja iziskuje prisutnost na savremenim interaktivnim platformama i povećanje ponude usmerene na mlađe generacije korisnika, kojima je internet znatno privlačniji od klasične konzumaci- je televizijskih programa. Autor je rukovodilac Službe razvoja i plasmana novih tehnologija u Radio-televiziji Srbije linkwww.mediart.org 23oktobar 2014 broj 109 dr`ava i mediji SS avet Republičke radiodifuzne agencije (RRA) i Upravni odbor Republičke agencije za telekomu- nikacije (sada Republička agencija za elektronske komunikacije) javno su 31.07.2008. pozvali pravna i fizička lica koja na području Republike Srbije emi- tuju radio ili televizijski program posred- stvom zemaljskih radiodifuznih stanica bez dozvole za emitovanje programa, da najkasnije do 31.08.2008, obustave emi- tovanje. Procedura koja se odnosi na zatvara- nje piratskih emitera je takva da Savet RRA na osnovu izveštaja RATELa o nepravilnosti korišćenja radio-frekven- cijskog spektra donosi rešenje o zabrani kojim se pravnom ili fizičkom licu zabra- njuje emitovanje programa na određe- nom području i ostavlja rok od 8 dana u kome je isti dužan da postupi po navede- nom rešenju, pod pretnjom prinudnog izvršenja, objašnjavaju iz RRA. Ukoliko se na osnovu izveštaja RATELa ponovo utvrdi da navedeno pravno ili fizičko lice i dalje emituje program, Savet RRA donosi zaključak o dozvoli izvršenja kojim se dozvoljava pečaćenje prostori- ja u kojima su smeštena njegova teleko- munikaciona sredstva, uključujući i radio-stanicu (predajnik). Takođe, deša- valo se da pravna i fizička lica koja emi- tuju program bez dozvole povrede (ski- nu) službeni pečat RRA odmah nakon izvršenog pečaćenja i tada jedina moguć- nost RRA je da protiv njih podnese kri- vičnu prijavu zbog povrede člana 327. Krivičnog zakonika Republike Srbije. Navedenim članom predviđa se „(1) Ko skine ili povredi službeni pečat ili znak koji je ovlašćeno službeno lice stavilo radi osiguranja predmeta ili prostora ili ko, bez skidanja ili povrede pečata ili znaka, uđe u takvu prostoriju ili otvori predmet na koji je bio stavljen službeni pečat ili znak, kazniće se novčanom kaz- nom ili zatvorom do jedne godine.“. Kazna je predviđena i za pokušaj delo- vanja. Kako kaže sekretar RRA, Nenad Jan- ković, često se dešava da njihove ekipe koje idu po nalogu Saveta da zapečate piratski predajnik, dočekaju organizova- ne grupe ljudi koji im ne dozvoljavaju da priđu predajniku. - I kada tražimo kasnije i policijsku zaštitu, ona služi da se prema nama ne primenjuje fizička sila, ali i ne da može- mo da uđemo na mesto gde je predajnik. RRA je kod izmena Krivičnog Zakona tražila da se kao krivično delo uvede posedovanje radio-stanice bez dozvole, ali je taj predlog odbijen. Dešava se i da prekršajni sudovi oslobađaju pirate, odnosno ne izriču čak ni novčane kazne. Do sada je najefikasniji način gašenja piratskih stanica bila primena krivičnog dela neovlašćenog emitovanja autorskih dela. U tim slučajevima je RRA radila monitoring sadržaja, popisivala autore i izvođače, nazive pesama, vreme emito- vanja i sa snimcima slala policiji, odno- sno tužilaštvu, posle čega bi uprava za visokotehnološki kriminal sa tužila- štvom, Ratelom i RRA plenila sredstva kojim je krivično delo učinjeno, emisio- nu i studijsku tehniku, rekao je Nenad Janković. U borbi protiv piraterije, pored RRA i RATELa, aktivno učestvuje više drža- vnih institucija: Ministarstvo spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija, Sektor za elektronske komunikacije, in- formaciono društvo i poštanski saobra- ćaj, Više javno tužilaštvo u Beogradu, Posebno odeljenje za borbu protiv viso- kotehnološkog kriminala, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Uprava kriminali- stičke policije, Služba za borbu protiv organizovanog kriminala, Odeljenje za borbu protiv visokotehnološkog krimi- nala, Prekršajni sudovi, Viši sud u Beo- gradu. Efikasna borba protiv piraterije mo- guća je kroz koordinaciju rada svih na- pred navedenih državnih institucija, jača- nje nezavisnosti i kapaciteta Agencija (RRA i RATEL), strožijeg sankcionisa- nja učinilaca krivičnih dela, navode iz RRA. Do danas RRA je donela ukupno 294 rešenja o zabrani, 127 zaključaka o doz- voli izvršenja pečaćenja nelegalnih pre- dajnika, 132 zahteva za pokretanje pre- kršajnog postupka, odnosno 192 krivične prijave. Dunja Popov Borba protiv piraterije, borba protiv vetrenja~a

DD anas se upotreba interneta za slo- bodno izražavanje i političko or- ganizovanje građana uzima zdra- vo za gotovo, posebno nakon događaja koji su ovo pokazali na delu, poput Arap- skog proleća, studentskog protesta u Lon- donu ili nedavnih nemira u Turskoj. Među- tim, petnaestak godina pre nego što su „Tviter revolucije“ postale globalni mejn- strim, nezavisni elektronski mediji i stu- dentske grupe u Srbiji koristili su internet kao kanal za slobodno izražavanje i orga- nizovanje. Setićemo se da je tih godina Radio B92 bio jedan od globalnih pionira u emitovanju programa preko interneta, pritisnut ometanjem predajnika i fizičkim preuzimanjem prostorija od strane tadaš- njeg režima. Internet u Srbiji tada nije koristilo mnogo ljudi, ali je on bio esenci- jalni kanal za prenošenje informacija, koje su onda zaobilaznim putevima dolazile do građana. Setićemo se, dalje, Studentskog protesta 1996-7, koji je bio jedan od prvih uspešnih primera primene interneta u svrhe skretanja pažnje svetske javnosti na politička previranja (poznati američki časopis Wired detaljno se bavio ovom temom u tekstu pod naslovom „Internet revolucija u Beogradu“ iz aprila 1997.). Poslednje godine Miloševićevog režima pamtićemo i po cenzuri sajtova nezavisnih medija na Akademskoj mreži, hapšenju i zatvaranju novinara zbog tekstova objav- ljivanih na internetu i nasilnom preusme- ravanju domena sajtova opozicije na dan predsedničkih izbora 2000. godine. Proteklu deceniju obeležio je ubrzani razvoj internet infrastrukture i broja koris- nika u Srbiji, ali i odsustvo državne repre- sije na internetu. Pojavili su se prvi sajtovi medijskih kuća koji su neprekidno ažuri- rani novim sadržajima, kao i prve inte- grisane redakcije. Mediji su počeli da eksperimentišu sa blogovima i komentari- ma čitalaca, a novinari počeli da se privi- kavaju na „osluškivanje“ pulsa društvenih mreža. Sve do usvajanja novog paketa medij- skih zakona, sredinom ove godine, inter- net se pominjao na jednom mestu u Zakonu o javnom informisanju. Radilo se o definiciji pojma javnog glasila, koje je obuhvatalo njegova „internet i druga elek- tronska izdanja“. Novi Zakon o javnom informisanju i medijima nije izmenio ovaj princip, tako da obaveze javnih glasila - kao što su obaveza novinarske pažnje, pružanja prava na ispravku, zabrane govo- ra mržnje, obaveze zaštite maloletnika itd. - pokrivaju sve medijske kanale preko kojih se plasiraju sadržaji, uključujući i internet. Međutim, novim zakonom defi- nisano je da se medijem ne smatraju „plat- forme, poput internet foruma, društvenih mreža i drugih platformi koje omogućava- ju slobodnu razmenu informacija, ideja i mišljenja njenih članova, niti bilo koja druga samostalna elektronska publikacija, poput blogova, veb-prezentacija i sličnih elektronskih prezentacija, osim ako nisu registrovane u Registru medija, u skladu sa ovim zakonom“. Na ovaj način afir- misana je sloboda individualnog izraža- vanja na internetu. Time, naravno, ono nije amnestirano od svake odgovornosti, budući da je okvir odgovornosti za bilo koje javno istupanje već uspostavljen nizom drugih zakona (na primer, Zakonom o zabrani diskriminacije, poglavljem Kri- vičnog zakonika o delima protiv časti i ugleda i dr.). Takođe, ne treba zaboraviti na mehanizam samoregulacije - Savet za štampu, čiju nadležnost prihvata sve veći broj internet medija, već je odlučivao po žalbama koje su podnošene u vezi sa objavljivanjem sadržaja na internetu. Bitno je pomenuti i oblast audio-vizuel- nih medijskih usluga, koja je uređena novim Zakonom o elektronskim medijima. Ovim zakonom omogućen je slobodan rad medija koji usluge pružaju „isključivo putem globalne informatičke mreže (web casting, live streaming i dr.), uz obavezu upisa u Registar medijskih usluga“. Istovremeno, Regulatorno telo za elek- tronske medije dobilo je ovlašćenje da ovim medijima izrekne opomenu, upo- zorenje i privremenu zabranu objavljiva- nja programskog sadržaja zbog eventualne povrede obaveza kao što su: zabrana go- vora mržnje, zaštita osoba sa invaliditetom i maloletnih lica, poštovanje autorskih prava, povreda pravila u vezi sa oglaša- vanjem i dr. Uopšte uzev, navedena zakonska reš- enja mogu se označiti kao dobra. Među- tim, u poslednje vreme, veće pretnje pros- toru internet slobode dolaze iz vaninsti- tucionalnih krugova povezanih sa poli- tičkim i biznis interesima. Istraživanja koja sprovodi Share fondacija u sklopu projekta Share Defense, pokazuju zabri- njavajuće trendove. Imamo primere armi- je stranačkih „botova“, koje planski i sis- tematično spuštaju javnu komunikaciju na društvenim mrežama i medijskim por- talima na nivo isprazne političke propa- gande. Imamo primere gde se zloupotre- bljavaju mehanizmi za kontrolu distribu- cije medijskih sadržaja, radi sprečavanja širenja satiričnih video snimaka korisni- ka društvenih mreža. Tokom majskih poplava nekoliko korisnika društvenih mreža, sa malim brojem pratilaca, hapšeno je zbog navodnog širenja panike, dok tužilaštvo nije smatralo da treba da reaguje nakon uznemirujućih poruka koje su istovremeno osvanule na naslovnim stranama najtiražnijih tabloida. Imamo primer da je zbog prenošenja jednog kri- tičkog teksta trajno uklonjena kompletna blog sekcija sajta Blica, dok sajt Peščani- ka trpi učestale napade zbog objavljiva- nja tekstova koji kritički analiziraju pos- tupke vlasti. Pomenuti incidenti zabe- leženi su samo od početka ove godine, što svakako predstavlja zabrinjavajući trend, budući da slična eskalacija nije viđena tokom prethodnih godina. Iako odlučno odbijaju svaku moguć- nost da državne institucije stoje iza takvih napada, najviši predstavnici države mora- ju biti svesni svoje odgovornosti za kon- kretno delovanje na stvaranju okruženja u kome niko neće biti predmet napada zbog iznetog mišljenja, gde će se različitosti i kritika vlasti podsticati, kao suštinska obeležja demokratije. Napokon, očuvanje interneta kao prostora slobode zahteva mnogo više od donošenja dobrog zakon- skog okvira i zahteva stalnu pažnju profe- sionalnih udruženja i organizacija građan- skog društva. Autor je savetnik za IKT politike www.mediart.orglink24 oktobar 2014 broj 109 Internet, mediji i dr`avaSlobodan Markovi} Elektronsko izdanje Ovaj se broj LINKa može naći u elektronskoj formi na http://www.floowie.com- /en/mediart gde se nalaze i svi tematski brojevi časopisa i knjige iz edicije LINK Plus. Očekujemo da će svi brojevi LINKa biti postavljeni na www.mediart.org do početka 2015. godine.

