Link broj 99

1

2

PP rincipi koji važe u komercijalnoj televiziji, gde je osnovni zadatak ekonomski opstanak same stanice svakako da nisu isti i u javnom servisu, javnoj TV. Programski aspekti komercijalnih TV stanica podređeni su profitu. Zato je marke- tinško usmerenje sveprisutno i vrlo često surovo i oslobođeno bilo kakvih obzira. Javni TV servis, kao drugi pol koncipiranja TV delatnosti u okviru zemalja Evrope, pa i kod nas dužan je po zakonu da pruži putem programa opštu korist. Taj benefit bi se ogledao u povećanom nivou znanja o određenoj temi, većem nivou opštih znanja (koje se stiče u toku obrazovanja), višem nivou obrade kulturnih i zabavnih sadržaja. Profilisanje pozitivnih vrednosti, veća kritičnost prema negativnim pojavama, podiza- nje nivoa svesti građana, odgovorno korišćenje sredstava dobi- jenih RTV pretplatom, racionalno i ekonomično poslovanje, uz održavanje visokog nivoa kvaliteta programa jesu osnove kojima se definiše javni RTV servis. Od ove osnovne razlike u ustrojstvu načina funkcionisanja komercijalne TV stanice proizilaze i ostali aspekti poslovanja. Najpre se to ogleda u finalnom proizvodu – emitovanom progra- mu. Dok s jedne strane komercijalne RTV stanice posežu za kupovinom i naplaćivanjem usluge emitovanja programa, dotle je javni RTV servis dužan po zakonu da pruži program na srpskom jeziku i jezicima manjina, dakle dužan je da ga proizvede. Svakako da je jasno da je proizvodnja programa uvek skup pro- ces, pogotovo na suženom tržištu, odnosno auditorijumu, kakvo je u Srbiji. Hteli ne hteli razlike u pristupu su vidljive i na prvi pogled. Marketinško producentski pristup naspram uredničkog pristupa. Zato komercijalne TV stanice jure za rejtingom, jer pro- daju etar, a javni servis juri za dobrim programom, da bi mu se povećao prihod od pretplate i da bi bio gledan. Po definiciji koju je ustanovio prvi direktor BBC-a, Džon Čarls Valšam Rejt, (1927-1938) televizija ima zadatak da infor- miše, obrazuje i zabavi.Upravo ovde leži odgovor na pitanje koje programske aspekte može da ispuni komercijalna TV stanica i da u pojedinim delovima ispuni ulogu javnog servisa. Prve komercijalne TV u Srbiji (Pink i Košava) krenule su od trećeg aspekta - zabave. Taj koncept RTV Pink i danas uspešno provodi (filmovi, muzi- ka, jeftini skečevi povezani u nešto što se zove Kursadžije, dosta stranih serija: prvih latino sapunica „Kasandra“ i „Ljovisna“, do turskih „Kad lišće pada“ itd.). Dakle, zabava protkana ponekom informacijom, a u predizborno vreme stavljanje u program neče- ga što bi bio politički duel, ali opet kao sa veoma velikom zabavno marketinškom obradom. Istine radi, RTV PINK ima u svom posebnom (pay TV) programu i nešto što nalikuje obra- zovnom - dečijem programu, ali je to više promotivni miks veli- kih industrija dečije opreme, odeće, hrane i igračaka nego osmi- šljene i jasno definisane obrazovne strategije. Drugi reprezent komercijalne RTV stanice, TV B92, pokuša- va u svom programu da zadovolji Rajtovu definiciju pa pravi pro- gram po modelu BBC-a. Kao što je napred rečeno, obrazovni pro- gram ove stanice više je produkt marketinga nego produkcije. Informativni aspekt je snažno prisutan, veoma uticajan, ali se u poslednje vreme i pored veoma velikog truda i angažovanja skli- znulo u zabavni aspekt. Ovo je posledica pre svega veštog društvenog i političkog spinovanja događajima, koji obesmišlja- vaju i relativizuju trud, pre svega ekipe okupljene oko „In- sajdera“. Ostale TV sa nacionalnom licencom u većoj meri naginju zabavi (PRVA) ili pokušavaju da obesmisle svaki napor za suvis- lom programskom politikom (TV Happy) ili su u problemima (TVAvala). Svakoj od ovih TV stanica zajedničko je to da u svo- joj programskoj ponudi imaju i EMITUJU programe koji nisu samo zabava i informativni programi, ali da ih svojom poslovnom filozofijom pretvaraju u marketinško promotivni miks. Ovo se pre svega odnosi na tzv. dečije programe, gde se deca upotrebljavaju da nešto kažu ili se nude kupljeni crtani filmovi. Nema naših programa za decu, a najveći krivac za to je RTS. Obrazovnog programa, školskog programa nema niti će biti prisu- tan na komercijalnim stanicama, jer je po mišljenju programskih krojača „nerentabilan“. Upravo nerentabilnost programa nameće potrebu domaće proizvodnje školskog i dečijeg programa. Ukoliko stremimo evropskim vrednostima, a to je nedavnim prihvatanjem kandida- ture i EU, potvrđeno, moramo se pozabaviti i realizacijom kul- turnog obracsa EU koji glasi JEDINSTVO RAZLIČITOSTI. Marketinški orjentisane TV stanice u svom programu imaju JEDINSTVENU ponudu, odnosno ponuda je ista za sve. Ono što jeste razlika koja se mora negovati jeste promovisanje domaćih vrednosti u skladu sa evropskom praksom. Upravo tu se vidi ogroman zaostatak naših medijskih poslenika, koji ne proizvode niti ohrabruju produkciju obrazovnih, programa za decu ili škol- skog programa. Ovi segmenti predstavljaju onu drugu polovinu ukupne evropske kulturne politike. Kao rezime, nameće se zaključak da je moguće da komerci- jalne TV stanice imaju u svojoj programskoj ponudi i sadržaje obrazovnog, dečijeg, žanra ili žanr programa iz kulture, ali je nji- hov poslovni motiv pre svega marketinški, odnosno sticanje pro- fita. linkwww.mediart.org 3jun 2012 broj 99 Mogu}i aspekti mr Nenad J. Nikoli} Ovaj broj LINKa sufinansirao je Fond za otvoreno dru{tvo. komercijalni mediji i javni interes Osnovne teze  razlike između javne i komerci- jalne TV  urednički koncept naspram mar- ketinškog koncepta  proizvodnja naspram kupovine  produkcija naspram emitovanja  korist naspram profita

www.mediart.orglink4 jun 2012 broj 99 LINK, časopis za profesionalce u medijima Izdavač: Media Art Content d.o.o preduzeće za proizvodnju medijskog sadržaja Svetozara Miletića 12 21000 Novi Sad Tel/fax: 021 42 09 00 info@mediart.org www.mediart.org u saradnji sa Udruženjem novinara Srbije Resavska 28/I 11000 Beograd Tel/fax: 011 32 36 377 www.uns.rs VD direktora: Tanja Prodanov + 064 18 10 376 tanja.prodanov@mediart.org Glavna i odgovorna urednica vanrednih izdanja: mr Sanja Bošković + 063 610 855 njasab@gmail.com Pomoćnica glavne urednice: Marijana Ramić + 064 334 01 39 marijanaramic@gmail.com Redakcijski kolegijum: Dragana Bjelica, Olivera Obrenov, dr Dubravka Valić Nedeljković, Vesna Vujasinović, Rastislav Durman, Siniša Isakov Tehnička oprema i dizajn: Emil Otrupčak Korektura: Lidija Lazar Naslovna strana: Viktor Jan Ilustracije: www.sxc.hu, redakcija, iz privatnih kolekcija autora Štampa: Maxima graf, Petrovaradin 021 64 33 512 maximagraf@gmail.com Vanredni brojevi distribuiraju se bez naplate. COBISS.SR-ID 181608199 ISSN – 1451-3420 mr Nenad J. Nikolić Mogući aspekti Strana 3 Sažetak: Dok s jedne strane komerci- jalne RTV stanice posežu za kupovinom i naplaćivanjem usluge emitovanja pro- grama, dotle je javni RTV servis dužan po zakonu da pruži program na srpskom jeziku i jezicima manjina, dakle dužan je da ga proizvede. Ključne reči: javni servis, javni interes, komercijalni medij UDK: 32.019.5 prof. dr Dubravka Valić Nedeljković Pitanja od javnog interesa Strana 6 Sažetak: Po svemu sudeći javni interes je danas interes zainteresovane manjine koja još ima nade da je „samo dobro informisan čovek delatan“ (N. Viner) i da osnaženi istinitim i kritičkim informacijama mogu da doprinesu boljit- ku cele