LINK, časopis za profesionalce u medijima 96

1

2

PP oimanje strategije, kao i mnoge druge veštine koje su u vezi sa upravljanjem, preuzet je iz teorija menadžmenta razvijenih za i u proizvodnim organizacijama. I bez obzi- ra na jezičke dodatke koji bliže određuju delatnost u kojoj se pri- menjuju, princip je isti (o nijansama drugi put). Dakle, strategija nastaje kada se određena rukovodeća struktura ljudi iz organi- zacije složi i sporazume u kom pravcu pokušava da razvija istu. Način na koji se došlo do strategije, strateški proces, utiče na kvalitet i stepen posvećenosti primeni strategije. No, ljudski fak- tor nije jedini koji utiče na uspešnu primenu. Složićemo se: budućnost je nepoznata; puteva je mnogo; okruženje u kojem živimo je, blago rečeno, dinamično. Činjenice koje ne treba pre- videti. Strategija je potrebna zato što sve industrije imaju životne cikluse. Koliko će ciklusi trajati, da li će biti moguće struktural- no ih promeniti da bi organizacija opstala ili pak samu organi- zaciju treba prilagođavati, zavisi od političkog, ekonomskog, socijalno-društvenog i tehnološkog okruženja.Ai od kulture same organizacije, tj. od načina na koji „mi“ ovde radimo stvari. Ono što sledi nakon donošenja strategije jesu aktivnosti na njenom sprovođenju. One su uslovljene opet trojstvom: resursa, sistema i know-how (u najkraćem sposobnosti indivudue ili cele grupe da učini da sistem funkcioniše). Praksa je pokazala da što je strate- gija sadržajno siromašnija, više se planira. Zbog specifičnosti teme broja - Strategija razvoja javnog informisanja Republike Srbije do 2016. godine, teško da ovaj tekst može da uđe u kategoriju pravih uvodnika, kao što je iz istog razloga politika prisutna više no inače. Kako se razvijala tema? - Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva oformilo je u maju radnu ekspertsku grupu, a prema Protokolu koji je Ministarstvo „zaključilo sa šest medijskih udruženja (NUNS, ANEM, UNS, NDNV, Asocijacija medija i Lokal Pres)“. - Radna grupa je Ministarstvu podnela tekst Nacrta Strategije sa akcionim planom u roku, tj. 1.6. 2011. - Usledile su javne rasprave u većim gradovima u Srbiji (Kragujevačka inicijativa je svakako bila najinteresantnija), a i pojedinačne reakcije koje mogu da se pročitaju na sajtu kul- tura.gov.rs . - Potom je Ministarstvo produžilo rok od mesec dana za još 15, tj. do 15. jula uz obrazloženje da se želi pružiti mogućnost da se svim zainteresovanim omogući da podnesu primedbe i sugesti- je. - Došao je septembar i premijer Cvetković je formirao novu radnu grupu - ili, kako se navodi, grupa je osnovana rešenjem premijera (Dragana Milićević Milutinović, Irini Reljin, Goran Radosavljević, Srđan Majstorović, Jelena Trivan, Dragan Pene- zić, Ranka Vujović, Zoran Sekulić i Sandra Bašić Hrvatin) koja je 8. tog meseca usaglasila Predlog medijske strategije. - Od 22. 8. do 8. 9 održano je šest sastanaka Radne grupe, koje su od početka pratili predstavnici Delegacije Evropske unije u Srbiji, a u završnici i OEBS. - Vlada Srbije je na telefonskoj sednici usvojila Predlog. Način na koji je Predlog usvojen izazvao je negativne komentare u javnosti. U Poslovniku Vlade broj 020-04-26/2006-01, član 1, stav 3, o takvom načinu održavanja sednica se kaže: „U nаročito oprаvdаnim i hitnim slučаjevimа, predsednik Vlаde može odluči- ti dа se sednicа Vlаde održi i аko nije prisutnа većinа člаnovа Vlаde, а dа odsutni člаnovi Vlаde glаsаju putem telefonа ili tele- fаksа.“ Pokušaj da se u dostupnim dokumentima nađe neko bliže objašnjenje bio je neuspešan. - Usledile su reakcije stručne javnosti, ali i vest od 12.10. da je Evropska komisija predložila da se Srbiji odobri status kandi- data za Evropsku uniju. Mogli su se čuti komentari da je jedan od uslova bio i donošenje Medijske strategije. Sigurno da nije moguće precizno prepričati 32 stranice teksta Strategije, ali u najkraćem: - zasnovana je na Ustavu, te relevantnim dokumentima Ujedi- njenih nacija, Saveta Evrope i Evropske unije; - deset obuhvaćenih oblasti su, pored uvoda i završnog raz- matranja, analiza stanja, ciljevi, vlasništvo, javna glasila, digita- lizacija, regulacija i samoregulacija u vezi sa javnim glasilima, državna pomoć i akcioni plan sprovođenja Strategije; - najinteresantniji delovi se odnose na povlačenje države iz medija, vlasništvo medija, nacionalne savete kao osnivače medi- ja, te formiranje novih 6 regionalnih javnih servisa; - o novim medijima se govori kratko, slično kao i sa medij- skom pismenošću. Tekst Medijske strategije može da se preuzme sa više internet lokacija (UNS, ANEM, Ministarstvo, npr.). Sa vrlo kratke vremenske distance posmatrano, pokušaću da ukažem na to šta je ko, u ovom trenutku, dobio Strategijom: - zajednički nastup medijskih udruženja i asocijacija svakako je presedan u ovdašnjoj medijskoj istoriji i njihovo članstvo bi trebalo da ohrabruje dalja slična istupanja; - mediji kao organizacije, još jednom, na papiru dobili su uve- ravanja da će biti oslobođeni uticaja države, mada su mehanizmi nejasni; - nacionalni saveti su došli u istu ravan sa Državom jer mogu da osnivaju svoje medije; - nosioci Kragujevačke inicijative, ako se nešto ne promeni, dobili su kartu za budućnost; - medijski preduzetnici su zaboravljeni; - naučni radnici mogu, makar teorijski, da računaju na novu oblast delovanja obuhvaćenu afirmacijom medijske pismenosti; - urednici i novinari mogu da se nadaju preciznijim zakonskim rešenjima koji će im omogućiti lakše obavljanje posla; - tehnika je i dalje tamo gde je bila i pre – na kraju priče. Nakon svega navedenog, postavlja se opravdano pitanje, zašto ta tema broja jer je Strategija doneta. Ali, najavljeni zakoni ili izmene postojećih nisu. Verujemo da prostora za dalje unapređe- nje ima. Može vam se učiniti da se u nekim segmentima ponavljamo, no ne zaboravite da je većina nas odrasla u sistemu gde su vas učili da su ljudi svet videli isto, ali različito tumačili. Takva je tema. strategija linkwww.mediart.org 3oktobar 2011 broj 96 Lajtmotiv mr Sanja Bo{kovi}

www.mediart.orglink4 oktobar 2011 broj 96 LINK, časopis za profesionalce u medijima Izdavač: Media Art Content d.o.o preduzeće za proizvodnju medijskog sadržaja Svetozara Miletića 12 21000 Novi Sad Tel/fax: 021 42 09 00 info@mediart.org www.mediart.org u saradnji sa Udruženjem novinara Srbije Resavska 28/I 11000 Beograd Tel/fax: 011 32 36 377 www.uns.rs VD direktora: Tanja Prodanov + 064 18 10 376 tanja.prodanov@mediart.org Glavna i odgovorna urednica vanrednih izdanja: mr Sanja Bošković + 063 610 855 njasab@gmail.com Pomoćnica glavne urednice: Marijana Ramić + 064 334 01 39 marijanaramic@gmail.com Redakcijski kolegijum: Dragana Bjelica, Olivera Obrenov, dr Dubravka Valić Nedeljković, Vesna Vujasinović, Rastislav Durman, Siniša Isakov Tehnička oprema i dizajn: Emil Otrupčak Korektura: Lidija Lazar Naslovna strana: www.sxc.hu Nepotpisane ilustracije: www.sxc.hu , BIRN Srbija, MC Beo- grad, iz privatnih kolekcija autora Štampa: Maxima graf, Petrovaradin 021 64 33 512 maximagraf@gmail.com Vanredni brojevi distribuiraju se bez naplate. COBISS.SR-ID 181608199 ISSN – 1451-3420 prof. dr Rade Veljanovski Medijska strategija ili legitimizacija konfuzije Strana 12 Sažetak: Polazeći da se od petooktobar- skih promena nikada nije znalo šta je pravi stav vlasti u odnosu na promene u sferi me- dija, šta politička elita smatra poželjnim, a šta ne, koje principe demokratskog sveta želi da prihvati i u kojoj meri je spremna da implementira standarde evropskog regula- tornog okvira, autor delom opravdava do- nošenje Strаtegije rаzvojа sistemа jаvnog informisаnjа u Republici Srbiji do 2016. pomoću koje se najzad zna šta država misli. Ključne reči: mediji, Medijska strate- gija, Srbija UDK: 32.019.5 (497.11) mr Jelena Surčulija Medijska strategija usvojena na telefonskoj sednici Vlade Strana 13 Sažetak: Kao članica i koordinatorka radne grupe za izradu Nacrta Strategije jav- nog informisanja u Republici Srbiji do 2016. godine, autorka objašnjava da su transparentnost rada i adekvatni uslovi za rad, najvažnije za šta se radna grupa izbo- rila i ističe da će prilikom izrade novih ili izmenom postojećih zakona, nivo transpa- rentnosti morati biti podignut. Ključne reči: transparentnost, mediji, Medijska strategija UDK: 316.774 dr Dubravka Valić Nedeljković Muke po Medijskoj strategiji Strana 14 Sažetak: U tekstu se preispituje valja- nost i sveobuhvatnost Strаtegije rаzvojа sis- temа jаvnog informisаnjа u Republici Srbi- ji do 2016. i ukazuje na usaglašavanja Au- tonomne Pokrajine Vojvodine sa tim ak- tom. Ako su se svi akteri dogovorili telefo- nom da je verzija medijske strategije zado- voljavajuća, a dalja rasprava i usaglašava- nje stavova nije potrebna, jer telefonom se informiše, a retko kad raspravlja, pre svega, zbog ograničenih komunikativnih moguć- nosti, da li to znači da je tekst zaista toliko dobro pripremljen. Ili? Ključne reči: mediji, Medijska strate- gija, Srbija UDK: 316.774 (497.11) Slobodan Kremenjak Kolizija propisa i preklapanje nadležnosti organa kao uzroci problema u medijskom sektoru Strana 18 Sažetak: Rad se bavi kolizijom propisa kojima se reguliše radiodifuzna sfera, što se uzima kao jedan od uzroka neefikasnosti kontrole implementacije važećih propisa i pravne nesigurnosti u medijskom sektoru. Ukrštanje ili preklapanje nadležnosti razli- čitih organa za postupanje po istim stvari- ma samo su neke od posledica. Ključne reči: pravo, zakoni, Medijska strategija UDK: 316.774 mr Nenad Nikolić Regionalni RTV servisi - između želja i mogućnosti Strana 22 Sažetak: Autor analizira mogućnost formiranja šest regionalnih javnih servisa koji su utvrđeni Medijskom strategijom. Kontradiktornost Strategije leži u činjenici da je država opredeljena da se odrekne vlasništva nad javnim medijima, a da se pojavljuje kao osnivač i time se obavezuje da iz budžeta finansira rad regionalnih emitera, kaže autor i predočava svoj pred- log rešenja ovog problema. Ključne reči: javni servis, javni interes, Medijska strategija UDK: 316.774 doc. dr Dejan Pralica Stiže medijska pismenost Strana 34 Sažetak: U Srbiji tek od jeseni 2011. formalno postoje uslovi za ostvarivanje procesa medijske pismenosti. Iako u zem- ljama Evrope medijsko opismenjavanje de- ce i omladine postoji već decenijama una- zad, naša zemlja je tek sad, nakon što je Vlada usvojila Strаtegiju rаzvojа sistemа jаvnog informisаnjа u Republici Srbiji do 2016. dobila mogućnost za tako nešto. U ovom radu baviću se problematikom me- dijske pismenosti u svetu i Srbiji, sa akcen- tom na profil predavača, uvođenjem novog obaveznog ili izbornog predmeta u osnov- nu ili srednju školu, kao i sadržajem koji bi se izučavao na medijskoj pismenosti. Ključne reči: medijska pismenost, Me- dijska strategija, Srbija UDK: 316.774 (497.11) Siniša Isakov Nove tehnologije na stari način Strana 36 Sažetak: U tekstu se obrazlaže zašto je Strаtegija rаzvojа sistemа jаvnog informi- sаnjа u Republici Srbiji do 2016. razoča- renje za sve koji su očekivali konkretne mere države da probleme koji koče razvoj medija i decenijama mrcvare medijske pos- lenike, i značajno usporavaju i demokrati- zaciju društva i ekonomski razvoj. Ključne reči: mediji, tehnologija, nove platforme UDK: 654.19 (497.11) P R O ^ I T A J T E

strategija linkwww.mediart.org 5oktobar 2011 broj 96 Januar 1, godina 2012. NN ova godina bi trebalo da počne sa primenom novog načina državnog finansiranja medija. Srbija je u obavezi da od naredne go- dine počne da pri- menjuje odredbe Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju o evrop- skim standardima zaštite medijske konkurencije i kontrole državne pomoći medijima. Pet para za medije NN ađite svoje mesto ispred SPENS-a, na Glavnom trgu, u Ulici kralja Petra, u Obrenovi- ćevoj, kod Jonuza, u vranjskoj pešačkoj zoni ili ispred vaših računara na interne- tu - glasio je poziv BIRN Srbija građa- nima Novog Sada, Užica, Kragujevca, Niša, Novog Pazara i Vranja, kao i vir- tuelnoj zajednici, povodom sinhronizo- vane akcije tokom koje im je pružena prilika da skrenu pažnju na teme koje su za njih važne, a koje ne uspevaju da nađu svoje mesto u programima srpskih medija. Foto: BIRN Srbija (Balkan Investigative Reporting Network) Verica Bara} UU Izveštaju o pritisci- ma i kontroli medija u Srbiji, koji je pred- stavila predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, Verica Barać, istaknuta su tri glavna problema medija: ne- transparentnost medijskog vlasništva; ekonomski uticaj državnih institucija na rad medija kroz različite tipove budžetskih davanja; problem RTS-a koji umesto uloge javnog servisa, ima ulogu servisa političkih stranaka i vladajućih elita, što sve za posledicu ima zatvorenost medija za brojne probleme sa kojima je Srbija suočena, pa i za problem korupcije. Foto: Ana Dokičević, MC Beograd Javne rasprave TT okom letnjih meseci održane su javne rasprave u Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu, Novom Pazaru i Beogradu povodom predloga Medijske strategije koji je sačinila sedmočlana radna grupa i resornom Ministarstvu dostavila 1. juna. Najviše reakcija u javnosti je izazvala tzv. Kragujevačka inicijativa koja akcent stavlja na osnivanje regionalnih javnih servisa. Foto: www.kragujevac.rs Zajedno KK reiranje i usvajanje Strategije razvoja sis- tema javnog infor- misanja u Republici Srbiji do 2016. godine ujedinilo je udruženja NUNS, UNS, Aso- cijaciju medija, ANEM, NDNV i Lokal pres. Na kon- ferenciji održanoj u Media centru Beograd u oktobru me- secu ocenjeno je da strategija nije idealna, niti optimalna, ali je i najviše za šta su uspeli da se izbore. Foto: Ana Dokičević, MC Beograd Septembar 28, godina 2011. VV lada Republike Srbije usvojila je, na predlog Ministarstva kulture, informisanja i informacionog društva, tekst Strategije razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji do 2016. godine. Sednica je bila telefon- ska, a na pitanje narodnog poslanika Miroslava Markićevića kako izgledaju sednice te vrste, predsednik Vlade Mirko Cvetković je između ostalog rekao da „postoji Poslovnik Vlade koji jasno definiše proceduru održavanja telefonskih sed- nica i ukratko objasnio istu,“ navodi se na sajtu www.parlament.rs .

TT aman sam sunčanog četvrtka, 18. avgusta, hteo da se uvalim u bazen nedaleko od Beograda, na početku svog prvog godišnjeg odmora u protekle tri godine, kada sam na mobilnom tele- fonu, namerno utišanom, primetio neko- liko propuštenih poziva Zorana Papića. Kada te od ranog jutra uporno zove revnosni izvršni direktor Asocijacije medi- ja, mora da je nešto važno i hitno. Samo da nije opet nešto oko Medijske strategije, s kojom se bakćem još od aprila. Bio sam s proleća, zajedno sa Drago- ljubom Žarkovićem, predstavnik Asoci- jacije medija u sedmočlanoj Radnoj grupi Ministarstva kulture za izradu Nacrta me- dijske strategije. Skoro 40 dana sastajali smo se bar tri puta nedeljno, raspravljali, ubeđivali se, usaglašavali i na kraju 1. juna, poslednjeg dana zadatog roka, Ministarstvu predali Nacrt strategije usvojen u Radnoj grupi - jednoglasno! Nasuprot svim očekivanjima. Usledila je onda i javna rasprava širom Srbije, išao sam u Kragujevac, Novi Pazar i Čačak, branio predložena rešenja i, ko- načno, 15. jula završio i taj posao. Ostalo je na Ministarstvu i Vladi da odluče šta će dalje sa ovim dokumentom, koji je bio važan deo Akcionog plana evropskih inte- gracija i bitan uslov za pozitivno mišljenje Evropske komisije o kandidaturi Srbije. Nevoljno sam tog avgustovskog jutra krenuo da zovem Zorana, sluteći da sigur- no sledi nešto što će mi pokvariti odmor. Bio mu je zauzet telefon, ali sam uspeo da ga dobijem posle petnaestak minuta. Ozbiljnim i važnim glasom, kako uvek govori, saopštio mi je da je tog jutra bio sastanak predstavnika svih novinarskih i medijskih udruženja (NUNS, UNS, Aso- cijacija medija, ANEM, NDNV i Lokal pres) kod državne sekretarke za medije Dragane Milićević Milutinović u Minis- tarstvu kulture, na kojem ih je obavestila da je premijer Mirko Cvetković po hitnom postupku odlučio da formira novu Radnu grupu za Medijsku strategiju. Ovog puta Grupa ima devet članova, ali sada samo sa jednim predstavnikom me- dijskog sektora među njima. Pa smo se mi iz udruženja i asocijacija, kaže Papić, dogovorili da ti budeš taj jedan koji će predstavljati ceo medijski sektor, što je Dragana prihvatila. Mogli ste prvo da me pitate, uzvratih. Verovatno im je najlakše bilo da se oko MENE dogovore, jer sam i novinar i pos- lodavac. Tražio sam pisana ovlašćenja svih medijskih aktera da mogu da ih predstav- ljam i garancije da će poštovati dogovore sa kojima ću istupati u Radnoj grupi. Kada je prvi sastanak, upitah Papića, na šta on reče: „Pa sad, bre, u ponedeljak 22. avgusta, imate rok do 5. septembra sve da završite“. Puče odmor. U petak sam već bio na poslu, došao kurir iz Vlade, doneo da potpišem premi- jerovo rešenje o imenovanju u Radnu grupu, mejlom stigao i zvačni poziv za prvi sastanak, u ponedeljak u 13 časova. U Radnoj grupi još Dragana Milićević Milutinović, predsednica, i članovi Irini Reljin (Ministarstvo kulture, informisanja i informatičkog društva), Goran Radosav- ljević (Ministarstvo finansija), Srđan Maj- storović (predstavnik Kancelarije za ev- ropske integracije), Jelena Trivan (Odbor za kulturu i informisanje), Dragan Penezić (predstavnik Komisije za zaštitu konku- rencije), Sandra Bašić Hrvatin (predstav- nik Evropske komisije) i Ranka Vujović (predstavnik Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo). U ponedeljak bi samo kratki, tehnički, sastanak, na kojem nam je podeljen Nacrt medijske strategije, koji je Ministarstvo pripremilo na osnovu dokumenta prvo- bitne Radne grupe i javne rasprave. Dogo- voreno da ga proučimo i do sledećeg utor- ka, 30. avgusta, za kada je bilo zakazano novo okupljanje, dostavimo predloge i pri- medbe. Odmah sam o svemu što se dogodilo i sadržini predloženog dokumenta, koji je na prvu loptu za medijski sektor bio nepri- hvatljiv, obavestio sve aktere i zatražio nji- hov stav. Nepodeljeno mišljenje bilo je da doku- ment bitno relativizuje prvobitni Nacrt strategije i njene osnovne zahteve: da se država povuče iz vlasništva u svim medi- www.mediart.orglink6 oktobar 2011 broj 96 Bitka na strategiji Zoran Sekuli}

jima, osim javnih servisa, da prestane budžetsko finansiranje bilo kakve medij- ske proizvodnje i da se, preko javnih kon- kursa dostupnih svima, pređe na sistem projektnog finansiranja medijskih sadrža- ja u javnom interesu. Nova verzija na nekoliko važnih mesta bila je napisana tako da bi se naknadno, prilikom reforme medijskog zakonodav- stva, njene odredbe lako mogle izigrati i različito tumačiti, već u zavisnosti od poli- tičke volje vlasti. Najbolje bi bilo, rekoše zato moji me- dijski partneri, da Zoran do sledećeg sas- tanka u utorak pripremi pismo ostalim članovima Radne grupe kako je predlože- na verzija neprihvatljiva i da će medijski sektor, ako se na njoj bude insistiralo, is- tupiti iz celog posla, pa nek država sama donosi Medijsku strategiju. Posebno što je u dokument unet i deo o formiranju šest regionalnih javnih servisa, čemu se medijski sektor oštro protivi, sma- trajući ga ekonomski neodrživim mode- lom, sračunatim na to da se na neodređeno vreme odloži neizbežna privatizacija elek- tronskih medija u vlasništvu lokalnih sa- mouprava. Počeh u sredu da pišem to pismo, kad taman negde napola, u četvrtak ujutru stiže iz Vlade mejlom, nenajavljeno, nova ver- zija dokumenta, sa naznakama nekoliko važnih ustupaka. Šta je sad ovo? U petak još veće iznenađenje: opet mejlom dođe u formi celovitog dokumenta i predlog jedne članice Radne grupe, koji je nazvala „miš- ljenjem“. Ali, i kod nje nagoveštaji ustu- paka. Dokumenti se međusobno uglavnom podudaraju, ali u nekim važnim delovima baš i ne. Tu upadosmo u nedoumicu. O čemu bi zapravo medijski sektor trebalo da se izjasni, o prvom predlogu, drugom pre- dlogu ili „mišljenju“? Bacim ono pismo, rešismo da se ne zalećemo, nego da odem na sastanak u utorak i celu stvar razjasnim. Tako i bi. Pi- tam šta je na stolu, o kojem od tri doku- menta razgovaramo? Odgovoreno mi je da je osnov za raz- govor druga verzija, ali da je i „mišljenje“ tema za razgovor. Uostalom, ni medijski sektor, kako mi je rečeno, niko nije spre- čavao da izađe sa svojim predlogom. U redu, rekoh. Kada je sledeći sastanak Radne grupe? U četvrtak, 1. septembra. Dobro, imaćete onda i naš predlog. Odem odmah na sastanak sa predstav- nicima medijskog sektora, referišem šta je bilo, dogovorimo se da, kao osnov, uzme- mo tekst prvobitne Radne grupe, dopuni- mo ga i malo preradimo. U Vladi na sastanku 1. septembra dam naš predlog, ali Radna grupa nije o njemu mogla da se izjasni, jer iz teksta, kako je obrazloženo, ne vide šta smo prihvatili iz dokumenta Ministarstva i „mišljenja“, a šta smo promenili. Najbolje bi bilo, kažu, da mi damo amandmane. U redu, pripremićemo i amandmane. Kada se vidimo ponovo? Sutra. I onda bi taj petak, 2. septembra, kada sam, posle cele prethodne večeri usaglašavanja sa novinarskim udruženjima i medijskim aso- cijacijama, izašao pred premijerovu Radnu grupu sa 14 amandmana. Trajalo je više od četiri sata. Verovatno jedan od najtežih sastanaka. Ishod za me- dijski sektor nepovoljan: od 14 amandma- na bez izmena usvojena su samo dva, pet je prerađeno, a sedam glatko odbijeno. Ekipa iz medijskog sektora za to vreme sedi na terasi u Udruženju novinara Srbije, iščekujući da ih obavestim kako stoje stvari. Oteglo se, oni nestrpljivi, šalju sms poruke, a ja ko na iglama. Na kraju sastanka izdiktiram u zapisnik da ću izvestiti medijski sektor o ishodu i da zadržavamo pravo da se povučemo iz Radne grupe, imajući u vidu broj odbijenih amandmana. Odem na terasu, ispričam šta je bilo, krene nervoza, dijalog o tome da li da is- tupimo i sazovemo konferenciju za novi- nare ili sačekamo ponedeljak da nam bude dostavljena verzija sa usvojenim amand- manima, pa da onda donesemo konačnu odluku, koju bih saopštio na sledećem sastanku Radne grupe, u utorak 6. septembra, baš na rođen- dan. Prevlada stav da sače- kamo, možda se i preko vikenda nešto promeni, možda i Evropljani, koji su pažljivo pratili sva zasedanja Radne grupe i uredno sve beležili, kao i predstavnici OEBS u završnici, diskretno utiču na vlast da ima više sluha za zahteve medijskog sektora. U ponedeljak, me- đutim, sve do uveče nisam dobio prerađeni tekst, već mi je negde oko 20 časova javljeno kako ću ga dobiti tek ujutro, ali da ostaje sas- tanak Radne grupe u 10. Odgovorih da ujutro neće- mo imati vremena ni da pro- čitamo dopunjenu verziju, niti da se konsultujemo, pa bi najbolje bilo da sastanak bude odložen za sredu. Rečeno mi je da termin ipak ostaje, pa sam najavio da taj sastanak smatram teh- ničkim, što ću tražiti da bude uneto i u zapisnik. Ujutro dopunjenog teksta i dalje nema, opet telefon, sastanak je ipak odložen za sredu. Nova informacija glasi: tekst ću dobiti u toku popodneva. Konačno je i stigao oko 15 časova. Odmah naravno sazivaj medijsku „koordi- naciju“, šalji tekst svima mejlom, pada dogovor da na sastanak 7. septembra iza- đem sa sedam ključnih primedbi na pred- loženi tekst. Reč je o delovima koji se odnose na vlasništvo države u medijima, povlačenje države iz medijskog vlasništva, transpa- rentnost vlasništva u medijima, položaj Tanjuga, položaj medija čiji su osnivači Nacionalni saveti nacionalnih manjina, osnivanje regionalnih javnih servisa i na Akcioni plan za sprovođenje strategije. Medijski sektor ova poglavlja smatra „apsolutno neprihvatljivim“ i istupa iz cele stvari, ako Radna grupa ne bude o tome želela da razgovara i menja predložena rešenja. Odem u sredu, 7. sep- tembra, na sastanak, sve to kažem, izdik- tiram na šta ima- mo neopozive strategija linkwww.mediart.org 7oktobar 2011 broj 96