PP rema izveštaju Freedom House o medijskim slobodama za 2014. go- dinu „samo 14% svetskog stanov- ništva živi u društvima u kojima mediji pošteno izveštavaju, novinari rade bez straha, a uticaj države na medije je mini- malan. U najvećem broju zemalja, mediji prenose zvanične verzije događaja igno- rišući, iskrivljujući i trivijalizirajući alter- nativne stavove“. Velika studija Svetske banke „Who owns media in 97 countries“ još je pre jednu deceniju utvrdila da nema empirijskih dokaza o prednostima držav- nog vlasništva nad medijima. U Srbiji ozbiljna analiza veze medijskog sadržaja i medijskog vlasništva nikad nije napravlje- na, pa se nedostatak podataka obilno zlo- upotrebljava za improvizovane zaključke i lažne tvrdnje. Tako je npr. popularna apsurdna teza da objektivno informisanje javnosti mogu osigurati jedino državni mediji finansirani iz budžeta, a da privatni mediji ne mogu osigurati nezavisnost i profesionalizam izveštavanja. U Srbiji u kojoj je zloupotreba državnog vlasništva medija baš u informisanju javnosti toliko očigledna i beskrupulozna svakodnevna pojava, ovakva i slična neutemeljena tvrđenja pokazuju jasno dominantnu kul- turološku i političku paradigmu u zemlji. Šta je uloga države u medijskom sek- toru? Država treba da stvara uslove da medijski sektor funkcioniše, a ne da ruko- vodi događajima u medijskom sektoru. Direktna kontrola države u medijskom, kao i u svim drugim društvenim delatnos- tima, uvek i neminovno ima za rezultat improvizacije i voluntarizam. Država bi trebala da uredi pristojnu medijsku sferu, utvrđivanjem kriterijuma po kojima me- dijski sektor treba da funkcioniše i da osigura da se ti kriterijumi sprovode. Baš kao na primer u saobraćaju, država pro- pisuje da se vozi desnom stranom, i obezbeđuje da vozači (koji sami voze) to pravilo poštuju. U Srbiji od oko 7 miliona stanovnika, država podržava postojanje 1300 registrovanih medija koji mogu proizvoljno da deluju nezavisno od bilo kakvih ekonomskih, etičkih i profesional- nih kriterijuma jer je jedini kriterij države i njenih satelita moto: „Što više medija, to više para od odobrenih licenci u državnom budžetu“. Time država opstruira sopstvene zakone stvarajući haos koji joj omogućava interesne intervencije. Analogija u sao- braćaju bila bi da država odredi da je istovremeno vožnja u oba pravca dozvo- ljena i desnom i levom stranom. Kao što država ima standarde za sektor saobraćaja, tako bi trebala imati i provoditi standarde u medijskoj delatnosti. Umesto sprovođe- nja standarda država kontroliše medije u anarhičnom medijskom prostoru. U uslo- vima teške strukturne ekonomske krize, saturirano medijsko tržište dalje je oslabi- lo i ne može održati veliki broj medija kojima država, bez obzira na standarde, daje licence i dopušta aktivnosti čak i u slučajevima drastičnog narušavanja profe- sionalnih i moralnih standarda ili neispu- njavanja zakonskih obaveza. Osim najjačeg – direktnog državnog vlasništva koje osigurava totalnu kontrolu medijskih sadržaja – država ima gotovo jednako moćno sredstvo, a to je kontrola većine novčanih tokova. Nedavno je u istraživanju Centra za međunarodnu po- moć medijima (CIMA) o srpskim mediji- ma navedeno da: „Direktne državne sub- vencije medijima u državnom vlasništvu koji dobijaju velike svote državne pomoći namenjene medijima, drastično umanjuju slobodu konkurencije u srpskoj medijskoj industriji i sprečavaju razvoj slobodnih, nezavisnih i pluralističkih medija. Ne- transparentan i neuređen sistem budžet- skog finansiranja medija u Srbiji ugroža- va ravnopravan tretman medija na tržištu, omogućava takozvanu „meku“ cenzuru i sprečava razvoj slobodnih i nezavisnih medija“. U izveštaju se predlaže da se sva državna sredstva za razvoj i podršku medi- jima uplate u opšti fond za medije koje bi nadzirala nezavisna komisija, kao i da se sva državna sredstva za medije dodeljuju na javnim konkursima. Naglašava se da pritom svi ugovori moraju sadržati od- redbe u kojima se jasno vlastima zabranju- je da se mešaju u uređivačku politiku. Nije problem da se kontroliše raspodela državnih sredstava, nego je problem da finansijska sredstva dolaze u medije iz nedržavnog izvora, odnosno da se država razvlasti od finansijske dominacije nad medijskim sektorom, bez obzira na tehnike kojima to čini ili može da čini. Popularne rasprave o tome ko i kako treba kon- trolisati distribuciju državnih sredstava medijima neće puno pomoći. Potreban je ozbiljniji pristup i strateško razmišljanje. Pre par godina usvojena je pisanija po- grešno nazvana „Medijska strategija“. To je zapravo pregled gotovo svih vidljivih problema medija u Srbiji, ali ne i glavnih uzroka problema. A baš sagledavanje osnovnih uzroka stradanja medijskog sek- tora može dovesti do rešenja vidljivih problema koji se svakodnevno pominju (žuti žurnalizam, uticaj političara, male plate, ekonomska neodrživost, neetičnost, neprofesionalizam, samocenzura, ugrože- nost profesije i novinara, ekonomski pri- tisci...). Uobičajena greška koju je učinila i „Medijska strategija“ je da se svakom od ovih problema pristupa pojedinačno, na razini pojavnog oblika i pokušava ga se rešiti izolovano. Došlo je vreme da mediji i medijske organizacije, umesto ad hoc pokušaja rešavanja pojedinačnih problema usmere pritisak na prave uzroke upropaš- ćavanja medija u Srbiji. Regulativne mehanizme od ustavnih rešenja slobode izražavanja do izdavanja licenci za emitovanje sve treba preispitati, prilagoditi uslovima Srbije i osigurati nji- hovo sprovođenje. Ima više tipova regula- tornih mehanizama koji osiguravaju slo- bodu izražavanja. Regulatorni mehanizmi moraju biti takvi da osiguraju održivost medijskog sektora koji odgovara većini u društvu. Pluralistički nezavisni mediji mogu odigrati svoju društvenu ulogu zavisno od odnosa s medijskim vlasništvom. Primer Srbije jasno je do sada demonstrirao da državno vlasništvo i državne subvencije medijima imaju za rezultat državnu ili lokalnu kontrolu nad uredničkim odluka- ma, a u srpskoj praksi državna kontrola zapravo znači partijsku kontrolu, koja opstaje posle svakih izbora, samo se menja identitet kontrolora medija. Mediji i novinari su uticajni i oštrija ini- cijativa protiv državnog voluntarizma i kontrole, te insistiranje na kvalitetnoj re- gulaciji i njenom sprovođenju sigurno bi popravila stanje u medijskom sektoru. Pod uslovom da nije kasno i da osim „novi- nara“ i „medija“ još postoji kritičan broj profesionalnih (i hrabrih) novinara i medi- ja. linkwww.mediart.org 25oktobar 2014 broj 109 Bez me{anja vlasti u ure|iva~ku politiku Goran Cetini} dr`ava i mediji

PP olitički diktat u medijima u Srbiji je vrlo efikasan. U medijima vlada- ju cenzura, autocenzura i tabloidi- zacija. Mediji sve više preuzimaju ulogu portparola političkih i ekonomskih cen- tara moći, a partijsko upravljanje gotovo svim medijima je očigledno i neskriveno. Gotovo je postalo pravilo da su urednici privatnih medija, zapravo poslušnici par- tije na vlasti, koja ucenama da neće biti reklamiranja javnih i njoj bliskih pre- duzeća u listovima i na tv i radio talasima, drži potpunu kontrolu nad sadržajem u njima, odnosno neprikosnoveno odlučuju o tome šta se, kada i kako objavljuje. Što je još gore - sudeći po svakod- nevnom jačanju kontrole i sve čvršćoj ruci vlasti i njenih kreatora sadržaja i forme objava u medijima, umesto stvara- nja uslova za njihovu demokratizaciju - vlast već i ovako nepodnošljivo stanje na- merava da učini još nepodnošljivijim. Kontrola medija od strane pojedinih baha- tih, i od strane partija na vlasti određenih i nestručnih medijskih moćnika vodi u sve rašireniju autocenzuru, pojavu još opasni- ju od cenzure. Kod većine novinara to je povezano sa realnim pretnjama i strahom od gubitka posla. Mnoge teme, kao i način pisanja često ne zahtevaju ni političari, niti bilo ko u toj hijerarhiji, ali novinari (što urednicima i te kako odgovara i fi- nansijski prija), prećute mnoge činjenice, jer sami ocene da za njih nije dobro da se takve informacije pojave u javnosti. Sto- ga, na stranicama mnogih listova iznena- da poteku med i mleko, često loše zame- šeni sa grand i folk paradama. Ali, izgleda da je kliki ponestalo novca pa se sada uzda u one koji su, zarad partij- ske budućnosti, spremni da novine pišu i uređuju po sopstvenim animozitetima i ljubavima. Tu, razume se, nema para za sve, pa jedini dnevnopolitički list na srp- skom jeziku koji izlazi u Vojvodini, novo- sadski „Dnevnik“ odavno kuburi sa re- dovnom isplatom zaposlenih, novcem za prevoz, povremeno se ubaci po 500 dinara svakom zaposlenom, a da bi poniženje bilo kompletnije, vlasnik dozvoljava da menadžerski vrh (ma šta to značilo) go- dišnje sebi dodeli milionske bonuse. Drastičan primer politikantskog, tvr- dog, nadmenog i arogantnog upravljanja medijem i ponižavanja novinara je i Ra- dio Subotica. Ta kuća je, u skladu sa dav- no stečenim običajima partijske trgovine u okviru koalicije naprednjaka, socijalista i njihovih saradnika, dodeljena SPSu. Ova partija (koja nesumnjivo ima mnogo iskustva u upravljanju medijima, a počet- kom devedesetih bili smo svedoci upravo takvog pogubnog uticaja u najdrastični- jem obliku) ove godine je imenovala iz- vesnog Ljubišu Stepanovića za v.d. direk- tora Radija. - Na čelo Radio Subotice postavljen je Stepanović, čovek koji je devedesetih os- tao u sećanju Subotičana kao ratno huš- kački novinar koji je u jednom momentu u studio, u emisiju, kako je rekao, zabavnog