zajednice. Ključne reči: javni interes, mediji, teme UDK: 316.653 dr Ana Knežević-Bojović O ograničenjima slobode medija Strana 10 Sažetak: Ako javni interes shvatimo kao interes koegzistiranja pojedinaca i raznih društvenih grupa u miru, sigur- nosti, uz poštovanje pojedinaca kao ljud- skih bića i ravnopravnih jedinki, odnosno kao miran život svakog u društvu i takav zajednički život, onda se nameće odgo- vor - zabranjeno je objavljivanje infor- macija koje su usmerene protiv elemen- tarnih ljudskih prava. Ključne reči: mediji, javni interes, pravo, ograničenje slobode medija UDK: 316.77:32.019.5 dr Srđan Damnjanović Devalvacija javnosti u masu Strana 12 Sažetak: Nastanak jednog tipa kapi- talizma i određene forme komunikacije vezivao se uz krilaticu „kako su ovce pojele ljude”, a nastanak nekog drugog tipa komunikacije, može se vezati uz misao da su omasovljeni mediji pojeli čoveka. Ključne reči: omasovljenje javnosti, Habermas, Platon, mediji UDK: 659.3/.4 mr Milena Trbojević Važnost dvosmerne veze Strana 18 Sažetak: Mediji mogu podržavati potrebe i težnje pojedinih grupa građana i slojeva stanovništva direktno, putem novinskih članaka, radio i televizijskih priloga. Njihova nedovoljna zaintereso- vanost za građanske inicijative uslovlje- na je sužavanjem tematskog kruga u me- dijima, kao i njihovom komercijalizaci- jom. Ključne reči: građani, javne usluge, mediji UDK:659.3 mr Dragana Abramović TV drama za decu Strana 20 Sažetak: TV drama za decu bliža je dokumentu, verizam koji prikazuje stav- lja decu gledaoce u položaj saučesnika, a kroz visok stepen identifikacije deteta gledaoca sa likom deteta junaka u TV drami, ostvaruje se transfer sadržaja i najviših vrednosti dela. Ključne reči: TV drama za decu, tele- vizija, dečiji program UDK: 654.17/.19 mr Gordana Bekčić Pješčić Životi drugih ili o pričanju Strana 31 Sažetak: Emisija Ovaj život američki je umetnošću pričanja priče ispunila sva tri zahteva koji se postavljaju pred ma- sovne medije - da budu informativni, edukativni i zabavni. Autorka daje od- govore na koji način se producira radio emisija čiji audio zapis sa internet strani- ce tokom nedelje skida blizu 700.000 ljudi. Ključne reči: radio, pripovedanje, Ajra Glas UDK: 654.195.6 P R O ^ I T A J T E

PP ored republičkog i pokrajinskog javnog servisa Medijska strategija (2011) predviđa još šest regional- nih. Kako se došlo do ovog broja? Ako se prisetimo kontraverzi koje su pratile do- nošenje Medijske strategije, setićemo se i razloga kako se uopšte i došlo do ideje da su Srbiji potrebni regionalni javni servisi. Jednom prilično paničnom odlukom, pred same izbore 2008, zaustavljena je privati- zacija medija. Ubrzo je prekinut i rad na inoviranju medijskih zakona, a ministar kulture je najavio sređivanje medijske scene donošenjem Medijske strategije. Kao i mnogo puta ranije, nespremnost da se reforme dosledno sprovode i da se pro- cesi dovedu do kraja, zamenjena je novom temom i novim početkom. Vremenom će tokom donošenja strategije postati jasno da je upravo to i bio cilj. Da se zadrži, ili bolje rečeno zamrzne trenutno stanje. Jedan od retkih izuzetaka je upravo ideja o regional- nim javnim servisima koji ne postoje ni u jednom ranijem dokumentu. Javna raspra- va se bavila mahom manje važnim detalji- ma ali zato lokalpatriotski strasno. Usvaja- njem Strategije, atmosfera se donekle ohladila, čime je zapravo ostvaren osnovni cilj da sve ostane kao i ranije. Pred izbore 2012. političari, stranke i koalicije su se ponovo setile da postoje glasači i van Beo- grada, a da do njih nije lako stići ni fizički, a ni putem medija. Strategija predviđa šest regionalnih jav- nih servisa do kojih će se doći konkursom. Kao da će konkurs definisati same regi- one! Zapravo, Strategija predviđa da su regioni, zone pokrivanja za digitalno TV terestričko emitovanje usaglašene 2006. u Ženevi (RCC 06). Zonu pokrivanja odre- đuju prirodni uslovi, kao lokacija anten- skog stuba na nekom pogodnom vrhu i tehnički uslovi, kao visina antene i snaga predajnika... Tako je međunarodna regula- tiva radiospektra odredila regionalnu po- delu Srbije! Da li je regionalni javni servis dobar model za zadovoljenje legitimne potrebe građana, vlasti i političara da se u javnos- ti nešto više čuje o temama koje nikada neće biti nacionalno atraktivne a lokalno su često veoma značajne? Čini se da je, naročito posle kraha prak- tično svih lokalnih medija u zemlji, izlaz upravo u nekakvom povezivanju i ukrup- njavanju. Spajanje radi jačanja je sasvim razumno ali do kakvog ovde spajanja zapravo dolazi? Da li će spajanje propalih lokalnih stanica u desetak susednih opšti- na doneti neki kvalitet? Teško je tako nešto zamisliti. Lokalne stanice nisu propale sa- mo zato što ih ima mnogo i što ih se opštinske uprave sete samo pred izbore. Pored notorne činjenice da je u Srbiji dodeljeno previše dozvola za emitovanje i radija i TV, u obzir treba uzeti i činjenicu da su lokalne ekonomije slabe i da su u vreme aktuelne krize postale još slabije. Pitanje lokalne ekonomije ne treba bana- lizovati samo na to koliko fabrika radi i koliko se novih otvara. Ni njihova veliči- na nije presudna. Ono što je za građane, a i poslovanje lokalnih medija interesantno je koliko je živa lokalna trgovina, da li se grade kuće, stanovi i poslovni prostori, da li se putuje, da li se nude nove robe i us- luge i kolika je njihova tražnja...? Ako su odgovori na ova pitanja pretežno pozitivni onda se može preći na nivo razmatranja koliko su ti trendovi dugotrajni, i kakve su perspektive. Ako se i tu dođe do pozitivnih (pro)cena valja razmisliti o medijima koji bi mogli biti održivi. Održivi će naravno biti u meri u kojoj je i zona pokrivanja ekonomski održiva. Ključ za održivost medija van prestonice je ne koliko su lokalne i regionalne teme vruće već koliko roba i usluga na lokalnom i regionalnom tržištu traži kupce i korisnike. Zašto je lokalna ekonomija toliko važ- na ako se već radi o regionalnim javnim servisima? Važna je zbog same prirode javnih servisa. Javni servis je pre svega potreba građana, a ne nekog drugog. Re- cimo političara, na vlasti ili opoziciji ili nekog fabrikanta ili trgovca. Građanin koji stvarno ima tu potrebu spreman je i da za tu potrebu redovno plaća. A javni servis finansiraju svi jednako, bez obzira na ekonomsku snagu ili položaj na tržištu. Svako domaćinstvo, bez obzira na broj članova i njihove prihode plaća jednaku pretplatu na javni servis. U meri u kojoj je to ostvarivo, ostvariv je i održiv javni ser- vis. Iskustvo republičkog i pokrajinskog servisa je da tamo gde postoji tradicija građanskog društva, i barem tragovi trži- šne ekonomije problema sa naplatom ima manje. Tamo gde je građanski sloj tanak i gde tržište tavori i naplata pretplate ide teško ili nikako. Radi se o iskustvu od pre- ko pola veka, i relevantno je za sve druš- tvene i ekonomske sisteme koji su ispro- bani u Srbiji u tom periodu. Javni servis je građanska tekovina, nas- tao je u Velikoj Britaniji, zemlji sa velikom tradicijom slobodnog tržišta, ali i velike tradicije borbe za ljudska i građanska pra- va. Inicijalno je BBC, trajni uzor svih ev- ropskih javnih servisa, bio komercijalna stanica, ali je ubrzo postalo jasno da je moć radija ogromna i da je za celu zajed- nicu bolje da postane javni servis u službi građana. Ako bi se našlo neko rešenje za