primedbe i dobijem – pauzu za telefonske konsultacije pojedinih članova Radne gru- pe sa pretpostavljenima, po svoj prilici iz samog vrha države. Posle petnaestak minuta dobio sam odgovor da je 5. septembar, kao krajnji rok za završetak posla istekao, ali da premijer daje još jedan dan i da sve mora da bude gotovo u četvrtak, 8. septembra. Dakle, medijski sektor da dostavi kon- kretan tekst svih sedam amandmana istog dana, a da sutra konačno vidimo šta ćemo. Uzvratio sam da rok nije probijen zbog nas, ali da ćemo tekst poslati do uveče. Odjurim opet na „medijsku terasu“ sad već prilično iscrpljen celom pričom, pono- vo izvestim o novonastaloj situaciji, pode- limo poslove i do uveče mejlovima usa- glasimo tekst sedam amandmana. Negde oko 23 časa pošaljem ga u Vladu. Tog 8. septembra početak završnog sas- tanka Radne grupe neočekivano u opu- štenoj atmosferi. Šta je sad ovo? Krenemo po amandmanima, prvi o tome da država ne može biti vlasnik medija, niti bilo koje javno preduzeće, ustanova ili organizacija koji se u celini ili delimično finansiraju iz javnih prihoda - prihvaćen. Drugi amandman o povlačenju države iz vlasništva u medijima, sve sa pominja- njem privatizacije i konverzije državnog vlasništva u besplatne akcije (što je do tada uporno odbijano) - prihvaćen. Istina, osta- lo je da će se država povući iz medijskog vlasništva „i na druge načine predviđene zakonom“, ali je suštinski zahtev ipak ostao. To isto, međutim, Radna grupa nije htela izričito da napiše i za vlasničku trans- formaciju Tanjuga, pa je kompromis bio da će to biti urađeno u skladu sa opštom odredbom o povlačenju države iz medij- skog vlasništva, prihvaćenom u prethod- nom amandmanu. Kod četvrtog amandmana oko trans- parentnosti i medijske koncentracije, sama Radna grupa je predložila povoljnije re- šenje, bar za novinske izdavače, nego što su oni i tražili. Na petom amandmanu o položaju me- dija čiji su osnivači Nacionalni saveti nacionalnih manjina poče zatezanje oko našeg zahteva da se i njima garantuju ure- đivačka autonomija i nezavisnost, u skladu sa odredbama zakona koji se odnose i na sve druge medije. Jedva prođe jedna re- čenica o tome. Kada je reč o Akcionom planu za spro- vođenje strategije, koji je bio naš šesti amandman, glavna debata krenula je o ro- kovima za privatizaciju. Medijski sektor je tražio 12 meseci za Tanjug i 18 meseci za sve ostale. Pravdajući se vremenskom oskudicom zbog izbora naredne godine, članovi Rad- ne grupe su za Tanjug, međutim, tražili 18 meseci, a za sve ostale 24 meseca, ukoliko za njih postoji zakonski osnov za privati- zaciju. Ako ne postoji, onda im se pre tog roka daje još 12 meseci za usklađivanje zakona koje bi omogućilo privatizaciju. To mi je izgledalo strahovito dugo, posebno što je reč o obavezi koja proističe zapravo iz Zakona o informisanju usvo- jenog još 2003.godine, koja eto ni do da- nas nije ispunjena, pa se zato opet pomi- nje i u Strategiji. Taman je krenula polemika o tome, kada se ispostavilo da je Srbija od 1. janu- ara 2012. godine u obavezi da počne pri- menu odredbi Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU koje se odnose na zaštitu konkurencije i kontrolu državne pomoći. To bi značilo da 1. januara prestaje sva- ko direktno budžetsko finansiranje medija i njihove proizvodnje i, umesto toga, pre- lazak na sistem finansiranja medijskih sadržaja u javnom interesu, preko konkur- sa otvorenih za sve pod jednakim uslovi- ma. Tražio sam da se to izričito navede u Akcionom planu, spreman da, u tom sluča- ju, prihvatim rokove za privatizaciju koje su predlagali ostali članovi Radne grupe. Ako će za tri meseca da prestane bu- džetsko finansiranje državnih medija, to je za medijski sektor važnije od toga da li će oni biti privatizovani šest meseci pre ili kasnije. Bez para iz budžeta, pitanje je i da li će dočekati privatizaciju. Budući da je Radna grupa to prihvati- la, ispalo je da nam je u suštini prošlo šest od sedam amandmana. Konačno, ono što je za Radnu grupu bilo najspornije - amandman kojim se osporava formiranje šest regionalnih jav- nih servisa, po uzoru na RTS i RTV – ostavljeno je za kraj, očigledno iz taktič- kih razloga. Medijski sektor smatra da bi najpre tre- balo dosledno završiti proces privatizaci- je, pa onda ulogu regionalnih javnih ser- visa, preko konkursa, ugovorom o konce- siji poveriti najboljem ponuđaču, kojem bi onda iz javnih prihoda bio finansiran samo taj deo programa. Radna grupa je to, međutim, opet glat- ko odbacila i ostala pri svom predlogu. Na to sam uzvratio da i mi ostajemo pri svom. Potom sam zatražio pauzu za konsultacije za medijskim sektorom o tome šta nam je dalje činiti. Bilo je oko 15.45 časova. Dobio sam nešto više od sat za konsultacije sa rokom da se u 17 časova vratim i saopštim kona- čan stav da li prihvatamo Predlog medij- ske strategije ili ga odbacujemo. Odleteo sam opet na onu terasu, rekao partnerima šta je bilo. Nije baš jednos- tavno odbaciti sve, ipak je nešto izboreno, ali ne možemo ni da kažemo nema veze za regionalne javne servise. Sve vreme bili smo u konsenzusu, tako smo ušli u celu priču sa Strategijom, tako bi trebalo i da je završimo. Usaglašeni stav na kraju je glasio: me- dijski sektor smatra da je predložena Stra- tegija, sa usvojenim amandmanima, u os- novi prihvatljiva, osim u delu koji se od- nosi na formiranje regionalnih javnih servisa, za koji traži da se briše i sprovede celovita zakonska reforma oblasti javnih servisa. U 17.05 to sam doslovno preneo Rad- noj grupi i okončao nezahvalni mandat predstavnika tri novinarska udruženja i tri medijske asocijacije u ovom poslu. Vlada Srbije 20 dana kasnije, 28. sep- tembra, na telefonskoj sednici usvojila je Medijsku strategiju. Formalno, time je ispunila i obavezu prema EU, koja je celoj stvari pridala izuzetno veliki značaj. Da li je to bio glavni motiv vlasti da Medijsku strategiju usvoji uz značajne ustupke, da li je to učinila i da ne bi pred skorašnje izbore zaratila sa medijima ili zato što je svesna medijske i tržišne realnosti, videće se kada počne primena Strategije. Kada je vlast u pitanju, ne samo ova, nego i prethodne tranzicione, dosadašnje iskustvo medijskog sektora upućuje na oprez i rezerve. Na osnovu Strategije, koja je izvršni dokument, trebalo bi da bude izvedena korenita reforma medijskog sek- tora. Dakle, stvari će ući u parlament, što znači da prava „Borba na Strategiji“ tek predstoji. Sada je, međutim, sasvim izvesno da će država, pre ili kasnije, morati da izađe iz medijskog vlasništva i da obustavi direk- tno finansiranje bilo kakve medijske pro- izvodnje parama poreskih obveznika. Treća tekovina usvajanja Strategije je do nedavno nezamisliv konsenzus me- dijskog sektora o ključnim pitanjima re- forme medija i njihovog položaja na tržiš- tu. www.mediart.orglink8 oktobar 2011 broj 96

- Šta se očekivalo, a šta dobilo povodom Strategije? Republička agencija za elektronske komunikacije sagledava Strategiju razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbi- ji do 2016. godine zajedno sa još nekoliko važnih dokumenata: Strategijom razvoja elektronskih komunikacija u Republici Srbi- ji od 2010. do 2020. godine i Strategijom razvoja informacionog društva od 2020. godine, koje zajedno čine Digitalnu agendu za Republiku Srbiju, zatim Strategijom razvoja širokopojasnog pri- stupa u Republici Srbiji do 2012. godine, Strategijom za prela- zak sa analognog na digitalno emitovanje radio i televizijskog programa u Republici Srbiji i Zakonom o elektronskim komuni- kacijama. Svi nabrojani dokumenti zajedno sadrže elemente ne- ophodne za razvoj, kako informacionog društva, tako i sistema javnog informisanja. Potreba podizanja nivoa medijske pismenosti građana Repub- like Srbije, prepoznata u ovoj Strategiji, nadovezuje se na potre- bu unapređivanja informatičke pismenosti na koju RATEL per- manentno podseća. Za proceduru regulisanja distribucije medijskih sadržaja važ- no je da su u Strategiji eksplicitno navedeni svi načini emitova- nja programa: zemaljsko, satelitsko, kablovsko i IPTV (prenos televizijskog programa preko interneta). Detaljno zakonsko re- gulisanje prava i obaveza operatora mreža za distribuciju medij- skih sadržaja (kablovskih operatora) veoma je važno sa aspekta zaštite korisnika tih usluga. Takođe je važna napomena o pove- ćanom broju sredstava javnog informisanja koja svoj medijski sadržaj emituju posredstvom interneta i potrebi za donošenjem propisa kojima će se ta oblast urediti. - Šta po Vama nedostaje u Strategiji? U Strategiji se navodi da će Republika Srbija reformisati pravni okvir iz oblasti radiodifuzije, ali nam se čini da su rokovi za utvrđivanje predloga zakona kojim se reguliše oblast javnog informisanja i zakona kojim se reguliše oblast elektronskih me- dija koje predviđa akcioni plan u okviru Strategije i koji iznose 18 meseci, predugi. Donošenje tih zakona treba ubrzati, s obzi- rom na to da je datum kompletnog prelaska sa analognog na di- gitalno emitovanje TV programa 4. april 2012. godine. - Kakva je budućnost regulatornih tela prema Strategiji, a kakva Strategije same po sebi? Rad regulatornih tela u oblasti elektronskih komunikacija (RATEL) i radiodifuzije (RRA) definisan je posebnim zakoni- ma, ali će one biti među ključnim učesnicima u procesu sprovo- đenja Strategije. Digitalna televizija sa sobom nosi veliku pro- menu u odnosu na analognu: dosadašnji emiteri postaju pružao- ci audio-vizuelnih medijskih usluga, dok usluge multipleksira- nja, distribucije i emitovanja programa pruža operator, javno preduzeće „Emisiona tehnika i veze”, koje treba da omogući pri- stup multipleksu pod transparentnim, nediskriminatornim i ob- jektivnim uslovima. U nadležnosti RATELa će biti definisanje tarifnog sistema koji će „Emisiona tehnika i veze” primenjivati, a koji će biti zasnovan na troškovnom principu. Drugi važan zadatak za RATEL je da, zajedno sa resornim ministarstvom, utvrdi veličinu digitalne dividende, odnosno dela radiofrekvencijskog spektra koji će biti oslobođen prelaskom na digitalno emitovanje TV programa i dodeljen mobilnim široko- pojasnim sistemima. R. L. strategija linkwww.mediart.org 9oktobar 2011 broj 96 Ubrzati dono{enje zakona Uvi|aju}i zna~aj tehni~kog aspekta Strategije, postavili smo pet pitanja u vezi sa tom problematikom regulatornom telu za elektronske komunikacije — RATELu.

MM inistarstvo kulture, informisa- nja i informacionog društva ob- javilo je 16. maja ove godine da je formirana radna grupa za izradu Nacrta strategije razvoja sistema javnog infor- misanja u Republici Srbiji do 2016. go- dine. Nju su činili Rade Veljanovski, Slo- bodan Kremenjak, Dragoljub Žarković, Zoran Sekulić, Danilo Nikolić, Jelena Surčulija i Igor Avžner. Većina članova radne grupe – autora prve verzije Strategi- je, one od juna meseca, pojavljuje se kao autor tekstova u ovom broju LINKa, ali je Igor Avžner jedan od retkih koji je iz lič- nog ugla govorio o svom učešću. Koji su bili vaši motivi za učešće u pisanju strategije? - Izazov, pre svega. Saznanje da imate priliku da učestvujete u kreiranju nečega što na svaki način utiče na vaš posao, ali i na vaš život i živote svih ljudi oko vas. S obzirom na to da se već više od 25 godina bavim medijima u smislu oglašavanja, a nešto kraće i u sadržinskom smislu (pre svega mislim na informativne sadržaje), baveći se i odnosima sa javnošću i odnosi- ma sa medijima, pozvan sam od strane Ministarstva kulture i informisanja i me- đunarodnih institucija kao što su OEBS i IREX, kao neko ko je stručan, ali i prak- tičar. Pre učešća u pisanju strategije, učes- tvovao sam u pisanju Zakona o nedozvo- ljenoj medijskog koncentraciji i transpa- rentnosti vlasništva, i izmenama i dopuna- ma Zakona o radiodifuziji. Šta je, po vama, svrha ove medijske strategije? - Svrha pisanja bilo kakve strategije, sa jedne strane je njeno usvajanje i realizaci- ja u praksi, odnosno da ne ostane „mrtvo slovo na papiru“, a samim tim da bude us- vojena od relevantnih institucija koje je donose, u ovom slučaju Vlade Republike Srbije. Sa druge strane, grupi ljudi koja je učestvovala u kreiranju Strategije, može samo da imponuje što je, za veoma kratak vremenski period koji smo imali na raspo- laganju, uspela da se dogovori oko ključ- nih stvari i da u stvari postavi temelj do- kumenta iz kojeg su onda proizilazili svi ostali stavovi na bazi konsenzusa. Taj te- melj je bila kompletna privatizacija medi- ja i izlazak države iz vlasništva. Mogu re- ći da je značaj za nas lično bio i veći jer je konsenzus ostvaren i uprkos tome što su članovi radne grupe zastupali interese potpuno različitih segmenata medij- sko/informativnog posla, a da ne govorim o ličnim stavovima pojedinaca i oprede- ljenjima po određenim pitanjima. Šta ste vi hteli da se postigne? - Kao što sam prethodno rekao, ja sam praktičar. Na pitanje, šta bih voleo da se postigne, dao bih vam odgovor, jednos- tavnije. Ono što bih voleo je jako, neza- visno i istraživačko novinarstvo, koje predstavlja sa jedne strane neki vid vo- diča, u kom pravcu društvo treba da ide, a sa druge da predstavlja korektivni faktor. Da bi se ovo postiglo, mediji moraju biti ekonomski jaki i samostalni, a ljudi koji u njima rade visoko profesionalni, moralni i dobro plaćeni. Nažalost u praksi, a naroči- to u ovako krizna vremena, to nije slučaj nigde u svetu, a naročito ne u relativno siromašnoj zemlji u kojoj mi živimo. Za koja rešenja ste se vi lično zalagali i zašto? - Delimično sam već odgovorio na to pitanje. Nije bilo nesuglasica oko većine pitanja. Igrom slučaja, ja sam se opredelio da pišem deo u vezi sa vlasništvom kapi- tala. Iako sam završio Ekonomski fakultet i potpuno sam na strani liberalnog kon- cepta kapitalizma, ekonomijom, osim na nivou sopstvene firme nikad se nisam bavio, već medijima. Jedino logično reše- nje bilo je za mene, da mediji budu u pri- vatnom vlasništvu, osim, naravno Javnog servisa, koji svuda u svetu treba i mora da zadovoljava potrebu naroda svake zemlje za pravim, istinitim i pravovremenim in- formacijama. Ostali mediji, nemaju tu obavezu. Oni mogu da se ponašaju kao političari u predizbornoj kampanji. Pri- kažite ono što narod želi da čuje od vas. Ko bude u tome uspešniji, osvojiće više glasova. Kod medija, to podrazumeva viši rejting programa, veću čitanost štampanih medija ili veći broj klikova na informa- tivnim veb portalima. Samim tim oglaši- vači će biti više zainteresovani da budu prisutni upravo u najgledanijim/ najčitani- jim/ najposećenijim medijima i investira- će novac upravo kod njih da bi njihova poruka bila dostupna što većem broju ciljne populacije. Politička opredeljenost pojedinih medija! Hmm. Moj stav je da svaki privatan medij, za sopstvene novce može da se opredeli za uređivačku poli- www.mediart.orglink10 oktobar 2011 broj 96 Najmanji zajedni~ki sadr`alac Marijana Rami}

tiku i na otvoren ili manje otvoren način podržava politiku određene stranke i nje- nih stavova. Javni servis, koji dobija no- vac od svih građana, nema taj luksuz. Moj stav je i da političari ne bi smeli da imaju vlasničke udele u medijima, kao ni prete- žan uticaj na njih putem novca za oglaša- vanje, ometanjem distribucije ili već na neki drugi način. To je ipak, kao što sam već napomenuo u postojećim uslovima, prilično nerealno. Drugim rečima, uticaj postoji i on je evidentan. Da li je ono što je rečeno u javnim raspravama možda uticalo na to da pre- ispitate svoje stavove? - Da vam kažem, ja sam čovek koji nije tvrdoglav previše. Što znači da tvr- doglav jesam. Svoje stavove sam preispi- tivao više puta, pre nego što sam ih izno- sio u vreme kreiranja strategije. Stavove sam već u interakciji sa drugim članovi- ma radne grupe, ukoliko su bili argumen- tovani, naravno, menjao. Nakon javnih rasprava, nažalost ili na sreću, nisam uop- šte promenio svoje stavove. Uglavnom je bilo primedbi što ne postoji više javnih servisa i nedovoljno regulisan status no- vinara u smislu sindikalne zaštite. Što se prve primedbe tiče, koja je i usvojena i u tom smislu modifikovan tekst strategije, i dalje ne mislim da treba da ima više javnih servisa, ukoliko ne ispunjavaju os- novni kriterijum koji ispunjava npr. RTS, a to je finansiranje od strane građana re- giona, okruga, opštine i sl. Zašto ne spro- vesti referendum pa videti da li su ljudi spremni da plate neki oblik pretplate za lokalni javni servis? Finansiranje elek- tronskih medija direktno od strane lokal- nih vlasti, neminovno povlači neposredan uticaj upravo tih lokalnih vlasti. Nije sve- jedno da li ćete da sutra izveštavate o nekim nepravilnostima koje je učinila upravo osoba, ukoliko je to činjenično stanje, naravno, koja je ta koja odlučuje da li će vam prekosutra biti prebačen novac za plate, zakup prostora, struju, komunalije... Postoji uvek u glavama ljudi neki vid autocenzure. Jedna od ideja koju sam svesrdno podržao je projektno finansiranje. Takvo finansiranje je manje podložno uticajima, jer komercijalna te- levizija onda ima obavezu da ispuni u potpunosti samo obaveze u segmentu za koji je novac primila i ne zavisi domi- nantno od finansija kojima raspolažu po- litičari i preko njih uvek teže da plasiraju svoj uticaj. Da li ste zadovoljni svojim doprino- som u kreiranju strategije? - Upravo pitanje je koliko su zadovolj- ni ljudi sa kojima sam radio u timu. Nji- hovo mišljenje o meni u ovom kontekstu je mnogo bitnije od mog. A da ne biste ostali bez odgovora, ja jesam zadovoljan. Šta ocenjujete kao najveći kvalitet strategije? - Stvaranje istorijskog dokumenta koji bi trebalo da bude temelj putokaza za razvoj ove sfere informisanja i biznisa u narednom periodu. Kako je i ovaj doku- ment, kao i svaki drugi koji donosi Vlada neke zemlje, u suštini strategija OVE Vla- de, odnosno politički dokument, mislim da u svakom slučaju ne treba podceniti ulogu koju je imala pre svega državna sekretarka za medije u Ministarstvu kul- ture, Dragana Miličević, ministar Predrag Marković, a na kraju krajeva i premijer Mirko Cvetković. Neki su uložili mnogo rada, neki su imali mnogo sluha. Možda nisu od drugih obaveza, odmah shvatili značaj, ali u svakom slučaju treba istaći i njihovu zaslugu za donošenje dokumenta kakav jeste. Šta ne bi trebalo da se nalazi u strate- giji? - Mnogo toga. Ne bih želeo da nabra- jam šta sve ne bi, jer se u strategiji u čijem sam pisanju učestvovao i ne nalazi. Ova strategija je relativno koncizan, precizan i dokument koji je bio objedinjavanje stremljenja i želja po principu najmanjeg zajedničkog sadržaoca medijske industri- je, novinarskih udruženja, univerzitetskih profesora, pravnika i praktičara. U suštini ukusan đuveč, uz dobrog kuvara, naravno. Šta zamerate argumentaciji stavova koji su bili suprotni vašim rešenjima ko- ja nisu ušla u strategiju? - Ponoviću, ja jesam tvrdoglav, ali ar- gumentovane stavove, apsolutno mogu da prihvatim i promenim mišljenje. Na sre- ću, nije bilo stavova koji su bili suprotni mojim rešenjima, a još manje da neka od rešenja nisu ušla u strategiju. Do rešenja smo dolazili zajednički. Neverovatno, ali istinito: više ljudi koji funkcionišu kao tim, što mi jesmo, daje bolje rezultate, ne- go svi pojedinačno. Da smo se malo razi- lazili, jesmo, ali na kraju smo svi zajedno i potpisali dokument, branili ga, bez obzi- ra na ta razmimoilaženja, otišli svi zajed- no na večeru i proslavili. To vam je kao dete. Rodilo se! Treba ga ljuljati. Ne treba se uljuljkivati, naravno. Pre svega treba mnogo raditi i pratiti kako i u kojoj meri će strategija kao krovni dokument imati uticaj na izmene zakona, na privatizacije, na kvalitetnije informacije. Da ne bude ono staro srpsko: Džaba ste krečili! strategija linkwww.mediart.org 11oktobar 2011 broj 96

JJ edanaest godina posle početka pro- mena u medijskom sistemu Srbije, posle donošenja medijskih zakona, transformacije državnog RTS u javne ser- vise, uvođenja medijskog tržišta, konstitu- isanja regulatornih tela, dobili smo medij- sku strategiju. Činjenica da od petookto- barskih promena nikada nismo znali šta je pravi stav vlasti u odnosu na promene u sferi medija, šta politička elita smatra po- željnim, a šta ne, koje principe demokrat- skog sveta želi da prihvati i u kojoj meri je spremna da implementira standarde evrop- skog regulatornog okvira – opravdava do- nošenje strategije, da, ipak, posle svega, znamo šta država misli. S druge strane, vreme donosi nove zahteve i potrebe, neke zakonske odredbe su prevaziđene, pa su korekcije nužne. Strateška opredeljenja, međutim, zahte- vaju objektivan, kritički odnos prema sve- mu što je do sada urađeno. Dokument koji je usvojila Vlada, sadrži analizu stanja. Ne zna se tačno ko je uradio ovaj deo Strate- gije, ali to je njen najslabiji deo. U njemu nema ni najblažeg osvrta na odnos države, odnosno vlasti, prema promenama u me- dijskom sistemu, a mnogo je indikatora koji govore da taj odnos nije bio konstruk- tivan. Promene u Zakonu o radiodifuziji kojima je povećan uticaj vlasti na izbor članova Saveta RRA; izmene zakona o radiodifuziji i javnom informisanju po hit- nom postupku, bez javne rasprave i uz pot- punu anonimnost autorstva novih odredbi; nezakonito vlasništvo države u „Politici“, „Večernjim novostima“, novosadskom „Dnevniku“ i priličnom broju lokalnih me- dija; donošenje protivrečnih zakona u po- gledu privatizacije medija; politički pritis- ci na RTS da prenosi sednice Narodne skupštine – sve su to vrlo važna pitanja od kojih bi bilo nužno krenuti u analizi stanja. Takav pristup izostao je u potpunosti i zato Strategija produžava mnoge dileme i kon- troverze koje su nastale u poslednjoj de- ceniji. Znalo se i pre početka pisanja Strategi- je da će najteža pitanja biti: privatizacija medija, osnivanje regionalnih javnih ser- visa i osnivanje manjinskih medija od stra- ne nacionalnih saveta. U sva tri slučaja pisci predloga su bili jedinstveni: treba dovršiti privatizaciju, potrebe u informisa- nju lokalnog i regionalnog stanovništva zadovoljavati povećanim angažmanom postojećih komercijalnih i medija civilnog sektora, uz projektno sufinansiranje, a po- trebe manjinskih etničkih, odnosno jezič- kih zajednica, ostvarivati na isti način sa pojačanim i dugoročnijim projektnim sufi- nansiranjem od strane države na svim ni- voima: od lokalne samouprave do repub- like. Argumenti su bili jasni. Neostvariv je najvažniji princip demokratizacije medij- ske sfere, bez distanciranja države od uti- caja na medije. To je, opet, nemoguće ako je država, u bilo kom obliku, vlasnik medi- ja. Dominantno evropsko iskustvo da je država osnivač i vlasnik samo javnih RTV servisa sa nacionalnim pokrivanjem, dok svi ostali mediji treba da budu na tržištu, jeste obrazac kojim se vlast udaljava od medija u pogledu vlasništva i time i utica- ja. Oni koji su finalizirali Strategiju, nisu prihvatili argumentaciju radne grupe koja je pisala predlog, već su u potpunosti ostali kod zahteva političara. Strategija sadrži stav da država ne treba da bude vlasnik medija i da će se povući iz vlasništva. Ali uz to opredeljenje stoji i najava da će država, osim republičkog i pokrajinskog javnog servisa, biti osnivač: regionalnih javnih servisa; medija na srp- skom jeziku za područje Kosova i Meto- hije; glasila kojima se obezbeđuje infor- misanje građana o radu državnih organa, a uz to će nacionalni saveti, koji su para- državni oblici organizovanja, osnivati me- dije na jezicima manjinskih naroda. To znači da će ubuduće biti više medija čiji je osnivač i vlasnik država nego što ih je, po važećim zakonima, do sada moglo da bu- de. Drugo je pitanje što ti zakoni ni do sada nisu poštovani, opet od same države. Regionalni javni servisi su očigledan dokaz demonstracije moći političkih čini- laca koji ne mogu da se odviknu od direk- tnih uticaja na medije. Legitimna potreba građana na lokalnom i regionalnom nivou za informacijama koje govore o onome što je ljudima najbliže, ispolitizirana je do maksimuma, a inicijativa lokalnih samo- uprava predstavljena kao spasonosna. Pri- medbe, da se tako može da zadrži uticaj nosilaca lokalne vlasti na medije, dobile su odgovor da će regionalni servisi raditi ne- zavisno i da se političari neće mešati u iz- bor kadrova i uređivačku koncepciju.Ali ti odgovori pali su u vodu još pre usvajanja strategije kada su političke stranke počele da zahtevaju još regionalnih javnih ser- visa: neke u Vranju i drugim mestima juž- ne Srbije, a neke u Subotici i Zrenjaninu. Zato su izbrisana imena šest gradova na koje se prvobitno mislilo kao o centrima regionalnih javnih servisa. Niko ni tada nije argumentovao zašto šest gradova i zašto baš ti gradovi? Sada je ovo pitanje ostalo otvoreno za predizborne i postiz- borne nagodbe, a koliko će ovih servisa na kraju biti, potpuno je neizvesno. Jedno je sigurno: osnivanje regionalnih javnih ser- visa javnim konkursom, kako piše u Stra- tegiji, biće nešto do sada neviđeno u svet- skim razmerama. Jedna od ključnih protivrečnosti posto- jeće regulative: tri zakona predviđaju pri- vatizaciju medija, a tri je zaustavljaju, pro- dužava se, pored regionalnih javnih ser- visa i mogućnošću da nacionalni saveti os- nivaju manjinske medije. Osnovana pri- medba da će ti mediji biti, ne u rukama nacionalnih manjina, već političkih oli- garhija manjinskih naroda, nije prihvaće- na. Zahtevi, međutim, da se čak i na javni servis Vojvodine obezbedi institucionalni uticaj pojedinih nacionalnih saveta, što je protivzakonito i protiv principa javnog ser- visa, dokazuju prave namere zagovornika pomenutog strateškog rešenja. Strategiju sada imamo. Ima u njoj i dobrih stvari: država će pomoći medijima, učiniće šta treba da se digitalizujemo, pri- vatizovaće Tanjug. Nemoguće je, među- tim, oteti se utisku da će Strategija, u velikoj meri, poslužiti da se legitimišu pro- tivrečnosti i neprincipijelnosti koje traju, što nas udaljava od evropske medijske politike. www.mediart.orglink12 oktobar 2011 broj 96 Medijska strategija ili legitimizacija konfuzije prof. dr Rade Veljanovski

JJ oš uvek ne prestaje da mi bruji ta vest u glavi. Zašto? Zašto nije mogla da bude usvojena na redovnoj sedni- ci Vlade u četvrtak? Nego je moralo da se glasa dan ranije, telefonom, gde su pojedi- ni ministri mogli da budu i u kolima i u inostranstvu, kao i da kažu „da“ ne znajući za koji dokument tačno glasaju. Čega su se uplašili oni koji su tu odluku doneli? Da li da će neko na samoj sednici da traži da se dokument povuče i doradi ili da će mož- da pre usvajanja tekst procureti u javnost pa da će to izazvati neke neželjene ko- mentare koji mogu da utiču na usvajanje? Ne znam. A volela bih da znam. Iako se medijska strategija pisala goto- vo dve godine, što od strane basnoslovno plaćenih konsultanata Evropske unije čiji rezultat je na kraju bila „Medijska studi- ja“, preko angažovanja Price Waterhouse Coopersa do Protokola o saradnji između Ministarstva kulture i medijskih udruže- nja. Prvi korak ka izradi strategije bio je da se uspostavi sloga između medijskih udru- ženja, sa jedne strane, kao i da se obezbe- di politička volja unutar vladajuće koalici- je da se ovaj izuzetno strateški važan do- kument konačno i napiše i usvoji, sa druge. Na to se čekalo mesecima. Konačno je u februaru postignuta načelna saglasnost, ali je tada došlo i do rekonstrukcije Vlade, što je rad odložilo na skoro dva meseca – do sredine aprila. Kao članica radne grupe, znam koliko je bilo teško izboriti se za svaki korak ka transparentnosti rada, kao i za to da nam se omoguće adekvatni uslovi za rad. I to smo sve dobili. Izborili smo se za malo duži rok. Za stručnu i tehničku podršku Ministarstva. Za to da snimci svih javnih rasprava budu dostupni na internetu. Za to da dokumenta koja su pristigla u javnoj raspravi budu dostupna na internetu. Par- don - da SVA dokumenta koja su pristigla u javnoj raspravi budu dostupna na inter- netu. I onda se otprilike tu proces trans- parentnosti rada zaustavio. Čini se da je tek tada nastalo razumevanje u vrhu dr- žave da je usvajanje Medijske strategije jedan od pet, javno izrečenih, uslova za sti- canje kandidature za EU. Tada se uključu- je premijer, preuzima nadležnost od Mini- starstva kulture, osniva novu radnu grupu i priprema novi dokument koji se sprema za usvajanje na (nažalost telefonskoj) sed- nici Vlade Republike Srbije. Ovaj proces već nije bio otvoren prema javnosti, osim putem saopštenja, tako da je konačna verzija dokumenta bila dostup- na tek po usvajanju, kao zvaničan doku- ment na sajtu Vlade. Lično sam zadovoljna što je makar deo puta izrade ovog, za medije možda i naj- važnijeg, strateškog dokumenta barem u jednom delu bilo transparentno. Drago mi je što je to bilo u delu u kome sam i sama učestvovala. Da ne budem pogrešno shvaćena, drago mi je i što je Medijska strategija usvojena. Što je rezultat kompromisa države, struke i Evropske Unije. Što je vođeno računa i o interesu javnosti. A najviše mi je drago što će PRIMENAmedijske strategije, uključu- jući rokove iz Akcionog plana, biti pred- met praćenja i analize Evropske komisije za svaki naredni korak približavanja Re- publike Srbije Evropskoj uniji, te će bu- duća Vlada prosto morati da se potrudi da sve ono što ovaj strateški dokument pred- viđa, bude i primenjeno u praksi. A onda nam svima ostaje da se izbori- mo da nivo transparentnosti postignut pri- likom izrade Strategije bude podignut na viši nivo prilikom izrade novih ili izmene postojećih zakona. Kao i da predlozi istih budu javno dostupni pre nego što se nađu na sednici Vlade (bilo bi lepo – redovnoj), kao i još jednom pre usvajanja od strane Skupštine Republike Srbije. Srećno! strategija linkwww.mediart.org 13oktobar 2011 broj 96 Ne propustite! Izašla je knjiga „Vimbldonski dnevnik“ sa tekstovima velikana srpskog novinarstva Mira Radojčića. Cena 700 dinara. Možete je nabaviti u Udruženju novinara Srbije u Beogradu i No- vom Sadu. Informacije na telefon broj 011 32 36 337, 021 520 448. O Miru Radojčiću: „Gajio je redak, njemu svojstven barokni način pisanja, sa produženim rečenicama, koje su ukrašene neočekivanim asocijacijama i poen- tama i iskazane bogatim rečnikom. Praktično je zabranio da se čitaoci dosađuju kada otvore novine“. Svetozar Gligorić Medijska strategija usvojena na telefonskoj sednici Vlade mr Jelena Sur~ulija