karaktera doveo Željka Ražnatovića Ar- kana. Apsurdno je i cinično da osoba po- put njega, sa takvom profi biografijom, bude direktor jedne medijske kuće, a naročito višejezičnog radija, jednog od medija sa najdužom tradicijom u Vojvodi- ni - kaže predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) Dinko Gru- honjić. - Novinarske organizacije, NDNV i Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), zajedno sa OEBSom, usprotivili su se tome i njihovi predstavnici su seli da razgovaraju sa predstavnicima Redakcije Radija i predstavnicima gradske vlasti. Rezultat tih susreta je bio ne samo igno- risanje i neuvažavanje naših, kao i argu- menata kolega iz redakcije na srpskom jeziku, već su nakon naših protesta pono- vo potvrdili imenovanje Stepanovića na mesto v.d. direktora. Situacija u Redakciji je zbog toga veoma loša i zabrinjavajuća, posebno u programu na srpskom jeziku. Naše kolege, koji su imali hrabrosti da se pobune i stanu iza svega imenom i prezi- menom, izloženi su mobingu, dobijaju novinarske zadatke neadekvatne njiho- vom znanju i iskustvu. Nekadašnja glavna urednica Ljiljana Elek napustila je Redak- ciju programa na srpskom jeziku pod očiglednim pritiscima. Na njeno mesto je došla osoba koja nikada ranije nije radila na radiju i čije je iskustvo vezano samo za tabloidne novine. Još jedan od primera kako se ponašaju lokalne vlasti prema medijima, za koje misle da postoje samo zato da bi bili u službi opštinske ili regionalne elite je i incident koji se dogodio početkom sep- tembra u Somboru. Ovaj slučaj je još jed- nom pokazao svu aroganciju i bahatost lokalnih čelnika prema medijskim kuća- ma i njihovim novinarima: - Gradski većnik Siniša Todorović je pretio, i to vrlo otvoreno, kolegama sa uglednog portala SO Info, zbog čega su morali da napuste svoje prostorije u lokal- nom hotelu, koje su koristili poslednjih 11 godina. On je izjavio da do god je on na poziciji da odlučuje, kao član gradskog veća za privredu, u čijem su domenu i medijski konkursi, ovaj portal neće dobiti ni dinara! Drama traje, epiloga još uvek nema. Ohrabrujuće je da je zamenik gra- donačelnika zadužen za medije, Jović, za- tražio odgovornost Todorovića, ukoliko se ti navodi pokažu tačnim, izjavivši da je nedopustivo da bilo ko preti medijima – kaže Gruhonjić. Svi ovi, i nažalost, mnogi drugi pri- meri, pokazuju da Srbija nije demokratska zemlja, a jedan od bitnih korpusa borbe za demokratiju je upravo borba za medijske slobode. - Mi samo možemo u beskraj da po- navljamo da politika ne može da obavlja tu vrstu uticaja na medije, da je to nedo- pustivo i da se zalažemo za sprovođenje zakonskih rešenja, koja su konačno usvo- jena i koja podrazumevaju povlačenje države iz vlasništva kao prvog preduslova za neutralisanje partokratskog uticaja na medijske slobode. Sledeći korak je ono što je takođe propisano zakonom, a to je projektno finansiranje, ne pojedinih medi- ja nego medijskih proizvoda koji su od javnog interesa. Sada je pred nama put da jasno definišemo šta je javni interes. Svima bi moralo da bude jasno da javni interes nije snimanje i fotografisanje lo- kalnih političara, ili izdavanje novina koje liče na privatne slikovnice i porodične albume, ili pak emitovanje TV i radio pro- grama za užu i širu rodbinu lokalnih poli- tičara – naglašava Gruhonjić. Ne smemo abolirati ni sebe, medije, od odgovornosti za položaj u kojem se nala- zimo, u skladu sa izrekom da ćemo slo- bode imati upravo onoliko za koliko se izborimo. Tu stvari ne stoje baš najbolje, pogotovo kad su u pitanju mediji koji su još uvek u opštinskom vlasništvu gde se, uz časne izuzetke, zaposleni u njima, uključujući i novinare, ponašaju više kao opštinski službenici nego kao novinari. www.mediart.orglink26 oktobar 2014 broj 109 Kontrolamedijapovoljipoliti~kihpartija Viktorija ^abi

TT ako bi otprilike glasio moj savet urednicima, nezavisno od toga da li rade u „privatnim“ ili „državnim“ medijima. Reč neprijatelj treba uzeti figurativno, mada ratni žargon i nije tako neprimeren kad je reč o odnosu vlasti i novinara. Kod nas se odomaćila ona paralela sa vrelom furunom, kojoj ne smeš biti ni previše blizu ni previše daleko, ali imam i jedan dobar primer iz istorije: odnos Šarla De Gola i Ibera Bev-Merija, to jest osnivača francuske Pete republike i legendarnog prvog urednika pariškog Monda. General De Gol je odmah po oslobođenju Pariza lično izabrao Bev-Merija za glavnog urednika koji će državnim parama da započne novi, nezavisni dnevni list, kao prvi korak na putu duhovnog i moralnog ozdravljenja nacije koja je kolaborirala sa Hitlerom u porobljavanju Francuske. General i novinar su bili pri- jatelji pre nego što su, po prirodi posla kojim su se bavili, postali protivnici. Bev-Mery je voleo da razmišlja u nijansama, general nije trpeo nijanse već je tražio bezuslovnu podršku za svoju poli- tiku. Nije zapravo ni bitno oko kojih su se tačno političkih poslova razišla ova dvojica koje je povezivala slična strast prema domovi- ni i državi. (Bev-Meri je kao pripadnik Pokreta otpora na dan iskr- cavanja u Normandiji već pisao: “Amerikanci za Francusku pred- stavljaju stvarnu opasnost... Njihov materijalizam nema tragičnu veličinu materijalizma totalitarnih režima...”). Antagonizam između političara i novinara je neizbežan: to predaju čak i na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, smer no- vinarstva. Ono što se ne predaje je nužnost održavanja čak i fizi- čke distance između urednika i političara, iako je profesionalci- ma suđeno da se po prirodi posla redovno susreću. Svejedno mis- lim da urednici moraju da izbegavaju bliskost sa ljudima na vlasti. Isto mislim i o opozicionim političarima, poučena iskustvom reži- ma Slobodana Miloševića, kada su opozicioni novinari povero- vali da su sa opozicionim političarima u nekoj vrsti borbenog bratstva, da ih povezuju istovetni interesi - želja za slobodom go- vora, mišljenja i političkog povezivanja, na primer. Skupo smo platili tu iluziju kada su naša „braća po oružju“ posle petog okto- bra došla na vlast: gledali smo im kroz prste toliko dugo da javnost posle više nije umela da razlikuje propagandiste od poli- tičara, konfabulatore od izveštača. Da bi onda prestala da veruje i jednima i drugima. Nama da se borimo za slobodu govora, a njima da se bore za bilo koga sem sebe samih. Taj gubitak kredibiliteta, ta svest da nas građani vide kao spodobe tek za nijansu poštenije od političara, morao bi da delu- je otrežnjujuće na one među nama koji žele da ostare u novi- narstvu. Ako vam je novinarstvo poziv a ne karijerna stepenica, prvi korak mora da bude uspostavljanje fizičkog rastojanja. Urednici ne bi smeli da prijateljuju sa političarima, da se sa njima redovno viđaju u kontekstu koji nije profesionalni. I iznad svega, ne bi smeli da ih savetuju, ni da od njih traže savete; ne bi smeli da im traže usluge, ni da ih pružaju. Treba se čuvati svake prisnosti, ne zato što rađa prezir, kako kaže stara engleska poslovica (famil- iarity breeds contempt), već zato što je izuzetno teško sačuvati kritičku distancu prema prijateljima i ljudima kojim nešto dugu- ješ, odnosno onima koji tebi nešto duguju. Moje kolege često i nehotice daju javne savete političarima. Iz načina njihovog govora u javnim nastupima jasno je da je taj način mišljenja – šta je najbolje za nosioca javne funkcije – nešto sa čime su se zaživeli. Kada se raspadala Demokratska stranka, njen bivši predsednik Boris Tadić pozivao je viđenije urednike da se posavetuje sa njima, a kamere su zabeležile njihove dolaske i odlaske u Krunsku. To što Tadić tada više nije bio na vlasti nije moglo da popravi loš utisak koji su ove konsultacije ostavljale na građane, kojima se i inače čini da novinari premalo brinu o javnom interesu, a previše o tome šta će političari da misle. Uostalom, dok je bio predsednik, Tadić je pozvao urednike da se sa njima „konsultuje“ oko toga da li da „skrati“ svoj predsednič- ki mandat. Epilog: sva srpska štampa je horski nazvala njegovu ostavku „skraćenjem mandata“. A to je bilo ono što je i želeo da postigne „konsultacijama“ sa urednicima. Moje mišljenje o novinarima koji savetuju ljude na vlasti nije ništa povoljnije ni kad to rade kolege u Londonu ili Vašingtonu. Tamo ima još više licemerstva nego ovde. Nedavno je američki predsednik Barak Obama pozvao vodeće američke kolumniste i urednike na „konsultacije“ o strategiji borbe protiv islamista u Iraku i Siriji. Kakva besmislica. Obama nije hteo da čuje šta oni misle, on je hteo da pridobije vodeća američka pera za politiku za koju se odlučio. A ta politika, to su bombe koje već uveliko pada- ju kako na vojne, tako i na civilne ciljeve na teritoriji koja se nazi- va Islamskom državom Iraka i Sirije. Zašto su američki novinari pristali da postanu suodgovorni za te bombe? Zato što je teško odoleti pozivu predsednika, i jer im je po- laskao „lider slobodnog sveta“ kog, eto, zanima njihovo mišlje- nje.Ali idealno bi bilo da on to mišljenje sazna iz njihovih kolum- ni, zajedno sa ostalim građanima koji plaćaju zadovoljstvo da ih čitaju. U državnim medijima je za očuvanje uređivačke autonomije dovoljno da se držite po strani od vlasti i da se rukovodite sop- stvenim procenama. U privatnim medijima je to malo teže, jer gazde ne moraju da strahuju da će izgubiti naklonost birača ako pokažu da nisu toliko privrženi slobodi štampe kao što tvrde da jesu. Ali uredničku autonomiju će i u privatnim, i u državnim medijima lako očuvati svaki urednik kom je do te autonomije stalo. Ono što možda neće sačuvati je radno mesto. Ali nisam primetila da su urednici u privatnim medijima skloniji da, figu- rativno rečeno, poginu za slobodu štampe od onih drugih. Naprotiv. linkwww.mediart.org 27oktobar 2014 broj 109 Nema fraternizacije sa neprijateljem Ljiljana Smajlovi} dr`ava i mediji