održi- vost, u skladu sa dodelom državne pomo- ći, kako to Strategija neuvijeno kaže, ostaje pitanje programskog sadržaja regionalnih javnih servisa. Da li je realno i od njih tražiti da ponude raznoliki pro- gram iz kulture, obrazovanja, sporta kao i dečiji, religijski i program na manjin- skim jezicima? Koje to regionalne kul- turne institucije postoje u Srbiji na čiji rad bi se mogli osloniti regionalni javni servisi? Da li postoji dovoljno medijskih profesionalaca koji bi mogli da obezbede respektabilan nivo sadržaja regionalnih javnih servisa? Pre nekog zaključka treba se prisetiti ranijih pokušaja. Na primer, Super TV iz Subotice koja se kao vojvođanska komer- cijalna televizija ugasila ubrzo po dobija- nju dozvole ne dočekavši ni veliku eko- nomsku krizu. Komercijalna TV 5 iz Niša na konkursu nije ni dobila regionalnu dozvolu, uprkos činjenici da je možda naj- više od svih uložila u regionalni koncept. Radio AS FM je dobio komercijalnu doz- volu za Vojvodinu i u relativno razumnom roku uspeo da ostvari kvalitetno pokriva- nje, sa desetak lokacija i da opstane uprkos svemu, pa i dvocifrenom broju piratskih stanica u Vojvodini. Pored Studija B, koji se teško može zaobići na budućem konkursu, čini se da u Srbiji ima prostora i uslova za još dva regionalna javna TV servisa, mada je unapred jasno da će se suočiti sa go- milom problema od finansiranja do op- stanka same misije javnog servisa. Za regionalni radijski javni servis šanse su svakako bolje, mada je pitanje održivosti i dalje otvoreno, sve dok se radio pirati ne pogase. linkwww.mediart.org 5jun 2012 broj 99 KolikojavnihservisajepotrebnoSrbiji? Sini{a Isakov komercijalni mediji i javni interes

NN ovinare interesuju događaji, poja- ve i ljudi. Ugledni mediji se ruko- vode javnim interesom, opredelju- jući se za predmet svog zanimanja. Posto- je pitanja za koja će se većina složiti da jesu javni interes. Javni interes predstav- lja ono što utiče na svakodnevicu, ali i sud- binu, svih građana jednog geografskog područja bez obzira na pol, etničko, ver- sko ili socijalno poreklo. U istraživanju Transparentnost Srbija – srpskog ogranka međunarodne organizaci- je Transparensi Internešnal (Transparency International), javni interes definisan je kao prioriteti u razvoju društva. Među prva tri prioriteta za koje su se građani izjasnili pre nekoliko godina u ovom istraživanju bila su: borba protiv kriminala (77 odsto ispitanika), veća briga države za socijalna pitanja (56 odsto) i više građanskih prava (54 odsto). Drugu grupu prioriteta od jav- nog interesa prema ovom istraživanju či- ne: ekonomski razvoj (52 odsto ispitani- ka), razvoj tržišne privrede (36 odsto) i pridruživanje Evropskoj uniji (32 odsto ispitanika). Posmatrajući danas društvo u Srbiji i medije lako se može uočiti da su pitanja od javnog interesa ostala ista. U pitanja od javnog interesa spada i pravo građana da budu informisani o imo- vini političara, posebno aktuelno pred i tokom predizborne kampanje. Na pitanje „Kada političari treba da prijave imovi- nu?“ 36 odsto ispitanika je odgovorilo da to treba da učine na početku i na kraju mandata; 26 odsto na početku, na kraju mandata i godinu dana po isteku mandata; 22 odsto na početku i na kraju svake godi- ne mandata i 14 odsto na početku manda- ta i kada se desi promena u imovinskom stanju. Samo 2 odsto ispitanika nije odgo- vorilo na ovo pitanje. To znači da su prak- tično svi ispitanici smatrali da je jedna od tekovina demokratskog civilnog društva kontrola javnosti nad poslovanjem poli- tičara koji bi mogli svoj mandat iskoristiti za lično bogaćenje, a ne napredak zajed- nice. Imajući u vidu šta auditorijum od njih očekuje mediji bi, pre svega, trebalo da insistiraju na transparentnosti rada vlade, parlamenta, gradske uprave, koji bi, isto- vremeno, trebalo da svoju delatnost usred- sredi prema građaninu i njegovim potre- bama, a ne zadovoljavanju partijskih inte- resa. To praktično podrazumeva nepristra- sno glasanje na raznim nivoima o svim pitanjima funkcionisanja zajednice, prime- ni zakona, zaštiti javnih poslova i javnih preduzeća od patronstva jedne političke stranke, ili ekonomski veoma moćnih po- jedinaca. Značajno pitanje je i ono koje se odnosi na privatne poslove javnih ličnosti angažovanih na upravljačkim poslovima od opšteg značaja. Odnos pozicije i opozi- cije takođe je izvor medijskih sadržaja koji jesu javni interes kada utiču na funkci- onisanje zajednice, a ne međusobni odnos partijskih lidera u borbi za glasačko telo. Pitanja od javnog interesa su i sigurnost zajednice, zatim dobre komunikacije (jav- ni saobraćaj, putna mreža i slično). Naj- značajnijim se smatra stvaranje dobrih us- lova za participiranje javnosti u političkim procesima, a da bi to bilo moguće mediji moraju posredovati informacije koje gra- đane osnažuju za aktivno učešće u dono- šenju odluka. Javni interes se veoma dobro odslikava u elementima koji se uzimaju u obzir u izračunavanju indeksa humanog razvoja. www.mediart.orglink6 jun 2012 broj 99 Pitanja od javnog interesa prof. dr Dubravka Vali} Nedeljkovi}

Prateći izveštaje UNDP o humanom raz- voju, novinari u stvari izveštavaju o tri re- levantne dimenzije svakodnevice svakog građanina: kvalitet života, meren na osno- vu očekivane dužine života pri rođenju; pismenost i obrazovanje; životni standard meren pomoću BDP (bruto domaćeg pro- izvoda) po stanovniku, zasnovanom na PPP (paritetu kupovne moći). Tačnije visok BDP ne znači nužno da je smanjeno siromaštvo, smanjen jaz između bogatih i sirotinje, povećana zaposlenost i životni vek stanovništva, da je životna sre- dina očuvana. Istovremeno ako nemaju svi stanovnici odgovarajući pristup politič- kom životu i kulturnim dobrima, tada vi- sok BDP predstavlja samo dobrobit ma- njine, a većina nema velike mogućnosti da razvije svoje potencijale i bira na koji na- čin će živeti. Koncept humanog razvoja stavlja, stoga, u središte svakog pojedinca, smatrajući da istinski razvoj nije moguć ukoliko su uskraćene društvene, kulturne i druge potrebe svakog ponaosob. U redovnim izveštajima koje UNDP priprema na globalnom, regionalnom i na- cionalnom nivou tvrdi se da je kulturna različitost osnovna komponenta današnjeg sveta u kojem moraju da se poštuju odre- đene norme ponašanja. Ti dokumenti, pre svega, štite čoveka kao pojedinca time što predviđaju mini- malna prava koja se moraju nesmetano uživati i slobodno razvijati. Ovi izveštaji sadrže i preporuke za po- većanje indeksa humanog razvoja za sva- ku zemlju pojedinačno, kao i dugoročne ciljeve razvoja. U najkraćem, sve što je javni interes sadrži se u konceptu humanog razvoja, a indeks ukazuje na to šta bi novinari treba- lo da istražuju u svojim lokalnim sredina- ma i o čemu bi trebalo da informišu javnost. Najznačajnije pitanje je svakako način formiranja i upravljanje budžetom opštine, regiona, šire zajednice, države. Čitajući budžet može se mnogo saznati o žiteljima, prioritetima, raskoraku između želja i mo- gućnosti, političkim odnosima i snagama, ekonomskoj moći i potencijalima zajed- nice. Budžet nisu bezlične brojke i procen- ti, već ih novinari moraju razumeti kao in- formacije o konkretnim stanovnicima, nji- hovim potrebama i mogućnostima da se realizuju. Stoga je budžet javni interes i njime se novinari moraju ozbiljno baviti od procedure donošenja do usvajanja iz- veštaja