UU svojena je 29.9.2011. na telefonskoj sednici Vlade Srbi- je. U svim vestima o događaju iščekivanom više od go- dinu dana kao važna informacija plasirana u lidu vesti je odgovor na pitanje „kako“ – na telefonskoj sednici – ili je to možda odgovor na pitanje „gde“ u ponudi pravila 5 pitanja za pisanje vesti poznatijem kao 5 Wh? Ima puno simbolike u načinu na koji je tekst Strategija razvo- ja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji do 2016. godine postao osnovni dokument koji će poslužiti kao smernica za uređenje i razvoj medijskog sektora posrnulog pod bremenom „objektivnih i subjektivnih teškoća”. Nabrajanje i jednih i drugih ispunilo bi ceo ovaj uvodnik, a pri tom ne bi donelo nikakav novi kvalitet u raspravi o situaciji u kojoj se mediji u Srbiji nalaze. Vratimo se stoga bolje „telefonskoj sednici”. Dakle, ako su se svi akteri dogovorili telefonom da je verzija pred njima ona koja zadovoljava sve, a dalja rasprava i usaglašavanje stavova nije potrebna, jer podsetimo, telefonom se informiše, a retko kad raspravlja o bilo čemu i to, pre svega, zbog ograničenih komu- nikativnih mogućnosti ovog sredstva interpersonalne komu- nikacije, da li to onda znači da je tekst zaista toliko dobro pripremljen da je bilo lako doneti brzu odluku. Ili? Spekulisalo se u javnosti da je 12. oktobar 2011. toliko blizu, a jedan od uslo- va za dobijanje statusa kandidata je i usvojena Medijska strategi- ja, da je bilo neophodno staviti tačku na posao koji je izazvao mnogo kontroverznih rasprava od prve polovine prošle godine do danas. Najpre je još početkom 2010. OSCE angažovao tri međunarodna eksperta da sagledaju stanje u medijskom sektoru Srbije i o tome sa predlogom poboljšanja stanja obaveste u svom izveštaju javnost do juna 2010. Tekst izveštaja je bio dos- tupan na uvid do septembra kada su održana četiri zatvorena okrugla stola na kojima su o tom tekstu raspravljali sa autorima i pred- stavnicima medijskog sektora iz zemalja okruženja domaći medijski stručnjaci i predstavnici medijske industrije Srbije, kao i novinarskih udruženja, medijskih asocijacija i međunarodnih organizacija. Izveštaj je ocenjen kao kontroverzan i nije uspostavljen konsenzus da je on dobra osnova za brzu izradu strategije. Po nekim prelimi- narnim idejama, preporuke ovog izveštaja da su konsenzusno usvojene na navedenim okruglim stolovima je trebalo samo pre- vesti u modlu strategije i već početkom oktobra 2010. usvojiti kao Medijsku strategiju Srbije. No nije sve baš bilo tako jednos- tavno, mnoga rešenja su stavljena pod znak pitanja, mnogi „uvidi u situaciju“ su osporeni. Stoga je tadašnje Ministarstvo za kulturu posao na izradi novog teksta strategije poverilo među- narodnoj konsultantskoj kući PricewaterhousCoopers-PwC. Tekst koji su sačinili nije ni izašao iz ministarstva na javnu raspravu, već je sredinom 2011. ministarstvo oformilo novu radnu grupu u kojoj su bili kako predstavnici koje je delegiralo samo ministarstvo, tako i oni koje su konsenzusom predložila medijska udruženja. Ova radna grupa je svoj tekst strategije ponudila na uvid javnosti, nakon veoma kratkog roka za sačinja- vanje osnovnog teksta, već u junu 2011. kako je i bilo dogovo- reno sa Ministarstvom kulture, informisanja i informacionog društva Republike Srbije. Sedam članova radne grupe konsen- www.mediart.orglink14 oktobar 2011 broj 96 Muke po Medijskoj dr Dubravka Vali} Nedeljkovi}

zusno je stavilo lične potpise pod sačinjeni tekst. Sledila je „vođena“ javna rasprava o ovom predlogu teksta Strategije. Kada se kaže „vođena“ to znači da je ministarstvo organizovalo okrugle stolove u određenim gradovima na kojima su učestvo- vali članovi radne grupe i u uglavnom dvočasovnom jednosmer- nom komuniciranju sa javnostima objašnjavalo zašto su ponuđe- na rešenja dobra za razvoj medijskog sektora Srbije. Na osnovu ponuđenog teksta i primedaba iz javne rasprave nova radna grupa, osnovana rešenjem premijera Mirka Cvet- kovića, sačinila je novi i 8. septembra ponudila ga u formi pred- loga Strategije razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji do 2016. godine. Na sajtu Vlade je navedeno da se ovim dokumentom „utvrđuju smernice razvoja tog sistema u narednih pet godina u cilju daljeg jačanja uspostavljenih demokratskih odnosa u ovoj oblasti“ (www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?id- =160165). Novinarske organizacije NUNS, UNS i NDNV i medijska udruženja ANEM, Lokal pres i Asocijacija medija saopštili su još pre usvajanja Strategije na pomenutoj telefonskoj sednici da su nekim od rešenja zadovoljni, da na neka gledaju sa oprezom ili rezervom, dok deo o regionalnim javnim servisima smatraju potpuno neprihvatljivim i praktično neodrživim. Istovremeno, upravo sa tim „neprihvatljivim i neodrživim“ su bili jako zado- voljni članovi „Kragujevačke inicijative“, u čijem su sastavu javno preduzeće Niška televizija, RTV Kragujevac, RTV Panče- vo i javno preduzeće RTV Novi Pazar, koji su se iako članice ANEM mreže, u ovom slučaju jednoglasno ogradili od mišljenja ANEMA. U javnosti se uglavnom komentariše upravo ova odredba, a mnogo važnija „(ne)ponuđena rešenja“ ostaju na marginama interesa. Na primer, zašto Strategija ne navodi kao jedan od osnovnih ciljeva depolitizaciju medija, što se može smatrati najznačajnijim pitanjem, mnogo bitnijim čak i od vlasničke transformacije. Već vidljivi problemi sa prelaskom sa analognog na digitalno zemaljsko televizijsko emitovanje predviđeno za 4. april 2012. ostali su nedovoljno prepoznati u Strategiji, a to je zadatak koji Srbija mora da reši najkasnije do 2015. jer će do tada cela Evropa uveliko biti „TV-digitalna“. O pilot projektu digitalnog zemaljskog emitovanja TV programa, dužini tra- janja očito simulkasta za koji se tvrdilo da u Srbiji neće biti primenjen kao model, digitalnoj dividendi, uvođenju no- vih servisa za građane, ili ne uvođenju, sve su to pitanja na koja medijski sektor i javnost Srbije očekuju odgo- vore i dalje. Sledi sada usvajanje Strategije za poboljšanje položaja medija u AP Vojvodini s obzirom da su „Statutom AP Vojvodine i Zakonom o nadležnosti- ma AP Vojvodine, uvaženi principi decentralizacije i u domenu javnog informisanja. Jedna od najz- načajnijih nadležnosti je da AP Vojvodina utvrđuje javni interes građana Vojvodine u oblasti javnog informisanja u skladu sa Ustavom Republike Srbije, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i iskustvima savremenog sveta i Ev- ropske unije“, navodi se u Uvodu predloga ovog dokumenta koji je sačinila široko postavljena radna grupa (oko 30 članova: predstavnici medij- ske industrije, novinarskih udruženja, medijski eksperti) još početkom novembra 2010. Od tada se čeka donošenje Strategije razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji do 2016. da bi se tek- stovi usaglasili i konačni predlog bio stavljen na razma- tranje vojvođanskoj javnosti, a potom i njenim pred- stavnicima u Vladi i Skupštini na usvajanje. Da zaključimo Muke po Medijskoj strategiji još nisu okončane, sledi drugi, ne baš tako nekontroverzan deo. Ako ovu prognozu stavimo u kontekst nedavno ponuđene medijske strategije Nacionalnog saveta Vojvođanskih Mađara, tada će biti mnogo jasnije šta se sve može pod „kontro- verznim” podrazumevati. strategija linkwww.mediart.org 15oktobar 2011 broj 96 strategiji

DD ok je čekala kandidaturu za član- stvo u Evropskoj uniji, Srbija se cele protekle godine silno trudila da Briselu pošalje sliku uređene demo- kratske države. Svaka dobra vlada unapred se dogovara o rešavanju gorućih proble- ma, a demokratska vlada za svoja rešenja nastoji da pridobije najveći mogući broj zainteresovanih građana. Petogodišnjom strategijom razvoja medija, država je htela da pokaže Briselu kako srpska vlast sluša svoje građane, konsultuje novinare, drži do mišljenja javnosti. U stvarnosti je potpuno obrnuto. Predstavnici vlasti cenjkali su se sa no- vinarima oko svake rečenice, razvodnja- vali su svaki red koji bi im oduzeo makar i deo moći da pritišću, disciplinuju i kon- trolišu medije, pogotovo državne. Da rade ono što je Verica Barać dokumentovala da rade u poslednjem izveštaju Saveta za bor- bu protiv korupcije o medijima: da u vlas- ničkim knjigama kriju otiske svojih, i prs- tiju svojih finansijera, da zameću trag nov- cu pomoću kog kupuju blagonaklon tret- man u medijima (i, posredno, izborne gla- sove). Na kraju smo ipak dobili dokument sa kojim se nešto možda može početi, pod uslovom da budućoj vladi Srbije uopšte bude važno šta Brisel misli, i pod uslovom da Brisel ozbiljno ostane pri nameri da sa Srbijom u dogledno vreme započne pre- govore o pridruživanju. U suprotnom, taj dokument, u koji su skrhane stotine hiljada eura briselskih para (ili naših, jer da euri nisu otišli u strategi- ju, bili bi utrošeni na druge ovdašnje pro- jekte), kao i hiljade radnih sati novinara i medijskih aktivista koji su ukrštali koplja sa vladinim činovnicima i ekspertima, ne- će vredeti ni papira na kom je štampan. Ako budućoj vladi bude svejedno šta Bri- sel misli, ili ako Brisel posle Hrvatske dig- ne ruke od proširenja Evropske unije, no- vinarima neće ništa vredeti što su izvoje- vali ovu ili onu kompromisnu formulaciju oko povlačenja države iz medija. Takvoj vladi neće biti važno kakvu je strategiju, pod pritiskom Brisela, donela koalicija ko- ja se urušila na izborima. Je li onda bilo bolje učestvovati? Unu- tar medijske koalicije (Udruženje novinara Srbije, Nezavisno udruženje novinara Sr- bije, Asocijacija nezavisnih elektronskih medija, Nezavisno društvo novinara Voj- vodine, Lokal Pres, a zatim i Asocijacija medija) to se pitanje u dramatičnoj meri nije postavilo do same završnice, kada su predstavnici različitih grana vlasti, odnos- no stranaka koje drmaju Vladom Srbije, konačno otkrili karte. Bilo je to krajem septembra, u onoj fazi kada je premijer Mirko Cvetković, mesece nakon završet- ka javne rasprave, formirao još jednu radnu grupu. U toj se konačno pojavila i predstavnica prave vlasti u Srbiji, potpred- sednica Demokratske stranke Jelena Tri- van, od koje smo konačno saznali šta vlast smera: da zabašuri pitanje vlasništva nad medijima i da ozakoni svoj uticaj na medi- je koji su nezakonito ostali u državnom vlasništvu, pogotovo na lokalu. Tako su iz nacrta strategije o kom je vođena javna rasprava izbrisane garancije povlačenja države iz medija, a upisani gradovi u ko- jim će se praviti šest malih kopija Javnog servisa Srbije. Medijska koalicija uzvrati- la je „crvenim linijama“ zbog kojih je zapretila istupanjem iz procesa donošenja strategije, posle čega je državna sila ipak pristala na promene koje bi jednog dana, možda, mogle dovesti do razvlašćivanja države u oblasti medija. Po svoj prilici ne bismo uspeli da se izborimo za te promene u formulacijama da Evropska unija nije imala status pos- matrača u dogovaranju države i medijske industrije. Predstavnici Evropske komisi- je igrali su ulogu poštenog brokera iz- među zavađenih strana. Brisel je, uslovno rečeno, bio na našoj strani, ali smo iz te posredničke misije naučili nešto važno. EU mora da drži stranu evropskim prin- cipima, a ne srpskim novinarima: sa njom važe isti principi kao u dogovaranju sa našim vlastima. To znači da i pred Bri- selom morate da nastupite kao tvrd pre- govarač: u vazduhu mora stalno da visi mogućnost razlaza ako ne dođe do dogo- vora o ključnim zahtevima. Brisel je bio saveznik novinara u meri u kojoj je oba- vezan da se pridržava evropskih standar- da, ali stvarni partner evropskih ustanova ovde je sadašnji režim, a ne demokratska javnost. Drugim rečima, ne možemo očekivati da Evropskoj uniji bude više stalo do naših sloboda nego nama. Strane zemlje imaju svoje spoljnopolitičke prioritete i više rade na ostvarivanju tih prioriteta nego na una- pređenju demokratije u Srbiji. (Svež pri- mer naći ćete ovih dana na severu Koso- va: ni Euleks, ni KFOR nam neće otkriti šta se zapravo desilo na prelazu Jarinje, već će pre biti saveznik naše vlasti u skri- vanju poverljivih saznanja od građana Sr- bije.) Zašto je srpska vlada morala da se reha- bilituje u očima Brisela kad su mediji u pitanju? Medijska strategija obećana je Evropskoj uniji kao iskupljenje za „prvo- bitni greh“, skandalozne izmene Zakona o javnom informisanju u leto 2009. godine. Vlada Srbije se tada oglušila o proteste srpskih novinara i nezavisne javnosti i po hitnom je postupku kroz Skupštinu progu- rala antievropski zakon o medijima, za koji je znala da ne može proći test srpskog Ustava, a kamoli Evropske konvencije o ljudskim pravima (na kraju nije imala hra- brosti ni da ga primeni). Bila je to „funta mesa“ koju je od koalicionih partnera iznudio Mlađan Dinkić kako bi se osvetio „Kuriru“ koji ga je progonio. „Kurir“ je na kraju disciplinovan hapšenjem vlasnika, Ustavni sud Srbije prošlog je leta srušio Dinkićev zakon, ali je ostalo belodano da su i najprozapadnijim i „proevropskijim“ strankama u Srbiji evropske vrednosti i principi samo sitan kusur u političkoj trgo- vini i da u očima „proevropljana“ nikakvi principi ne vrede gubitka vlasti (ili prita- jenog savezništva sa vlašću, u slučaju Li- beralno demokratske partije Čedomira Jo- vanovića, koja je pomogla da se zakon izglasa kada ni socijalisti Ivice Dačića nisu hteli da ga podrže). Medijska strategija je dakle prilika koju je Brisel pružio srpskoj vladi da se iskupi i dokaže demokratska opredeljenja u ob- lasti slobode izražavanja, tik pre nego Ev- ropska komisija Beogradu ukaže povere- nje predlaganjem Srbije za kandidata za EU. Bio je to jedan od kvadratića u upit- niku evropskih birokrata koji je trebalo štrihirati kako bi se opravdala pozitivna preporuka. Važniji od toga su bili prego- vori sa Kosovom i izručenje ratnih zloči- www.mediart.orglink16 oktobar 2011 broj 96 [tajedobramedijskastrategija Ljilja Smajlovi}

naca, ali je sloboda medija ipak ušla u uži krug oblasti u kojim je valjalo ostvariti neki napredak kako bi Brisel mogao reći da je Srbija lane napredovala u oblasti ljudskih prava. Ostalo je neizgovoreno ono glavno, što samo Rade Veljanovski u Srbiji neumorno uvek ističe: osnovni generator lošeg stanja u oblasti javnog informisanja je država. Vlast je ta koja je, i posle petog oktobra, izazivala konfuziju i protivrečnost u za- konskoj regulativi, sve demokratske vlade posle petog oktobra davale su svoj obol haosu, svesno su predlagani i izglasavani zakoni koji su jedni sa drugim bili u di- rektnoj koliziji (nezakonito vlasništvo dr- žave nad medijima, konflikt između od- redbi o privatizaciji u zakonima o radiodi- fuziji i javnom informisanju, sa jedne stra- ne, i zakonima o lokalnoj samoupravi, glavnom gradu i savetima nacionalnih ma- njina, na drugoj). Za medijski haos u Srbi- ji odgovorna je država; za pritiske na me- dije odgovoran je sam politički vrh države. Politički motivisane smene urednika koje vlast opravdava lažnim izgovorima, taj- kunsko i političko vlasništvo nad mediji- ma koje se krije na ofšor adresama, pritis- ci advertajzera bliskih najmoćnijim poli- tičarima u zemlji: to je prava medijska strategija vlasti u Srbiji. I to je pozadina svih problema koje Srbija ima sa slobo- dom izražavanja. Srpskoj štampi danas nedostaju razno- vrsnost i kritičko mišljenje, a vodeća no- vinarska udruženja i nezavisna javnost sla- žu se da medijska situacija nije bila mnogo gora ni pod Miloševićem. Samo jedna rečenica političara iz vlada- juće koalicije dovoljna je da se sa radio talasa Medijskog javnog servisa Srbije skine emisija koja se ne uklapa u vladajući pogled na svet. Čak 68 odsto građana Srbi- je žali se kako u medijima ne može da pročita mišljenja sa kojim se slaže, poka- zalo je Galupovo istraživanje rađeno po narudžbi Evropske komisije. Bi-bi-sijevi istraživači su utvrdili da je gotovo polovi- na svih tekstova o Evropskoj uniji izrazito pozitivna, a druga polovina neutralna. Je- dino čega skoro da i nema su kritički nas- trojeni članci, što ne čudi ako se zna da vlast neprekidno ponavlja mantru kako „Evropa nema alternative“. Ali je ipak ne- shvatljivo ako se uzme u obzir da je visok procenat naših građana, čak i onih koji su čvrsto opredeljeni za ulazak Srbije u EU, veoma kritičan prema briselskoj politici uslovljavanja. Postoji naziv za zemlje u kojima medi- ji ne pišu o onome što građani misle, veru- ju i osećaju, već samo o onome što bi vlast želela da njeni podanici misle, veruju i osećaju. To nisu zemlje sa slobodnim me- dijima. Kao i u drugim zemljama u tranzi- ciji, u Srbiji je glavni problem oslobađa- nje medija od uticaja vlasti i političara. Da je vlast u Srbiji zaista htela da sredi haos u medijima, kako bi njena medijska strategija izgledala, i kako bi se pisala? Pre svega, država ne bi izigravala pro- ceduru i fingirala javnu raspravu. Minis- tarstvo kulture bi nam u startu reklo ono što smo iz političkih kuloara ionako znali: da je vlast odlučila da za sebe sačuva najveće lokalne elektronske medije tako što ih neće privatizovati već pretvoriti u regionalne javne servise, kao i da još traga za načinom na koji će da zadrži kontrolu nad Tanjugom (pretvarajući se da sprema „dokapitalizaciju“ novinske agencije koju su, posle Miloševića, i sve postpetookto- barske vlade koristile kao medijsku pot- poru vlasti). Medijska koalicija je bila otvorena za razgovor o ovim rešenjima, ali vlast nije. Zato je strpljivo čekala da prva radna gru- pa obavi posao, pa da se obavi višeme- sečna javna rasprava, pa da tek u Cvetko- vićevoj radnoj grupi izađe sa svojim pra- vim namerama. A prava namera je bila da se regionalni javni servisi upišu u strate- giju u cajtnotu, bez ikakve javne rasprave o tome kako i gde ih osnovati, kako ih i iz kojih sredstava finansirati. A pogotovo bez javne rasprave o tome kako sprečiti da ih lokalne vlasti ne pretvore u svoja mala medijska gazdinstva, da ne popune nji- hove upravne odbore i programske savete „svojim“ ljudima, kumovima i „nezavis- nim intelektualcima“ bliskim najjačoj političkoj stranci u lokalnoj upravi. A to je jedini pravi put. Lako je reći da smo u unutrašnjosti Srbije stvorili medijsku pus- toš i nazvali je „privatizacijom“ lokalnih medija (što je istina), lako je odlučiti da su nam umesto siromašnih medija potreb- ni jaki javni servisi. Zajedno moramo tražiti rešenja da javni servisi postanu najbolje radio i TV stanice u Srbiji, da imaju najbolje kadrove, da vode nezavis- nu uređivačku politiku i da se političkim strukturama oduzme svaki instrument pri- tiska na njih. O tim rešenjima je država mogla, da je htela, da razgovara sa novi- narima. Ali to nije bilo ono što je država htela. Ona je htela razgovor iza zatvorenih vrata, u cajtnotu, kratke rokove i brze po- litičke dilove. Da je vlast htela da usvoji medijsku strategiju koja bi bila od koristi slobodi izražavanja i opstanku medija, morala bi prvo samu sebe da razvlasti u medijima. Temeljni evropski princip da država ne sme da upravlja medijima, niti da utiče na uređivačku politiku, bio bi polazna osnova svake valjane strategije. Tim pre što kod nas idu izbori, a opozicionim strankama i njihovim pristalicama se takođe čini da mediji ne valjaju. Jedino što njima ne va- ljaju jer su suviše „anacionalni“, što nisu dovoljno srpski i što nisu dovoljno otvo- reni za njihove birače i njihove ideje. Oni već sada osećaju da će biti buduća većina, i u ime te većine već najavljuju smenu generalnog direktora RTS-a i planiraju bu- duću medijsku dominaciju. Misle da će uskoro oni biti država, i ne vide razloga da, parafraziraćemo Lenjina, tuđe države jača- ju a da se njihova sprema za muzej. To je logika po kojoj je Tadić vešto iskoristio medije da konsoliduje svoju vlast, a Ev- ropa se nije bunila: opozicija računa da je sada na nju došao red. No problem je sa slobodom u tome što ne sme da postoji samo za većinu. Prob- lem slobode se zapravo i postavlja jedino za one koji u datom trenutku ne pripadaju većini. Zaštita slobode izražavanja mora da postoji upravo da bi garantovala da se glasno mogu čuti i ideje koje „ne valjaju“, odnosno sa kojim se vladajuća, ili bilo koja druga većina, ne slaže. U našem slu- čaju bi to značilo da moraju da postoje mediji koji se neće dopadati ni Borisu Tadiću, ni Tomislavu Nikoliću, ali koji će izražavati svu raznovrsnost političkih ideja i inicijativa, interesa i briga građana Srbije. strategija linkwww.mediart.org 17oktobar 2011 broj 96 mogladadonesemedijima

UU Strategiji razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji do 2016. godine, koju je Vlada Repu- blike Srbije usvojila 28. septembra 2011. godine, i koja je u međuvremenu objavlje- na u Službenom glasniku br. 75/2011, dve konstatacije privlače posebnu pažnju. Jed- na, kojom se ukazuje na koliziju propisa, i druga, shodno kojoj je uzrok neefikasnos- ti kontrole implementacije važećih propisa i pravne nesigurnosti u medijskom sek- toru, između ostalog i u ukrštanju ili pre- klapanju nadležnosti različitih organa za postupanje po istim stvarima. No, da li je to zaista tako, i ako jeste, nudi li Strategi- ja rešenja koja bi pomogla da se ovi ne- dostaci prevaziđu. U vezi sa sukobom zakona, Strategija konstatuje sledeće: „Iako se Ustavom Re- publike Srbije garantuje jedinstvenost pravnog poretka, praksa pokazuje da pos- toje situacije u kojima su zakonska rešenja koja uređuju oblast javnog informisanja u pravnoj koliziji, kao što su, primera radi, Zakon o javnom informisanju i Zakon o radiodifuziji, s jedne strane, i Zakon o lo- kalnoj samoupravi i Zakon o glavnom gra- du, s druge strane. Usled takve neusagla- šenosti zakona nastaju ozbiljni poremeća- ji u funkcionisanju sistema javnog infor- misanja.“ Kolizija navedenih propisa zaista pos- toji i ogleda se u različitom tretmanu prava države da osniva medije i bude njihov vlasnik. Dok je Zakonom o javnom infor- misanju predviđeno da osnivači javnih glasila ne mogu biti, ni posredno ni ne- posredno, država i teritorijalna autonomi- ja, kao ni ustanova, preduzeće i drugo pravno lice koje je u pretežnom delu u državnoj svojini ili koje se u celini ili pre- težnim delom finansira iz javnih prihoda, Zakonom o lokalnoj samoupravi i Zako- nom o glavnom gradu dato je ovlašćenje opštinama da osnivaju televizijske i radio- stanice, a gradu Beogradu, pored televi- zijskih i radio-stanica, još i novine i druga sredstva javnog obaveštavanja. Pri tome, usvajajući zakone o lokalnoj samoupravi i glavnom gradu, Narodna skupština Repu- blike Srbije, zanemarila je odredbe Zako- na o javnom informisanju kojima je pred- viđeno da izuzeci od zabrane osnivanja državnih medija mogu biti predviđeni ili samim tim zakonom (što je i učinjeno u odnosu na Tanjug), ili samo još Zakonom o radiodifuziji (što je opet urađeno osni- vanjem javnih radiodifuznih ustanova Srbije i Vojvodine). Strategija ispravno zaključuje da je ovo ozbiljno poremetilo funkcionisanje siste- ma javnog informisanja. Prvo, umesto pri- vatizacije koja je trebalo da okonča jednu neodrživu situaciju u kojoj lokalne vlasti neposredno kontrolišu medije koji se fi- nansiraju iz javnih prihoda, do mere da neposredno imenuju i razrešavaju njihove upravljačke i uređivačke strukture, javni lokalni mediji ostali su u državnoj svojini i finansirani iz javnih prihoda bez ikakvih sistemskih mehanizama zaštite svojih re- dakcija i novinara od uticaja lokalnih vlasti. Drugo, komercijalni mediji ostaju izloženi nelojalnoj tržišnoj utakmici sa državnim, koji se krajnje netransparentno finansiraju na način koji narušava kon- www.mediart.orglink18 oktobar 2011 broj 96 Kolizija propisa i preklapanje nadle`nosti organa kao uzroci problema u medijskom sektoru Slobodan Kremenjak