KK ancelarija za saradnju sa civilnim društvom Vlade Republike Srbije (u daljem tekstu Kancelarija) postoji četiri godine i kao takva predstav- lja institucionalni mehanizam – posredni- ka koji pomaže u međusobnoj komu- nikaciji - uspostavljanju civilnog dijaloga između organizacija civilnog društva i državnih institucija. Malo je poznato da se u civilnom dijalogu pojavljuju kao učes- nici, osim trećeg sektora, i mediji, sindi- kati, poslodavci kao socijalni partneri. Kancelarija nastoji da oni ravnopravno učestvuju u procesima donošenja odluka i razmeni mišljenja, što svakako utiče na demokratizaciju institucija i društva u celini. Samostalna savetnica za planiranje komunikacije i promotivnih aktivnosti Kancelarije, mr Gordana Bekčić-Pješčić, objašnjava na koji način se konstrukcija „mediji i treći sektor“ može tumačiti. - Neprepoznavanje medija kao dela civilnog društva leži u činjenici da se za- boravlja značajna razlika između medija, odnosno medijskih kuća kao komercijal- nih preduzeća sa jedne, i udruženja novi- nara i ostalih medijskih radnika sa druge strane, koja jesu prave i istinske organi- zacije civilnog društva koja se bave pita- njima od interesa struke i pojedinaca koji u ovoj oblasti rade. Istovremeno, medijske kuće, od dnev- nih novina, preko internet portala, malih, lokalnih radio-stanica pa do velikih elek- tronskih medija i RTSa kao nacionalnog javnog servisa, predstavljaju važan meha- nizam za razvoj civilnog društva u onoj meri u kojoj su institucije sistema omo- gućile kroz institucionalni i zakonodavni okvir uslove za razvoj i rast civilnog društva i kreirale ono što se naziva „pod- sticajno okruženje za razvoj civilnog društva“.Aključni pokazatelji razvijenog, demokratskog društva jesu postojanje me- dijskih sloboda, jasan zakonodavni okvir kojim je ta oblast uređena i sigurno po- slovno okruženje. Kancelarija i priprema usvojenih me- dijskih zakona. - Predstavnici Kancelarije prisustvo- vali su javnim raspravama o medijskim zakonima. Iz ugla našeg delokruga rada bilo je značajno definisanje člana 72. Zakona o elektronskim medijima, koji se odnosi na audio-vizuelne usluge civilnog sektora na koji smo slali komentare. Bolja vidljivost organizacija civilnog društva. - Kancelarija će u narednim mesecima raditi na kreiranju veb portala koji će biti namenjen umrežavanju organizacija civil- nog društva. U planu je da se na tom por- talu, između ostalog, omogući da organi- zacije postavljaju publikacije, prezentaci- je, dokumenta. Civilni sektor poseduje ogroman kapacitet i ekspertizu u velikom broju tema koje pokrivaju javne politike i verujemo da će ovaj portal vremenom izrasti u pravi resurs centar civilnog društ- va u Srbiji. Ideja nam je da na jednom mestu okupimo sve organizacije koje žele da budu aktivne onlajn jer to je najjeftini- ji, najbrži i najrašireniji oblik komuni- kacije koji mogu da imaju. Posebno se nadamo da će ova platforma biti od znača- ja za male, lokalne organizacije koje ne- maju ni sredstava, ni kapaciteta da kreira- ju svoju samostalnu onlajn komunikaciju. Paralelno sa izradom platforme biće po- krenuta kampanja putem sajta, društvenih mreža, tako da ćemo animirati u najvećem stepenu civilno društvo da se priključi ovoj inicijativi. Ono što sledi i na čemu se trenutno intenzivno radi jeste izrada Nacionalne strategije za stvaranje podsticajnog okru- ženja za razvoj civilnog društva za period 2014-2018. godina, koju smo započeli u Beogradu velikom dvodnevnom konfe- rencijom u februaru ove godine. Kance- larija nastoji da uključi što veći broj zain- teresovanih strana. U tom cilju smo i na zvaničnoj internet strani kreirali posebnu podsekciju posvećenu procesu izrade ovog prvog strateškog dokumenta posve- ćenog razvoju civilnog društva u Republi- ci Srbiji. Tokom oktobra planirani su veli- ki konsultativni sastanci na lokalu, u deset gradova, gde će se sa organizacijama debatovati u vezi sa prvim radnim nacr- tom. Sastanke će pratiti medijska kam- panja u lokalnim i nacionalnim medijima. Izrada Strategije je predviđena Planom rada Vlade za 2014. godinu. Značaj stra- teškog razvoja civilnog društva u Srbiji prepoznali su Evropska unija i Sjedinjene www.mediart.orglink28 oktobar 2014 broj 109 Unapre|enje komunikacije mr Sanja Bo{kovi} Civilni dijalog - Mediji su jedan od ključnih ele- menata civilnog društva i bitan pred- uslov razvoja svakog društva u prav- cu demokratije, građanske partici- pacije i uključivanja svih u društveno - političke procese. Na planu širenja opsega medijskih sloboda, svako društvo testira svoje kapacitete - koliko je otvoreno, inkluzivno i razvi- jeno u svetlu promena usvajanja i sprovođenja reformi. Zbog toga je u delokrugu rada Kancelarije saradnja sa medijima višestruko značajna. Mediji i medijska udruženja nisu samo puki prenosioci poruka koje ša- ljemo. Oni su istovremeno jedna od naših ciljanih javnosti, ističe direktorka Kance- larije za saradnju sa civilnim društvom Vlade RS, Ivana Ćirković.

Američke Države, tako da je proces iz- rade Strategije podržan kroz dva projekta. U pitanju su EU IPA projekat „Podrška Kancelariji za saradnju sa civilnim društ- vom“ i projekat „Podsticajnog okruženja za razvoj civilnog društva“ koji finansira američki USAID. Informacije od javnog značaja. - Za tri i po godine od kada Kancelari- ja radi uglavnom nam se obraćaju organi- zacije civilnog društva u vezi sa sredstvi- ma opredeljenim i dodeljenim iz repub- ličkog budžeta za projekte i programe organizacija civilnog društva. Što se tiče informacija od javnog značaja same Kan- celarije i njenog poslovanja u okviru državne uprave bilo je svega par upita na koje je blagovremeno odgovoreno. Imali smo jedan zahtev od strane medija na koji je odgovoreno u zakonskom roku. Oz- biljno shvatamo i u potpunosti poštujemo Zakon o slobodnom pristupu informacija- ma od javnog značaja. O obavezujućim dokumentima koja se odnose na komunikaciju Kancelarije sa medijima. - Kao institucija državne uprave u obavezi smo da redovno i transparentno obaveštavamo javnost o našim aktivnosti- ma putem medija i preko raznih drugih kanala i mehanizama komunikacije, tako da predstavnici medija, ali i medijska udruženja redovno učestvuju na našim skupovima. Kancelarija samostalno ko- municira sa svim sredstvima javnog infor- misanja pošto je samostalna u radu. Istovremeno, u direktnoj smo komuni- kaciji sa Kancelarijom za saradnju sa medijima Vlade Srbije u cilju blagovre- menog informisanja Vlade o našim aktiv- nostima, i eventualnom postavljanju in- formacija o našim aktivnostima na njenu zvaničnu stranicu. Ne postoje obavezu- juća dokumenta u smislu zakonskog pro- pisa koji bi nam nalagao određeni format te komunikacije, ali činjenica da ova insti- tucija ima sistematizovano mesto samo- stalnog savetnika za planiranje komu- nikacije i promotivnih aktivnosti govori u prilog tome da je Vlada Srbije pri formi- ranju Kancelarije uvidela očiglednu po- trebu za sistemskim rešavanjem pitanja komunikacije sa svim zainteresovanim javnostima. Jedna smo od prvih institucija koja je imala svoj facebook i twitter nalog. Naše naloge na društvenim mrežama inten- zivno koristimo za promociju sektora civilnog društva u javnosti, posebno na planu objava vesti o aktuelnim konkursi- ma i inicijativama. Civilni sektor i medijska očekivanja. - Naš mandat jasno je definisan i ani- miranje medija jeste jedna od naših ak- tivnosti. Ipak, civilni sektor čini mi se da ne razume u potpunosti jezik medija, sa- žetost forme i oblike prezentacije sadrža- ja. Ne može se očekivati da mediji budu PR civilnog sektora i onoga što on radi, da ne pominjem posebno veliku teškoću efi- kasne komunikacije takozvanog „projek- tnog jezika“ kojim organizacije civilnog društva komuniciraju u okviru svojih pro- gramskih aktivnosti, neophodnost pomi- njanja donatora, imena projekta i svih os- talih parametara koji nisu medijski komu- nikativni. Sa druge strane, sami mediji još uvek ne prepoznaju aktivnosti organizaci- ja civilnog društva kao socio-ekonomske i politički relevantne teme. Strateški gleda- no, razvoj civilnog društva je politička tema par exellance, jer je razvoj civilnog društva referentno mesto za sagledavanje ukupnog društveno-političkog napretka u pravcu demokratije i vladavine prava. Kada obe strane u tom odnosu, mediji i civilno društvo, budu razumele ciljeve, ulogu i značaj onog drugog, možemo se nadati da će opšti nivo vidljivosti organi- zacija civilnog društva u medijima biti veći. A to je ključni faktor menjanja opšte slike civilnog društva u javnosti. Predstavljanje Kancelarije u javnosti. - Najbolji pokazatelji uspešnosti rada jedne institucije jesu prvenstveno njen rad u skladu sa propisima i ostvarenje pove- renog joj mandata. Nakon toga sledi re- dovno plasiranje svih relevantnih infor- macija, omogućavanje dostupnosti svih dokumenata i osiguravanje blagovreme- nih odgovora svim zainteresovanim stra- nama i široj javnosti. Naša pozicija je vrlo jedinstvena u smislu da smo služba Vlade koja radi na kreiranju podsticajnog okruženja za raz- voj civilnog društva, inicirajući izmenu