o njegovoj realizaciji. Pitanja trošenja budžeta su veoma oset- ljiva i uključuju i ona u vezi sa korupci- jom, korporacijskim kriminalom, neodgo- vornom administracijom, javne službe ko- je, kao da su u službi sami sebi, a ne gra- đanima. Na Globalnoj konferenciji istraživač- kog novinarstva u Amsterdamu (2005) is- taknuto je da je za novinare koji se bave istraživačkim novinarstvom jedna od najz- načajnijih tema današnjice u svetu područ- je socijalnog osiguranja, i to stoga što je, prema mnogim istraživanjima, ta oblast najpogodnija za korupciju, zbog postupa- ka neodgovorne administracije. Istovreme- no u zdravstveno i socijalno osiguranje se slivaju izuzetno obimna sredstva iz držav- nog budžeta. Ima li, dakle, većeg javnog interesa od praćenja trošenja sredstava za obezbeđivanje zdravlja stanovništva. U Srbiji se pokazalo da su izvor ozbilj- ne korupcije, a time i javni interes da se o tome u medijima sistematično izveštava, javne nabavke, kao i privatizacije koje su tek sada, nakon godina lošeg poslovanja, otpuštanja radnika, zatvaranja proizvodnih linija, slabljenja ekonomske moći zemlje, postale predmet kojim se ozbiljno bave i odgovarajući domaći i strani, nazovimo ih zajedničkim imeniteljem, „subjekti“. Ova tek skraćena lista tema od javnog interesa je ono što bi od medija građani trebalo da očekuju da bude predmet novi- narskih aktivnosti. Međutim, zasićenost građana dvodecenijskim ruiniranjem nji- hove svakodnevice doprinelo je i tome da rađe biraju sadržaje miks medija kulture kiča, nego one koji zaista jesu javni in- teres. Istovremeno većina medija danas u Srbiji, ako se i bave javnim interesom, pakuju te teme u senzacionalističke tek- stove koje reklamiraju kao istraživačko novinarstvo jer tako imaju bolju prođu kod auditorijuma. Nažalost, malo je analitič- kog i ozbiljnog pristupa temama od javnog interesa. Po svemu sudeći javni interes je danas interes zainteresovane manjine koja još ima nade da je „samo dobro informisan čovek delatan“ (N. Viner) i da osnaženi istinitim i kritičkim informacijama mogu da doprinesu boljitku cele zajednice. linkwww.mediart.org 7jun 2012 broj 99 komercijalni mediji i javni interes Indeks humanog razvoja za Srbiju u 2011. godini Prema podacima iz izveštaja o razvoju čovečanstva u 2011. godini, koji potpisuje UNDP, Srbija je ostvarila skor od 0.766. Nalazi se na 59 mestu od 187 država i teri- torija koje se u izveštaju posmatraju. Navedena cifra predstavlja indeks – pokazatelj humanog razvoja koji se dobija na osnovu podataka o očekivanoj dužini života, očeki- vanim i stvarnim godinama školovanja i paritetu kupovne moći koje, u najvećem broju slučajeva obezbeđuje UN (sektor koji se bavi populacijom), UNESCO-ov institut za statistiku i Svetska banka. I dok se ovaj pokazatelj uslovno uzima kao onaj koji se bavi „potencijalima“, drugi, koji govori o nejednakosti, približnije odslikava stanje u posmatranoj zemlji. Za Srbi- ju on iznosi 0.694. Obe cifre zemlju svrstavaju u grupu država u kojima je dostignut visok razvoj (high human development group). Pored navedenog, izračunava se i pokazatelj rodne neravnopravnosti na osnovu podataka o reproduktivnom zdravlju, osnaživanju i ekonomskoj aktivnosti. Za Srbiju nije bilo dovoljno relevantnih podataka o mortalitetu porodilja, adolescentskim trud- noćama, broju poslanika u parlamentu prema polu, broju muških i ženskih srednjo- školaca i studenata, kao i o udelu muškaraca i žena na tržištu rada, tako da ova kate- gorija nije izračunata. Više podataka o Srbiji, ali i o drugim državama možete naći na adresi http://hdr.undp.org . R.L.

NN ajsvežiji (a državni) dokument kojim se definiše javni interes u programima elektronskih medija je „Strategija razvoja sistema javnog in- formisanja u Republici Srbiji do 2016. godine“. U podužem spisku lepih želja je i ta da se „u javnom interesu obezbede raznovrsni i kvalitetni medijski sadržaji za sve pojedince i društvene grupe: profe- sionalne, starosne, obrazovne, kao i sve manjinske grupe: etničke, religijske, je- zičke i seksualne, grupe sa posebnim po- trebama i druge“. U javnom interesu i od posebnog značaja u Strategiji se nabraja- ju: opšte informativni sadržaji, politički, iz oblasti kulture, obrazovanja, religije, ekonomije, pa nadalje a sa akcentom na dečje i omladinske programe. Govori se i o medijskoj pismenosti ali se ne navodi očuvanje srpskog jezika, pravopisa i ćiri- ličnog pisma. Država obećava da će obez- bediti „pomoć i podršku medijskim sadr- žajima kojima se ostvaruje javni interes“. Budući da se pomoć odnosi na sadrža- je a ne na organizacije, opravdano se sma- tra da su isključene podele na javne i pri- vatne, nacionalne, regionalne i lokalne emitere. Zakon o radiodifuziji (ne novi već prvi), čija je desetogodišnjica ovog jula, doneo je neke rezultate. U etru je, umesto dotadašnje „džun- gle“, uveden kakav takav red a privatni elektronski mediji stekli su pravnu si- gurnost, dobili pravila ponašanja u vidu kodeksa i „Velikog brata“ u vidu RRA. Međutim, ni ovaj zakon, ni potonji propisi RRA ne obavezuju emitere da programe usmere ka javnom interesu. U javnoj dis- kusiji na ovu temu neke RTV a i OEBS, tražili su da RRA u konkursnom postupku za dozvole boduje žanrove i njihov obim u programskom prostoru. Savet RRA nije prihvatio ovakav kriterijum budući da bi kvantitativno merenje u nadmetanju za mesto u etru, prinudilo emitere na nereal- no „friziranje“ programske koncepcije. Sa produkcionog stanovišta ovi programi su skuplji a istovremeno manje prihvatljivi na oglasnom tržištu. Zbog svega toga u konkursnoj dokumentaciji kandidata traži se samo „programski elaborat koji obuh- vata programski koncept sa okvirnom programskom šemom…“ Time je emiteri- ma ostavljen slobodan programski prostor koji će puniti prema uslovima u okruže- nju, medijskom i oglasnom tržištu. Javni interes, koji je inače zakonom definisan za Javni servis i opštinske RTV, dotiče se i privatnih emitera ali iz drugog ugla. Naime, članom 66. Zakona o radio- difuziji predviđeno je da se naknada koju prihoduje RRA za svoju delatnost, odre- đuje prema „ poreklu i vrsti programa, od- nosno udelu naučno-obrazovnih, kultur- no-umetničkih, dečjih i sopstvenih infor- mativnih programa…“ Računalo se da će RRA biti „naklo- njen“ onima koji javni interes neguju u svojim programima. Pravilnikom o visini naknade, inače odobrenim od strane Vla- de RS, predviđeno je umanjenje naknade u procentima za pojedine žanrove od jav- nog interesa, ali sve skupa ne više od 20%. Budući da je puna naknada iznosila 60 miliona za nacionalne a 12 miliona za beogradske emitere, ni ovaj procenat nije bio „za bacanje“. U to vreme emitere su žestoko pritisle i naknade RATELu, SOKOJu, OFPSu čije tarife niko nije mo- gao da „obuzda“. Pitanje o primeni zakona i pravilnika RRA prvi je pokrenuo RTV B92 a za njim i drugi emiteri i njihove asocijacije. Zah- tevi za umanjenje naknade međutim nisu naišli na „dobru volju“ kod većine u Save- tu RRA. Naime, podacima emitera se nije www.mediart.orglink8 jun 2012 broj 99 Interes javni — problem privatni Slobodan \ori}