kurenciju i koji predstavlja važećim pro- pisima u Srbiji zabranjenu državnu pomoć. Ovo logično dovodi do gašenja brojnih komercijalnih medija u Srbiji, otpuštanja velikog broja zaposlenih i opšteg pada kvaliteta medijskih sadržaja, čega smo svi svedoci. Da li je išta po ovom pitanju moglo da se uradi i pre donošenja Strategije? Po na- šem mišljenju jeste. Pred Ustavnim sudom Republike Srbije od januara ove godine stoji inicijativa koju je podnela Asocijaci- ja nezavisnih elektronskih medija (ANEM), kojom je od tog tela traženo da pokrene postupak u kome će utvrditi nesa- glasnost s Ustavom spornih odredbi Zako- na o lokalnoj samoupravi i Zakona o glav- nom gradu. U ovoj inicijativi navodi se da su sporne odredbe nesaglasne članu 4. stav 1. Ustava Republike Srbije, shodno kome je pravni poredak u Republici Srbiji jedin- stven. Ustavni sud je, naime, u svojim ra- nijim odlukama, pa tako npr. i u odluci ko- ja se ticala Zakona o izmenama i dopuna- ma Zakona o javnom informisanju, upravo našao da načelo jedinstva pravnog poret- ka nalaže da osnovni principi i pravni in- stituti predviđeni zakonima kojima se na sistemski način uređuje jedna oblast društvenih odnosa budu ispoštovani i u posebnim zakonima, osim ako je tim sis- temskim zakonom izričito propisana mo- gućnost drugačijeg uređivanja istih pita- nja. Primenjeno na konkretan slučaj, ovo bi praktično moglo da znači da su sporne odredbe Zakona o lokalnoj samoupravi i Zakona o glavnom gradu neustavne, bu- dući da shodno praksi Ustavnog suda prin- cipi utvrđeni Zakonom o javnom infor- misanju, kao sistemskim zakonom za me- dijski sektor, moraju da budu ispoštovani i u drugim zakonima koji u odnosu na me- dijski sektor, nemaju taj karakter sistem- skih. Strategija, međutim, ne čeka Ustavni sud i opredeljuje se za drugačije rešenje, te predviđa svojevrstan kompromis kojim bi se jedinstvo pravnog poretka uspostavi- lo ne više usklađivanjem posebnih zakona sa osnovnim, već širenjem kruga izuzeta- ka od pravila da država ne može da bude osnivač i vlasnik medija u samom osnov- nom medijskom zakonu, odnosno izričitim propisivanjem u njemu mogućnosti da ista stvar bude drugačije uređena posebnim propisima. Shodno tome, u Akcionom pla- nu za sprovođenje Medijske strategije, uopšte ne piše da će se menjati Zakon o lokalnoj samoupravi i Zakon o glavnom gradu, već naprotiv samo da će se, u roku od 18 meseci utvrditi predlozi zakona ko- jim se reguliše oblast javnog informisanja (što bi trebalo da bude novi Zakon o javnom informisanju) i Zakona o javnim RTV servisima. Ovim izmenama otvoriće se prostor da i do sada postojećim izuze- cima od zabrane državi da osniva medije (RTS, RTV), budu pridodati još najmanje šest regionalnih javnih radio televizijskih servisa, medij na srpskom jeziku za pot- rebe stanovništva Kosova i Metohije, skupštinski televizijski kanal, državni in- ternet portali i različiti manjinski mediji čiji će osnivači biti nacionalni saveti na- cionalnih manjina. Na ovaj način rešiće se, formalno prav- no, problem jedinstva pravnog poretka. Strategija, međutim, ne nudi rešenje prob- lema potpunog odsustva bilo kakvih sis- temskih mehanizama zaštite uređivačke politike, redakcija i novinara javnih medi- ja od uticaja koje država kao njihov vlas- nik može da vrši i vrši na njih - problem očigledno ostaje da čeka da se utvrdite predlozi zakona, da se usvoje i na kraju i da se implementiraju, pri čemu rokovi za to, osim onih za utvrđivanje predloga, Ak- cionom planu za sprovođenje Medijske strategije, uopšte nisu određeni. Druga konstatacija iz Strategije, ona o preklapanju nadležnosti različitih organa kao uzroku pravne nesigurnosti i neefikas- nosti države u implementaciji propisa, mnogo je slabije elaborirana. Stiče se uti- sak da Vlada kroz nju, zapravo traži izgo- vor tamo gde ga teško može naći. Problem je, što Strategija takođe konstatuje, pre u tome da organi državne uprave zaduženi, posredno ili neposredno, za sistem javnog informisanja, nemaju odgovarajući kapa- citet da u punoj meri ispunjavaju svoju, zakonom dodeljenu ulogu kontrole spro- vođenja propisa. Nije država neefikasna, na primer, u implementaciji propisa koji zabranjuju piratsko emitovanje radio i TV programa, zbog preklapanja nadležnosti radiodifuzne i agencije za elektronske ko- munikacije, već zbog propusta Ministarst- va kulture, informisanja i informacionog društva da shodno Zakonu o elektronskim komunikacijama omogući i uspostavi de- lotvoran inspekcijski nadzor, preko ins- pektora elektronskih komunikacija. Nije država neefikasna u implementaciji pro- pisa koji se odnose na oglašavanje na radi- ju i televiziji zbog preklapanja nadležnos- ti Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šu- marstva i vodoprivrede, Ministarstva zdravlja i radiodifuzne agencije, već zbog toga što radiodifuzna agencija, više od pet godina nakon usvajanja Zakona o oglaša- vanju, ne donosi bliža pravila o oglaša- vanju i sponzorstvu na televiziji i radiju, što joj je obaveza u skladu sa odredbom člana 103. stav 4. Zakona o oglašavanju. Da je država zaista mislila da je uzrok pravne nesigurnosti i neefikasnosti u implementaciji propisa preklapanje nad- ležnosti različitih organa, ona ne bi iz ko- načnog teksta Medijske strategije brisala deo prethodnog Nacrta koji je pripremila radna grupa ministarstva i koji je bio ob- javljen početkom juna ove godine, kojim je bilo predviđeno da će se raditi na insti- tucionalnom spajanju regulatornih tela iz oblasti radiodifuzije i elektronskih komu- nikacija. Zbog svega toga, ozbiljnost na- mera države u pravcu jačanja pravne si- gurnosti i efikasnosti u implementaciji propisa, pre ćemo moći da cenimo kroz njene aktivnosti usmerene na jačanje kapaciteta i državnih organa i nezavisnih regulatornih tela, nego kroz puko premeš- tanje nadležnost sa jednog na drugi organ, koji te kapacitete nemaju. strategija linkwww.mediart.org 19oktobar 2011 broj 96

PP redlog Strategije, kao i Medijska studija koja je prethodila, čini se, najmanje pažnje, i svakako najma- nje mesta, posvećuju štampi, i to onoj na- cionalnoj. Svakako je nejasno što Strate- gija, koja kao cilj ističe doprinos „daljem jačanju demokratskih odnosa u društvu“, u uvodnom delu govori o „neopravdano velikom broju medija u Srbiji“. Pa, valjda je na tržištu da odluči o broju medija, a ne na državi? Mediji u demokratskom društvu bi tre- balo da imaju ulogu korektiva vlasti. Me- đutim, samo letimičan pogled na medijsku sliku Srbije nikog ne bi trebalo da iznena- di jer većina medija ne služi osnovnoj svrsi – informisanju, već, pre bi se reklo, dezin- formisanju i reketiranju političkih ili pos- lovnih protivnika. Šta je to što su i Studija i Strategija pre- videli, a neophodno je za opstanak i dalju demokratizaciju medija u Srbiji? Počeću upravo od problema o kojem se uopšte ne govori, doduše, možda i s razlo- gom, jer tišti samo one izdavače koji zaista žive od prodatih novina (a kojih je sve ma- nje), a ne od donacija, poklonjenih oglasa i projekata. Reč je o problemu distribucije. U prav- no uređenim državama, distribucije su ser- vis novina. U Srbiji, distribucije su prak- tično vlasnici novina, jer oklevaju sa pla- ćanjem izdavačima. Uz to, potpuno je nejasna vlasnička struktura (čini se, gore nego u novinama) što je u nizu slučajeva dovelo do toga da su mnoge distributivne kuće otišle u stečaj, a pare izdavača isparile. Tako je, recimo, „Futura plus“ uspela da tolike medije za- vije u crno, da u međuvremenu menja vlasnika – od Caneta Subotića do ko zna koga. Ili, beogradska „Štampa“ koja je od redovnog platiše, vremenom promenila više vlasnika („Vac“, Bokan, pa sada valj- da do vlasnika C-marketa) i postala jedan od najvećih dužnika. Iako izdavači imaju ugovore sa distri- bucijama, ni u snu ne mogu da se nadaju da će distributer (uz časni izuzetak Pres in- ternacionala, Beokolpa, Distri presa i Glo- bala) ispoštovati ugovoreni rok za plaća- nje. Dakle, ugovori su, praktično, mrtvo slovo na papiru: novac ostaje distribucija- ma, a izdavači, ako žele da opstanu, mora- ju ili da dižu preskupe kredite, ili da se prodaju i postanu prostitutke političkih, ili tajkunskih struktura. Kada distribucije ne plaćaju, izdavač ima izbor: može da obustavi davanje no- vina, ali onda gubi tržište. Može i da tuži distributera, ali onda biva izbačen iz pro- daje, iako je to protivno Zakonu o javnom informisanju. Samo, koja novina i koji či- talac mogu da čekaju dok naš sud ne pre- sudi? Dodatni problem na relaciji izdavač – distributer je prevoz. Distributeri imaju prevoz koji naplaćuju od 2,5 do 5 odsto po primerku novine. Oni od toga, „debelo za- rađuju“ da ih skoro i nije briga da li na- ručuju objektivan tiraž, da li se on proda ili ne, već je važno da se vozi što veća koli- čina novina. Dešava se čak da novine i ne budu isporučene tržištu, već završe u ma- gacinu i remitendi?! Koje je rešenje? Izdavaštvo, distribuci- ja i prevoz moraju biti odvojeni. Tako dis- tributeri ne bi naručivali više novina nego što im je potrebno i tako „u startu“ zarađi- vali samo od prevoza. Ovo je, smatram, najbolje rešenje, jer po načinu poslovanja danas, distributeri od neplaćanja novina imaju najmanje dvos- truku korist: iz tih prihoda kupuju duvan (koji se plaća unapred!) i neplaćajući na vreme koriste svaki pad dinara da svoj dug prema izdavaču smanje, a svoj konto (po- što se radi o keš prodaji) uvećaju. Posebna priča je Porez na dodatnu vrednost. Izdavač je po zakonu obavezan da na dan isporuke novina „upiše“ za sebe opterećujući, a za distribucije rasteretni PDV. Istina, po obračunu prodatih novina, izdavač umanjuje svoj opterećujući PDV za deo remitende. Ali, nezavisno da li je obračun prodatih novina stigao i da li je ispostavljena konačna faktura, 10 u mese- cu PDV mora da se plati. Međutim, ne- retko je slučaj (bolje reći – praksa) da dis- tributer ne ispostavi u predviđenom roku www.mediart.orglink20 oktobar 2011 broj 96 O konkretnim i mogu}im merama oporavak {tampe, a ne spominju Milan Dini}

obračun (ne)prodatih novina. Onda izda- vač nema rasteretni PDV, i mora ceo PDV da plati. Način da se ovo prevaziđe je: da se PDV naplaćuje kada distributer uplati iz- davaču; da se PDV naplaćuje kada se fak- turiše stvarna prodaja, a ne broj štampanih primeraka. Takođe, trebalo bi PDV preba- citi na teret distributera. Time bi se odmah rešilo mnogo pitanja: prvo bi distributeri brže pravdali prodate novine, jer je u inte- resu da što pre sa sebe skinu deo „opte- rećujućeg“ PDV; drugo, pre bi plaćali fak- ture, zapravo u roku, jer bi ih država ga- njala za neplaćeni PDV! Svemu ovome, treba dodati i problem krađe novina koji niko ne spominje, a ogromnih je razmera. Jedan od problema koji se uopšte ne spominje u Strategiji tiče se deviznih ugo- vora sa štamparijama. U Srbiji je dinar, bar na papiru, zvanično sredstvo plaćanja, ali mnoge štamparije primenjuju zaštitu svo- jih ugovora unoseći deviznu klauzulu (u eurima). I, pošto se novine u Srbiji proda- ju isključivo za dinare i po ceni koja piše da je prodajna, izdavači ne mogu da svoju robu indeksiraju u euro. Tako se izdavači dodatno uništavaju jer gube na kursnim razlikama! Kad distributer ne plati na vre- me, a dug distribucijama je uvek u dinari- ma, bez devizne klauzule, nije teško utvr- diti da izdavači i tu gube. Ugovorima sa deviznom klauzulom jedne firme bivaju zaštićene, a druge ne, čime se ruši osnovni princip slobodnog i demokratskog društva – ravnopravnost u poslovanju. Sledeći problem tiče se vlasništva. Ima- jući u vidu dokle sve ide prikrivanje vlas- ništva u medijima (što je pokazao i naj- noviji, prećutani, Izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije) ova odrednica morala bi da bude preciznija. U impresumu novine mora jasno da stoji ime i prezime krajnjeg vlasnika firme, ili firmi izdavača, ali i da se javno obelodani radna biografija vlas- nika. Vlasnik bi morao na uvid javnosti da stavi i profesionalnu biografiju u kojoj bi jasno bili navedeni precizni podaci o obra- zovanju, zaposlenju, kretanju u radnoj ka- rijeri, vlasništvu u drugim firmama i druge bitne stavke, kako bi čitaoci nedvosmis- leno mogli da vide ko je, imenom, prezi- menom i profesionalnom delatnošću, vlas- nik medija koji čitaju. Tako bismo izbegli da se bilo ko postavi za vlasnika, a pogo- tovo ne babe, roditelji, ili neki strani ad- vokati, kao što je sada slučaj. Ovaj predlog bi se mogao kritikovati iz ugla zaštite privatnosti, ali, ukoliko pođe- mo od toga da u medijima postoji javni interes i da oni predstavljaju instrument zaštite slobode misli i govora, postavljanje ovakvog zahteva je, smatram, ispravno. Bitan problem tiče se dodele oglasa i državne pomoći novinama. I posle Izveš- taja Saveta za borbu protiv korupcije, ali i pre njega, jasno je da su određeni mediji u Srbiji povlašćeni. Rešenje je u tome da se svi oglasi koje daje država stave na tender, pa bi se sami mediji među sobom, u tržiš- noj utakmici, nadmetali, a ne da oglasi, po diskrecionom pravu ministara idu agenci- jama (koje su u vlasništvu predsednikovih savetnika, gradonačelnika i ljudi koji su bliski vlastima). Slično je i sa državnim novcem za po- moć medijima i projekte. Kada je, kao me- ra borbe protiv ekonomske krize, mediji- ma dodeljivana pomoć, novac je dat upra- vo onim medijima za koje se javno sum- nja da su u sprezi sa strankama u vlasti i moćnim agencijama za oglašavanje. Isto je i sa konkursima za projekte. Zato, kao mera zaštite javnog interesa, treba da bude jasno objavljeno ko su članovi komisija u ministarstvima koji donose odluke o do- deli novca za projekte i za pomoć. Ovo su konkretni problemi štampe i njima se ne bavi ni Strategija, ali ni novi- narska udruženja. Nažalost, u zemlji u ko- joj se zvanično ne zna ni ko tačno, imenom i prezimenom, stoji iza antidemokratskih izmena u Zakonu o javnom informisanju, mislim da za ove predloge neće biti sluha jer idu jedino na ruku onim izdavačima koji od novina(rstva) stvarno žive, a izuzev „Svedoka“, teško mi je da nađem još neki list. strategija linkwww.mediart.org 21oktobar 2011 broj 96 za ekonomski se u Strategiji Štampa kao muzika? Još jedan problem štampe, o kojem je moglo biti reči u odeljku o medijskoj pismenosti, tiče se kafića koji, kada puš- taju muziku moraju da plaćaju muzički dinar, dok svojim gostima nude novine na čitanje, koje, najčešće, kasno uveče vrate na obližnji kiosk. Proizilazi da je, „sedma sila“ zapravo slabija i od „muzikanata“, i mogla bi da se svrsta u poslednju rupu na svirali.

BB uru u javnosti, koja je kao i u svim prethodnim slučajevima podeljena, izazvala je namera Ministarstva da se u Republici pored tri postojeća, formira još šest regionalnih javnih servisa, sve pod opravdanjem da se time podstiče razvoj demokratskih institucija i da su eventualni budući regionalni javni servisi usmereni na dobrobit građana. Kao prilog ovim tvrd- njama tvorci se pozivaju na tzv. Kraguje- vačku inicijativu, koja predstavlja polaznu osnovu za ovakvo regionalno raspoređi- vanje javnih servisa. Kontradiktornost Strategije leži u činjenici da je država OPREDELJENA da se odrekne VLAS- NIŠTVA nad javnim medijima, a da se s druge strane pojavljuje kao OSNIVAČ i time se obavezuje da iz BUDŽETA finan- sira rad regionalnih emitera. Ova namera svakako da u ovom trenutku nema zakon- sko utemeljenje, jer Zakon o radiodifuziji ne poznaje instituciju regionalnog javnog servisa. Istine radi, pomenuti Zakon je de- rogiran već u jednom slučaju (Studio B), gde je Zakonu o glavnom gradu dato prvenstvo u odnosu na predmetni Zakon. Međutim, ako se za Studio B može naći opravdanje u održivom razvoju i moguć- nostima finansiranja, dotle se za moguće regionalne javne servise to teško može reći. Politički argumenti Kragujevačke inicijative Kao ključni argument radi potrebe uvo- đenja javnih servisa navodi se neuspešna privatizacija ranije opštinskih RTV-a. „Po- državljenje“ medija za tvorce ove Kragu- jevačke inicijative jeste korak napred. Stavljanje znaka jednakosti između poli- tičkog i javnog interesa, još jedna je u nizu nepreciznosti i opasnog lutanja ka kon- ceptu koji je već bio poznat početkom devedesetih kad su novinari bili „funkci- oneri za informisanje“. Dalje, u tekstu se traži „decentralizacija“ javnog informisa- nja, što ne mora nužno da znači da se MORAJU formirati regionalni javni ser- visi. Princip po kojem se formiraju, odnosno uspostavljaju regionalni javni servisi jesu navodno ekonomski održivi principi. S druge strane, poziva se i na geografske od- rednice. Tako se pominju Šumadija, Srem, Bačka, Sandžak. Postavlja se logično pita- nje šta se događa sa regionima koji nema- ju mogućnosti da ekonomski podrže svoje javne servise (Timočki, Jablanički), da li se time građanima na ovim područjima uskraćuje pravo na informisanje? Samim tim, dolazi do kolizije između ravnoprav- nog tretmana i realnih mogućnosti. Dalje, tvorci se pozivaju na to da su „... emiteri u vlasništvu opština i gradova, koji rade kao javna preduzeća u SVIM istraživanjima javnog mnjenja ocenjeni kao najprofesio- nalniji i ...sa najvišim rejtingom.“ a kao poseban kvalitet pominje se i pridržavanje zakonskih odredbi o reklamnom vremenu. Stvari ipak stoje potpuno drugačije kada se pogledaju rezultati istraživanja koje sprovodi AGB Nielsen od 2003. na osnovu OBJEKTIVNIH pokazatelja. Po- daci o gledanosti TV stanica su dobijeni kombinacijom dve metode merenja: elek- tronskim merenjem putem piplmetara - koristeći AGB Nielsen Media Research nacionalni reprezentativni uzorak i teren- skih anketa - popunjavanje dnevnika, u kome su ispitanici po 15-minutnim inter- valima vodili evidenciju o TV stanicama koje su gleda- li. Uzorak je bio rep- rezentativan i stratifiko- van. Dakle, podaci pokazuju da je trend gledanosti lokalnih medija u stalnom padu od 2003. do 2009. Naime, reach (broj gledalaca koji su bar 1 minut gledali lokalne RTV) je 2004. bio 44% da bi 2009. iznosio 35 odsto. S druge strane, share (udeo u ukupnoj gledanosti) pada sa 10% u 2004. na 6% u toku 2009. Prema navedenom istraživanju, raste uticaj i gle- danost RTV stanica sa nacionalnim pokri- vanjem od 2003. sa 70% na 77% u 2009. Finansiranje Način finansiranja koji bi predstavljao kombinaciju pretplate, budžetskog finan- siranja i marketinških prihoda, bio bi do- datni udarac na gledaoce, koji bi uz pla- ćanje pretplate za republički javni servis, imali izdvajanje i za budžet opštine i re- giona za potrebe informisanja. Takođe, marketinški prihodi bi predstavljali udarac na komercijalne emitere, jer bi time regi- onalni javni servisi ostvarili monopol na tržištu. Dodatni argument je i činjenica da se JAVNI servisi OSLOBAĐAJU plaćanja naknade za emitovanje programa (formu- lacija iz Zakona o RDF), što komercijalne RTV stavlja u izuzetno nepovoljan po- ložaj. Takođe, štampani mediji, koji isklju- čivo svoje mesto traže u okviru ekonom- skih zakonitosti, biće na ovaj način jedno- stavno istisnuti iz lokalnih sredina, jer bi ionako mali marketinški kolač bio još više smanjen. Još jedan podatak koji govori da po- većanje broja RTV na regionalnom nivou kao javnih servisa ne znači istovremeno i poboljšanje informisanosti jeste da država treba da finansira i zaštiti programske sadržaje na jezicima nacionalnih manjina, a ne medije, te da zaštita programskih sadržaja nema nikakve veze sa vlasniš- www.mediart.orglink22 oktobar 2011 broj 96 Upravo je u Velikoj Britaniji, sa po- četkom rada BBC-a, nastao termin javni servis. Džon Čarls Valšam Rejt, koji je bio prvi direktor BBCja (1927-1938), definisao je televiziju BBC sa zadatkom da informiše, obrazuje i zabavi. Do danas, taj stav je ostao vrednosna osno- va javnog servisa uopšte. Regionalni RTV servisi - izme|u `elja i mogu}nosti mr Nenad Nikoli}, nenad_nik@ptt.rs

tvom medija. Primera radi, u zvaničnom dopisu Gradonačelnika Novog Sada (broj II-020-3/2011-557-G/3 od 28.04.2011. go- dine, upućenog Agenciji za privatizaciju) stoji da televizija lokalne samouprave u Novom Sadu iz Budžeta Grada Novog Sa- da ostvaruje pravo na 71.000.000,00 di- nara, a da od tog iznosa za informisanje na jezicima nacionalnih manjina ova televi- zija troši svega 9.000.000,00 dinara (što i nije čudno jer emituje samo oko 30 minu- ta programa na jezicima nacionalnih ma- njina dnevno, a sve ostalo što emituje jeste program na srpskom jeziku, potpuno ko- mercijalnog i ekonomsko-političkog ka- raktera). Definisanje statusa U Evropi je odavno prihvaćen dvojni model vlasništva, koji prepoznaje da su u državnom ili javno-pravnom vlasništvu mediji tipa javnog servisa, a ostali privat- ni. To praktično znači da je potreban odgo- voran stav društva koji može da dovede do balansa privatnog i javnog interesa u me- dijskoj sferi. Regulisanje medijske sfere naročito u oblasti elektronskih medija od- nosi se pre svega na javni servis i na ko- mercijalne RTV. Decentralizacija podrazumeva i bolje informisanje. Oslanjanje na LOGIČAN razvoj medija u lokalnoj sredini podra- zumeva zadovoljavanje SVIH aspekata javnog servisa (informacija, kultura, obra- zovanje, dečiji program, sport, itd.) a ne samo jedne funkcije. Pitanje je da li su budući regionalni javni servisi spremni da odgovore nemalim zahtevima da se kvali- fikuju kao javni servisi. Dakle, nije dovoljno povećati broj jav- nih servisa, već je potrebno povećati nivo njihovog kvaliteta. Svođenje funkcija jav- nog servisa na informisanje o radu lokal- nih političara i informisanje o lokalnim temama, nije dovoljno da se dobije zvanje javnog servisa. S druge strane, javni servis kako je definisan u zakonu o RDF-u od strane dr Radeta Veljanovskog, šefa radne grupe za njegovu pripremu je, da je „…javni servis dužan da javnost zadovolji i pruži sve aspekte programskog spektra, da bude finansiran od strane javnosti i da bude kontrolisan od strane javnosti.“ Imajući u vidu da je pritisak lokalnih moćnika veoma jak i da se nezavisnost medija teško postiže i na republičkom nivou, teško je oteti se utisku da se takvi pritisci neće nastaviti. Potpisnici Kraguje- vačke inicijative predlog koji zastupaju zovu danski model, a on je teško primen- ljiv u našim uslovima. Predlozi Zalažući se za decentralizaciju pro- gramskih sadržaja, uz logičan razvoj medi- ja predlozi za moguća rešenja u vezi sa regionalnim pitanjem su: - Kombinacija razvoja i/ili spajanja dopisništava RTS-a i ostalih dopisnika drugih medija (agencija, novina, televizije, radija itd.) sa opštinskom–regionalnom RTV u jedinstvenu redakciju, na osnovu konkursa i JASNIH KRITERIJUMA, čime bi se dobila autonomnost, smanjili troškovi, a dobio dobar informativni pro- gram. - Kapaciteti koji se trenutno koriste mogli bi biti upotrebljeni za izradu pro- jekata u saradnji sa drugim regionalnim TV centrima. - Budućim (eventualno) javnim servisi- ma preporučujem Ugovor o poslovanju sa lokalnom samoupravom o finansiranju PROGRAMA, čime se u ravnopravan položaj stavljaju obe strane (sistem PBS koji se primenjuje u SAD, a sličan sistem postoji u Japanu). - Razvoj digitalizacije omogućava da se vrši umrežnjavanje ovih regionalnih jav- nih servisa, čime bi se pokrila teritorija Srbije. - Formiranje zajedničkih marketing službi, jer se smanjuju troškovi a razmena i povećanje kvaliteta programa podrazu- meva i povećan interes oglašivača. Politički interes je ponekad bitno dru- gačiji od društvenog interesa i ekonomske moći svake države. Naslanjajući se pre svega na politički interes iz Kragujevačke inicijative, pisci strategije su posegnuli za potrebom povećanja KVANTITETA jav- nih servisa, umesto da više povedu računa o sadržaju. Jer povećanje broja regionalnih javnih servisa, ne znači automatski da će se poboljšati informisanost građana. strategija linkwww.mediart.org 23oktobar 2011 broj 96 O Kragujevačkoj inicijativi Potpisnici Kragujevačke inicijative su Radio Subotica, TV Niš, RTV Novi Pazar, RTV Preševo, Radio Leskovac, Radio Valjevo, RTV Pančevo i Radio-televizija Kragu- jevac. - Nekoliko radio i televizijskih stanica koje su imale status javnih preduzeća oformili su „Kragujevačku inicijativu“ 24. februara 2007. godine. Cilj je bio da se zatraži izmena medijske zakonske regulative kako bi se sprečile već vidljive loše posledice privatizacije lokalnih i regionalnih medija i po građane i po same medije. Odmah na početku kao izlaz iz te situacije je nastao predlog da se formiraju javni regionalni servisi, kaže za LINK direktorka RTV Kragujevac, Jovanka Marović. Argumenti koje su tokom javne rasprave o Strategiji navodili potpisnici te inicija- tive su, između ostalog, da je preko 90 odsto privatizacija medija u protekle četiri godine poništeno, da je politički uticaj ostao i ima trend rasta, a da je javni interes zanemaren. Konačno, u usvojenom tekstu Medijske strategije, kaže se: „Republikа Srbijа, vаn teritorije Autonomne Pokrаjine Vojvodine, imаće šest jаvnih regionаlnih rаdio i tele- vizijskih servisа.“, kao i „Jаvni regionаlni rаdio i televizijski servisi će funkcionisаti nа istim principimа nа kojimа funkcionišu RTS i RTV, što podrаzumevа uprаvljаčku, progrаmsku i finаnsijsku nezаvisnost.“ , odnosno „Jаvni regionаlni rаdio i televizijs- ki servisi biće ustаnovljeni putem konkursа.“. Opisano rešenje izazvalo je brojne, uglavnom negativne komentare u javnosti pošto se opisanim rešenjima faktički poniš- tavaju delovi Strategije u kojima se govori o povlačenju države iz vlasništva nad medi- jima. Direktorku RTV Kragujevac pitali smo da li su zadovoljni predstavljenim reše- njem. - Jesmo, zato što smatramo da je Strategija uvažila ono što smo tražili u prethodne četiri godine. Hoće li se ispuniti vaši zahtevi? - Mi to očekujemo. Kakva je sudbina lokalnih medija ukoliko se privatizuju? - Sve privatizacije TV i radio-stanica dovele bi do propasti u ekonomskom i pro- gramskom smislu. To se dešavalo i pre, pa bi se desilo i sada. Kako ćete izbeći „čelični zagrljaj“ lokalnih vlasti? Hoćete li uspeti da postignete lokalnu nezavisnost? - Mi smatramo da je to najtransparentniji način rada medijskih kuća. Očekujemo da će formiranjem regionalnih i lokalnih medija to samo da se osnaži. Mislite li da ima garancija za uređivačku nezavisnost? - Teško je to reći. Mislim više ne, nego da, istakla je Marovićeva. Deo Medijske strategije koji se odnosi na javne a regionalne servise koncipiran je, delom, prema dve preporuke Saveta Evrope – Preporuci br. P (96) 10 o garantovanju nezavisnosti javnog servisa radiodifuzije i Preporuci br. P (00) 23 nezavisnosti i funkcijama regulatornih organa u oblasti radiodifuzije. R. L.