postojeće regulative i obučavajući držav- ne organe o značaju i ulozi civilnog društ- va u procesima donošenja odluka. S druge strane, osiguravamo uspostavljanje kon- takta između institucija sistema i udruže- nja građana, omogućavajući civilnom društvu lakši „ulazak“ u sistem, među donosioce odluka, podržavajući njihove inicijative i podižući njihove kapacitete. Ovo je stalno balansiranje i vrlo je iza- zovno u tom kontekstu i praviti i plasirati informacije. Medijska slika samo je jedan deo tog mozaika. Ona je važna i potrebna ali bez svakodnevnog rada čitavog tima Kance- larije ne bilo ovoliko rezultata koliko ih ima za nepune četiri godine postojanja institucije. Da nema njih, medijska slika ne bi imala na čemu da se gradi. Onog trenutka kada aktivnosti i rezul- tati brojnih organizacija civilnog sektora budu dnevno praćene i promovisane, i time budu bile „vest“, znaćemo da smo u ključnim stvarima napredovali kao društ- vo do najviših evropskih, demokratskih standarda, zaključuje Gordana Bekčić- Pješčić. linkwww.mediart.org 29oktobar 2014 broj 109 Član 72. Zakona o elektronskim medijima – prvi, drugi i poslednji stav Medijske usluge civilnog sektora pružaju se radi zadovoljavanja specifičnih interesa pojedinih društvenih grupa (nacionalne manjine, omladina, stari, osobe sa invaliditetom itd.) i organizacija građana, a ne radi sticanja dobiti. Pružalac medijske usluge iz stava 1. ovog člana može biti udruženje, zadužbina, fondacija, crkva i verska zajednica. Sredstva za pružanje medijske usluge iz stava 1. ovog člana mogu se obezbediti iz javnih sredstava namenjenih projektnom sufinansiranju, kao i iz donacija, priloga građana, sponzorstva i drugih izvora prihoda, u skladu sa posebnim zakonom. Pregovori sa EU i poglavlje 10. - Intenzivno sarađujemo sа Prеgоvаrаčkim timоm zа vоđеnjе prеgоvоrа о pris- tupаnju Rеpublikе Srbiје Еvrоpskој uniјi i nadležnim institucijama zа оdgоvаrајućа pоglаvlја nа uklјučivаnju оrgаnizаciја civilnоg društvа u prоcеs prеgоvоrа pо svim poglavljima. Dоsаdаšnji oblici učеšćа оbuhvаtаju prаćеnjе intеrnеt prеnоsа еksplаnаtоrnоg skrininga o usklаđеnоsti domaćeg zаkоnоdаvstvа sа prаvnim tеkоvi- nаmа ЕU, kao i brifing sаstаnkе na kojima se organizacije informišu o detaljima bilateralnog skrininga. Оvа prаksа pоstојi za svа prеgоvаrаčkа pоglаvlја, pа sаmim tim i zа pоglаvlје 10 – Infоrmаciоnо društvо i mеdiјi. Za organizacije koje se bave temama iz oblasti informacionog društva i medija organizovali smo i оbuku posvećenu ovom poglavlju. Predavači su bili bivši glаvni prеgоvаrаči iz Hrvatske za pоglаvlјe 10. Ovo je bila jedna od najposećenijih obuka za pregovore kojoj je pri- sustvovalo 80 predstavnika civilnog društva, rekla je za LINK mr Gordana Bekčić- Pješčić. dr`ava i mediji

II zlаzаk držаve iz medijа i prestаnаk budžetskog finаnsirаnjа bio je jedаn od uslovа dа Srbijа dobije stаtus kаndidаtа zа člаnstvo u EU, аli se, uprkos tome, tаj uslov i dаlje ne poštuje. Tome svedoče brojni negativni primeri na lokal- nom nivou. Prelazak sa modela direktnog finansi- ranja medija na model koji podrazumeva projektno finansiranje javnog interesa u medijskoj sferi je okosnica medijske refor- me. Меđutim, mediji koji su vlasništvo organa javne vlasti otvoreno se favorizuju na tržištu, a prostor za nezavisno delovanje medija se bitno sužava. Trenutnu sliku lokalnih medija u Srbiji najbolje je defini- sao anonimni komentator na jednom lokal- nom portalu u Požarevcu : „Danas su lokalni mediji oglasne table, službeni gla- snici pojedinih političkih opcija ili čak pojedinaca na vlasti. S tom razlikom što su na oglasnim tablama radnici u prolazu znali i da dopišu nešto, a ovde niko nema petlju za to. Čast izuzecima.“ U tom istom gradu, Požarevcu, sredstva za finansiranje javnog interesa u oblasti informisanja opredeljuju se po sličnim kri- terijumima po kojima se nabavljaju „domestos“, gumene rukavice, toalet papir, spajalice, heftalice, kisela voda... Dakle, primenjeni model su javne nabavke sa najnižom ponudom. I dok se Požarevac za sufinansiranje medija još uvek oprede- ljuje po tom modelu, u Vranju su precizno definisana merila za izbor programa i pro- jekata u javnom informisanju. Tako su u vranjanskim medijima u prvom planu sva- kodnevna pitanja od opšteg interesa za građane, sadržaji o aktivnostima i merama koje se donose u cilju privlačenja investi- tora, kao i promocija kulturnih i turističkih programa od opšteg interesa. Grad Poža- revac, s druge strane, prepoznaje samo izveštavanje sa skupova, manifestacija i događaja od interesa za grad, ističu u lokalnom radiju Boom 93. Brojne lokalne samouprave javno informisanje na lokalu vide kao „produže- nu ruku“ njihove pres službe i sredstva dodeljuju samo medijima koji su spremni da pozitivno izveštavaju o njihovom radu, potpuno zanemarujući javni interes i potre- be lokalne zajednice za objektivnim, pra- vovremenim i potpunim informisanjem u kontekstu ostvarivanja javnog interesa. Požarevački „model“ finansiranja javnog informisanja primenjen je i u drugim gra- dovima: Nišu, Novoj Varoši, Ivanjici... U Čačku je lokalna vlast, najpre, done- la Pravilnik i kriterijume na osnovu kojih će se finansirati javno informisanje. Sam proces donošenja ovog akta trajao je nešto malo kraće od donošenja poslednjeg srp- skog Ustava, a proces odlučivanja punih šest meseci. Ipak, mora se priznati, Pravilnik je dobar i malo toga bi se moglo zameriti. Međutim, prvi problem je što su u posle- dnje tri godine budžetska sredstva name- njena projektnom informisanju 10 puta umanjena. Ove godine su iznosila samo 4 miliona dinara. Da su lokalni čelnici, nekim čudom, poslušali preporuku Mini- starstva za lokalnu upravu i izdvojili pre- poručenih 2% iz godišnjeg budžeta, lokal- ni mediji bi na raspolaganju u ovom gradu imali više od 60 miliona. Ali, preporuka se niti čuje, niti obavezuje. Drugi problem je ko je o tim „budžet- skim mrvicama“ u Čačku odlučivao? Odlučivala je petočlana Komisija koju su činila dva pomoćnika gradonačelnika, načelnica Gradske uprave i dva stranačka portparola! Ima li ikoga ko bi mogao pomisliti da će se ovaj petočlani Politbiro zalagati za nezavisno novinarstvo, za pro- jekte koji su od suštinske važnosti za gra- đane? Ko će od njih podržati projekat u kome se istražuje korupcija, nepotizam, briga o socijalnim kategorijama, nezapo- slenost, privredni kolaps? Imalo je, ali, naravno, takvi projekti, uz nesuvisla obra- zloženja, nisu prihvaćeni. Podršku petoč- lanog medijskog Politbiroa dobili su medi- ji koji će se baviti izveštavanjem o radu gradskih organa, javnih preduzeća, lokal- nih manifestacija... Sve ostalo od komisi- je nije dobilo zeleno svetlo! Medijska koalicija, koju čine medijska i novinarska udruženja ANEM, NUNS, UNS, NDNV i Lokal pres, svojevremeno je uputila Ministarstvu kulture i informi- sanja i Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave dopis kojim se zahte- va preduzimanje svih mera iz njihovih nadležnosti, neophodnih za zaustavljanje prakse zloupotrebe javnih sredstava name- njenih medijima na lokalu: - Javni interes u oblasti javnog informisanja, između ostalog, podrazumeva proizvodnju i objav- ljivanje „opštih informativnih i specijali- zovanih medijskih sadržaja od značaja za život i rad građana u lokalnim i regional- nim zajednicama“, kriterijumi za izbor projekata se odnose na kvalitet sadržaja koji konkretan medij nudi, a o izboru pro- jekta odlučuje „nezavisna komisija“, sastavljena od kompetentnih predstavnika javnosti, profesionalnih udruženja i sekto- ra koji se ne finansira iz budžeta. Otuda svako kašnjenje u prelasku na novi način trošenja budžetskih sredstava namenjenih javnom informisanju, što podrazumeva projektno finansiranje, direktno ugrožava ne samo opstanak medija čija uređivačka politika nije pod kontrolom organa javne vlasti, nego i javni interes, navodi se, između ostalog, u pomenutom tekstu. Ukoliko se to dogodi, onda ćemo, zai- sta, svi horski citirati novinarku Brankicu Stanković: „Ovde novinarstvo više ne postoji!“ www.mediart.orglink30 oktobar 2014 broj 109 Konkursno finansiranje na lokalu: teme i dileme Svetlana Kojanovi}