verovalo a RRA nije imao sopstvenu evi- denciju. Vredi napomenuti da je, kada je etar „napunjen“ višak u kasi RRA iznosio 300 miliona dinara. Taj novac je nepovrat- no otišao u državni budžet. Ni kasnije, kada je RRA linearno svima umanjila na- knade za 5%, izostala je primena stimula- tivnih mera. Posledice ovakve indolencije vidljive su u televizijskim programima a još oči- glednije u jednoj analizi koju je nedavno uradila RRA za period 2009-2011. Kod nacionalnih komercijalnih emi- tera značajno su opali programski sadrža- ji koji definišu javni interes. Tako na pri- mer, informativni program TV B92 sa učešćem od 41% u 2009. spao je na 29,3% u 2011. Isti program kod TV Prva sa 8,9% na 3,7% a kod TV Avala sa 20% na 10%. Ovaj žanr je u porastu kod TV Pink zbog uvođenja jutarnjeg programa (7,1%-13,4%) ali su kod ove televizije naučni, obrazovni, kulturno-umetnički i dokumentarni program „na nuli“. Pad dokumentarnog programa zabeležen je i kod TV B92 (4,4% - 2,5%), kod TV Prva (10,7% - 4,6%) i kod TV Avala (13,0% - 5,0“). Zabeleženo je smanjenje dečjeg programa a dečja TV Hepi ustupila je značajan prostor „odrasloj“ Hepi TV (ra- nije Košava) sa kojom je u istoj nacional- noj mreži. Programi od javnog interesa nestaju i kod manjih emitera kao i njihova sopstvena produkcija. Monitoring RRA „prati“ nacionalne emitere a ostale kad dođe do ekscesa u programu. A pratiti strukturu emitovanog programa stotinu televizija je nemoguća misija. Ceo meha- nizam RRA zauzet je merenjem i broja- njem prekršaja u oglašavanju kod nacio- nalnih emitera. A ako bi monitoring nad svim TV programima i bio moguć, retko bi se našao emiter koji se i dalje „drži“ programske koncepcije arhivirane u Agenciji. A tek oni privatizovani! Da se ne bi gasili predajnici repriziraju se re- prize i beskonačno „vrte“ egzotične serije. Koliko je to u javnom interesu neka se izjasne građani. Ako ih neko pita. Autor je bio član Saveta RRA linkwww.mediart.org 9jun 2012 broj 99 Pravilnik o merilima za utvrđivanje visine nadoknade za emitovanje radio i/ ili televizijskog programa moguće je pre- uzeti sa adrese www.paragraf.rs . Prenosimo tri člana u kojima se govori o nadoknadi za emitovanje, situacijama kada se ona umanjuje kao bliže odrednice o vrstama programa. Član 7 Prilikom podnošenja prijave na javni konkurs, podnosilac prijave može tražiti da mu se odobri smanjenje visine naknade za emitovanje programa. Savet RRA može, nakon šest meseci od početka emitovanja radio i/ili televizijskog programa, na osnovu zahteva emitera i izveštaja Stručne službe RRA, odlučivati o izmeni visine nak- nade za emitovanje programa. Odluka RRA o izmeni visine naknade mora biti obrazložena. Savet RRA može na zahtev emitera, a u skladu sa članom 66. stav 4. tačka 2. Zakona doneti odluku o smanjenju visine nak- nade iz člana 5. ovog Pravilnika u visini: - do 20% za emitera koji emituje najmanje 50% programa iz obavezne kvote sopstvene produkcije iz oblasti kulturnog, deči- jeg i obrazovnog programa; - do 10% za emitera koji emituje najmanje 50% informa- tivnog programa iz obavezne kvote sopstvene produkcije (vesti, kolažne, magazinske, istraživačke emisije); - do 10% za emitera koji emituje više od 50% programa proizvedenog na srpskom jeziku; - do 10% za emitera koji emituje najmanje 40% ukupnog programa u sopstvenoj produkciji i/ili programa nezavisnih produkcija. - do 5% za emitera koji u ukupnom programu emituje naj- manje 20% programa drugih domaćih emitera ili prevedenih stranih programa. Član 8 Ukupna visina odobrenog smanjenja visine naknade po svim osnovama iz prethodnog člana ne može preći 20% osnovne visine naknade. Član 9 Izrazi upotrebljeni u prethodnom članu imaju sledeće zna- čenje: 1) informativni program podrazumeva: 1. Vesti: dnevne, vanredne, namenske (privredne, sport- ske...) u sopstvenoj produkciji. 2. Reportaže u sopstvenoj produkciji, kao posebne emisije o aktuelnim događajima. 3. Intervjui, razgovori pred kamerom/mikrofonom u sop- stvenoj produkciji, u trajanju ne dužem od 60 minuta. 4. Prenos događaja u sopstvenoj produkciji: politički, pro- slave, jubileji, prirodne nepogode, nesreće itd... 5. Studijske kolažne emisije u sopstvenoj produkciji, tipa ju- tarnjeg programa. 6. Emisije u trajanju do 60 minuta, u sopstvenoj produkciji, koje se bave istraživačkim novinarstvom, odnosno analizama aktuelnih događaja u politici, privredi, kulturi, sportu i drugim oblastima od šireg javnog interesa. 7. Dokumentarne emisije i filmove u sopstvenoj produkciji. 8. Emisije sa arhivskom građom u sopstvenoj produkciji. 9. Reportaže (portreti ličnosti, mesta, minulih događaja, po- java...) u sopstvenoj produkciji. 2) naučno-obrazovni program podrazumeva: 1. Emisije iz oblasti nauke i tehnike (sva područja) u sop- stvenoj produkciji. 2. Emisije namenjene opštem obrazovanju i različitim dru- štvenim grupama, uključujući i publiku sa posebnim potreba- ma. 3. Programi namenjeni dopunskom obrazovanju učenika os- novnih i srednjih škola u sopstvenoj produkciji. 4. Ostali kontakt programi (kviz i sl.) obrazovnog sadržaja u sopstvenoj produkciji. 3) dečiji program podrazumeva: 1. Dečiji filmovi u sopstvenoj produkciji, ukoliko imaju ob- razovno-vaspitni karakter: igrani, crtani, animirani, dokumen- tarni. 2. Sve studijske emisije u kojima učestvuju deca (predškols- ka, osnovci), ukoliko imaju obrazovno-vaspitni karakter. 3. Muzički programi za decu i sa decom u sopstvenoj pro- dukciji ukoliko imaju obrazovno-vaspitni karakter. 4. Ostali programi čiji su akteri deca bez obzira na žanr, u sopstvenoj produkciji ukoliko imaju obrazovno-vaspitni karak- ter. 4) kulturno-umetnički program: 1. Kolažne emisije analitičko-istraživačkog tipa koje se od- nose na oblast kulture, u sopstvenoj produkciji. 2. Specijalizovane vesti i magazini koji se odnose na oblast kulture, u sopstvenoj produkciji. 3. Prenosi koncerata klasične muzike i pozorišnih predstava, u sopstvenoj produkciji. R.L. komercijalni mediji i javni interes Iz Pravilnika

SS va ograničenja slobode medija, kao što je to slučaj i sa dru- gim ljudskim pravima i slobodama, predstavljaju izuzetak i, da bi bila dopuštena, moraju ispunjavati određene uslo- ve, koji su razvijeni kako u nacionalnim pravnim sistemima, tako i u međunarodnim dokumentima. Ograničenja slobode medija mogu se propisati samo zako- nom ili u skladu sa zakonom (formalni uslov), mogu se propisati samo radi ostvarenja određenih interesa i samo ako je to ne- ophodno za njihovo ostvarenje (materijalni uslovi). Tačnije, slo- boda medija može se ograničiti samo da bi se ostvarile neke vrednosti koje su po važnosti bar jednake slobodi medija. Lista ovih vrednosti sadržana je u međunarodnim dokumentima, kao što je Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te Međunarodni pakt o građanskim i političkim slobo- dama. Ona se ne sme proširivati, a obuhvata:  zaštitu sloboda i prava drugih lica  očuvanje autoriteta i nepristrasnosti suda  nacionalnu bezbednost  javno zdravlje  moral  javnu bezbednost  javni poredak  sprečavanje nereda ili kriminala  sprečavanje otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju. Za koji od ovih ciljeva se može reći da je u javnom interesu i zbog čega? Ako javni interes shvatimo kao interes koegzistiranja pojedinaca i raznih društvenih grupa u miru, sigurnosti, uz poš- tovanje pojedinaca kao ljudskih bića i ravnopravnih jedinki, odnosno kao miran život svakog u društvu i takav zajednički život, onda se nameće odgovor - zabranjeno je objavljivanje informacija koje su usmerene protiv elementarnih ljudskih prava. Javni interes nesumnjivo nameće zabranu:  govora