PP onovo znak jednakosti između na- cionalnih i partijskih interesa. Ovaj put kod istih onih koji su deset go- dina političke borbe potrošili u borbi pro- tiv takve politike. Da su i jedni i drugi deo iste političke škole pokazuje bespoštedna borba za kon- trolu medija, uz parolu „Što nije moje, nije dovoljno naše“. Medijska strategija, o kojoj se, i za do- maće prilike, dugo razgovara, usvajanjem završne verzije, doživela je svoj prvi po- raz. Kažem prvi, jer po svemu sudeći, biće ih još. Dobra ideja da strategiju pišu oni na koje će biti i primenjena, dakle novinari, iako za domaće političke prilike neobična, propala je onog trenutka kad je aktuelna državna politika poklekla pred dnevnim potrebama obezbeđivanja glasova u parla- mentu. Medijska strategija u svojoj suštini bavi se većinom pitanja od životne važnosti za opstanak medija, ali nekako u prvi plan skoro svih javnih rasprava našlo se pitanje vlasništva, odnosno privatizacije medija. Povlačenje države iz vlasništva nad medijima nije sporno, ali povlačenje poli- tičkih partija iz istih, to je već drugo pita- nje. Nove gazde manjinskih medija biće na- cionalni saveti. U Vojvodini predstavnici, najveće nacionalne zajednice, Mađara, odnosno njihov Nacionalni savet, bio je i najglasniji u ubeđivanju, svojih poslovnih partnera, da su upravo oni ti koji mogu da se najbolje brinu o medijskoj sceni voj- vođanskih Mađara. Dolaze teški dani za manjinske medije, kažu novinari koji rade upravo u njima. Medijska strategija Srbije imala je cilj, rešavanje nagomilanih problema u ovoj oblasti koji su se taložili više decenija. Umesto rešenja problema postala je prob- lem sama za sebe, kao i onima kojima je bila namenjena da pomogne, da uredi eko- nomski i etički zapuštenu društvenu ce- linu. Apeli novinara i intelektualaca manjin- ske zajednice nisu pomogli. Ostavka pred- sednika uprave pokrajinskog javnog ser- visa, upravo zbog nemogućnosti da ova društveno značajna institucija radi nezavi- sno, nisu nikoga naterali da se zapita: Šta mi to radimo, ljudi? Kako ceo svoj radni vek radim u ma- njinskom mediju, a i pripadnik sam ma- njinske zajednice, na dešavanja oko me- dijske strategije ne mogu da ostanem rav- nodušan. Nakon, decenije lošeg odnosa prema manjinskim zajednicama, država umesto da preuzme odgovornost prema svojim građanima, bilo da su oni pripadnici većin- skog ili manjinskih naroda, manjine pre- pušta političkoj eliti manjina. Loša zakonska rešenja koja nacional- nim savetima daje nadležnosti da se brinu o kulturi, obrazovanju, upotrebi jezika, i informisanju, nacionalnih zajednica, do- datno su opteretila nastojanja da infor- misanje u Srbiji, dobije dobar i u praksi primenjiv dokument. „Brigo moja pređi na drugoga“, parola je kojom se vodila država u rešavanju manjinskih pitanja, i takav odnos se samo prelio i na donošenje Medijske strategije. Država je odgovorna da se brine o ma- njinskim pravima, a ne nacionalni saveti. Nacionalni saveti bi trebali da kontrolišu sprovođenje manjinskih prava, a ne da bu- du vlasnici medija. Učestale smene ured- nika medija koji su pod kontrolom Na- cionalnog saveta Mađara, samo potvrđuje tezu da je politika duboko ukopana u pora- ma nacionalnih saveta. Razlozi smena urednika Magyar szo i Pannon TV poli- tičke su prirode i nezadovoljstva uređi- vačkom politikom samo jedne političke partije u okviru Mađarske nacionalne za- jednice. Informisanje na mađarskom jeziku, smatraju u nacionalnom savetu, mora biti i u „mađarskom duhu“, šta god to znači- lo. Suštinska odrednica Strategije je da predstoji povlačenje države iz vlasništva, koja podrazumeva vlasničku transforma- ciju privatizacijom svih medija u kojima www.mediart.orglink24 oktobar 2011 broj 96 Ve} vi|eno Ivica [mit

je država većinski ili manjinski vlasnik. Država ni posredno, ni neposredno ne mo- že biti osnivač medija. Otvorena je mogućnost konverzije državnog vlasništ- va u akcije i njihov prenos zaposlenima bez naknade, u skladu sa Zakonom o pri- vatizaciji. Kod medija koji pišu ili emituju na ma- njinskim jezicima ove odrednice neće va- žiti. Iako se nacionalni saveti finansiraju direktno iz državnog budžeta, za razliku od drugih državnih organa, njima se daje pravo da budu vlasnici medija, uz kako je naglašeno, garantovanje najveće moguće autonomije u skladu sa evropskim stan- dardima u toj oblasti. Učestale smene i os- tavke u manjinskim medijima samo pot- vrđuju da je ovakav pristup rešavanju vlas- ništva nad manjinskim medijima upitan. Većina manjinskih medija koji su op- stali i zadržali poverenje svojih čitalaca, gledalaca ili slušalaca, u protekle dve de- cenije, ostvarili su to isključivo zahvalju- jući svojim radom, te je i najpoštenije da zaposleni, konverzijom besplatnih akcija dobiju vlasništvo nad „svojim“ medijem. Političkim elitama upravo ovo rešenje je najneprihvatljivije iz razloga što su se ovi mediji u prošlosti profilisali kao istin- ski javni servis svoje publike i imali kri- tičan osvrt na događaje u svom okruženju. Upravo takav pristup je i doprineo demo- kratskim promenama u društvu. Kako medije vidi pokrajinska adminis- tracija, koja je i najodgovornija za razvoj medija u Vojvodini, ostaje da se vidi kada Pokrajina donese svoju Strategiju. Ostaje, samo, nada da će neko u Vojvo- dini prepoznati građansko društvo kao pozitivnu tekovinu civilizacije, i postaviti je stepenicu više u odnosu na nacionalne težnje. strategija linkwww.mediart.org 25oktobar 2011 broj 96 PP rema tekstu Medijske strategije nacionalni saveti nacionalnih ma- njina mogu osnivati medije koji, kako stoji, imaju uređivačku nezavisnost. Da li je to tako u praksi? Glavni urednik Čaba Presburger smenjen je letos jer Ma- đar so nije dovoljno izveštavao o radu predsednika Skupštine Vojvodine Šando- ra Egerešija i što novinari ovog lista nisu propratili svaku konferenciju za novinare Saveza vojvođanskih Mađara. Urednik televizije „Panon“ Rudolf Mihok sme- njen je jer nije od početka do kraja preno- sio proslavu mađarskog nacionalnog pra- znika. Predsednik Upravnog odbora Radio- televizije Vojvodine Boris Labudović podneo je ostavku sa obrazloženjem da se „Zakonom o radiodifuziji propisuje neza- visnost i samostalnost u radu RUV, a Za- konom o nacionalnim savetima nacional- nih manjina - to praktično poništava. Ukoliko bi se potonji Zakon striktno poš- tovao (shodno tumačenju nadležnih), me- nadžment RUV ne bi birao čak 16 od 21 odgovornog urednika". Udruženje novinara Srbije je počet- kom oktobra pred sudije Ustavnog suda poslalo Inicijativu za ocenu ustavnosti Zakona o nacionalnim savetima nacional- nih manjina, koja je dostupna na sajtu www.uns.org.rs , u rubrici UNS info od 6. oktobra 2011. Na šta UNS skreće pažnju: - Nacionalni saveti ne mogu da budu osnivači medija. Prema članu 137. stavu 4. Ustava samo Republika, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave mogu osnivati javne službe u šta spadaju javna preduzeća i ustanove, odnosno me- diji u javnom vlasništvu. - Zakonom je nacionalnim savetima nacionalnih manjina data „nadležnost“ u oblasti obaveštavanja iako im se prema Ustavu mogu poveriti samo „javna ovla- šćenja“. Suština je u tome da „javna ovla- šćenja“ koja su poverena ostaju uvek dr- žavna i država ih može preuzeti baš kao što ih je poverila, a bez obzira na to što je ta ovlašćenja poverila zadržava odgovor- nost za njihovo izvršavanje. - U Zakonu (član 19. stav 2) stoji da se u „sporazumu sa nacionalnim savetom u celini ili delimično mogu preneti osni- vačka prava na nacionalni savet“ što se kosi sa Ustavom koji propisuje da se pre- nošenje javnih ovlašćenja, u ovom sluča- ju osnivačkih prava, reguliše zakonom koji donosi Skupština, a ne „sporazu- mom“. - Prema Ustavu, Republika Srbija je dužna da poštuje pravo svakog građani- na da bude istinito, potpuno i blagovre- meno obavešten o pitanjima od javnog značaja, što je upravo suprotno zakon- skom rešenju da prepusti osnivanje i upravljanje medijima izabranim politič- kim telima jedne etničke grupe. - U članu 81. Ustava predviđeno je da Republika u oblasti informisanja podstiče duh tolerancije i međukulturnog dijaloga i preduzima efikasne mere za unapređe- nje uzajamnog poštovanja, razumevanja i saradnje među ljudima koji žive na nje- noj teritoriji. Ukoliko imamo medije koji- ma upravljaju političke grupacije odre- đene etničke zajednice teško da je ostva- riv ovaj član Ustava. Srpski Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju poklekao je tek pred Ustavnim sudom. Od superso- ničnog usvajanja izmena zakona zbog či- jih se drakonskih kazni digla većina esna- fa prošlo je nešto više od dve godine (av- gust 2009), od predloga za ocenu njegove ustavnosti prošlo je isto toliko (septem- bar 2009), a od odluke Ustavnog suda Srbije o neustavnosti izazvanih odredbi malo više od godinu dana (jul 2010). Pretpostavka je da će Ustavnom sudu trebati bar godinu dana za odlučivanje i da ćemo u oktobru 2012. znati sudbinu Zakona o nacinalnim savetima nacional- nih manjina. Dotle će on nastaviti da ote- žava život medijima i profesionalcima u njima, a na korist političara. UNS osporava Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina Dragana Bjelica

DD a li proizvođači audio i audiovi- zuelnog sadržaja (popularno „ne- zavisne produkcije“, pa će se tako dalje i u ovom tekstu zvati) u tekstu koji objedinjuje želje i htenja zemlje Srbije u medijskoj oblasti zaslužuju više od pomi- njanja onako ovlaš, pa i to u sintagmi koja je prepisana iz nekog drugog dokumenta? Postoje bar tri dobra razloga za. Razlozi za, razlog prvi Nezavisne produkcije doprinose razno- vrsnosti sadržaja u ponudi radijskog i tele- vizijskog programa (da ovom prilikom in- ternet i mobilnu telefoniju ostavimo po strani, mada su i ti mediji sve više zavisni od audiovizuelnih sadržaja). Audio i au- diovizuelni sadržaj ne proizvode samo ne- zavisne produkcije, do pre dvadesetak go- dina produkcija se odvijala samo u sklopu radijskih i televizijskih kuća, uz skromni doprinos malobrojnih filmskih preduzeća i takozvanih radnih zajednica filmskih i televizijskih radnika koje su počele da se okupljaju osamdesetih. Radio i TV kuće i danas proizvode radijski i televizijski pro- gram (zakon ih čak obavezuje da 25% ukupnog vremena emitovanja ispune sa- držajem sopstvene produkcije), ali kada se pogleda struktura „in house“ produkcije vidi se da dobar deo minutaže u javnom servisu i lokalnim i regionalnim televizi- jama oslonjenim na budžet odlazi na infor- mativne i srodne sadržaje, a da komerci- jalne televizije rade ono za šta misle da će moći da prodaju sponzorima. Procenat proizvedenog igranog programa je pora- žavajući sa izuzetkom RTS-a, a i taj nije za padanje u nesvest kada se uporedi sa proizvodnjom nekih drugih javnih servisa. Dečjeg programa gotovo da i nema. Lajf- stajl emisije rade se i u televizijama, ali ih je mnogo urađeno i u nezavisnim produk- cijama. I tako dalje. Razlozi za, razlog drugi Drugi razlog zbog koga bi nezavisne produkcije trebalo da budu predmet stra- teških razmatranja zemlje Srbije jeste viso- ki izvozni potencijal audiovizuelnog sa- držaja. Ono što je nepovoljno za emitere – sve više konkurentskih kanala i fragmen- tacija gledališta – dobro je za one koji sadržaj proizvode. Američko tržište je još uvek tvrd orah, ali prvenstveno Evropa, ali i ostatak sveta daleko su prijemčiviji za nove ponude, o istom jezičkom području da se i ne govori (mada je platežna moć kupaca televizijskog sadržaja u nekim od komšijskih zemalja slabija čak i od ove kod nas). Potencijal tržišta je veliki pošto se jednom proizveden sadržaj može više- struko eksploatisati – prava na emitovanje prodaju se za svaku određenu teritoriju i za svaki određen način eksploatacije (od klasičnog terestrijalnog emitovanja pa do prava prikazivanja u avionima) koji ne isključuje istovremenu prodaju na nekoj drugoj teritoriji i na neki drugi način. Isto tako, prava se emituju na određen vre- menski period, pa ukoliko se na nekoj te- ritoriji program „primi“, nije isključeno da će kupac tražiti da prava još jednom (ili više puta) kupi. Dobro, neki programi ima- ju ograničeno vreme trajanja, neki se nose nekoliko sezona, ali ono što je zaista dobro ne silazi sa ekrana decenijama (na primer, prva epizoda Letećeg cirkusa Montija Paj- tona emitovana je oktobra 1969. i još dan danas se „vrti“ na brojnim kanalima). Dru- gim rečima, minut ili sat dobrog televi- zijskog sadržaja ima mogućnost da donese nekoliko puta onoliko koliko se u njega uložilo i da taj profit bez ulaganja, osim u troškove prodaje, godinama raste. Prethodni pasus nije rezultat teorijskog razmatranja uticaja gama na sablasne ne- vene, nego nešto što se već događa – spo- menućemo samo tekuće prodaje nezavis- nih produkcija: Dribling Pictures, Lunam- doc, Playground i Absinthe Production su, bez obzira na engleska imena i prezimena domaće kompanije koje su rado viđeni proizvođači dokumentarnog sadržaja u Evropi i šire. Serija Lov i ribolov koju već godinama proizvodi Jovan produkcija iz Beograda ove godine plasirana je na te- matski srednjoevropski kanal. Studio Dag ima ugovor sa distributerom koji pokriva mediteranske zemlje, špansko govorno područje i neke države u kojima se priča engleski. I time spisak nije iscrpljen, a ni potpun - ne predstavlja vrh ledenog brega potencijala koje domaće nezavisne pro- dukcije imaju. U izvozni potencijal domaće produkci- je ulazi još i prodaja licenci za ovde smiš- ljene formate (i mi Milionera za trku ima- mo), pružanje usluga stranim produkcija- ma koje ovde snimaju, kao i koprodukcije. U celoj ovoj priči postoji i jedno veliko ALI koje i zahteva da se izvoznom poten- cijalu nezavisnih produkcija posveti držav- na pažnja – prodaje nema bez kvaliteta, kako onog koji se odnosi na sadržaj, tako i tehničkog (samo tehnička uputstva Viasa- ta sadrže preko dvadeset gusto kucanih strana). Obaška marketing. A to košta. Razlozi za, razlog treći Koliko nezavisnih produkcija ima u zemlji ne zna ni privredni registar. Svi su proizvođači audio i audiovizuelnog sadr- žaja tamo registrovani bilo kao preduzeća, bilo kao preduzetnici (ponekad kao nevla- dine organizacije), ali kako se sada u pri- vrednom registru prijavljuje samo pretež- na delatnost, a mnogi su prijavili nešto drugo (marketing, izdavaštvo, itd.) tačan broj je nemoguće utvrditi. Dalje, neke se nezavisne produkcije proizvodnjom sadr- žaja bave samo povremeno, a pojavljuju se i ad hoc grupe koje se udružuju zbog jed- nog projekta posle koga grupa nestaje. Proizvođači su različiti po veličini, poten- cijalu i po poslovnoj orijentaciji – neki od njih bave se proizvodnjom jednoga ili dva sadržaja koji su podrška i promocija nekog drugog brenda (časopisa, proizvoda ili usluge) tako da se ne pojavljuju sa svojom www.mediart.orglink26 oktobar 2011 broj 96 Nedostaju}a masa: nezavisne produkcije Rastislav Durman

programskom ponudom na tržištu. Po ve- ličini mogu se razlikovati subjekti koji rade samo za jednog emitera, oni koji rade na nivou lokala, oni koji rade na nivou regiona i oni čiji je sadržaj konkurentan i van granica. Daleko je više proizvođača video (televizijskog) nego audio (radij- skog) sadržaja. Ukratko, ne znamo koliko je nezavisnih produkcija (po evidenciji Media Arta preko tri stotine, ali nema garancije da je spisak potpun), ni koliko je ljudi tamo radi. Do broja bi se možda moglo doći drugom računicom. Ako kaže- mo da je za proizvodnju kvalitetnih pola sata potrebno nedelju dana rada i da tu mora da bude angažovano najmanje deset do petnaest ljudi (i jedno i drugo je mini- mum minimuma i brojevi u tekstu su više ilustracije radi nego zbog toga da pokažu stanje stvari), onda se po broju proizve- denih minuta može izračunati koliko rad- nih mesta ova industrija drži, stalnih ili povremenih. Mnogo. A uz ovoliku nezaposlenost i uz uki- danje preko sto hiljada radnih mesta do kraja godine, svaki radni angažman bi dr- žavi trebalo da znači nešto, ako ništa dru- go, ono zbog poreza i doprinosa koje tom prilikom inkasira. Stanje stvari U ovom trenutku, zakoni se nešto mno- go nezavisnim produkcijama i ne bave. Uglavnom je prva asocijacija ona na ču- veni član 78. Zakona o radiodifuziji gde se kaže da su javni servisi dužni da ustupe 10% emitujućeg vremena nezavisnim pro- dukcijama (a nešto malo manje se zna za drugi dokument RRA koji komercijalnim emiterima omogućava da smanje davanja državi ako emituju ono što su nezavisne produkcije proizvele). Sintagma „dužne da ustupe“ prilično je nesrećno izabrana pošto može da znači mnogo toga, pa nije jasno da li je javni servis dužan da kupi za pare, za reklamno vreme, ili samo da ustupi vre- me bez nadoknade. Teoretski, ovo bi tre- balo da reguliše tržište – cena bi bila mera onoga koliko je javnim servisima do od- ređenih programa stalo i koliko bez njih ne mogu, ali to je prolegonema za jednu dru- gu priču i o tome da li pravo medijsko tr- žište u zemlji Srbiji postoji ili ne postoji i koliko su uopšte javni servisi ekonomski u mogućnosti da se tržišno ponašaju. Ovde ćemo dodati još samo to da kvota od 10% znači gotovo deset sati sadržaja na pro- gramima republičkog i pokrajinskog tele- vizijskog javnog servisa, na radiju još više. Ako tome dodamo i regionalne i lokalne emitere koji su u vlasništvu lokalne samo- uprave, ova minutaža postaje daleko veća i pitanje je da li bi nezavisne produkcije u zemlji Srbiji mogle da je ispune pa da se sve udruže i da ne rade ni za kog drugog. Ako kažemo da su zakoni teorija, a ono što država radi praksa, onda je ovo drugo po nezavisne produkcije mnogo bolje. Mi- nistarstvo kulture Srbije, Sekretarijat za kulturu i informisanje Vlade Vojvodine kao i nekoliko dobrostojećih gradova sufi- nansiraju proizvodnju audio i audiovizu- elnog sadržaja tako što nekoliko puta go- dišnje raspisuju konkurse za projekte. Niti se može reći da su ova sredstva dovoljna, niti da se metodologija dodeljivanja sred- stava ne može unaprediti, ali budući da je sirotom čoveku komarac muzika, mašala. Uslovi u kojima posluju nezavisne pro- dukcije isto su nepodnošljivi kao i uslovi u kojima posluju svi ostali u zemlji Srbiji (monopoli, nepovoljni kreditni uslovi, teš- koće pri naplaćivanju potraživanja), pa se njima ovde nećemo ni baviti, osim što ćemo reći da je ukupna situacija takva da tržište u najvećem broju slučajeva ne može (a nekad mu se može da neće) da plati stvarnu cenu proizvodnje programa. Cene koje se postižu daleko su ispod real- nih, tako da su produkcijske kuće prinu- đene da troškove redukuju do apsurdnih iznosa (štednja na pripremama, tehnologi- ji, broju članova ekipe i broju snimajućih dana) što direktno utiče na kvalitet pro- grama. A kada nema kvaliteta, nema ni doprinosa raznovrsnosti sadržaja u medij- skoj ponudi, a izvozni potencijal može da se zaboravi. Šta bi moglo da se nađe u strategiji U razmišljanju o mestu nezavisnih pro- dukcija u medijskom prostoru zemlje Srbi- je jedna od tema svakako bi mogla da bude pronalaženje načina da se poboljša eko- nomski položaj nezavisnih produkcija kao sredstvo neutralisanja efekata ekonomske krize i nepostojanja pravog tržišta. Kako? Na primer tako što se jedan deo sredstava koje ostvaruje RRA ne bi vraćao u budžet, nego usmeravao u posebne fondove i kon- kurse:  za sufinansiranje nekomercijalnih sadržaja (umetnički dokumentarni pro- gram, obrazovni program, program za de- cu, program na jezicima manjina itd), prvenstveno namenjenim emitovanju na javnom servisu;  za kredite ili sufinansiranje tekuće produkcije onih sadržaja koji zahtevaju veća ulaganja (veći broj snimajućih dana, korišćenje arhivske građe...);  za bonus nezavisnim produkcijama koje su ostvarile rezultate u prošloj kalen- darskoj godini (izuzetan kvalitet, visoki rejtinzi, deficitarni žanrovi...);  za dodelu sredstava emiterima za otkup sadržaja nezavisnih produkcija;  itd. Ovde treba dodati da rešenje po kome se prihodi regulatornih tela ne vraćaju u budžet kao takav nego ostaju u „fahu“ nije otkrivanje tople vode ili rupe na saksiji, nego je to praksa u više zemalja. Posebno mesto u strategiji trebalo bi da se odnosi na proizvodnju onih sadržaja koji su namenjeni izvozu, prvenstveno kroz kredite koji bi omogućili da budžeti budu onoliki koliki treba da budu da bi se došlo do kvalitetnog proizvoda, a onda kroz pomoć države u promociji i prodaji. Ministarstvo kulture Srbije, Vlada Vojvo- dine i Privredna komora Srbije su – uz IREX i ambasadu Francuske – finansirali nekoliko akcija koje su već donele rezul- tate, ali su to bile ad hoc akcije kao odgo- vor na inicijative iz privatnog sektora. U najmanju ruku, država bi mogla da pro- glasi izvozni audio vizuelni sadržaj stra- teškim proizvodom - ako može malina, što ne bi mogao dokumentarni film, pogotovo što se malina pojede jednom, a dokumen- tarni film prodaje više puta. Niko ne zago- vara osnivanje posebne agencije koja bi se ovim bavila (ne još jedna!), ali bi neka od postojećih bavećih se izvozom mogla da otvori jednu fasciklu i za ovu aktivnost. I na kraju Nezavisne produkcije pripadaju krea- tivnoj industriji i mogu da postoje mišlje- nja koja kažu da njihova budućnost ne treba da se planira u okviru strategije koja obrađuje medije nego na nekom drugom mestu. Nije nego, sudbina proizvodnje medijskog sadržaja neraskidivo je u vezi sa razvojem medijskog okruženja i na dru- gom mestu ne raste u svom prirodnom okruženju. Uostalom, ni proizvodnja puša- ka i tome podobne robe ne potpada pod resor Ministarstva privrede, nego Minis- tarstva vojnog. strategija linkwww.mediart.org 27oktobar 2011 broj 96

OO d Strategije, mi sa Kanala 9 smo očekivali mnogo… procedura je krenula lepo… niz javnih raspra- va… mediji i medijski stručnjaci aktivno uključeni u definisanje Strategije… ali se sve, nekom telefonskom sednicom, u velu tajne i misterije, zaista, čudno završilo… Moramo da priznamo da su mnogi izazovi u medijskoj sferi konstatovani… mnoge lepe želje u Strategiji postoje… ali… gle- dajući akcioni plan… loše nam se piše... Šta nedostaje? 1. Izboriti se sa nelegalnim emiterima Svi se slažemo da trenutno u etru ili na drugi način (kablovski sistemi, internet) emituje veliki broj nelegalnih emitera. Dr- žava do sada tvrdi da nije imala adekvatna sredstva da „pogasi“ nelegalne emitere. „Smatramo da strategijom treba da se obavežemo da ćemo obezbediti adekvatna sredstva da efikasno suzbijemo emitova- nje programa od strane nelegalnih emi- tera.“ Ovo se deklarativno spominje u Strate- giji, ali u akcionom planu ne postoji ni jedna aktivnost koja bi obezbedila uvođe- nje i utvrđivanje adekvatnih mera, kojima bi tela zadužena za kontrolu u ovoj oblasti konačno dobila i odgovarajući alat da se zaista, efikasno, izbore sa nelegalnim emi- terima. Strategija navodi da je formirana inspekcijska služba (strana 24, drugi pasus od gore), od koje se očekuje da reši nastali problem. A kako, kada nije predviđeno da se definišu, nisu definisane i ne zna se ka- da će biti definisane efikasne mere koje inspekcija može da primeni?! 2. Izboriti se sa programskim sadržajima protivnim pozitivnim zakonima u Srbiji Jedan od izazova koji stoji pred legal- nim emiterima je i činjenica da mnogi, ka- ko nelegalni, tako i legalni emiteri emitu- ju programske sadržaje koji su suprotni na- šim zakonskim rešenjima (astrolozi, kvi- zovi, programi sa više reklama nego što je dozvoljeno…) i na taj način ostvaruju pri- hode, koji su legalnim emiterima u Srbiji, a koji se pridržavaju zakona, uskraćeni. U RRA smo čak na našu primedbu da, reci- mo, RTL emituje svaku noć astrologe do- bili informaciju da se Srbija međunarod- nim ugovorom obavezala da prenosi hr- vatske programe. To nam je sve jasno, ali zar međunarodni ugovori mogu biti iznad Zakona u Srbiji ? Ovim pitanjem se Strategija ne bavi uopšte, a ni u akcionom planu, takođe, ne postoji ni jedna aktivnost koja bi mogla da dovede do rešenja ovog izazova. 3. Privatizovati medije lokalnih samouprava i finansirati sadržaje, a ne medije Činjenica je da na osnovu vlasništva države, ovi mediji ostvaruju pravo na enormna sredstva iz Budžeta. Svi oni koji su ostali neprivatizovani, uz opravdanje da emituju programe na jezicima nacionalnih manjina, često, zloupotrebljavaju pojam i interese nacionalnih manjina, jer ne posto- ji kvantitativno određeno koliko to pro- grama na jezicima nacionalnih manjina ovakva televizija mora da emituje i pro- izvodi, kako bi mogla biti svrstana u ovu kategoriju. Nije nam jasan rok za povlačenje drža- ve iz vlasništva u svim javnim glasilima, s obzirom da je on Strategijom određen kao: najkasnije od 24 meseca po utvrđivanju zakonskog osnova! Kakav to zakonski os- nov čekamo, kada će on biti donet? Koji je rok za donošenje zakonskog osnova od koga će početi da teče rok od 24 meseca? Šta to ustvari znači? Opšte je poznato da je privatnim medi- jima bilo koji rok predugačak, s obzirom da je trenutno zakonom određeni rok, kako i sama Strategija navodi, 24. april 2006. godine, davno istekao. Takođe nije defini- sano ni kojih to 6 regionalnih javnih ser- visa ostaju u vlasništvu države (strana 21 Strategije). Ako ih je 6, verovatno se zna i koji su to regioni, ali oni u Strategiji nisu navedeni. Takođe ostaje neizvesno i kada će biti usvojeni potrebni Zakoni neophod- ni za raspisivanje konkursa za izbor regi- onalnog javnog servisa.Akcioni plan pred- viđa samo rok za donošenje predloga Za- kona o javnim RTV servisima, a kada će isti biti i usvojen - ne zna se. Strategija (na strani 22) predviđa da javna glasila, kojima su osnivači nacional- ni saveti nacionalnih manjina ne mogu da učestvuju na konkursima za projektno fi- nansiranje na republičkom, pokrajinskom ili lokalnom nivou, dok (na strani 21) ova- kva restrikcija nije opredeljena i za Javne regionalne radio i televizijske servise, što znači, da se može desiti, da pored pret- plate, ovi mediji mogu da ostvare pravo i na državnu pomoć (a i na komercijalne prihode)! U Strategiji se navodi da je jedan od osnovnih problema u medijskoj oblasti neusaglašenost Zakona o javnom infor- misanju i Radiodifuziji s jedne strane i Zakona o lokalnoj samoupravi, Glavnom gradu i Nacionalnim savetima s druge stra- ne, te da će Srbija posebnu pažnju posveti- ti otklanjanju sukoba nadležnosti (strana 14) dok akcioni plan ne predviđa ni jednu akciju međusobnog usaglašavanja Zakona u Srbiji, već samo predviđa usaglašavanje Zakona Srbije sa zakonima Evropske unije!!!! Strategija u akcionom planu ne pred- viđa obavezu izmene Zakona o kontroli državne pomoći, Zakona o oglašavanju i još nekih, već predviđa samo preispitiva- nje mogućnosti izmena navedenih zakona, iako je upravo izmena tih zakona neop- hodna kako bi se omogućilo jasno utvrđi- vanje javnog interesa u oblasti informisa- nja, kao i kriterijuma i procedura za dodelu državne pomoći, putem konkursa, kako učesnici na konkursu ne bi bili dovedeni u neravnopravan položaj (pretposlednji pa- sus na 6 strani Strategije i drugi na 19. strani) Pozdravljamo i to što nas u Strategiji, u akcionom planu, obaveštavaju da će Zakon o kontroli državne pomoći konačno početi da se primenjuje u Srbiji od 1.1.2012. godine, iako član 26. Zakona o kontroli državne pomoći jasno kaže da će isti početi da se primenjuje od 1.1.2010. www.mediart.orglink28 oktobar 2011 broj 96 Re~ emiteraMaja Pavlovi}