PP oznato je da u Srbiji postoji toliko medija koliko u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Make- doniji zajedno (čitajte: više od hiljadu prema Agenciji za privredne registre). Odakle finansije za njihov rad? Sa raznih strana, povremeno se pojave podaci o tome koliko se sredstava izdvaja za medi- je. Objavljeni u septembru, dakle među najsvežijim, jesu oni iz Studije izvodljivo- sti o nezavisnom medijskom fondu (prema kojima je „celokupna državna podrška medijima u 2011. godini imala vrednost od oko 25 miliona evra, od kojih 5 miliona dolazi iz državnog budžeta, 3,5 miliona iz pokrajinskog budžeta Vojvodine i 16,5 miliona iz budžeta lokalnih samouprava”, kao i „državno oglašavanje je mnogo veći izvor finansija za medije: procenjeno je da je reč o 23% do 40% realne vrednosti celo- kupnog tržišta oglašavanja u Srbiji”). Opšte je mesto da se medijski prihod ostvaruje i preko oglašavanja kompanija („Od 160 miliona evra godišnjih prihoda od oglašavanja za medije u Srbiji, između 92 i 120 miliona dolazi iz privatnih predu- zeća“, odnosno „prihod od oglašavanja iz privatnog sektora na lokalnom nivou bio maksimalno 30% pre 2012. godine, zatim se smanjio na 25% u 2012. godini i opao na manje od 20% u 2013“ piše u Studiji), te donatora („u medije i medijske projekte ulažu između 3 i 3,5 miliona USD godiš- nje i to na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou“, isti izvor). Čak i laički posmatrano, jasno je da su potrebe veće od kapaciteta mogućih izvora finansija. Šta raditi? Tokom prve polovine 2014. godine po- čelo je da se sprovodi istraživanje o mo- gućnosti uvođenja nezavisnog medijskog fonda koji bi podržavao rad medija. Studi- ju je sproveo Media i reform centar Niš (MCN) u saradnji sa Institutom za održive zajednice. Želelo se istražiti da li je mogu- će osnivanje domaće fondacije koja bi podržavala rad medija i pod kojim uslovi- ma. Najkraće rečeno, takvu mogućnost ne bi trebalo odbaciti, uz nekoliko ograda koje se, između ostalog, odnose na uprav- ljačku strukturu – da bude što jednostav- nija, potrebu pronalaženja poslovne niše – projektno finansiranje medija je viđeno kao najbolja opcija, a velika očekivanja i potrebe medija valjalo bi kanalisati i pre- cizno odrediti. Suma sumarum, nije nemo- guće, ali i nije moguće u relativno bliskom vremenskom periodu. - Studija izvodljivosti o nezavisnom medijskom fondu je pokazala koliko je medijska scena složena i često kontradik- torna, ističe direktor MCNa, Mladen Velo- jić. U više od deset pozicija vrlo otvoreno su se propitivale ciljne grupe (od napred navedenih do lokalnih fondacija, medija, građana) o novcima koji bi se davali za medije: „šta bi vas motivisalo da ulažete u medijski fond, za razvoj kojih vrsta pro- grama bi ste davali sredstva, koji iznos bi ste bili spremni da izdvojite na godišnjem nivou za podršku medijskom fondu, itd?“ I upravo iz odgovora na poslednje nave- deno pitanje proistekao je i naslov članka: skoro trećina učesnika-građana on line istraživanja, sprovedenog na www.tvoj- stav.com, izjavila je da je spremna da izdvoji od 0 do 100 dinara na godišnjem nivou, iznos koji je manji od ukinute tv pretplate po domaćinstvu. Navedeno govori u prilog staroj tezi da je u Srbiji medija i više nego što treba, kao i da su uslovi poslovanja neregulisani po više osnova, odnosno da građani koliko god deklarativno govore o tome da su mediji za njih važni, ne pokazuju sprem- nost da finansijski doprinesu njihovom boljem radu. S druge strane, postavlja se pitanje i zašto bi kada većina njih u Srbiji životari?! Još jedan od zaključaka jeste da sadržaji koji im se nude nisu odgovaraju- ći, tj. da su medijske potrebe auditorijuma složenije (zašto ih mediji ne prepoznaju?). Malodušnost izjednačena sa sumnjom da će u nekom trenutku biti bolje primetna je i među predstavnicima struke. Od upu- ćenih 500 poziva za učešće u anketi, „uz institucionalnu podršku asocijacije medi- ja i asocijacije novinara”, odazvalo se njih 43. U Studiji se ne govori o prosečnoj mesečnoj ceni medijskog programa, mada bi i ta tema mogla da se potegne. Jer, ako se zna koliko nešto košta, onda je, valjda, lakše i razmišljati o načinima da se sred- stva obezbede. U duhu navedenog, Repu- blički zavod za statistiku na stranici sa aktuelnim pokazateljima nema ni jedan koji je u direktnoj vezi sa temom koja nas interesuje iako je tvrdnja da „život bez medija kao da ne postoji“ - opšte mesto. Sve se zasniva na nezvaničnim kalkulaci- jama po kojima je, za proizvodnju infor- mativnog programa po minuti potrebno X novaca, za dokumentarni Y, za sadržaj koji zahteva istraživačko novinarstvo najmanje XY plus Z, pri čemu X,Y i Z mogu drasti- čno da se razlikuju od slučaja do slučaja. S druge strane, u većini strateških dokume- nata medijskih kuća stoji da se finansijska održivost ogleda u oglašavanju i projekti- ma za koje sredstva obezbeđuju donatori. Otuda i nije za čuđenje, kako su autori Stu- dije nazvali, postojanje „donatorskog kon- zervativizma“ po kojem su mediji kao eventualne finansijere prepoznali inostrane fondacije. - Mediji su i dalje, dvadeset godina od kako radio i tv program ne emituju samo javni servisi, upućeni na donatore ukoliko žele da se razvijaju i građanima pruže kva- litetne sadržaje. Studija je pokazala da bi bilo moguće da Fond na godišnjem nivou od donatora dobije 300.000 do 400.000 USD, kaže Velojić. Inicijativa MCNa i Instituta za održive zajednice pokazala je spremnost dela medijskog esnafa da se „sudbina uzme u svoje ruke“ koliko je i ako je moguće kada su resursi od države, kompanija, građana ograničeni. Međutim, čitajući studioznije, Studija izvodljivosti je dirnula ne samo u slabosti struke, već i države. Umesto uobi- čajenih i očekivanih zaključaka a propo iznetog, pozabavićemo se onim što kažu donatori koji se percipiraju, kolokvijalno rečeno, kao slamke spasa. Oni smatraju da podrška pravnom okviru, medijskoj stra- tegiji i samoregulaciji ne daje rezultate, iako je stalna, što je u direktnoj vezi sa političkom voljom i spremnošću države da sarađuje. S druge strane, zameraju mediji- ma što se suviše oslanjaju na njih, donato- re i što ne nalaze načine da budu samoodr- živi. Važno pitanje na koje bi trebalo tražiti odgovor jeste zašto mediji očekuju pomoć od međunarodnih donatora, a ne od doma- ćih izvora finansiranja? Čak i da se Medij- ski fond nikada ne osnuje, navedeni upit koji je proistekao iz Studije izvodljivosti je važan. Možda se jednog dana neko reši njime da pozabavi. Jer, razlozi se, kao i uvek, pretvaraju u cifre. dr`ava i mediji linkwww.mediart.org 31oktobar 2014 broj 109 100 dinara godi{nje?! mr Sanja Bo{kovi}

PP ostoji dobra stara angedota da je navodno u Kraljevini Srbiji u po- gledu štampe postojao samo jedan član zakona koji je glasio: Štampa je slo- bodna. Po sredi nije istorijska činjenica, jer borba države i novinara, prvo oko cenzure a zatim oko donošenja zakona o štampi bila je mučna i dugotrajna. Naše novinar- stvo za razliku od zapadno-evropskih država koje imaju dugu žurnalističku tra- diciju, baštini svoje korene nešto više od dva veka što je posledica složenih istorij- skih okolnosti. Osnivač našeg novinarstva, Dimitrije Davidović sa Dimitrijem Fruši- ćem pokrenuo je prve srpske novine u modernom značenju te reči 1/13. avgusta 1813. godine pod nazivom „Новине сербске из царствујушчег града Виене“. Te novine su od početka bile pod strogom cenzurom i dok je u Srbiji na zalasku bio Prvi ustanak, tada jedine novine na srpskom jeziku o tome nisu smele pisati. Davidoviću je dozvoljeno od strane car- skih vlasti da pokrene list da bi srpski narod bio pod uticajem austrijske a ne ruske propagande, što je bio i osnovni motiv da se prvom srpskom žurnalisti izda dozvola za rad. Kada je Davidović prešao u Srbiju 1821. godine, knez Miloš mu je davao državničke i diplomatske zadatke te je čekao dosta dugo da ponovo pokrene novine. On je shvatio da je jedan od atri- buta državnosti i nacionalne nezavisnosti u odnosu na Tursko carstvo i pokretanje novina na srpskom jeziku. Po odobrenju Miloša Obrenovića u Kragujevcu je pod uredništvom Dimitrija Davidovića 5. januara 1834. godine izašao prvi broj „Новина србских“. To je bio službeni list koji je izlazio jednom nedeljno i donosio razne objave te je tako prvi broj imao poli- tičke vesti iz Srbije, ukaze kneza Miloša i „Правитељства“, a pored toga bilo je književnih i trgovačkih vesti. Davidović je ubrzo osetio pritisak cen- zure zbog tekstova koji kritikuju Francu- sku i Englesku, i zato je ministar pravosu- đa i prosvete Lazar Teodorović imao zada- tak da ubuduće kao vrhovni cenzor prati pisanje „Новина србских“. Drugi sukob sa knezom usledio je kada je Davidović objavio vest o bolesti kneževića Milana, što je Miloša duboko naljutilo te je ured- nika smenio sa dužnosti. Miloš je novine razumeo kao privatno glasilo gde se treba- la uzdizati njegova ličnost i dinastija Obre- novića; ni najmanja neposlušnost nije pro- lazila nekažnjeno, a prema uredniku se ponašao kao prema svakom drugom služ- beniku kneževske kancelarije. Miloš je konačno smenio Davidovića sa mesta urednika u martu 1835. godine i to zato što je ne samo napisao jedan od tada najlibe- ralnijih ustava Evrope (Sretenjski ustav) već zato što je ustavnost promovisao u novinama. Ustavobraniteljska kontrola štampe Nakon što je Davidović definitivno smenjen sa čela jedinih novina u Srbiji, uredništvo je po kneževoj naredbi prešlo u ruke Dimitrija Isailovića, ali je ulogu glav- nog urednika istinski preuzeo direktor kne- ževe kancelarije, koji je odlučivao o objav- ljivanju svih važnijih, posebno političkih vesti. Pošto je urednik Isailović bio prili- čno nezainteresovan da se meša u svoj posao, naglo je pao tiraž „Новина србских“, te je knez u svojoj besedi na Spasovskoj skupštini preporučio da se na te novine pretplate sva državna nadleštva, opštine, škole, kafane i imućniji manastiri. Takođe je određeno da štamparija novine dostavlja beogradskoj policiji koja ih šalje sreskim načelnicima na dalju distribuciju. Novine su i dalje uglavnom donosile samo prevode iz strane štampe, kao i zvanične objave koje su izdavale državne vlasti. Kada je knez Miloš smenjen zbog svoje autokratske vlasti nasledio ga je Mihajlo koji je zbačen Vučićevom bunom 1842. godine, te su vlast u zemlji preuzeli usta- vobranitelji koji su za kneza doveli Alek- sandra Karađorđevića. Oni su režim orga- nizovali po centralističkom modelu a to je podrazumevalo veliku vlast činovništva, što se loše odrazilo na razvoj medijskih sloboda. Urednici su tretirani kao obični činovnici, čak su morali polagati zakletvu da će verno služiti vlast. Prvi politički list pored zvaničnih „Новина србских“ bio je list „Србски улак“ koji je na srpskom i nemačkom od 9. marta 1843. godine izla- zio pod uredništvom