mržnje (nacionalne, rasne, verske) koja podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje;  propagande rata, pozivanja na nasilno rušenje ustavnog poretka, narušavanje teritorijalnog integriteta, podstrekavanja na neposredno nasilje, te prikazivanja nečovečnog nasilja;  objavljivanja pornografije, sa čime je povezana zaštita dece;  objavljivanja tajni čije je čuvanje u javnom interesu. Kakve su posledice u situacijama kada se ove zabrane pre- krše? Načelno, one mogu biti dvojake. Prvi oblik sankcije je kaz- nenopravni, i sastoji se u pokretanju odgovarajućeg postupka (pred sudom ili drugim organom), utvrđivanju odgovornosti te izricanju odgovarajućih sankcija - krivičnih ili prekršajnih. S druge strane, postoje i posebne sankcije, upravljene samo na medije, o kojima će biti više reči u vezi sa svakom pojedinačnom vrstom zabrane/ograničenja. Zabrana govora mržnje Ova zabrana izričito je propisana Zakonom o javnom infor- misanju i Zakonom o radiodifuziji. Za postojanje govora mržnje dovoljno je već i to da se informacijom podstiče na mržnju, bez obzira na to da li ona odista i izazvala neku reakciju (diskrimi- naciju, nasilje). U slučaju da neki medij povredi zabranu govora mržnje, posledice mogu biti sledeće: - Tužba za zabranu ponovnog objavljivanja i zahtev da se objavi presuda sa takvom zabranom. Ovu tužbu može da pod- nese pripadnik grupe na koga se lično odnosi informacija koja postiče na diskriminaciju, mržnju ili nasilje. Tužba se podnosi nadležnom sudu, postupak je parnični, a tuže se autor i glavni i odgovorni urednik. Uz tužbu se može priložiti i zahtev da se uredniku naredi da presudu o zabrani objavi. Osim pojedinaca, ovakvu tužbu, s istovetnim zahtevom, mogu podneti i pravna lica čiji je cilj zaštita ljudskih prava, ili bilo koja organizacija čiji je cilj zaštita grupe navedenih lica. Ipak, pravna lica za pod- nošenje tužbe moraju imati pristanak pojedinca (fizičkog lica) na koga se informacija lično odnosi. - Mere Republičke radiodifuzne agencije. Zakonom o radio- difuziji ova agencija ovlašćena je da preduzima mere radi spre- čavanja emitovanja programa koji sadrže govor mržnje, kao i da se stara da programi ne sadrže informacije te vrste. Ukoliko utvr- di da neki elektronski medij postupa suprotno zabrani govora mržnje, RRA može emiteru izreći opomenu i upozorenje, a može mu i privremeno ili trajno oduzeti dozvolu za emitovanje pro- grama. Ove mere ne zavise od toga da li je oštećeno lice podne- lo sudu tužbu za zabranu ponovnog objavljivanja informacije. U poslednje dve godine, RRA je izrekla samo jednu meru opomene u vezi sa kršenjem zabrane govora mržnje i to Radio Fokusu, dok je postupak obustavljen protiv TV Prva srpska tele- vizija jer je Savet našao da u spornoj emisiji „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ nije bilo govora mržnje niti elemenata kršenja Zakona o radiodifuziji. Zanimljiv je i slučaj govora mržnje u rijaliti emisiji „Dvor“ na TV Pink, na koji je RRA reagovala zahtevom da se takvo ponašanje sankcioniše, a kasnije i usvaja- njem Obavezujućeg uputstva o ponašanju emitera rijaliti progra- ma, kojim je zabranjeno emitovanje ovih programa uživo. Protiv učesnika programa koji su se koristili govorom mržnje su i pokrenuti odgovarajući krivični postupci. RRA takođe može i pokrenuti postupak protiv emitera ili odgovornog lica emitera, pred nadležnim sudom ili drugim or- ganom, ako njihovo činjenje ili nečinjenje imaju obeležja kažnji- vog dela. Govor mržnje ne predstavlja informacija koja je deo naučnog ili novinarskog teksta, koja je objavljena bez namere da se pod- staknu diskriminacija, mržnja ili nasilje, ili koja je objavljena s namerom da se kritički ukaže na njih ili na pojave koje pred- stavljaju ili mogu predstavljati podsticanje na njih. U tom sluča- ju nema mesta za preduzimanje mera zaštite. Zabrana zagovaranja mržnje i netrpeljivosti, propagande rata, pozivanja na nasilje Zakonom o javnom informisanju propisana je mogućnost da javni tužilac od nadležnog suda zatraži zabranu distribucije informacije kojom se poziva na rušenje ustavnog poretka, na- rušavanje teritorijalnog integriteta Srbije, propagira rat, pod- strekava na neposredno nasilje ili koja predstavlja govor mržnje. Za uvođenje ove zabrane nije neophodno da je neka posledica i nastupila - na primer, da je zaista i izazvana mržnja i netrpelji- www.mediart.orglink10 jun 2012 broj 99 O ograni~enjima slobode dr Ana Kne`evi}-Bojovi}

vost - već je dovoljno da se na mržnju ili netrpeljivost podstiče, ili podstiče nasilje. Subjekti i informacije ne moraju biti određeni individualno, mogu biti određeni i generalno - kao pripadnici nekog naroda, veroispovesti, i slično. Još jedan uslov koji mora biti ispunjen kako bi se mogle preduzeti mere zaštite jeste da od objavljivanja informacije preti ozbiljna, nepopravljiva posledica čije se nastupanje ne može sprečiti na drugi način. Ova odredba Zakona o javnom informisanju zapravo pred- stavlja razradu člana 50. Ustava RS kojim se propisuje moguć- nost ograničenja slobode medija i postavljena je prilično restrik- tivno - tačnije, teško je ostvarivo da svi postavljeni uslovi budu ispunjeni. Zabrana distribucije informacije sastoji se u oduzimanju pri- meraka javnog glasila koji sadrže tu informaciju. Javni tužilac može tražiti i privremenu zabranu distribucije, do pravnosnažne odluke o zabrani, i o tom zahtevu sud mora odlučiti u roku od 12 sati od podnošenja zahteva. Tada se svi primerci javnog glasila privremeno oduzimaju i dostavljaju sudskom depozitu ili se za- pečate. Sud je dužan da konačnu odluku o zabrani distribucije donese u hitnom postupku. Ukoliko sud odbije zabranu distribu- cije, a izrečena je privremena mera zabrane distribucije, sud je dužan i da na osnovu slobodne procene odredi naknadu štete koja je ovom privremenom zabranom nastala. Šteta se nadok- nađuje iz budžeta Republike Srbije. Kao i u slučaju govora mržnje, ako je informacija objavljena kao deo naučnog ili novinarskog teksta, bez namere da se pod- stiče na diskriminaciju, netrpeljivosti ili nasilje, ili upravo sa na- merom kritičkog osvrta na takve pojave, nema mesta primeni mera zaštite. Najpoznatiji slučaj primene ove mere ostaje zabrana distribu- cije lista Svedok broj 358 od 3.6. 