godine i da od onda pravno obavezuje Komisiju za kontrolu državne pomoći na kontrolu svih subjekata, bez obzira na vlasništvo… Naime, čudnom odlukom Komisije za kontrolu državne pomoći i još čudnijim tumačenjem SSP-a od strane Komisije za kontrolu državne pomoći, KONTROLA DRŽAVNE POMOĆI U MEDIJIMA U VLASNIŠTVU DRŽAVE JE TRENUTNO U SRBIJI ZABRANJE- NA i ovi mediji mogu, sa sredstvima državne pomoći, da raspolažu bez ikakve kontrole. Ovakav stav, Komisija za kon- trolu državne pomoći, pravda SSP-om (ko- ji obavezuje Srbiju da do 1.1.2012. godine uvede kontrolu državne pomoći i u javnim preduzećima, znači ni SSP ne zabranjuje kontrolu državne pomoći u javnim pre- duzećima do tog datuma, ali obavezuje Srbiju na kontrolu državne pomoći u javn- im preduzećima nakon tog datuma). Ispa- da da od 1.1.2010. godine, pa do 1.1.2012. godine, odlukom i tumačenjem Komisije za kontrolu državne pomoći, SSP zabra- njuje kontrolu državne pomoći u javnim preduzećima, kao i da SSP ima veću važnost nego usvojeni Zakoni u našoj državi i da će, i pored usvojenog Zakona o kontroli državne pomoći, sve do 1.1.2012. godine, kontrola državne pomoći u medi- jima u vlasništvu države i dalje biti zabra- njena !!!! 4. Precizirati troškove digitalnog emitovanja do novog konkursa Pošto smo na raznoraznim javnim ras- pravama o predstojećoj digitalizaciji dobi- jali razne informacije, pa i one da bi trošak – naknada za digitalno emitovanje mogla iznositi i do 60.000 eura mesečno, sma- tramo da medije koji imaju dozvolu treba zaštititi, tako da se država obaveže da obezbeđenje pristupa multipleksu, do iste- ka njihovih važećih dozvola, neće koštati više nego što trenutno košta analogno emi- tovanje, a da nakon isteka dozvola ovi troškovi neće biti iznad nivoa koji će ugroziti egzistenciju medija. Strategija samo govori o troškovima digitalnog emitovanja koji će biti određeni po troškovnom principu, kao i o zameni dozvola za analogno emitovanje sa doz- volama za pristup multipleksu (strana 25). Ukoliko ove nove dozvole budu povećale iznose naknada, mnogi mediji neće moći da nastave sa radom, iako imaju važeće dozvole, a možda je to i cilj. 5. Dati prednost postojećim medijima na konkursu za nove dozvole za digitalno emitovanje Smatramo da oni mediji koji su imali dozvole za emitovanje analognog progra- ma i koji su ispunjavali zakonom pred- viđene obaveze, a koji zadovoljavaju i pro- gramske kriterijume, moraju imati pred- nost prilikom dodela novih dozvola za di- gitalno emitovanje, s obzirom da su mnogi od nas imali velika ulaganja kako bi svoje kapacitete prilagodili potrebama javnog interesa i televizijskog emitovanja. Neke preuzete obaveze zbog ovakvih ulaganja (krediti) su dugoročne (npr. i 25 godina: namenska izgradnja objekta za potrebe televizije), pa ne bi bilo poslovno korekt- no da ovakvi mediji ne budu u prilici da imaju prednost na konkursu za dodelu prava na digitalno emitovanje, a da ovo pravo dobiju oni koji se do sada nisu bavili ovim poslom. Takođe, smatramo, da pravo na dozvo- lu za digitalno emitovanje mora biti apso- lutno uskraćeno onim medijima koji su nelegalno emitovali do uvođenja digita- lizacije. Ovo nije predviđeno Strategijom i sma- tramo da može dovesti do velike nesigur- nosti i neizvesnosti u radu medija sa ana- lognim dozvolama, smanjenog ulaganja u razvoj i strepnje od uvođenja digitalizaci- je. 6. Definisati must carry distributerima, za sve emitere koji imaju dozvole za emitovanje U svakoj dozvoli za emitovanje pro- grama izdatoj od strane RRA stoji: „Doz- vola za emitovanje programa je ovlašćenje kojom imalac stiče pravo da posredstvom zemaljskih radiodifuznih stanica, KAB- LOVSKIH DISTRIBUTIVNIH SISTE- MA, satelitskih radiokomunikacija ili na drugi pogodan način emituje radio i/ili televizijski program.“ S obzirom na ovak- vo određenje u samoj dozvoli za emito- vanje, zar nije logično da obavezu emito- vanja i distribucije programa onih emitera koji imaju dozvolu, na području na kojem imaju dozvolu, jeste obaveza svih emitera i distributera programa, bez obzira na plat- formu sa koje vrše emitovanje ili distribu- ciju programa, naravno, uz saglasnost ovih medija i obavezu tog drugog emitera ili distributera da ne menja programski sa- držaj medija kojeg emituje ili distribuira. Ovo govorimo zato što mediji sa dozvola- ma plaćaju svoje obaveze za pravo na emi- tovanje državi, a onda, kablovski distribu- teri takođe, emitovanje ovih programa u svom sistemu uslovljavaju plaćanjem na- knade za emitovanje. Zamislite kada u nekom gradu ima 7 kablovskih distribu- tera! To znači da bi jedna televizija koja je od države dobila dozvolu za emitovanje, morala, pored naknade za emitovanje koju plaća državi, da plati još 7 naknada za emi- tovanje u okviru kablovskih sistema, kako bi zaista pokrila područje za koje je dobi- la dozvolu od države. A svi znamo da kablovski distributeri prvo što urade kada na nekom području uvedu svoj distribu- tivni sistem, „odseku“ ili onesposobe etar- ske antene svim svojim korisnicima, kako bi bili u prilici da lakše naplate svoje us- luge. Strategija se bavi ovim pitanjem, ali… spominje neke srazmerne minimalne kvote lokalnih i regionalnih programa medija, koji imaju dozvole regulatorne agencije, a koje će kablovski operatori morati da dis- tribuiraju (strana 18 pretposlednji pasus), dok poslednji pasus na istoj strani kaže da će Republika Srbija garantovati slobodnu konkurenciju na tržištu elektronskih glasi- la… Nije nam jasno kako to misle da ura- de - s jedne strane će izdati dozvole za emitovanje, ali kablovski distributeri neće imati obavezu distribucije svih ovih medi- ja, već samo koliko kvota određuje. Znači sve dozvole su jednake, a neke su jednaki- je. Kako će biti ispoštovana slobodna kon- kurencija i ravnopravnost onih medija, koji dobiju dozvolu, a ne upadnu u sraz- mernu minimalnu kvotu ?! Čitajući 10 aktivnosti navedenih u Stra- tegiji, da li grešimo ako izvedemo zaklju- čak da je naša Država u Strategiji napisala da će: kršiti Zakon o kontroli državne po- moći do 1.1.2012. godine, a da će do 2016. godine donositi predloge i razmatrati mo- gućnosti? Zaista ne vidimo na koji će način i ka- da, faktički, ova Strategija bilo šta zaista promeniti na medijskoj sceni Srbije. strategija linkwww.mediart.org 29oktobar 2011 broj 96

Položaj lokalnih i regionalnih medija nedefinisan Ivan Cvejić, glavni i odgovorni urednik Bete Sa „Betinog” stanovišta, ključno je to što se država povlači iz medija. Tako da se te dve stvari poklapaju, odnosno, to smo očekivali od Strategije, a i dobili. Najviše primedbi imamo na stav prema lokalnim i regional- nim medijima. Oni su u medijskom procepu, vakuumu. Njihov položaj je nedefinisan. Lokalni i regionalni mediji su, nažalost, u nezavidnoj situaciji. Trebalo bi više pažnje posvetiti regulisanju njihovog položaja. Strategija ne može mnogo da pomogne medijima u njihovom poslovanju. Uspeće oni mediji koji se drže profesionalnih stan- darda, oni mediji koji imaju plan. Država ne treba da se meša u poslove medija i Strategija bi trebalo da stupi na snagu u što sko- rije vreme. Poenta je da je najbitnije da do građana brzo stižu tačne informacije. Pogled samo do predstojećih izbora Predrag Blagojević, urednik www.juznevesti.com Iskreno, očekivao sam da dobijemo upotrebljiv dokument, koji će omogućiti održivi razvoj medija i pri tom bar nagovestiti nji- hovu nezavisnost od novca iz javnih budžeta. Ovako, suštinski ne vidim ništa novo, ništa zdravo. Zapravo, dobili smo u dobroj meri suprotno. Dobili smo politički pamflet u kome ima eleme- nata koji bi mogli da se pohvale, ali ne mogu da se otmem utisku da su oni tu samo kao izgovor. Zar treba komentarisati političku priču o „regionalnim javnim servisima"? Na kraju, šta je i moglo da se očekuje kad je partija koja je izradila i skandalozni Zakon o javnom informisanju, koji je većim delom oboren pred Ustav- nim sudom, sada dala pola članova Komisije koja je radila na Strategiji? Nedostaju konkretna rešenja. Eto, pogledajte samo kako su obrađeni internet mediji! Ceo svet bruji i priprema se za talas online medija, a mi im u jednom strateškom dokumentu posveti- mo dva pasusa prepuna opštenih definicija. Ništa, ali bukvalno ništa konkretno. Kako regulisati njihov rad, njihove obaveze. Pitanje na koje i dalje nemamo odgovor je - kome tužiti internet sajt sa .com domenom, ako je i server u inostranstvu? Toga nema jer nije ni bio cilj da se gleda u dalju budućnost, već samo do predstojećih izbora. Mediji ni sada ne obraćaju previše pažnje na Strategiju. Od svih niških medija, na javnu raspravu u tom gradu nisu došli ured- nici ni vlasnici najvećih medija. Došli smo mi mali. Tako da ne vidim šta bi trebalo da se desi da se to promeni. A, Strategija, kao i većina akata u oblasti informisanja, doneta sa kratkoročnim ci- ljevima, toliko će i da potraje. Prilično sam siguran da ćemo već za 2-3 godine biti prinuđeni da je menjamo. Unaprediti kadar u lokalu Saša Lekić, menadžer dnevnih novina Press izdanje za Vojvodinu Pored hroničnog nedostatka para, slobode i samostalnosti mediji se poslednjih godina bore i sa sve manjim brojem školo- vanih, tačnije obrazovanih novinara, koji se novinarstvu nisu učili od „novinara“ sa „ružičastih“ televizija i trash-tabloida i sa sve više vlasnika koji o medijima znaju isto onoliko koliko znaju i o nastanku univerzuma. Zato verujem da bi Medijska strategija prvo trebalo da da odgovor kako da za kratak period dobijemo što više mladih, obrazovanih novinara i urednika, koji bi pritom bili što je moguće više finansijski samostalni, kako bi mogli da profesionalno rade svoj posao. Ideja da se osnuje šest regionalnih javnih servisa bila bi ost- variva kada bi u Srbiji postojalo šest finansijskih, ekonomskih, političkih, univerzitetskih, kulturnih i sportskih centara. Pošto to nije slučaj, mislim da se da zaključiti kakav će medijski proizvod biti stvaran u tim javnim servisima i šta će oni moći da ponude građanima. Ukoliko neko ne zna odgovor na to pitanje, neka pogleda i posluša lokalne medije i neka se uveri koji kvalitet pro- grama oni, uz svu dobru volju i trud, proizvode jer ne mogu da obezbede kvalitetan medijski kadar. Ako neki i uspeju da stvore dobrog novinara ili urednika, snimatelja ili producenta on će odmah dobiti ponudu iz veće medijske kuće „koju neće moći da odbije“ (u pozitivnom smislu, naravno). Naravno, da je lepo, korisno i neophodno da se država povuče iz svih medija, ali nažalost za većinu medija koji se nalaze van www.mediart.orglink30 oktobar 2011 broj 96 O~ekivanja — nedo Redakcija LINKa `elela je da dobije komentare povodom Medijske strategije od {to ve}eg broja sagovornika koji su na bilo koji na~in u vezi sa medijima. Pripremanje ovih stranica je trajalo nedelju dana. Op{ti je utisak da {to su novinari na ni`em polo`aju u redakcijama raspola`u sa manje znanja i interesovanja za temu, kao i da mnogi, ne samo iz te grupe sagovornika, nisu bili raspolo`eni za komentare. Razgovarali smo o o~ekivanjima, nedostacima i budu}nosti Strategije

Beograda, Novog Sada i Niša gotovo da su jedini prihodi oni koji dobijaju iz „kasa“ lokalnih i regionalnih vlasti. Ukidanjem tih pri- nadležnosti, ti mediji su osuđeni na gašenje. Tako dobijamo jednu opštu centralizaciju medija, a to nikome ne bi trebalo da bude cilj, jer na kraju nikome neće doneti dobro. Građanima sigurno ne. Da li je to evropski standard koji, kako tvrde autori, ta Strate- gija obezbeđuje? Ako je za utehu, ni mnoge druge usvojene strategije, odluke i projekti koji su od egzistencijalne važnosti za naše građane nisu se „primili“ u Srbiji, tako sam ubeđen da ni od ove (na sreću) neće biti ništa. Neiskrenost države Aleksandar Đivuljskij, glodur Dnevnika Bezbroj puta smo čuli da je usvajanje Medijske strategije bilo jedan od glavnih uslova Srbiji za dobijanje statusa kandidata za Evropsku uniju. Nikoga zato nije iznenadila vest da je tako važna stvar usvojena kako i priliči – kratko i jasno, na telefonskoj sed- nici Vlade Srbije. Osnovni nedostatak koji se uočava u celoj proceduri i suštini stvari je neiskrenost države (vlasti) u nameri da pomogne medi- jima i medijsku scenu učini transparentnom. I posle protokolarnog usvajanja Medijske strategije ostaće pitanje svih pitanja: kako da vlast, formalno se pridržavajući ev- ropskih standarda u medijskoj sferi, suštinski ne izgubi presudni uticaj na medije? Kako da se posle dve godine od usvajanja ove Strategije država povuče iz bilo kog oblika vlasništva u mediji- ma? Jednostavno, država nije sigurna kome da prepusti medijsku kontrolu. Da li u balkanskim uslovima samo dve moćne agencij- ske grupacije bliske vlasti koje distribuiraju ukupan oglasni kolač na „dobre i manje dobre“ medije mogu biti dovoljan regulativni faktor medijske scene ili treba izmisliti i neki maskirani oblik državnog vlasništva koji će još direktnije kontrolisati medije, sve namigujući na preporuke Saveta Evrope o slobodi štampe? To su, nažalost, verovatne dileme uticajnih kreatora Medijske strategije (osim medijskih asocijacija i novinarskih udruženja) i preostalo vreme do konačne primene usvojenih načela iz Medijske strate- gije potrošiće kako da pronađu čarobnu formulu po kojoj će se „sve promeniti a ipak ostati isto”. Zanemarivanje svetskih tendencija Zoran Baki Anđelković, vlasnik Radija S Iskren da budem, čim se nešto toliko razvlači, ne može imati toliki efekat. Očekivao sam prvo, da pre donošenja Strategije bude donet Zakon o oglašavanju, što je sasvim logično. Među- tim, ništa me nije iznenadilo. Kada je reč o rokovima koji su pred- viđeni za privatizaciju - jasno je bilo od prvog dana da se to neće ispuniti. Očekivao sam takođe, da se u Strategiji više promoviše ravnopravnost medija, da se mediji pomažu subvencijama po uti- caju na javnost, a ne po vlasništvu, kako je predviđeno u Strate- giji. U većini evropskih zemalja mediji se finansiraju bez obzira na vlasništvo, dobijaju benefite od države zbog značaja koji imaju, zbog objavljivanja onoga što je u javnom interesu. U ovoj Strate- giji postoje indicije da bi tako nešto moglo postojati i kod nas, ali nema jasnih naznaka. To je ono što fali. Postoji još jedna manjkavost u Strategiji - zanemaruje svetske tendencije sve veće prisutnosti ITa u javnosti. U budućnosti će biti sve manje štampanih medija, to je činjenica. Ne smemo se voditi željama, nego realnošću. Svedoci smo da su poslednjih godina najprestižnije novinarske nagrade vezane za IT. Ova oblast nije dovoljno uređena u Strategiji, njoj se pridaje premalo pažnje u odnosu na to koliko je internet novinarstvo u porastu. Ugrožena zdrava konkurencija Nedžat Behluli, vlasnik TV „Spektri“ iz Bujanovca Nisam zadovoljan Strategijom, posebno ne rešenjem koje je nađeno za regionalne medije. Još jednom se dokazalo da država još uvek ne planira da izađe iz medija. Takođe, ne sviđa mi se uti- caj koji je omogućen Savetima nacionalnih manjina u osnivanju i kontroli uređivačke politike medija na jezicima manjina. Nedostaje želja da se što brže privatizuju mediji koji emituju program na jezicima manjina. Država svojim finansiranjem ovih medija ostale medije stavlja u neravnopravan položaj na tržištu. strategija linkwww.mediart.org 31oktobar 2011 broj 96 staci - budu}nost

Jedni mediji jedva uspevaju da opstanu, a drugi su sigurni jer ih finansira država. Ugrožava se zdrava konkurencija na tržištu. Mislim da mediji po ovoj Strategiji nemaju perspektivu, jer država po svaku cenu indirektno uspeva da drži medije pod kon- trolom. Potrebno je da ona bude što dalje od njih kako bi mediji mogli neometano da vrše svoju funkciju. Jedino slobodno tržište može doprineti razvoju i boljoj budućnosti medija, a toga u ovom slučaju nema. Igra će biti sa puno faulova Mladen Velojić, direktor MC Niš Iz ugla Media centra Niš, kao organizacije koja godinama sarađuje sa gotovo svim medijskim asocijacijama, a sve su ovom prilikom učestvovale u izradi nacrta Medijske strategije, ne mogu a da ne istaknem zadovoljstvo povodom zajedničkog istupanja i jedinstvenog stava koje su tom prilikom zauzele. Tim potezom aso- cijacije su pokazale da je opšte dobro ipak bitnije od pojedinačnih interesa i međusobnih loših odnosa koji su godinama trajali. S tim u vezi, po mom mišljenju, Medijska strategija je najpre doprinela novom poglavlju u saradnji medijskih asocijacija, bez čijeg jedinstva je veoma teško obezbediti bolju budućnost za medijske radnike, a samim tim i kvalitetnije informisanje gra- đana. Ono što konkretno mogu reći o očekivanjima u vezi sa Me- dijskom strategijom jeste da su ona uglavnom ispunjena, ako go- vorimo o sadržaju iste. Ono što se tek očekuje jeste da se ključne stvari postavljene u Strategiji i realizuju, što se prvenstveno odnosi na povlačenje države iz vlasništva medija (za nas verovat- no najkompleksnijeg poglavlja ovog akta), kao i predstojeće di- gitalizacije, do čijeg je uvođenja ostalo nešto manje od 6 meseci. Ono što je očigledno prema mišljenju većine medija najveći nedostatak usvojenog dokumenta Strategije, je to što država nije htela da odustane od formiranja 6 regionalnih javnih servisa. Niš prema tome dobija regionalni javni servis, čime se trzišna utak- mica dodatno komplikuje. Možda je rano sada davati procene kakav će rezultat biti, ali prvi utisak je da će igra biti sa puno faulova, nedozvoljenih startova, kao i crvenih kartona. Nadam se samo da to neće drastično uticati na ionako devastiranu ulogu građana, ili bolje reći dati doprinos njihovoj daljoj devastaciji... Budućnost medija, kao i budućnost same Strategije zavisi od nastavka daljeg rada na usvajanju zakona i njihovoj imple- mentaciji. Sama platforma trenutno puno znači, ali istovremeno ona ne znači ništa ukoliko se samo na njoj i ostane. S druge strane, u moru nedostataka strateških dokumenata u našoj zemlji, medijska industrija je uspela da dobije svoj. Ovaj akt nije savršen, ali je takođe akt koji daje mogućnost da se uz angažman svih relevantnih subjekata i uz neizbežno učešće šire javnosti odnosno, građana, dalje razrađuje i unapređuje. Zakoni se donose – implementacija opstruiše Jugoslav Ćosić, novinar B92 Očekivao sam da, na efikasniji način obezbedi uslove i usmeri zbivanja u medijskom polju ka tome da država, u mnogo kraćem roku, smanji svoj uticaj na medije i da javni servisi u manjoj meri predstavljaju nelojalnu konkurenciju komercijalnim stanicama i agencijama. Sem želja i samo jednog roka, od dve godine, (za izlazak države iz medija i usvajanje potrebnih zakona) ne vidim mnogo toga. Strategiji nedostaje volja da se smanji uticaj izvršne vlasti na javno mnenje, preko medijskih javnih servisa. Broj regionalnih javnih servisa koje predviđa Strategija, uz nacionalne, govori da je cilj vlasti bio upravo suprotan, da se taj uticaj smanji samo u onoj meri koju su kao donji prag zahtevali Brisel i relevantne međunarodne organizacije. Dalje, da bi Strategija bila implementirana potrebno je doneti brojne medijske zakone, a čak i kada oni budu doneti verovatno neće moći da budu implementirani bez brojnih podzakonskih akata. Iskustvo nas uči da vlade u Srbiji, kada su pod velikim pri- tiskom, donose potrebne zakone, ali da njihovu implementaciju opstruišu, odugovlačenjem donošenja podzakonskih akata. Ne vidim šta će vlast i državu naterati da se ponaša drugačije od primera iz drugih polja u kojima ima suprotne interese od građana. Budućnost medija je neizvesna ali na tu neizvesnost Strategi- ja utiče samo delimično. Važni faktori su siromaštvo medija, a onda, u kontekstu siromaštva, direktan uticaj države i najbogati- jih korporacija na uređivačku politiku kroz budžete za oglaša- vanje javnih preduzeća i tih privatnih kompanija. Budućnost Strategije je, mislim, takođe neizvesna, zapravo je izvesnije da ona kao i mnoge druge strategije neće biti imple- mentirana u skorijoj budućnosti, jer za to nema nikakvih čvrstih garancija. Manjinski mediji ne mogu bez državne pomoći Čaba Presburger, novinar Nisam baš zadovoljan Strategijom. Ima dosta stvari koje nisu sasvim jasne. U Strategiji piše da država više ne može da bude osnivač medija, a posle da ipak može, što vidimo u primeru regionalnih javnih servisa. Mislim da nije najbolja ideja da se osnivaju regionalni javni servisi – to bi koštalo građane. Iako bi svi mediji trebalo da se privatizuju, mislim da manjinski mediji ne mogu opstati bez državne pomoći. Kad bi se privatizovali ma- njinski mediji, propali bi. Niti pomaže, niti odmaže Bane Grković, Blic Iskreno, nisam očekivao ništa novo od nje, i to sam i dobio. Država još uvek odbija da „izađe“ iz medija što je naš najveći problem. Strategija je formulisana tako da ne menja ono što je najvažnije, a to je mešanje države u rad medija. Strategiji nedostaje jasna naznaka da se država više neće mešati u rad medija. Takođe, uopšte nije precizirano šta će se desiti i kakva je sudbina medija koji su još uvek u državnom vlas- ništvu, a ne bi trebalo više da budu. Smatram da sama Strategija i pravi razvoj medija nemaju nikakve veze. U realnom svetu, ta Strategija ne može ni da pomogne, a ni da odmogne medijima. Oni će se razvijati isto onako kako bi i bez donošenja ove Strategije. Ona nema tako veli- ki značaj za medije u Srbiji. www.mediart.orglink32 oktobar 2011 broj 96 Medijska strategija – šta dalje? Povodom usvojene Medijske strategije, NUNS, UNS, Aso- cijaciju medija, ANEM, NDNV i Lokal pres održali su 6. okto- bra zajedničku konferenciju za novinare na kojoj su se, na prvom mestu, založili da što pre počne zakonodavna reforma zasnovana na Strategiji. Kompletan snimak konferencije može da se pogleda na MC web televiziji, na adresi www.mc.rs/mc- web-televizija.1498.html .