Maksima Simonovi- ća. Te novine su pokrenute sa motivom da kao poluzvanični medij opravdaju politi- ku vladajućih ustavobranitelja a pisale su po njihovom viđenju unutrašnje i međuna- rodne politike. Prvi zahtevi za slobodu štampe Pod uticajem revolucionarnih ideja koje su počele da struje širom Evrope, marta 1848. godine članovi „Čitalaštva beogradskog“ kao predstavnici srpske liberalne inteligencije na svojoj skupštini odlučili su da mole vlast da se u Srbiji obz- nani sloboda štampe. Čak je 11. marta 1848. godine ministarstvo prosvete uputi- lo pismeni predlog Državnom savetu sa navedenom molbom. U to vreme je u Srbi- ji izlazilo svega pet listova od čega su dva medija bila politička („Србске новине“ i „Новине Читалаштва београдског“), jedan stručni list („Просветни преглед“), književni list („Подунавкa“) i jedne novi- ne za poljoprivrednike simpatičnog nazi- va („Чича Срећков лист“). U to vreme revolucionarnih kretanja vlast se bojala ozbiljnih protesta i zato je bila sklona da odobri slobodu štampe, međutim od toga suštinski nije bilo ništa. Čim se revolucija završila apsolutizam je ponovo počeo da zavodi sve oštrije mere, što se ogleda u činjenici da je 1850. godine režim Alek- sandra Karađorđevića vidno pojačao cen- zuru i nadzor nad štampom. Za cenzora „Србских новина“ određen je direktor kneževe kancelarije Aleksa Janković, dok je ministar pravosuđa i čuveni ustavobra- nitelj Aleksa Simić imao zadatak da cen- zuriše književni list Ljube Nenadovića, „Шумадинку“. Knez Aleksandar je po- sebnim dopisom naredio Ministarstvu pro- svete da pojača cenzuru nad svim knjiga- ma i novinama i da se ništa: „...без www.mediart.orglink32 oktobar 2014 broj 109 Nekad majka -doc. dr Vladimir Barovi}

одобрења надлежног цензора у свет пуштати строжајше забрани“. U Srbi- ji između 1851. i 1858. godine nije pokre- nut ni jedan list sa političkom tematikom a da bi se sprečilo unošenje štampe vojvo- đanskih Srba koja je ponekad pisala pro- tivno željama vlade u Beogradu, 1852. godine doneta je naredba o cenzuri ino- stranih novina. Da su uslovi za bavljenje novinarstvom bili teški najbolje svedoči podatak kako je austrijski konzulat u Beo- gradu 1850. godine, tražio da se cenzorima daju posebne direktive šta se ne sme pisa- ti o državi Habzburga! Početak liberalizacije medija Nakon perioda stagnacije srpske štam- pe, dolazi do lagane liberalizacije i to na Svetoandrejskoj skupštini koja je od stra- ne liberalnih prvaka iskorišćena da istaknu slobodu štampe kao jedan od najvažnijih zahteva u uređenju zemlje. Na predlog poslanika Ignjata Vasića i Todora Tucako- vića na skupštinskoj sednici od 8. januara 1859. godine jednoglasno je prihvaćen predlog Zakona o slobodi štampe, a pri tom je taj princip ušao i u Zakon o Narod- noj skupštini. To je bio izuzetno važan momenat u istoriji medija u Srbiji jer iako je od strane režima sloboda štampe shva- ćena više deklarativno, ipak je do svesti nacije dopirala ideja da se može slobodni- je govoriti ali i pisati u ondašnjim novina- ma, koje polako dobijaju konture zaštitni- ka javnog interesa. Iako sam Zakon o štampi nije donet još ni za vlade kneza Mihaila, ipak je načinjen veliki korak i mlado novinarstvo na srpskom jeziku počelo je polagano da osvaja slobodu. Prvi zakon o štampi u Srbiji Iako se sloboda postepeno osvajala to je bio nezaustavljiv proces, koji kada jed- nom krene nikakve antiliberalne mere ne mogu ga zaustaviti. Ustav iz 1869. godine proglasio je slobodu štampe a na Narod- noj skupštini u Kragujevcu 23. oktobra 1870. godine donet je Zakon o štampi po kom je svaki građanin Kneževine Srbije stariji od 25 godina mogao izdavati i pokretati novine. To ne znači da je cenzu- ra nestala jer tek sat vremena nakon pre- daje svakog lista u policijsku upravu, novi- ne su se mogle rasturati a ministar polici- je mogao je nakon dve opomene zabraniti novine. I pored navedenih mera to je bio značajan napredak u medijskim sloboda- ma i država se za korak povukla u sukobu sa slobodnim novinarstvom što je tekovi- na koja će polako bujati i krčiti nove pute- ve. Od donošenja prvog zakona o štampi do početka 20. veka taj akt je menjan ili suspendovan nekoliko puta. Liberalni zakon – povećanje broja novina Kada su političke prilike sazrele došlo je i do usvajanja liberalnog zakona o štam- pi, a posebno se sva partijska glasila dekla- rativno zalažu za taj potez. Za taj zakon bila je radikalska „Самоуправа“, ali i naprednjačko „Видело“, kao i liberalska „Српска независност“, a na skupštini su tada većinu imali naprednjaci i radikali. Na predlog Garašnanina kao ministra poli- cije 13. februara 1881. godine donet je novi Zakon o štampi koji je zaista bio libe- ralan jer za izdavanje novina potrebna je samo prijava a nije bilo potrebno nikakvo odobrenje vlasti, ukinuta je preventivna cenzura, za sadržaj teksta odgovoran je autor a zaplena se vrši samo u određenim slučajevima kao što je npr. uvreda vladara ili poziv na ustanak. Liberalni zakon udah- nuo je nov život srpskim medijima te je iste godine kada je donet, izašlo čak deset političkih listova. Naprednjačka vlast ubrzo je uvidela da ne želi liberalizaciju medijskog prostora pa su odmah počeli da guše zakon koji su sami doneli. Tako je već 10. juna 1882. godine na vladin pred- log izmenjen Zakon o štampi koji je pot- puno unazađen sledećim merama: poveća- ne su kazne za urednike, uveden je pritvor za prvooptužene, a policija je mogla da zapleni svake novine koje su navodno širi- le komunizam, što je bila zgodna floskula da se guši sloboda štampe. Nešto bolje pri- like nastale su donošenjem novog ustava iz 1888. godine i abdikacijom kralja Mila- na ali taj period povoljan po srpsku štam- pu traje samo do 1893. godine kada nastu- pa vreme dominacije konzervativne i auto- ritarne vlade Aleksandra Obrenovića. Medijske slobode su u značajnoj meri gušene, štampa je cenzurisana a glavni problem oko kojeg su lomljena koplja sadržan je u pitanju kraljeve ženidbe sa Dragom Mašin. Zaključak I pored suspenzije ustava, gaženja zakona i samovolje kralja Aleksandra koja je okončana pučem iz 1903. godine, bilo je određenih pomaka u razvoju novinar- stva. Neprekidna borba države i novinara za kontrolu, odnosno slobodu pisanja bila je konstantna, a problem je dodatno uslož- njavan ogorčenim sukobima partijskih gla- sila. Moguće je zaključiti kako je odnos države prema štampi i novinarima češće bio maćehinski, nego majčinski. U opisa- nom periodu stasali su naši veliki novina- ri kao što je Pera Todorović, a 21. decem- bra 1881. godine osnovano je Srpsko novi- narsko društvo pod predsedništvom čuve- nog pesnika i žurnaliste Laze Kostića. Za članove Srpskog novinarskog društva primljeni su najznačajniji autoriteti na polju ondašnje žurnalistike: Zmaj Jovan Jovanović, Jovan Pavlović, Jakov Ignjato- vić, Mita Cenić, Kosta Taušanović i drugi. Novinarstvo je zauzelo značajno mesto u izgradnji civilizacijskih i kulturoloških tokova srpskog društva i prešlo je put od poimanja novinara kao prostog kneževog činovnika do uglednog zanimanja kojeg su se rado prihvatali najznačajniji mislioci, pisci, političari i pesnici. linkwww.mediart.org 33oktobar 2014 broj 109 dr`ava i mediji ~e{}e ma}eha

NN esrećna i tragična vremena su, po nekom nepisanom pra- vilu, vazda iz sebe rađala ono što se, bar naizgled, u tu nesreću i tragediju nikako ne uklapa i što iz njih nikako ne bi smelo, ni umelo da nikne - naime, srazmernu dozu humora i satire, kako na svoj, tako i na račun onih koji su za stanje stva- ri zaslužni i odgovorni. Iako, doduše, za svoje „zasluge“ gotovo nikad odgovarali nisu. Dovoljno je samo ovlaš pogledati slavnu srpsku književnu tradiciju u narečenim žanrovima, pa shvatiti koliko je zdravog smeha rodila vaskolika muka i beda što su dece- nijama i vekovima unazad tlačili narod na ovim prostorima. Para- lelno sa književnošću i umetnošću, gotovo uvek je bio odvrnut i jedan drugi, manje akademski, no zato daleko prisutniji i pristu- pačniji ventil, kroz koji su nevolja i patnja makar povremeno mogle da se nasmeju. Takav ventil, nije teško pretpostaviti, pred- stavljaju mediji. Pomenute „vedrine“, dakako, a ko što rekosmo već u prvoj rečenici, sasvim sigurno ne bi bilo bez neoborive činjenice da, bezmalo otkako smo kao narod prohodali i naučili da čitamo i pišemo, živimo u državi koja sama po sebi predstav- lja sprdnju i pošalicu. No, je li zaista tako? Je li ta sprdnja zaista samo - sprdnja? Znači li to što se sa državom povremeno u medi- jima zavitlavati možemo da je doista toliko toga nesvesna, možda naprosto otvorena i zrela za šalu i kritiku na svoj račun, ili je mogućnost takvog kritikovanja samo privid demokratičnosti i tolerantnosti i paravan za jedan latentni totalitarizam i diktaturu vladajućih stavova? O ovom, kao i o nekoliko srodnih pitanja, razgovarali smo sa nekima od naših trenutno najuticajnijih medij- skih humorista i satiričara. - Ova vlast, kao i ona prethodna, Miloševićeva, pati od iste bolesti - od autizma. Druga karakteristika je bahatost i laž. Ne verujem da je moguća transformacija radikalskog mentalnog sklopa, da onaj koji je od „Bulevara Đinđića“ pravio „Bulevar Ratka Mladića“, može preko noći postati demokrata - jasan je i ne baš „preterano optimističan“ naš čuveni karikaturista Predrag Koraksić - Koraks. Da ovdašnja trenutna vlast ni najmanje nije tolerantna i otvorena (barem ne iskreno) prema bilo kakvom obli- ku kritike smatra i strip-crtač Marko Somborac, koji veli da se