2003. godine, zbog objavljiva- nja intervjua sa Miloradom Ulemekom Legijom, koju je pravnič- ka javnost kritikovala, a o čijoj celishodnosti se takođe može ras- pravljati - oduzeto je neuporedivo manje primeraka nego što je bilo objavljeno, a druga javna glasila prenela su isti intervju, i to bez ikakvih posledica. Zanimljivo je istaći i sudsku odluku u odnosu na primerke knjige „Vojna tajna I i II“, koje su tokom istražnog postupka oduzete od okrivljenog i izdavača (Helsin- škog odbora za ljudska prava) - Vojno odeljenje Okružnog suda u Beogradu je privremeno oduzete primerke knjige vratilo, s obrazloženjem da „vraćanjem knjiga izdavaču i autoru ne može ni na koji način da se ometa dalji tok postupka, niti da nastanu štetne posledice po opštu bezbednost zemlje, imajući u vidu da je sadržaj navedenih knjiga mogao i može biti dostupan široj javnosti kroz različite vidove sredstava javnog informisanja ili internet sajtove“. Sasvim je opravdano postaviti pitanje da li na sadašnjem ste- penu razvoja tehnologije i prenosa informacija uopšte postoji odgovarajući mehanizam da se zabrani distribucija informacija. Otuda se opravdanim čini zaključak iznet u Biltenu sudske prakse Vrhovnog suda Srbije - da odredbama o zabrani distribu- cije informacija država propisuje šta se sme, a šta se ne sme u javnom informisanju i gde su granice slobodnog izražavanja u medijima, dok ostaje na novinarima da procene istinitost, kvalitet i potrebu objavljivanja informacija. Pornografija i zaštita maloletnika Sadržaji medija ne smeju biti takvi da se njima može naškodi- ti moralnom, intelektualnom, emotivnom ili socijalnom razvoju maloletnika. Stoga, sadržaji koji su pornografski, u kojima se prikazuje nečovečno nasilje ili strašni prizori, moraju unapred biti jasno i vidno označeni kao takvi, i uz to distribuirani na način koji minimizuje verovatnoću za to da će deca moći da sa ovim sadržajima dođu u kontakt. Načela emitovanja programa u koji- ma ima nasilja, poroka ili kriminala detaljno su propisana Kodeksom ponašanja emitera RRA. Zakonom o radiodifuziji izričito je propisano da emiteri ne smeju da emituju programe čiji sadržaji mogu da škode fizi- čkom, mentalnom ili moralnom razvoju dece i omladine, kao i da takve programe moraju jasno da označe. Označavanje se vrši u skladu s Opšte obavezujućim uputstvom RRA - na televizijskim programima grafičkim znakom (crveni krug u kome je belom bojom ispisan broj 18), kao i odgovarajućim upozorenjem ne- posredno pre emitovanja programa, a na radijskim programima upozorenjem neposredno pre programa i svakih 15 minuta to- kom trajanja programa. Ovi programi se inače mogu emitovati samo između ponoći i 6 časova, a pravilo važi i za rijaliti pro- grame. Za kršenje ovih pravila pravnom licu se može izreći kazna u iznosu od 300.000 do milion dinara, a odgovornom licu u iznosu od 20.000 do 50.000 dinara. Što se tiče Zakona o javnom informisanju, njime je propisana zabrana da se javno izlaže štampana stvar sa pornografskim sa- držajem na način dostupan maloletnicima. Objavljena porno- grafska štampana stvar ne sme da sadrži pornografiju na nas- lovnoj i poslednjoj strani, a mora imati vidno upozorenje da se radi o pornografiji i da nije namenjena maloletnicima. Kazne za kršenje ovih obaveza mogu se izreći u iznosu od 30.000 do 200.000 dinara za distributera-pravno lice, odnosno od 3.000 do 20.000 za distributera preduzetnika i odgovorno lice u distribu- teru-pravnom licu. Državne, vojne i službene tajne Kada se nešto čuva kao tajna u javnom interesu, interes javnosti da bude obaveštena i da zna, kao i interes medija da neki podatak objave, imaju manji značaj od interesa radi čijeg ost- varenja se tajna čuva. Ipak, samo proglašenje neke informacije za tajnu nema nužno za posledicu zabranu njenog objavljivanja. Kako? Prvo, ako je informacija proglašena tajnom već objavljena, ona više ne uživa zaštitu. Nadalje, saznanje do koga mediji dođu povezivanjem činjenica i podataka koji su već dostupni nije tajna i može se objaviti, čak i ako je to saznanje sadržinski isto kao i informacija koja je proglašena tajnom. Nedavna praksa u Srbiji, međutim, pokazala je drugačije - protiv novinarke Građanskog nacionalnog lista Jelene Spasić i njenog urednika, Milorada Bojovića nadležni javni tužilac pokrenuo je postupak zbog neovlašćenog pribavljanja i objavlji- vanja strogo poverljivih podataka, uz tvrdnju da je time naneta šteta bezbednosti Srbije. Iako je ovakav potez tužilaštva pravno neodrživ - novinari, naime, nemaju obavezu čuvanja službene tajne, na to mogu biti obavezana samo službena lica - sama či- njenica da je postupak pokrenut, te da je istraga proširena na odgovorna službena lica tek nakon što su novinarska udruženja i pravnička javnost pokrenuli pitanje pravne valjanosti takve op- tužnice, nesumnjivo zabrinjava. Treće, državnom tajnom se ne smatraju podaci ili dokumenti koji su upravljeni na teške povrede osnovnih prava čoveka ili na ugrožavanje ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije, kao i podaci ili dokumenti koji imaju za cilj prikrivanje učinjenog krivičnog dela za koje se može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna. linkwww.mediart.org 11jun 2012 broj 99 medija komercijalni mediji i javni interes

UU suštini, javni interes u medijskoj sferi može se odrediti kao pravo na istinito informisanje, odnosno kao pravo na istinu. Odmah uz to pravo, ide jedno drugo, a koje se često ispušta, a to je pravo na ukus. Nepoštovanje i jednog i drugog prava, neposredno vodi devalvi- ranju javnosti i u masu, a poštovanje, do mukotrpnog i nikada završenog uzdizanja mase u javnost. Pravo na istinu i pravo na ukus vezuju se, sasvim opravdano, za pojam javnog interesa. Pojmovni odnos istine, javnosti i mase treba da omogući razumevanje procesa propadanja javnosti u masu, usled tiranije devalviranih medija koji su potpali pod jaram „kumstva i novinstva”. Carstvo tri- vijalnosti javnost vraća u masu. Potpunom trijumfu žute štampe i žutog interneta, stoji na putu samo javni interes. Nažalost, javni interes koji se vezuje za pravo na „objek- tivno i istinito informisanje”, kao i za afir- misanje „nekomercijalnih vrednosti” u savremenom svetu, postaje sve slabija brana pomenutom procesu devalvacije. Kada se izneveri javni interes, izveštava- nje o jednom važnom društvenom proble- mu prepušta se žutom carstvu. Odnosno, fenomen postaje deo mase, a ne problem javnosti. Javnost i istina Prosečno razumevanje istine je više nego ikad subjektivističko, odnosno, istina je stvar interpretacije. Uglavnom svi sma- tramo da ono što se meni čini kao istinito, treba da bude zastupljeno u javnom diskursu, pa i posebno viđenje istine ima svoje pravo. Time se previđa jedna jed- nostavna stvar – ukoliko se svi slažemo da je istina nešto podložno interpretaciji, onda se svi slažemo šta istina po svojoj formi jeste, a to više nije podložno proizvoljnosti, nego jednom jasnom, u pojmovnom smislu ograničenom uvidu, koji sam po sebi više nije stvar inter- pretacije. Pre svega, istina je etička, ne samo saznajna kategorija, koja uključuje javnost, otvorenost i komunikaciju. Tako i grčko shvatanje istine kao otkrivenosti podrazumeva da istina postoji i da se ona otkriva. Otprilike kao kada željni ručka, podignemo poklopac, da vidimo šta se to u šerpi „krčka”. U stvari, kada govorimo o istini u javnom diskursu, pre svega ciljamo na njen etički kontekst, bez koga se ne može konstituisati ni kategorija javnosti, koja je opet vezana uz pojavu političnosti. Drugim rečima, bez istine u javnom diskursu, dugoročno gledano, možemo ostati gladni, a živeti u razrušenoj zajedni- ci. Aristotel u Ustavu atinskom promišlja izuzetnost zakonodavno-političke genijal- nosti grčkog mudraca Solona, shodno jed- nom specifično grčkom poimanju javnos- ti. Kao što to obično biva, delimičan uspeh njegovih socijalno-ekonomskih reformi otvorio je vrata krizi i tiraniji. Međutim, princip jednakosti pred zakonom i princip javnosti Solon nam je ostavio u trajno nasleđe. Postavši upravitelj državnih poslova on je „oslobodio narod kako za dati trenutak tako i za budućnost”, jer je utvrdio ustav i dao zakone koji su isti i za narod i za aristokratiju. Solonovi zakoni su bili ispisani na pločama i bili postavljeni u kraljevskom tremu radi uvida javnosti i sprečavanja samovoljnog tumačenja, o čemu nas detaljno izveštava Aristotel: „Zakone su ispisali na pločama i postavili ih u kraljevskom tremu” . Doduše, samo javnost zakona ne obezbeđuje i njihovo poštovanje kao i trud oko istine. Poštovanje zakona Platon vezu- je za poznavanje nekih drugih normi i pravila, npr. muzike, pri čemu treba imati na umu, da je za Platona sama filozofija bila najviša muzika. Trajno neblagonaklon prema demokratiji, u poznom spisu Zakoni, Platon dovodi u pitanje specifično, demokratsko nepoštovanje zakona – koje potiče iz rđavog obrazovanja i formiranja, trivijalne javnosti. Ono nastaje zbog nedoučenih, rđavih pesnika koji nisu poz- navali „pravilo i zakon”, koji su utonuli u neznanje, a tvrde da u istini i muzičkim zakonima ne postoji pravilnost, te su time naveli mnoge da krše zakone, od muzike www.mediart.orglink12 jun 2012 broj 99 Devalvacija javnosti dr Sr|an Damnjanovi}