Promena uslova privatizacije Jana Đurđić, novinarka Nova Medijska strategija trebalo bi da utiče na profesiona- lizaciju medija, koja je posle 2001. godine spuštena na jako nizak nivo. Time bi se dobio mnogo kvalitetniji informativni program, koji je (iako neprofitan) ključan za jedan ozbiljan medijski pro- gram. Ono što smatram dobrim, a jedan je od najvažnijih eleme- nata nove Medijske strategije, jeste formiranje šest regionalnih javnih TV servisa. Iako Evropska komisija ovu odluku kritikuje, smatrajući je finansijski neodrživom na našem medijskom tržiš- tu, ja ipak smatram da je upravo to rešenje kojim bi se decentra- lizovao i ukinuo medijski monopol javnog servisa koji vlada kod nas. Glavni nedostatak je po meni to što se ne usmerava pažnja na profesionalizaciju medija, a tu pre svega mislim na obuku novi- nara za određene oblasti kojima se bave u svojim redakcijama. Takođe preporuku za povlačenje države iz vlasništva medija sma- tram trenutno neadekvatnom, s obzirom da nijedan proces priva- tizacije medija samoj kući nije doneo nikakav boljitak, već napro- tiv sveo program isključivo na komercijalu i profit. Sa strane pri- vatnog vlasnika, to i jeste cilj, i zato smatram da bi jedino drža- va mogla da izdvoji sredstva i uloži ih u kvalitetniji informativni program. Prema novoj Strategiji, mediji će u nekim segmentima biti poboljšani (tu mislim na uvođenje regionalnih javnih servisa i jamčenje veće nezavisnosti medija od strane države), pa shodno tome mediji će u budućnosti imati bolju perspektivu nego u pro- tekloj deceniji. Promena uslova privatizacije medija jedino je rešenje koje bi donelo ozbiljne i kvalitetne promene u medijima. Postoji realna šansa da Strategija zaživi i dobije svoje mesto u procesu reorganizacije i poboljšanja položaja medijskih kuća, a to zavisi od spremnosti države da se ozbiljno posveti rešavanju ovih pitanja. Kao spisak lepih želja Dragana Kocić, Udruženje novinara Niša Nakon donošenja famoznih amandmana na Zakon o javnom informisanju, mislim da je većina novinara izgubila veru u dobre namere države prema medijima. Međutim, Medijsku strategiju doživeli smo kao signal u pozitivnom pravcu. Očekivali smo da će ona definisati normative medijskog postojanja koji se prime- njuju u evropskim zemljama, tim pre što su prvu verziju strategi- je i kreirali inostrani stručnjaci. Međutim, pokazalo se da nije bilo snage da se to izvede, zbog čega je ovaj dokument usvojen sa godinu dana zakašnjenja. Medijska strategija izgleda pristojno, ali više kao spisak lepih želja. Čak i upotrebljena terminologija kao što je „država će razmotriti mogućnost davanja olakšica za uvoz robe potrebne medijima, odnosno smanjenje PDV“ pokazu- ju nedovoljnu odlučnost da se medijima zaista pomogne. Prizna- je se da su srpski mediji na ivici opstanka, ali sve što se tiče konkretne pomoći je u sferi ideja. Ukazuje se na potrebu sti- mulisanja zapošljavanja, i usavršavanja novinara ali bez konkret- nih naznaka da će to zaista i biti učinjeno. Upozorava se na potre- bu primene evropskih normi koje garantuju slobodu izražavanja i slobodnog protoka informacija ali opet u vidu nekih preporuka. Mislim da sve ovo zvuči kao teoretsko razmatranje medijske situacije bez zaista praktičnih rešenja koja bi korenito promenila stvari. Što se tiče budućnosti medija mislim da je ona jako neizves- na. Povlačenje države iz medija, projektno finansiranje je gene- ralno dobra ideja u smislu zaštite objektivnog izveštavanja. Međutim, ovakvim potezima trebalo je da prethodi ekonomsko jačanje medija što je jedina garancija njihove samostalnosti. U situaciji kada mediji ostanu bez državne pomoći otvoriće se pros- tor nekome drugome ko ima novca, da svoje ili interese onih koji ga plaćaju, plasira preko tih medija. I tu neće pomoći nikakav zahtev za transparentnim vlasništvom. Oni koji se odupru tom pritisku prestaće da postoje. Sa druge strane ideja o ovolikom broju javnih servisa trebalo bi da bude preispitana pre svega jer se pokazalo da ni RTS nema stabilan izvor finansiranja. Takođe, javni servisi nikada nisu bili objektivna glasila, a često su služili i kao servis za zbrinjavanje stranačkih kadrova. Smatram da je jedna od najboljih stvari koje donosi Medijska strategija uvođenje Saveta za štampu kao samoregulatornog tela. Međutim, plašim se da će njegovo postojanje sudovi obesmisliti, jer iako Strategija ukazuje da je veliki broj evropskih propisa ugrađen i u naše zakonodavstvo, posebno Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava, moje lično iskustvo je da sudovi tu regula- tivu uopšte ne primenjuju. U situaciji kada sudovi dodeljuju ogromne nadoknade štete u parnicama protiv medija, postavlja se pitanje zbog čega bi se tužilac obratio Savetu za štampu radi moralne satisfakcije. Mislim da je Medijska strategija trebala da se pozabavi i tim aspektom, jer on direktno utiče na ekonomsku moć medija i mislim da joj je to glavni nedostatak. Za participativne medije Miroslav Nackov, RTV Caribrod Globalna situacija u srpskim medijima već nekoliko godina pokazuje tendenciju i potrebu za uvođenjem participativnog kon- cepta u medijski prostor. Iako je javnost posle demokratskih promena 2000. godine očekivala da će doći do uspostavljanja medijskih sloboda, aktuelni zvanični izveštaji strukovnih i među- narodnih institucija i organizacija pokazuju suprotan trend. Pokre- tanje participativnih medija u Srbiji ohrabriće i proces ukazivanja lokalnim vlastima, političarima i vlasnicima medija da je slobo- da informisanja temelj svakog demokratskog društva i garant ost- varenja i zaštite svih drugih sloboda. Taj trend ublažiće i brojne posledice negativnih primera privatizacija medija, koji su kao direktnu posledicu imali ugrožavanje prava građana na objektivno i istinito informisanje. Pripremila Redakcija LINKa strategija linkwww.mediart.org 33oktobar 2011 broj 96

PP roces otpočinjanja medijske pismenosti u Srbiji do sada, formalno, nije bio moguć. Nakon što je 28. septembra 2011. Vlada usvojila Strаtegiju rаzvojа sistemа jаvnog informisаnjа u Republici Srbiji do 2016 (kraće Medijska strate- gija) stekli su se uslovi i za medijsko opismenjavanje kod nas. Medijska strategija pominje pojam medijska pismenost u dva poglavlja – II Analiza stanja u oblasti javnog informisanja u Srbi- ji i III Ciljevi Strategije. U drugom poglavlju samo se konstatuje da je resorno Mini- starstvo novac iz budžeta sa pozicije Medijska pismenost „kori- stilo isključivo za sufinansiranje projekata koji doprinose medij- skoj pismenosti, uvođenjem novih informacionih i komunika- cionih tehnologija (ITK)“ koji doprinose informisanju i obrazo- vanju „dece i mladih u ovom domenu“. U tom poglavlju u vezi sa medijskom pismenošću još se navodi prioritet upotrebe ITK-a u obrazovnom programu, obezbeđivanje slobodnog i jednostavnog pristupa kulturnim i drugim naučnim digitalnim sadržajima, zašti- ta intelektualne svojine softvera, kao i razvoj informacione bez- bednosti. U poglavlju se konstatuje „nizak nivo medijske pis- menosti“ i „neophodnost da država učini više na tom polju“. Kao jedan od ciljeva pri pristupanju Evropskoj uniji, u Strategiji se navodi i podizanje nivoa medijske pismenosti građana Srbije i „svih učesnika u sektoru medija“. U trećem poglavlju, pored još jedne konstatacije da je medij- ska pismenost vrlo važna za sve članove društva, piše i da će drža- va „podsticati razvoj medijske pismenosti kroz rаzvijаnje indi- viduаlnih sposobnosti grаđаnа, dа koriste, rаzumeju i kritički vrednuju rаzličite аspekte jаvnih glаsilа i medijskih sаdržаjа, kаo i kroz jаčаnje pozitivnog uticаjа nа fаktore okruženjа (podsticаnje medijskog obrаzovаnjа, dostupnost rаznovrsnih medijа i medij- skih sаdržаjа i drugo).“ Dakle, u ovim okvirima u narednim go- dinama kretaće se proces medijske pismenosti u našoj zemlji. Definisanje medijske pismenosti Medijska pismenost, kakvu mi danas poznajemo, definisana je 1992. na američkoj Nacionalnoj konferenciji o medijskoj pis- menosti i predstavlja „sposobnost pristupa, analize, vrednovanja i slanja poruke posredstvom medija“. Akcenat se stavlja na vred- novanje medijskih sadržaja. Za osobe koje se „medijski opis- menjavaju“ važno je da budu osposobljene za pristup medijima (tehničke kompetencije), za razumevanje i kritičko ocenjivanje medijskih sadržaja (kritičke kompetencije), kao i za kreiranje medijskih poruka (praktične kompetencije). Kritičko ocenjivanje sadržaja podrazumeva identifikovanje autora medijskog sadrža- ja, forme/žanrove medijskog predstavljanja, prepoznavanje obli- ka propagande, cenzure, pristrasnosti novinara. Na višem nivou, ono uključuje i prepoznavanje transparentnosti vlasništva nad medijima, kao i modele finansiranja javnih glasila, što može imati uticaja na kvalitet informisanja javnosti. Obrazovanje kroz me- dijsku pismenost jeste i jedan od načina na koji može da se skrene pažnja na negativne aspekte masovnih medija, popularne kulture, kao i novih digitalnih medija, uključujući i takozvano medijsko nasilje, rodne i rasne stereotipe, pretvaranje dece u seksualne objekte oponašajući odrasle, gubitak privatnosti i zloupotrebu preko interneta, smatra profesorka Sorbone, Divina Frau-Meigs. Medijsko opismenjavanje podrazumeva više od slušanja preda- vanja i učešća u raspravi o medijima. Ono pretpostavlja delanje u pravom smislu te reči: analizu, raspravu, konstrukciju i dekon- strukciju poruka i njihovo razlaganje, navodi profesorka Beograd- skog univerziteta, Gordana Zindović Vukadinović. Ukratko, sušti- na medijske pismenosti jeste u razumevanju, a ne samo u pukom primanju medijskih sadržaja. Medijska pismenost u svetu Za razliku od Srbije, u zemljama Evrope i sveta fenomen me- dijska pismenost poznat je decenijama unazad. Veliku ulogu u medijskom opismenjavanju građana imao je i UNESKO kroz podršku osposobljavanja nastavnika i trenera novim pedagoškim metodama, kao i u pravljenju nastavnih planova i programa kako bi se u školski sistem uključio novi predmet. Na evropskom tlu postoje podaci da se preteča pojma medij- ska pismenost može pronaći u Velikoj Britaniji, još tridesetih go- dina XX veka. Razvoj medijske pismenosti ipak dovodi se u vezu tek sa sedamdesetim godinama kada se na Ostrvu otvaraju prve filmske, a potom i medijske studije za mlade uzrasta od 14 do 19 godina, koje danas pohađa oko 100.000 mladih Britanaca. De- vedesetih godina medijsko opismenjavanje postaje deo nastavnog procesa u školama u okviru predmeta Engleski jezik. U ostalim evropskim zemljama obrazovanje u domenu medij- ske pismenosti razvijalo se različito. Tako je, na primer, u Fin- skoj medijska pismenost uvedena u sistem osnovnih škola, a kra- jem sedamdesetih godina XX veka i u srednje škole. U Švedskoj i Danskoj medijsko opismenjavanje obavezan je nastavni predmet još od osamdesetih godina. U Francuskoj i Nemačkoj intereso- vanje za medijsko opismenjavanje u porastu je poslednjih deceni- ja kako unutar obrazovnih sistema, tako i kroz alternativne kur- seve samoobrazovanja. U susednoj Hrvatskoj medijska kultura www.mediart.orglink34 oktobar 2011 broj 96 Sti`emedijskapismenost doc. dr Dejan Pralica

predaje se u okviru nastave maternjeg jezika, dok na Učiteljskom fakultetu u Zagrebu postoji predmet Medijska kultura, a na Odseku za informatiku i komunikologiju Univerziteta u Zadru izborni predmet Medijska pismenost. Koncept medijske pismenosti na američkom tlu postoji od kraja sedamdesetih godina XX veka. Kanada je prva zemlja koja je uvela medijsko opismenjavanje u školski program, koji zaseb- no za svaku pokrajinu propisuju tamošnje vlade. Tako, na primer, u školskom planu pokrajine Kvebek postoji predmet medijska pismenost od prvog do završnog razreda srednjih škola. Smatra se da je na široko shvatanje važnosti medijske pismenosti u Kanadi uticalo dva faktora. Jedan je zabrinutost zbog sveprisutnosti upli- va američke kulture u kanadsko društvo, a drugi je koncept obra- zovnog sistema na koji je presudan uticaj imao čuveni kanadski teoretičar komunikacija svetskog glasa, Maršal Mekluan. Tvorac izraza medij je poruka i globalno selo ukazao je na značaj me- dijske svesnosti i pismenosti još šezdesetih godina XX veka, što je ostavilo traga do danas. Medijska pismenost u Srbiji Prema istraživanjima profesora Miroljuba Radojkovića sa beogradskog Fakulteta političkih nauka o odnosima medija i škole, tinejdžer do polaska na fakultet ukupno provede više vre- mena uz mas-medije nego u školi. Ovaj podatak samo ukazuje na to koliko važnu ulogu u životu mladog čoveka, pored porodice i škole, imaju i mediji. Zbog toga je od neprocenjive važnosti i za srpsko društvo što hitnije uvođenje medijske pismenosti u obra- zovni sistem. Slično, kao i u Hrvatskoj, i u ovdašnjem obaveznom obrazovanju o medijskoj pismenosti, ali vrlo šturo, govorilo se u okviru predmeta Srpski jezik i književnost i to na žanrovskom nivou. O uvođenju novog nastavnog predmeta, koji bi bio obavezan ili izborni, koji bi se predavao u osnovnim školama, ili u sred- njim školama ili samo u gimnazijama, odlučiće prosvetne vlasti, nakon što im je nedavno usvojena Medijska strategija dala osnovu za tako nešto. Nažalost, podaci koje je u septembru 2011. izneo izvršni direktor Svetskog samita medija za mlade Miomir Rajčević deluju poražavajuće i deprimirajuće. „Srbija je u sred- njem veku što se tiče medijske pismenosti, a nove informaciono- komunikacione tehnologije izazivaju robovlasništvo kod onih koji ne umeju da ih koriste“, rekao je Rajčević. Činjenica je da proces demokratizacije kroz medijsku pismenost nije moguće uraditi bez promene obrazovnog sistema, a da ta promena poči- nje najpre obrazovanjem onih koji će predavati novi predmet u školama. Istraživanja koja je 2005. objavila profesorka beo- gradske Akademije umetnosti, Svetlana Bezdanov Gostimir, pokazuju „potpuno odsustvo medijske pismenosti kod učitelja i nizak nivo medijske pismenosti kod budućih učitelja (studenata učiteljskih fakulteta) u Republici Srbiji“. Trenutno, predmet Medijska pismenost postoji na učiteljskim fakultetima u Beogradu i Jagodini, kao i na privatnom Fakultetu za medije Singidunum u Beogradu. To naravno nije dovoljno. Dakle, predmet postoji, a (delom) budući učitelji i medijski radnici biće delimično upućeni u tu problematiku. Pitanje je da li je jedan predmet dovoljan da bi se medijsko opismenjavanje razumelo i dalje prenelo mlađim generacijama na nižim nivoima obrazovanja. O važnosti medijske pismenosti u Vojvodini, iako zvaničnog obrazovanja u toj oblasti još nema, govore i podaci da je 2009. (tadašnji) Pokrajinski sekretarijat za informisanje finansirao 17 projekta koji se odnose na unapređenje kvaliteta medijske struke, među kojima su i projekti u koje su uključeni mladi i njhovo medijsko opismenjavanje. Sada, nakon usvajanja Medijske strate- gije, otvaraju se nove mogućnosti za institucionalizovanje me- dijskog opismenjavanja u obrazovni sistem. Neka od rešenja su da medijsku pismenost, kao obavezni predmet treba uvesti od petog razreda osnovne škole, jer deca tada počinju da se delimič- no osamostaljuju od roditelja i sami usvajaju neke vrednosti za koje smatraju da su im od koristi. Postoje i mišljenja da se ovaj budući predmet izučava u svim srednjim školama ili samo u gim- nazijama, na svim godinama ili samo jednu do dve. Dilema je i da li medijska pismenost treba da bude izborni ili obavezni predmet. Iako bi se ti problemi otklonili, jedan od ključnih koji nije moguće tako brzo rešiti jeste adekvatan kadar koji bi predavao novi kurs. Prava bi šteta bila kada bi medijsku pismenost držali uči- telji/nastavnici kojima bi to bilo nametnuto kako ne bi ostali bez posla. Činjenica je da bi najbliže poziciji predavača medijske pis- menosti mogli biti diplomirani studenti medija/novinarstva, koji bi, u skladu sa bolonjskim pravilima visokog obrazovanja, morali pohađati i master studije ili dodatne kurseve iz pedagoško-psi- hološke struke kako bi mogli raditi u školama. Koliko je u ovom trenutku moguće reformisati postojeće master kurseve i da li sa uvođenjem medijske pismenosti, ne kao predmeta, već kao sme- ra, odnosno studijske grupe na master nivou studija, treba čekati naredni ciklus akreditacija studijskih programa, pitanje na koje će odgovor morati dati kako oni koji obrazuju novinare, tako i oni koji obrazuju pedagoge, odnosno nastavnike za rad u škola- ma. Najbolje bi bilo ako bi odgovor bio zajednički i brz. Jer, medijska pismenost stiže u Srbiju, a Srbija je, čini se, u ovom trenutku nespremno dočekuje. strategija linkwww.mediart.org 35oktobar 2011 broj 96 Novo izdanje o medijskoj pismenosti Knjiga Medijska pismenost, autora V. Džejms Potera, izdavačke kuće Clio, trebala bi da izađe iz štampe za ovogodišnji Sajam knjiga u Beogradu. „Svoju studiju o medijskoj pismenosti Džejms Poter počinje konstatacijom da većina ljudi danas dopušta medijima da programiraju njihove navike i način gledanja na svet. Nizak nivo medijske pismenosti omogućava pristupanje poruci, ali ne i zaštitu od jedva primetnog, pa ipak neprestanog oblikovanja percepcije života... Ova knjiga pokazuje šta znači rad na višem nivou medijske pismenosti, a samim tim i sticanje moći da medije iskoristimo za postizanje sopstvenih ciljeva. Autor nudi uputstvo za razlikovanje stvarnog sveta i sveta medija i omogućava čitaocima da postanu odgovorna publika.”, stoji u najavi tog izdanja. V. Džejms Poter, profesor na Kalifornijskom univerzitetu u Santa Barbari, doktor je komunikacionih nauka i tehnologije sistema podučavanja. Već dve decenije drži kurseve o uticaju medija na pojedince i društvo, o sadržaju, strukturi i ekonomici medijskih indus- trija, o reklamiranju, novinarstvu, stvaranju i proizvodnji medijskih programa. Urednik je časopisa Journal of Broadcasting & Electronic Media i autor brojnih članaka i knjiga.

BB rojni poslenici medija i ono što zo- vemo stručna javnost daleko su više očekivali od dokumenta čija je izrada početkom mandata aktuelne Vlade suspendovala sve ranije započete poslove na izmenama seta medijskih zakona. Dugo najavljivana Strategija, trebalo je da na- pokon uredi medijsku scenu kako je često ponavljao prethodni ministar kulture koji je i inicirao njenu pripremu. Umesto me- dijske scene, doneta Strategija razvija sis- tem javnog informisanja, mada je tokom pripreme i sama Vlada ovaj dokument na- zvala „Predloga nacrta medijske strategi- je“ šta god predlog nacrta značio. (http:- //www.kultura.gov.rs/?jez=&p=6193.) Osim što zvuči krajnje arhaično i nemi- novno budi asocijaciju na neka, za slobo- du medija, mračna vremena, termin sistem javno informisanje sužava oblast medija na puko informisanje, pri tome insistira- jući da je to sistem sugeriše veći stepen uređenosti. Da nije samo naslov okrenut više prošlosti nego budućnosti, jasno je već u prvom delu koji se bavi analizom stanja. Tu sve vrvi od davno započetih i nikada završenih poslova kao privatizaci- ja, definisanje položaja javnih preduzeća i ustanova, uređenje finansijske pomoći države... Niko razuman naravno neće zameriti što Strategija pokušava da analizirajući stanje identifikuje probleme i ukaže na put njihovog rešavanja. Ono što se može za- meriti je što analiza ne prepoznaje nedo- voljno razvijenu komunikacionu infra- strukturu kao jedan od najvećih prepreka razvoju medija. Osim mobilne telefonije sve ostale elektronske komunikacije su nedovoljno razvijene, što korisnicima ograničava kvalitet i dostupnost medijskih usluga, a kreatorima medijskog sadržaja otežava prikupljanje i distribuciju sadrža- ja, stalno odlažući primenu novih tehno- logija i uvođenje novih servisa. Regulacija kablovskih distributivnih sistema (KDS) je tek na početku mada neki od njih pružaju usluge već dvadeset godina. Tek nedavno, i to dosta stidljivo oba regulatora tek su započela uređenje KDS-a. Pored domaćih terestričkih i sa- telitskih TV kanala, KDS sistemi distri- buiraju i domaće kanale koji egzistiraju samo u kablu, TV kanale iz šireg regiona za koje ne postoji jezička barijera, lokali- zovane strane kanale i manji broj kanala bez prevoda. Pored toga KDS sistemi omogućavaju i širokopojasni (brzi) inter- net, i dalje nedostupan mnogima u Srbiji. Poslednjih godina građani kao sve češći motiv za uvođenje KDS-a navode upravo pristup internetu odnosno sajtovima za razmenu videa (YouTube), i partici- paciju u društvenim mrežama (Facebook, Myspace). Širokopojasni pristup internetu je važan za medi- je, kako one tradicionalne i još više za one nove koji tek treba da nađu svoje mesto upravo pod okriljem interneta. Za radio i TV, internet pruža još jedan način kako mogu da dođu do korisnika dok za štampu, OnLine izdanja predstav- ljaju možda onu malu pred- nost koja će ih u vreme ekono- mske recesije spasiti od gašenja. Tradicionalni elektronski mediji su daleko manje ugroženi pod uslovom da su oni pravi, odnosno da proizvode sop- stveni sadržaj a ne prenose onaj koji je kreirao neko drugi. www.mediart.orglink36 oktobar 2011 broj 96 Nove tehnologije na stari na~in Sini{a Isakov

Strategija ovaj potencijal KDS-a ni izdaleka nije prepoz- nala, već ga je zapravo ignorisala izostavljajući razvoj KDS potpuno iz Akcionog plana i najavljujući poseb- nu strategiju digitalizacije KDS-a tek po okončanju procesa digitalizacije tere- stričkog emitovanja. Strategija tek konstatuje da u Srbiji nekoliko kablovskih distributivnih sistema pruža usluge IPTV preko interneta i da je tehnologija relativno nova! Zapravo, teh- nologija je apsolutno nova za pisce Strate- gije, jer se televizijski signal u digitalnom obliku ne prenosi preko interneta, već se do korisnika dis- tribuira kroz tele- fonsku pris- t u p n u mrežu Telekoma. Sa pružanjem IPTV usluge nacionalni telekom je počeo još 2008. i do sada se po nezvaničnim podacima broj korisnika popeo na 120.000 sa planom da se Nova 2012. dočeka sa 150.000 korisnika. Broj korisnika bio bi i veći da Telekom paralelno još uvek ne digitalizuje mrežu, tako je broj zaintereso- vanih na čekanju još uvek veliki. IPTV tehnologija je u osnovi interaktivna i pruža sasvim nove mogućnosti kako medijima tako i telekomu, koji pored distribucije radijskih i TV kanala, omogućava i najk- valitetnije telefoniranje, širokopojasni pristup internetu, mogućnosti snimanja, odložnog emitovanja (Time shift), emito- vanja na zahtev po želji korisnika (VoD - Video on Demand) a može ponuditi i pose- ban filmski ili neki drugi sadržaj nezavis- no od ostalih medija. Televizije prisutne na IPTV mogu gledaocima ponuditi i poseb- ne interaktivne usluge kao glasanje i sl. Topologija IPTV mreže omogućava ope- ratorima da dobro upoznaju svoje klijente, njihove navike i želje i iz tih personalizo- vanih podataka „nauči“ šta publika u nekom kvartu, ili celom gradu voli da gleda i to im pruži u sopstvenoj režiji ili sa zainteresovanim medijskim kućama... IPTV ima još jednu važnu ulogu koju pisci strategije nisu prepoznali a to je da zah- valjujući telefonskim priključcima već zalaze u skoro svaki dom i da su kao takvi ozbiljna konkurencija KDS sistemima koji na nekoj ograničenoj teritoriji obično nemaju neki drugi konkurentski KDS. Redukcijom Vlade, početkom godine kada je rad na donošenju Strategije i ubrzan, u istom ministarstvu našli su se i komunikacije i mediji. Tu činjenicu da su ova dva resora „pod istom rukom“ nije rezultirala u prepoznavanju međuzavis- nosti komunikacionih resursa i medijskih potencijala. Tako se i dogodilo da digitali- zacija terestričkog emitovanja nije još ni započeta mada je gašenje analognih servisa Vlada najavila za april 2012. Strategija računa sa postojećim bro- jem TV kanala na svim nivoima 134 (deset se do sada već ugasilo) garan- tujući svima digitalnu budućnost, ne ulazeći ni u jednom momentu u ana- lizu održivosti tolikog broja televizija u Srbiji. Duboko zagledani u prošlost pisci strategije su tako otkrili da treba da dodaju još šest regionalnih javnih radio i televizijskih servisa za koje ne znaju kako bi finansirali osim da će taj model biti u skladu sa pravilima o dodeli državne pomoći. To možda i ne treba da čudi u zemlji koja nema mehanizme da obezbedi naplatu pretplate ni za republič- ki ni pokrajinski javni servis. Još manje treba da čudi što Strategija nema potrebu da predvidi objekte za regionalne javne servise, kada još ne vidi način kako da posle dvanaest godina od rušenja, izgradi ili obnovi zgradu pokrajinske televizije. Strategija nije pokušala ni da nagovesti kada i koliko terestričkih kanala bi u Srbi- ji namenuli za HDTV, ignorišući činjenicu da sve TV kuće već uveliko nabavljaju HD opremu, i da su prenosi najvećih događaja redovno u visokoj rezoluciji sa okružu- jućim zvukom. Odlaganje digitalizacije terestričkog emitovanja odlaže i monetizovanje digi- talne dividende koja budžetu može doneti izvanredan prihod veličine prodaje neko- liko velikih komunikacionih operatora. Veličina prihoda naravno zavisi od veli- čine dividende, njene namene i momenta prodaje. Strategija se dividendom bavi sasvim načelno kao da ne očekuje njenu realizaciju u periodu svog važenja do 2016. Sa samo malo osećaja za stvarnost, Strategija je mogla predvideti da već sada deo prihoda od naknada regulatornim te- lima usmeri na razvoj komunikacionih širokopojasnih mreža, što bi koristilo i medijima i njihovim korisnicima a državi ponovo donelo lep prihod. Još malo hra- brosti trebalo je da se predloži da se deo ubrane naknade usmeri na podršku medi- jima ovim postojećim ako to zaslužuju i onim zasnovanim na novim tehnologijama za koje je Strategija takođe samo deklara- tivno zainteresovana. Dugo očekivanom Strategijom razvoja medija u Srbiji dobili smo jedno sitljivo i prilično neambiciozno pismo o namerama gde se sve mere koje Akcioni plan koji prati tekst Strategije i odnose prevashod- no na donošenje zakona ili usklađivanje propisa i stavljaju u vremenski okvir od 18 meseci. To praktično znači da se ostavlja- ju u amanet novom sazivu Skupštine i ne- koj budućoj Vladi, sa ko zna kakvim ras- poredom resora komunikacija i medija, i prioriteta uopšte. Strategija je razočarenje za sve koji su očekivali konkretne mere i više hrabrosti države da probleme koji ne samo da koče razvoj medija i decenijama mrcvare medijske poslenike, već značajno usporavaju i demokratizaciju društva i ekonomski razvoj. Možda su još više razočarani oni, pre svega mladi koji u Strategiji nisu našli ni zrna promišljanja o ON Line servisima, građanskom novinarstvu, društvenim mre- žama i interakciji sa tradicionalnim medi- jima i sve ono što se upravo ovih dana materijalizuje kao mediji budućnosti. Ali, možda smo previše kritični, ima- jući u vidu da se ipak radi o dokumentu u čijem je naslovu „sistem javnog infor- misanja“ koji ne zna za zabavu i koji će retko kome pomoći da nešto nauči... strategija linkwww.mediart.org 37oktobar 2011 broj 96

MM edijska strategija Srbije do 2016. priznaje internet kao os- novno ljudsko pravo i svima do- stupno javno dobro i izražava posvećenost razvoju novih medijskih platformi. Ipak, ona je pre svega posvećena razvoju tradi- cionalnih medija, a novi mediji su u nju uključeni kroz nekoliko važnih paragrafa i tema, između ostalih: medijska pisme- nost, razvoj novih medijskih platformi i digitalna dividenda. Novi mediji se sma- traju ravnopravnim u pogledu finansiranja. Strategija donekle odražava razdvoje- nost i nedostatak komunikacije između predstavnika tradicionalnih i novih medi- ja. Možda je manjak u tome što Strategija ne predviđa građenje mostova između ovih sfera i razmenu znanja, već ih posma- tra odvojeno. Tehnologija je, u ovom smis- lu, ipak alat za unapređenje svake medij- ske sfere, više nego sfera za sebe. Medijska pismenost Strategija postavlja medijsku pismenost kao ključnu veštinu od osnovnog značaja za sve članove društva. Iz ugla novih me- dija ova veština usko je povezana sa stra- teškim ciljem unapređenja medijskog i no- vinarskog profesionalizma i podizanja kvaliteta programa. Reč je ne samo o me- dijskoj već i o informacionoj pismenosti i to ne samo korisnika medijskih sadržaja, već pre svega novinara i predstavnika me- dija. Osavremenjivanje veština i znanja novinara je ključno, a posebno u smislu upotrebe informacionih tehnologija i inter- neta. Medijska pismenost posmatra se kao sposobnost da se analizira, oceni i kreira poruka posredstvom različitih medija, žan- rova i formi. Brojni slučajevi nekritičkog preuzima- nja i prenošenja neproverenih informacija sa interneta u tradicionalne medije svedoče o tome da novinarima tradicionalnih medi- ja nedostaju veštine savremene medijske pismenosti, razumevanja izvora informa- cija i veština za utvrđivanje relevantnosti i istinitosti informacija. Tu su i pitanja au- torskih prava, pravilnog navođenja izvora i fer odnosa prema autorima veb sadržaja. Dok novinarima tradicionalnih medija često nedostaju kompetencije informa- cione i digitalne pismenosti, predstavnici- ma novih medija često nedostaju tradi- cionalne novinarske kompetencije i razu- mevanje značaja javnog informisanja i standarda izveštavanja. Postoji sukob koji proističe iz osnovnog nerazumevanja dve- ju strana, a strateški cilj u tom smislu bi mogao biti povezivanje ovih zajednica i razmena znanja kako bi se ukupan kvalitet medijskog sadržaja kako u novim, tako i u tradicionalnim medijima unapredio. Pove- ćanje kvaliteta i raznovrsnosti medijskog sadržaja na srpskom jeziku na internetu sigurno će doprineti povećanju broja ak- tivnih korisnika interneta i povećanoj upo- trebi interneta među novinarima. Digitalna dividenda Prelazak sa analognog na digitalno emitovanje TV programa oslobađa znača- jan deo radiofrekvencijskog spektra koji može da se iskoristi za omogućavanje pris- tupa internetu svim građanima u Srbiji. Strategija predviđa da će određeni deo di- gitalne dividende biti dodeljen mobilnim širokopojasnim sistemima, čime će i gra- đani u ruralnim sredinama, ili bez pristupa fiksnoj telefoniji imati pristup internetu. Upravo ova infrastrukturna rešenja, kao što je određivanje ukupnog kapaciteta di- gitalne dividende i raspodela dividende, mogu značajno povećati dostupnost inter- neta građanima Srbije, kao i distribuciju medijskih sadržaja. Razvoj novih medijskih platformi Strategija podstiče razvoj novih medij- skih platformi i inovacija u medijima, a posmatra nove medije sa sadržajima od javnog značaja, kao ravnopravne u pogle- du mogućnosti finansiranja. Ovo je veoma važno jer omogućava razvoj novih medija – sajtova, servisa i portala kroz projektno finansiranje i može podstaći razvoj kva- litetnih medijskih sadržaja koji ne postoje na domaćem internetu. Strategija predviđa i preispitivanje mo- gućnosti za uvođenje specifičnih podsti- cajnih mera za rаzvoj medijskog tržištа, sa ciljem da se stvore nediskriminаtorni us- lovi zа zdrаvu konkurenciju u medijskoj industriji. U okviru ovih mera posebno je važna podrška za programe usavršavanja novi- nara u različitim oblastima. Ono što ne- dostaje kao mera podsticaja, a u vezi je sa novim medijima, jeste podsticaj razvoju preduzetništva i omogućavanje olakšica za uvoz tehničke opreme, kao i omogućava- nje i popularizacija elektronske trgovine i onlajn plaćanja usluga. Informativni saj- tovi i portali koji nisu vezani za velike medijske kuće najčešće nastaju kao entu- zijastički preduzetnički projekti kojima je u najmanju ruku potreban pozitivan odnos države, a činjenica je da pravni okvir češće ograničava nego što podstiče njihovo po- slovanje. U Strategiji, Republika Srbija polazi od toga da se nove medijske plаtforme ubr- zаno menjаju, te da država ne želi da og- raničava njihov razvoj i zato će insistirаti nа poštovаnju pozitivnih zаkonskih pro- pisа vezano za „elektronska izdanja štam- panih i elektronskih javnih glasila“. Ostaje nerazjašnjeno da li je javno glasilo i ono registrovano glasilo koje pos- toji samo u elektronskoj – internet verziji, a nije deo ni jednog postojećeg javnog glasila – televizije, štampe ili radija. Zakon o javnom informisanju predviđa regis- traciju internet javnog glasila, ali samo pod uslovom da ga registruje domaće pravno lice, ne postoji mogućnost da fizi- čko lice bude osnivač. U isto vreme, Zakon navodi konkretne primere javnih glasila, kao što su novine, program na radi- ju i televiziji, servis novinskih agencija, ali ne navodi internet sajtove, blogove i slične forme. Ovo su nerešena pitanja koja će svakako uticati i na primenu Strategije o javnom informisanju i odnos države prema novim medijima. Za kraj, posmatranje interneta kao osnovnog ljudskog prava i strateško opre- deljivanje za širenje dostupnosti interne- ta uz pomoć digitalne dividende pred- stavljaju značajan korak za Srbiju i njeno razumevanje značaja novih tehnologija za razvoj društva. Tehnologija može i treba da unapredi novinarstvo i medije u sva- kom smislu. Za postizanje tog cilja ključan je razvoj informacione i medijske pismenosti i podsticaj upotrebe novih teh- nologija u tradicionalnim medijima. Tu je, naravno i posvećenost razvoju kva- litetnih medijskih sadržaja, za šta je potrebno unaprediti povezanost i komu- nikaciju između novih i tradicionalnih medija. www.mediart.orglink38 oktobar 2011 broj 96 Novi mediji u Medijskoj strategiji Srbije Dragana Petkovi}