to, između ostalog, vidi i u izjavama sadašnjeg premijera koji svako malo svojoj „toleranciji“ ima da doda „a ovi što misle drugačije“ i „tvituju o Feketiću iz tople sobe“. Strukturama ne veruje ni član ekipe popularnog portala Njuz.net, Marko Dražić. - Jako je teško u istu rečenicu staviti vlast i zrelost, bez obzi- ra na to koja politička stranka čini tu vlast. Vlast u Srbiji nije iskreno otvorena za kritike na sopstven račun, iako pokušava povremeno da tu kritiku iskoristi, kao što se nekoliko puta desi- lo nama, kada su neki bivši ministri podelili na društvenim mre- žama tekst sa Njuza o njima. Neki satiričari, poput Koraksa, Som- borca, pa vremenom i nas, dostigli su određenu popularnost, pa je političarima postalo jasno da bi stvorili kontraefekat, ako bi javno osuđivali njihov rad. Ipak, kako vlast istinski reaguje na kritiku, najbolje se moglo videti kada se pojavila smešna Miletićeva mon- taža Vučićevog spasavanja dečaka u Feketiću, koji je za kratko vreme uklonjen sa YouTubea - veli nam Dražić. Jedan od aktera popularnog serijala „Državni posao“, Dimi- trije Banjac, smatra da bi svaka vlast koja drži do sebe morala da dopušta i neguje kritiku na svoj račun. - U tome je njena veličina, s tim da i kritika ne sme biti prize- man humor zasnovan na najnižim strastima. Mi imamo tradiciju od Lazarevića, Domanovića, Nušića pa do „Top liste nadrealista“ da je prava satira uvek postojala i gađala na smislen način uka- zujući na negativne pojave u društvu - kaže Banjac. Realne opasnosti, fizičke ili kakve druge, od bavljenja (ume- snom) kritikom danas, za razliku od ere Slobodana Miloševića, gotovo da nema, i u tome se uglavnom slažu svi naši sagovorni- ci. - Ne postoji intervju ili tribina na kojoj Njuz učestvuje, da nas neko ne pita da li nam je neko nekad pretio, i većina se iznenadi kada kažemo da nije. Zanimljivo je da su, od svih političara, a ne postoji bitniji političar koji se nekad nije našao na Njuzu, samo dve pevačice oštro zamerile zbog naših tekstova. Mada, njihova zamerka se ne bi mogla nazvati „oštrom kritikom“, pre njihovim nerazumevanjem našeg humora - kaže Marko Dražić, a na pita- nje da li duhovita medijska kritika uspeva da dopre do onih pro- tiv kojih je uperena odgovara: - Jednom smo sasvim slučajno sreli jednog političara koji je često bio akter naših tekstova, i on nam je rekao da umire od smeha kad čita te tekstove, što nam se nije dopalo. To može da znači ili da su političari do te mere liberalni i otvoreni za kritiku i šalu, ili da su toliko bahati da su svesni koli- ko im ništa ne možemo ni mi, ni ljudi koji se bave sličnim poslom. Pre će biti da je reč o ovom drugom. Sa druge strane, Predrag Koraksić, upitan veruje li da pome- nuta kritika uspeva da dopre do publike, ili je ona shvata kao „tek još jedan vic u nizu“, te kakva je zapravo realna moć humora i satire u medijima, kaže: - Moj list ima veoma skroman tiraž, a neki kažu da ima veliki uticaj. Ipak, „Danas“ čitaju ljudi koji uglavnom imaju isto mišlje- nje. Ne mislim da humor i satira imaju neku naročitu moć. Meni je dovoljno da čitaoci „Danasa“, dok gledaju moj crtež i likove na njemu, za trenutak osete superiornost nad tim kreaturama koje nam sve vreme rade o glavi. Za taj trenutak superiornosti ja živim. www.mediart.orglink34 oktobar 2014 Ventil - Pisanje za Njuz je neka vrsta ventila, naš odgovor na stva- ri koje se dešavaju u društvu. Imali smo određene godine kad smo počeli da pišemo, tako da nam je bilo jasno da našim tek- stovima ne možemo da promenimo društvo. Ipak, uspeli smo u nečemu, mnogi naši čitaoci počeli su znatno pažljivije da prate i da proveravaju vesti, tako da više ne dozvoljavaju da poveru- ju u sve što im se servira - priča Marko Dražić sa portala Njuz.net. Trenutak superiornosti nad bahato{}u koja traje Du{ko Domanovi} broj 109

MM ilan Kangrga, jedan od osnivača praxis filozofije i sigurno najz- načajnija teorijska ličnost sa ex- yu prostora, sa gorčinom se žalio da ga kao „kritičara svega postojećeg,” zaobilaze javna priznanja.Aupravo je kritička misao konstitutivni deo svakog modernog društ- va. Dakle, nimalo naivno, nego realistički trezveno, Milan Kangrga je očekivao da ga nagrade upravo oni koje je izlagao bes- poštednoj kritici. Jer od kritičkog mišlje- nja i to u svim sferama života, društvo (pa i vlast) imaju samo koristi. Najstariji primer nesporazuma između zagovornika kritičkog mišljenja i države nalazimo kod Sokrata. Za kaznu koja bi trebalo da sledi na osnovu optužbe da „ne veruje u bogove u koje veruje država“, zatražio je hranu u pritaneju (zgrada u kojoj su se pritani, „državni službenici” hranili besplatno, a zaslužni ljudi doživot- no). Predlog je, kao što je poznato, samo rasplamsao gnev porotnika, koji su ga osudili na smrt. I Sokrat i Milan Kangrga, baš kao i naš ugledni novinar imali su na umu istu misao. Kritika i medijske slobode ne samo da ne mogu naneti štetu vlastima, nego naprotiv, mogu im doneti nedvos- mislenu korist i prednost nad konkurenti- ma. Svaka kritika, a pogotovo ona radi- kalna, zapravo je dobar putokaz ili ned- vosmisleni orijentir. Kritika može da po- služi i kao blagovremeni signal. Dušan Mašić, zagovarajući vrednosti i prednosti ne tek neutralnog, nego antivladinog medi- ja, primećuje da bujanje ekstremne desnice koja je u najvećoj meri zaposela i prepla- vila digitalni prostor, nije nikada bila tema velikih, provladinih medija. Isto tako, pri- padnici ekstremne desnice, srazmerno svom uticaju, nisu u njima dovoljno zas- tupljeni, niti suočeni sa posledicama svoga delovanja. Javnost ima pravo da zna, a mediju dužnost da to pravo ispune. Zato se digitalni ekstremizam u tišini prelio u školske klupe i fakultetske amfiteatre. Za godinu ili dve, imaćemo novu srpsku dig- italnu desnicu kao značajnu političku snagu, između ostalog, zato što su provla- dini mediji zanemarili ovu pojavu, raču- najući da je bolje ostaviti što veći prostor vlastima za različite „dilove“ i „potkusuri- vanja“. Provladini mediji nisu u moguć- nosti da doviknu caru da je ostao go, a retko progovaraju i o tome koliko su naši infrastrukturni sistemi propali, a naša svest o njihovoj važnosti, duboko zakržljala ili iščilela. Sasvim očekivano, kada su glavne dnevne novine, baš kao i glavni elektron- ski mediji, postali provladini, novinarstvo je zapalo u najdublju krizu. Remitende su sve veće, honorari su sve niži ili se krajnje neredovno isplaćuju, a plate su postale zanemarljive. Uz sve to, navike su se drastično promenile. Onaj manji broj ljudi koji čitaju i analiziraju pisani tekst, sa stranica papirnatih izdanja, preselio se na internet portale čije sadržaje pretražuju tematski ili po omiljenim autorima. Da li je to kraj klasičnog novinarstva? Sigurno da jeste. Čitalac prethodno filtrira vesti i autore po svom ukusu. To je lepo, čitalac ima utisak aktivnosti, međutim, tako vaspitava samog sebe i to u skladu sa početnim pretpostavkama koje ne pre- ispituje (a kako je ta misaona forma opas- na, primetio je još Platon). Da li to ima veze sa odumiranjem kritičkog mišljenja i kritičkog pisanja kao forme misaonog izražavanja koje je uvek imalo vidno mesto u medijskoj sferi? „Klasično” čita- nje je, kao i čitanje tekstova sa kojima nismo u potpunosti saglasni, suočavanje, katkad i vrlo neprijatno, sa vlastitim pred- ubeđenjima i zabludama. Čitanje je sas- tavni deo kritičkog mišljenja, a danas je obično, kako bi to rekao Herbert Markuze, jednodimenzionalno, bez produktivne, stvaralačke kreacije, ili je, kako bi to naz- vao Erih From „dnevni san”, jeftino ispu- njenje želje. Čitanje vesti koje smo prethodno „filtrirali” je kao konzumiranje jeftinih ljubića. U startu se zna kraj i cela priča. Takvo čitanje tekstova samo „defor- mira” mišljenje. Naprotiv, u poslu novi- nara uvek je bilo nečeg filozofskog, jer je dužan da javnost, kao i sebe, suoči sa kon- traargumentima. Kritika u ovom drugom smislu, koju zagovara Milan Kangrga, razlikuje se od našminkanog i pripitomljenog kritičkog mišljenja koje je ušlo u školske curricu- lume. Kritičko mišljenje koje zagovara ovaj filozof, u vezi je sa praksom i stvara- laštvom, stvaranjem novog i delovanjem prema budućnosti. Prvobitni čovek posta- je spekulativac onog momenta kada proizvodi najelementarnije uslove vlasti- tog života, piše Kangrga. Bez te pret- postavke samoproizvodnje i samopotvrđi- vanja, dolazi do pretvaranja samosvesti (odluke na traženje i odelovljenje smisla života) u puku svest snalaženja i „ume- šnosti u postojećem”, odnosno u podaništ- vo (beskarakterno podilaženje radi karijere ili golog preživljavanja). Karijerističko podaništvo, svesno švercovanje života, ideja i na kraju, ljudskih glava, ima i jednu drugu dimenziju, a to je nesvesno poda- ništvo. A tu smo već u blizini druge velike boljke, daleko snažnije od cenzure. Reč je o samocenzuri, koja postaje svesna, koliko i nesvesna, odnosno trajan deo našeg misaonog stila. Ne samo da su se filozofi odali novinarstvu radi uhlebija, nego su njemu videli i vlastiti filozofski zadatak. Fridrih Engels je u životopisu Karla Mark- sa ostavio zanimljiv zapis o tome kako zaobići cenzuru, a danas je svakako veći izazov napisati članak o tome kako zaobići samocenzuru. Psi laju ne samo da bi putnici u kara- vanima čuli da je u blizini naseobina, nego i da bi stanovnici te naseobine znali ko ili šta kraj njih prolazi. linkwww.mediart.org 35oktobar 2014 broj 109 dr`ava i mediji Kad digitalni lave` utihne doc. dr Sr|an Damnjanovi}

36