ZZ ahvaljujući dovitljivosti menadžera, jedan bristolski pab u roku od nekoliko meseci uspeo je da obrt novca u lokalu poveća više no dvostruko, i to uz investiciju od „celih“ 120 funti, dok bi uobičajena formula za oživljavanje profita takvog paba podrazumevala ulaganje „između 50.000 i 200.000 funti“! Ovo je jedan u nizu ilustrativnih primera kojima obiluje Strate- gija u praksi (Prometej, Novi Sad, 2003) Klifa Boumana, a koji bi trebalo da potkrepe uverenje da se, najprostije rečeno, bez dobre strategije ne mogu očekivati dobri rezultati. Knjiga je, pre- ma rečima samog autora, namenjena direktorima odgovornim za strategiju kompanija, a njen cilj je da obezbedi strukturirani pri- stup „strategizaciji“, uz „kombinovanje dokazanih tehnika u prak- si i relevantnih teorija za njih“. U osam poglavlja, uz završnu stu- diju slučaja, te uz pomenute ilustrativne primere, autor pokušava ne samo da da teorijske odgovore na pitanja koja nameće savre- meno korporacijsko poslovanje, već i da pomenute odgovore utka u poslovnu praksu. U tom smislu, jedno od bitnih obeležja Strate- gije u praksi je i to što se svako poglavlje završava nekom vrstom pod-poglavlja čije je osnovno pitanje: „Pa šta onda?“ „Ovo je knjiga o strategiji, a ne o planiranju“, naglašava autor već u prvom poglavlju, upozoravajući na to da složenost pravlje- nja strategije proizilazi iz tri razloga: 1) strategija je u vezi sa nepoznatom budućnošću; 2) postoji mnogo puteva koje bi pre- duzeće moglo da sledi; 3) preduzeća rade u dinamičnom, kon- kurentskom okruženju. Ovim razlozima autor dodaje i „ljudski faktor“ koji podrazumeva to da svaki direktor ima svoje stavove i motive, te da je u odlučivanju o strategiji pojedinac ograničen svojim prethodnim iskustvima. Nakon što je naglasio neophodnost razgraničavanja tri nivoa strategije na nivo korporacije, nivo preduzeća i operativni nivo, Bouman izriče uverenje da na kvalitet strategije bitno utiču strateški procesi, to jest „načini na koje se do neke strategije došlo“. U zavisnosti od odnosa između kvaliteta strategije i po- svećenosti istoj, autor razlikuje nekoliko mogućih ishoda strateš- kih procesa, a to su: strategija osiromašenja, konsultantska strate- gija, strategija zatvaranja očiju i potrebna strategija, koja je, kao najbolja, rezultat „visoke posvećenosti dobroj strategiji“. U poglavlju o matrici kupca, akcenat je na dvema osnovnim opcijama za preduzeće koje želi da ostvari neku konkurentsku prednost: ili da se takmiči cenama, ili dodavanjem uočene upo- trebne vrednosti. Jedna od ključnih kategorija knjige je svakako i konkurentna prednost, za čije održanje strateški resursi i kompetencije mora- ju imati dobar rezultat kada ih posmatramo kroz četiri karakte- ristike: prisvojivost, trajnost, prenosivost i mogućnost kopiranja. „Što je lakše imitirati neki proizvod, to je niža strateška važnost izvora i datih kompetencija. (...) Zbog toga, kompetencije koje se mogu prihvatiti kao strateška imovina sa sposobnošću da održe profit, moraju da poseduju veliku trajnost, nisku prisvojivost, nisku mogućnost imitiranja i nisku prenosivost.“ Da bi se stvorila konkurentska prednost, u okviru preduzeća se sprovode pojedi- načne aktivnosti, koje u sebi kombinuju tri faktora: resurse, sis- teme i know-how, od kojih svaki ima svoje specifične karakteris- tike. Najniži nivo mogućnosti za imitiranje, prema rečima auto- ra, nalazi se upravo u kategoriji know-how, u čije bi razvijanje preduzeća trebalo stalno da ulažu. U poglavlju „Konkurentsko okruženje“ istražuju se tehnike koje se mogu koristiti da bismo razvili uvide u konkurentnu situaciju na određenom segmentu tržišta, a segment se definiše kao grupa kupaca koja ima slične potrebe. Razmatranje u petom poglavlju bavi se strategijom, struktu- rom i procesima, te pokazuje da je celokupan zadatak sa kojim se preduzeće suočava podeljen na pojedinačne, specijalizovane aktivnosti. Specijalizacija, pak, dopušta ljudima da postanu struč- njaci u jednom delu zadatka, ali tamo gde se specijalizacija ohra- bruje mora se jasno osmisliti kako delove vratiti da budu opet za- jedno. Na kraju se, ipak, zaključuje autor, srž organizacije sasto- ji u tome da struktura može da funkcioniše dobro ako ljudi to žele. Promišljajući odnos strategije i kulture, Bouman napominje da je kultura „od sve većeg značaja za stratege“, jer utiče i na osmišljavanje i na realizaciju strategije. Racionalni prilazi u strateškom menadžmentu koji su razvijani i promovisani šezde- setih i sedamdesetih godina dvadesetog veka nisu davali ne- ophodne strateške promene. Deo objašnjenja za takve probleme, prema mišljenju autora, davala je kultura organizacije, odnosno potreba da se i ona uzme u obzir. S obzirom na ne tako jasnu upotrebu termina kultura, pod njim je, predlaže Bouman, najbo- lje podrazumevati „način na koji mi ovde radimo stvari“. Ono što na kulturu organizacije utiče, s njom je u tesnoj vezi, a na neki način je i predstavlja, jesu organizacioni procesi. Oni se mogu podeliti u šest kategorija: grupisanje, moć, kontrole i nagrade, stilovi rukovođenja, rutine, te priče i simboli. Iz analize svega navedenog autor dolazi do zaključka da je kultura ključna, te da treba da razvijemo razumevanje kulture naše organizacije da bismo „izbegli i najmanju štetu od nepovratnog uništenja izvora prednosti“. Poglavlje o upravljanju strateškim promenama donosi ocenu da „posvećenost promeni dolazi iz verovanja u potrebu za pro- menom“, koja je često izazvana osećajem krize. „Neki rukovodi- oci korporacija razumeli su to i pokušavaju da ugrade jedan goto- vo stalan osećaj krize u preduzeća/filijale koje oni kontrolišu, postavljajući ciljeve koje je gotovo nemoguće postići.“ Prvi prob- lem je, dakle, ocenjuje autor, ubediti izvršnog direktora da pre- duzme korake koji bi ka promeni vodili, to jest sprovoditi pro- mene „od vrha prema dnu“. Elem, savršenu strategiju je svakako nemoguće osmisliti, ali bi, naglašava autor, plan koji se napravi posle oštre debate, trebalo da stvori „razumno pouzdanje svih u timu“. U krajnjoj liniji, „nekakav osećaj usmerenja bolji je od nikakvog“. Strategija u praksi Klifa Boumana može predstavljati jedno od takvih pokuša- ja usmerenja. linkwww.mediart.org 39oktobar 2011 broj 96 Klif Bouman: Strategija u praksi Prometej, Novi Sad, 2003. Du{ko Domanovi} Mnoge upravlja~ke i razvojne teorije koje se primenjuju u medijskoj sferi vuku korene iz postavki za industriju. Predstavljamo vam jedno takvo {tivo. Redakcija LINKa strategija

PP otpredsednica Evropske komisije, Neelie Kroes, oformila je 11. oktobra ove godine Komisiju za slobodu i plurali- zam medija. Zadatak ovog tela je da savetuje i obezbedi smernice za poštovanje, zaštitu, podršku i promociju slobode medija i pluralizma u Evropi. I dok se njihov prvi izveštaj očeku- je na jesen sledeće godine, izvesno je da će do tada, ako se bude poštovao akcioni plan, zaživeti neki delovi ovdašnje Medijske strategije. Interesovalo nas je kako neke od termina koji nisu nastali na našim prostorima, a spominju se i u Strategiji, i čije razumevanje se podrazumeva, možemo da odredimo. Izvesno je da se za svaki od navedenih pojmova može reći i više od nave- denog.  Regulatorna tela (regularoty bodies) Ovaj termin proističe iz evropskog iskustva. Regulatorna tela ili regulatorne agencije su oblik javne vlasti ili državnih agenci- ja koje imaju autonomiju u odlučivanju, uspostavljanju regula- tive u jednoj oblasti ljudske delatnosti. Termin „nezavisna“ znači da takva tela nisu pod uticajem vlade. Funkcije koje obavljaju su različite: od izdavanja dozvola radiodifuznim medijima, preko kontrole njihovog rada i utvrđivanja određenih pravila (kodeks ponašanja, npr.), do sankcionisanja izvesnih ponašanja. Regula- torna tela obično predstavljaju deo izvršne vlasti. Njihove ak- tivnosti stoje na raspolaganju javnosti. Mehanizmi koji omo- gućavaju praćenje toga da li regulatorna tela rade ono što treba su: transparentnost informacija i donošenja odluka, procedure za kon- sultacije i učestvovanje, zahtevi da administracija, tj. članovi tih tela, objasne akcije koje sprovode, zahtev da oni slede visoke moralne principe i donose odgovorne odluke, kao i mogućnost da se odluke regulatornog tela preispitaju na sudu ili pomoću nekih drugih organa pri vlasti. U najkraćem, može se reći da su to nezavisne organizacije ustanovljene od strane vlade, koje donose određena pravila i standarde za delatnost za koju su ustanovljene i nadgledaju njihovo sprovođenje. Članovi regula- tornog tela biraju se na određeni period i njihova glavna funkci- ja jeste zaštita interesa javnosti. Vredi istaći primer francuskog Višeg saveta za audiovizuelne medije (CSA) koji smatra da je „funkcija nadzora jedan od nervnih centara regulative. Zakoni i propisi, obaveze i dužnosti (...) ne bi bili naročito efikasni kad ne bi postojala mogućnost da se u svakom trenutku obezbedi njiho- vo poštovanje“.  Zajednički interes (common interest) Pod ovim pojmom podrazumeva se postojanje želje, sprem- nosti da se nešto uradi. Potrebno je da postoje najmanje dva učes- nika. Može se govoriti i o grupi koja je formirana zarad jedne sfere ljudskog delovanja i ona ima opšteprihvaćene stavove u vezi sa tom oblašću. U našem jeziku termin ima isto značenje kao i „javni interes“.  Zajednica (community) Zajednicu čine ljudi koji žive na istom lokalitetu ili pod vlašću iste vlade. Ali pod ovim terminom može da se podrazumeva i sposobnost deljenja, učestvovanja ili druženja određene grupe, odnosno postojanje zajedničkih interesovanja koja ih povezuju. Društvo u celini, tj. javnost se takođe naziva i zajednicom.  Demokratizacija medija (democratizing the media) To je set ideja o reformama u masmedijima, osnaživanju javnih servisa i razvoju i učešću alternativnih medija, kao i građanskog žurnalizma. Svrha za delovanje jeste stvaranje sis- tema masovnih medija koji informišu i ojačavaju sve članove društva, kao što i promovišu demokratske vrednosti. Koncept je nastao delom kao odgovor na sve veću dominaciju korporacija u medijima. Termin se takođe odnosi i na savremeni društveni pokret koji je prisutan u skoro svim zemljama na svetu koji želi da glavni (mainstream) mediji budu više pod kontrolom javnos- ti, zbog koje i postoje. Zastupanje ove ideje (media democracy advocate) predstav- lja, u stvari poziv da se ravnomernom raspodelom ekonomskog, društvenog, kulturnog i informacionog kapitala dođe do bolje informisanih građana. Komercijalni pritisci, kao i korporativno vlasništvo, utiču na sadržaje koje mediji distribuiraju, tako da su građani uskraćeni za raznovrsne vrste vesti, mišljenja i zabave.  Koncentracija vlasništva (media ownership concentration) Osnovna ideja na kojoj počiva zahtev za demokratizacijom medija jeste da je u proteklim dekadama došlo do koncentracije medijskog vlasništva korporacija/ konglomerata, što se odrazilo na komercijalizaciju vesti i informacija, smanjen broj različitih mišljenja koja se putem medija distribuiraju, na istraživačko no- vinarstvo. Drugim rečima, u prvi plan se stavlja informisanje o zabavnim aspektima (infotainment) i javnim ličnostima, naspram klasičnog informativnog diskursa. Jedan od načina da se preva- ziđe takva vrsta informativne blokade jeste građansko novinar- stvo i razvijanje medija koje će uređivati sami građani.  Pluralizam (pluralism) Filozofski posmatrano, teorije koje se zasnivaju na ideji plu- ralizma uvažavaju brojnost i raznovrsnost postojanja, principa ili osnova. Odnosi se i na politike koje teže da očuvaju određene grupacije bez obzira na njihovo nacionalno poreklo ili društveni status. Mada, ovaj termin može da znači i brojnost ili uslove da se bude pluralan, odnosno da nešto postoji više od jednog. Pripremila redakcija LINKa www.mediart.orglink40 oktobar 2011 broj 96 Konkurs „Milena Blagojević“ Konkurs „Milena Blagojević“ za mlade radijske novinare do 35 godina starosti otvoren je do 1. decembra. Pored diplome, autor najboljeg radijskog priloga dobiće i novčanu nagradu u iznosu od 500 eura u dinarskoj protivvrednosti. Tema je slo- bodna, paket ne sme biti kraći od minut, a ni duži od deset mi- nuta. Svi zainteresovani za učešće na konkursu, radove treba da pošalju na adresu: časopis Link, Svetozara Miletića 12, 21 000 Novi Sad, ili na mejl tanja.prodanov@mediart.org . Legatom upravlja porodica Milene Blagojević, radijske novinarke koja je poginula neposredno pred odbranu magistarskog rada. ^esto pominjane re~i

UU druženje novinаrа Srbije je sа op- štinom Smederevskа Pаlаnkа i Zа- vičаjno turističkim udruženjem „Vidovаčа“ iz Vodicа 2008. godine zаpo- čelo аkciju izgrаdnje spomen-kuće Pere Todorovićа. Pridružite nаm se! Zаvičаjnа kućа sа bibliotekom, etno zbirkom i konferencijskom sаlom biće istovetnа stаrom zdаnju i nаlаziće se u dvorištu osnovne škole „Olgа Milošević“ u Vodicаmа, preko putа urušene kuće u kojoj je ovаj velikаn rođen. Služiće kаo prostor zа etno izložbe i novinаrske sku- pove, а u njoj će biti i sedište Zаvičаjnog društvа „Vidovаčа“. Kаko dа se priključim? Potrebnа nаm je donаcijа u novcu ili grаđevinskom mаterijаlu. Novаc zа obnovu kuće Pere Todorovićа možete uplаtiti nа žiro rаčun broj 170- 30003646007-48 kod Unikredit bаnke. Zа sve dodаtne informаcije obrаtite se ge- nerаlnom sekretаru UNS-а, Ninu Brаjovi- ću nа telefon broj 063 315 246 ili nа mejl nino.brajovic@uns.rs ili predsedniku Zа- vičаjno-turističkog udruženjа „Vidovаčа“ Vodice, Miodrаgu Zаgorčiću, nа telefon broj 064 830 44 00. Oni su već podržаli nаšu аkciju! Donаcijаmа u grаđevinskom mаterijаlu аkciju su pomogli fаbrikа crepovа „Poti- sje Kаnjižа“ sа 5.500 crepovа, špeditersko preduzeće „Trаnsportšped“ besplаtnim prevozom grаđevinskog mаterijаlа, fаbri- kа cementа „Lafarž“ iz Beočinа donаci- jom 18 tonа cementа, fаbrikа cementа „Titаn“ iz Kosjerićа sа 6 tonа cementа, fаbrikа cementа „Holcim“ iz Pаrаćinа do- nаcijom 5 tonа cementа, Industrijа grа- đevinskog mаterijаlа „Igmа“ iz Uljme sа oko 15.000 komаdа pune opeke, kao i arhitektonski biro „Kućа“ Avrаmа Krstićа iz Smederevske Pаlаnke koji je besplаtno urаdio projekаt spomen kuće. Ko je bio Perа Todorović? Pera Todorović (1852-1907) bio je je- dаn od nаjznаčаjnijih novinаrа, polemi- čаrа, književnikа, prevodilаcа i političаrа nа rаzmeđu dvа vekа. Osnovаo je „Mаle novine“ - prvi slobodni, komercijаlni list u Krаljevini Srbiji koji je uređivаo po „evropskim stаndаrdimа“. U srpsko novi- nаrstvo uveo je feljtonistiku, romаne u nаstаvcimа i zаnimljive priloge koji su rаzbijаli tаdаšnje krute novinаrske šаblone i osvаjаli publiku. Bio je nаš prvi rаtni reporter. Pokrenuo je 16 listovа i čаsopisа među kojimа su Strаžа, Rаd, Sаmouprаvа, Ogle- dаlo i mnogi drugi. Zbog svojih tekstovа proveo je pet go- dinа u izgnаnstvu, 20 putа je zаtvаrаn i hаpšen, а jednom prilikom osuđen je nа smrt, аli je pomilovаn. Bio je posle Lаze Kostićа, drugi pred- sednik UNS-а (1891-1893). linkwww.mediart.org 41oktobar 2011 broj 96 Akcija:izgradimospomen-ku}uPereTodorovi}a strategija JJ аvni interes predstаvljа ostvаrivаnje prаvа jаvnosti dа bude obаveštenа. Slobodаn rаzvoj nezаvisnih, profesionаlnih medijа i medijskog sistemа trebа dа omogući nаjšire zаdo- voljаvаnje potrebа grаđаnа Republike Srbije, bez diskriminаcije, zа informаcijаmа i sаdržаjimа iz svih oblаsti životа: politike, privrede, kulture, umetnosti, obrаzovаnjа, ekologije, sportа, rаzonode itd. U jаvnom interesu je dа se obezbede rаznovrsni i kvаlitetni medijski sаdržаji zа sve pojedince i društvene grupe: profesionаlne, stаrosne, obrаzovne, kаo i sve mаnjinske grupe: etničke, religijske, jezičke i seksuаlne, grupe sа posebnim potre- bаmа i druge. U Republici Srbiji je u jаvnom interesu i od posebnog znаčаjа proizvodnjа i objаvljivаnje u jаvnim glаsilimа: 1) opštih informаtivnih medijskih sаdržаjа; 2) specijаlizovаnih medijskih sаdržаjа iz politike, kulture, obrаzovаnjа, religije, ekonomije, rаzonode i drugih pitаnjа od znаčаjа zа život i rаd grаđаnа; 3) opštih informаtivnih i specijаlizovаnih medijskih sаdržаjа od znаčаjа zа život i rаd grаđаnа u lokаlnim i regionаlnim zаjed- nicаmа; 4) medijskih sаdržаjа nаmenjenih deci i mlаdimа; 5) medijskih sаdržаjа od znаčаjа zа očuvаnje kulturne bаštine i medijskih sаdržаjа kojimа se promoviše kulturno i umetničko stvаrаlаštvo i rаd ustаnovа kulture; 6) sаdržаjа istrаživаčkog novinаrstvа i drugih složenih novi- nаrskih formi; 7) originаlnih аudiovizuelnih i rаdiofonskih delа nа srpskom jeziku i jezicimа nаcionаlnih mаnjinа; pod uslovom dа je proizvodnjа i objаvljivаne tаkvih sаdržаjа od znаčаjа zа: - ostvаrivаnje prаvа nа informisаnje nа srpskom jeziku i jezicimа nаcionаlnih mаnjinа, - očuvаnje i unаpređenje plurаlizmа medijа i rаznovrsnosti medijskih sаdržаjа, - rаzvoj medijske pismenosti, - očuvаnje kulturnog identitetа srpskog nаrodа, nаcionаlnih mаnjinа i etničkih grupа koje žive u Republici Srbiji, - kreаtivnost i stvаrаlаštvo u medijimа, - rаzvoj nаuke i unаpređenje obrаzovаnjа nа svim nivoimа, uključujući i obrаzovаnje odrаslih, - promociju vlаdаvine prаvа i socijаlne prаvde, nаčelа grа- đаnske demokrаtije, ljudskih i mаnjinskih prаvа i slobodа i pri- pаdnosti evropskim principimа i vrednostimа. U Republici Srbiji je u jаvnom interesu i od posebnog znаčаjа unаpređenje medijskog i novinаrskog profesionаlizmа, stručno usаvršаvаnje novinаrа i urednikа, podsticаnje nа novinаrsku аuto- nomiju i sаmoregulаciju u medijimа, unаpređenje medijske pis- menosti i istrаživаnjа u oblаsti medijа. U Republici Srbiji je u jаvnom interesu i od posebnog znаčаjа proizvodnjа i objаvljivаnje medijskih sаdržаjа nаmenjenih slepim i slаbovidim osobаmа, osobаmа oštećenog sluhа i drugim oso- bаmа sа posebnim potrebаmа, kаo i rаzvoj i unаpređenje tehničke infrаstrukture kojа bi tаkvim osobаmа olаkšаlа pristup medijskim sаdržаjimа. Jаvni interes trebа dа se utvrdi zаkonom kojim se uređuje ob- lаst jаvnog informisаnjа. Javni interesPrenosimo deo teksta iz Strategije u kojem se odre|uje prvi cilj — javni interes, strane 11 i 12

OO vako nešto nikada niste videli. Na jednoj Facebook stranici mogli ste da uživo, 8. oktobra, i u isto vreme pratite istu akciju na 6 različitih lokacija. BIRN Srbija, organizacija civil- nog društva iz Beograda, sprovela je ulič- nu akciju „5 para za medije“ u Novom Sadu, Kragujevcu, Novom Pazaru, Nišu, Vranju i Užicu. Ulična akcija je deo isto- imene kampanje, koja se u najvećoj meri sprovodi na internetu i društvenoj mreži Facebook. Preko 60 aktivista i tehničara je izvelo jedinstvenu uličnu akciju na kojoj je više stotina ljudi govorilo o tome kako doživ- ljava lokalne medije u Srbiji i u kojoj meri mediji odgovaraju na ono što su istinske potrebe lokalnih zajednica. Nekoliko hilja- da ljudi je sve pratilo u živom prenosu na internetu. - Hteli smo da pokažemo lokalnim medijima da im internet nudi opcije za različite vrste izveštavanja i da vam za neke događaje nisu potrebna skupa repor- tažna kola da biste ih emitovali uživo. Potrebni su vam kamera, laptop računar i koliko toliko stabilna internet veza, kaže za LINK menadžer za komunikacije BIRN Srbija, Milan Janković. Kiša koja je tog dana po prvi put posle skoro dva meseca padala u Srbiji nije ome- la organizatore da akciju sprovedu bespre- korno. Koordinatorka BIRN-a, Tanja Maksić koja je vodila akciju u Nišu kaže da je uprkos lošem vremenu oduševljena onim što je čula od građana. - Još jednom se pokazalo da kada pitate ljude oni jasno znaju da imenuju glavne poteškoće ali i da naglase ono što je dobro u radu lokalnih medija, istakla je Tanja za LINK. Građani redovno prate program svojih lokalnih medija, ali su istovremeno svesni ograničenja, i ljudskih i materijalnih i teh- ničkih. Raznovrsniji program, bolji tret- man manjina, kvalitetnije izveštavanje o ekonomskim problemima, servisne infor- macije, male, „ljudske priče” – samo su neki od predloga građana za poboljšanje ponude lokalnih medija. - Građani su svesni ograničenja koje imaju lokalni mediji, govori za LINK iz- vršna direktorka BIRN Srbije, Dragana Žarković Obradović, i dodaje „da ipak očekuju njihovu veću posvećenost potre- bama običnih ljudi, nauštrb dnevne poli- tike“. Organizatori su instalirali neku vrstu otvorenog studija na glavnim trgovima u svakom od gradova i omogućili građani- ma da uživo govore o ovoj važnoj temi. Iz BIRN-a kažu da je glavni cilj akcije bio da se građanima da šansa da sami nominuju teme važne za njihov grad ili regiju, ne bi li ta poruka stigla do lokalnih medija. BIRN Srbija je akciju spoveo uz teh- ničku podršku Telekoma Srbija koji je za potrebe ovih događaja angažovao svoje ljude „na terenu“ i podržao u potpunosti ovu građansku inicijativu. Ona objašnjava da su neka istraživanja pokazala da lokalni mediji pritisnuti eko- nomskim nedaćama zanemaruju svoju os- novnu obavezu - profesionalno izvešta- vanje - i da bi to moglo da dovede do nji- hove propasti. Ovim projektom BIRN po- kušava da razvije održive kanale komu- nikacije između građana i lokalnih medija, ali i da ohrabri medije da u većoj meri uk- ljuče građane u svoje programe. - I ulična akcija i kampanja na interne- tu, za ovo kratko vreme koliko sprovodi- mo „5 para za medije“, pokazuju nam da su ljudi veoma zainteresovani za ovu temu i da je potrebno samo malo volje i otvo- renosti da se stvari poboljšaju, kaže Žar- ković Obradović. Akcija „5 para za medije“ pokrenuta je kao inicijativa koja ima za cilj po- boljšanje komunikacije između lokalnih medija i građana Srbije, jer u BIRN-u pretpostavljaju da je značaj lokalnih me- dija ogroman kada je u pitanju život lo- kalnih zajednica. Glavna aktivnost je smeštena na face- book grupi „5 para za medije“ www.face- book.com/5parazamedije koja je od počet- ka kampanje okupila više od dve hiljade „pristalica“. Pored debata koje se pokreću na ovoj grupi, organizatori su pokrenuli i nagradnu igru pod nazivom „Pokreni se!“ kojom žele da nagrade najbolje predloge koji mogu da pokrenu vesti. Potrebno je da građani dostave fotografiju ili video zapis, uz kratko obrazloženje zašto je baš ta tema važna da se o njoj govori, na mail adresu 5parazamedije@gmail.com, a stručni žiri će tri najbolja predloga nagraditi vrednim poklonima. - Hteli smo da poručimo i pokažemo lokalnim medijima i lokalnim NVO da im internet daje i više nego što sada koriste i da je u situaciji smanjenih fondova mogu- će svojim projektima dati veliku vidljivost, zaključuje Žarković Obradović. www.mediart.orglink42 oktobar 2011 broj 96 Internet i uli~na akcijaBIRN Srbija Koncept akcije „5 para za medije” mogu}e je uzeti kao jo{ jednu u nizu aktivnosti koja mo`e da doprinese neformalnom a strate{kom razvoju medija — s naglaskom na potrebama lokalne zajednice

43

44