pa do zakona polisa. Mnoštvo, odnosno kako bi mi to danas rekli, masa, postaje bučna, a prigrlivši i demokratiju u muzici, uobražava da razume sve. Platonova kriti- ka atinske demokratije počiva na principu vladavine načela sofokratije, umnosti vladara-filozofa. U bitnom, vladavina ma- se je posledica propadanja vladavine naro- da u tiraniju i haos, kao i zapostavljanja obrazovne uloge filozofije i njene žudnje za istinom. Aristotel, da bi izbegao zlo- glasni karakter sofokratije, a održao vlast zakona koji je uvek nešto načelno i opšte, bira sledeću formulaciju: „Zbog toga nije dopušteno da vlada čovek nego načelo, jer on to čini sebe radi i postaje tiranin”. U filozofiji se i argumentuje načelo, shodno snazi argumenta, a ne na osnovu mero- davnosti pojedinačne volje koja naknadno pribavlja sebi važnost i značaj. Slobodan čovek je slobodan u okviru polisa i nje- gove zakonom omeđene javnosti, radi čega moraju vladati uređenost, odnosno načelo i razum. Vladavina suprotna načelu zakona i razuma, jeste vladavina tiranina ili vladavina mase. One su podjednako suprotstavljene načelu javnosti i načelu istine. Omasovljenje javnosti ili „šta sve nismo probali” Dugoročno gledano, bez javnosti i komunikacije zasnovane na snazi argu- menta, kriza je sve dublja, jer dominiraju partikularni interesi iznad zajedničkih, odnosno prazna subjektivnost koja uobražava da je njen interes opšti, postaje mera celine. Tom kriznom procesu ili pro- cesiji krize, suprotstavlja se javnost. Kolektiv stvara javno mnjenje, a pripadni- ci javnosti su kao građani sjedinjeni zajed- ničkim javnim interesom ili problemom oko koga osećaju solidarnost. Javna sfera uključuje različite grupe aktera, državne organe, političke stranke, komercijalne korporacije i „medijske vratare“ (Haber- mas) koje definišu agendu javnog diskur- sa i sam javni diskurs. Savremeni teo- retičari u aktere koji su tu radi vlastitih interesa ubrajaju novinare, političare, lobiste, eksperte, intelektualce. Mogu se naći organizacije i grupe građanskog društva koje imaju potrebu informisati građane o svojim mišljenjima, a ukupni je interes građana i njihovo pravo da mediji obavljaju svoju službu javnog servisa. Kada određeni pripadnici mase kao društvenog kolektiva počnu raspravljati o nekom problemu, oni kreiraju određeni segment javnosti. Javnost se u tom smislu razlikuje od mase aktivnim učešćem u diskusiji – masa ≠ javnost. Diskusija tog tipa javnosti je zasnovana na argumenti- ma, odnosno teži da uspostavi procedure i pravila koja se tiču istine i objektivnosti. Javni interes se u medijskoj sferi vezu- je za pravo javnosti da bude obaveštena, odnosno istinito informisana. Javni interes je dakle sadržan u tom prelasku iz mase u javnost. Ali, šta se događa kada se javnost vraća u masu? Prva žrtva je istina, odnos- no dominacija eristike i demagogije nad valjanom argumentacijom. Temeljna či- njenica psihologije masa je ona o porastu afektivnosti i zaprečenja mišljenja, a to znači da pojavom masa stradaju ukus i isti- na. Unapređujući i razmatrajući istraži- vanja Gistava Le Bona, Sigmund Frojd u jednom od svojih proročkih spisa Masov- na psihologija i analiza Ja, nalazi da se masa ne dvoumi u pogledu istinitog ili lažnog i pri tome je jednako netolerantna kao što je podložna autoritetu. Mase nika- da nisu upoznale žeđ za istinom, a provera stvarnosti povlači se pred jačinom afek- tivno zaposednutih pobuda. Što više afeka- ta, to manje kritičke sposobnosti. Masa po- staje celokupan nosilac autoriteta, isklju- čuje raniju savest, pripušta se principu uži- vanja, do koga dolazi ukidanjem unutraš- njih prepreka. Sudeći po porastu dema- gogije i stepenu omasovljenja javnosti, duh je ponovo pušten iz boce. Omasovljenje javnosti, razvija se dik- tatom žute štampe - neistine i kič upum- pavaju se u masu, a relativizuje se ukus i volja za komunikacijom. Npr. pojava post- modernog kanibalizma u Srbiji, vezana za kriminalni milje, ali i održavanje unutar sindikalnih „žurki“ pravosudnih službeni- ka u jednom socrealističkom hotelu, uz parolu potrošačkog društva „šta još nisam probao“ – dolazi u agendu javnog diskur- sa ne u formi kritike ili ozbiljne kultu- rološke analize, nego uzornog skandala. Time moralističko, afektivno zgražavanje ulazi u krug „rekla-kazala“, a ne komu- nikacije o zajedničkom problemu jednog urušenog društva. Izneverivši javni interes, izveštavanje o jednom tako signifikant- nom fenomenu prepušta se žutom carstvu. Odnosno, fenomen postaje deo mase, a ne problem javnosti. Nastanak jednog tipa kapitalizma i određene forme komu- nikacije vezivao se uz krilaticu „kako su ovce pojele ljude”, a nastanak nekog dru- gog tipa komunikacije, može se vezati uz misao da su omasovljeni mediji pojeli čoveka. linkwww.mediart.org 13jun 2012 broj 99 Ponešto o diskursu Termin diskurs upotrebljava se danas i van jezičko-naučnog okvira i deo je svako- dnevnog govora. Svi nekako osećamo šta sam termin znači, ali je upitno da li uvek možemo precizno i da ga pojasnimo. Uostalom, diskursom se bave razne oblasti: filo- zofija, sociologija, lingvistika, komunikologija. Najviše ga povezujemo sa direktnim značenjem. Termin diskurs nastao je od latinske reči discursus, što u prevodu znači razgovor i izlaganje. Tako da je prva asocijacija na diskurs – razgovor i govor. Međutim, sam ter- min daleko je složeniji. Filozofija ga povezuje sa raščlanjivanjem i analizom. Po Rečniku književnih termina diskurs predstavlja razgovor i govor na osnovu logičkog raščlanjavanja i zaključivanja. „Konotacija velikog istorijskog-kulturnog značaja diskursa prisutna je u današnjoj filozofiji i sociologiji, koje pod tim podrazumevaju izlaganje u obliku institucionalizovanih iskaza u funkciji da se preciznije izrazi neki problem, ili sporazumevanje suprotnih mišljenja uz pretpostavku da je principijelno moguće ostvariti saglasnost među predstavnicima ovih mišljenja.“, stoji u spomenu- tom rečniku. U lingvistici diskurs se određuje kao „jezička struktura iznad nivoa rečenice“. Diskurs time podrazumeva ne samo ono što je izgovoreno, puko značenje reči i kon- strukciju rečenice u tekstu, već i kontekste u kome se govor upotrebljava i podrazumevajuće znanje i vrednosti koje postoje. Na primer, diskurs je i slovo R na parking mestima. Ono ne predstavlja samo jedno od slova azbuke, već je uslovljeno našim znanjem i iskustvom, da su rezervisana mesta obeležena ovim slovom. Sve što se izgovara ili piše, ima svoje puko jezičko značenje, ali i kontekst u vre- menu i prostoru, i zatim biva na neki način shvaćeno i protumačeno. U različitim diskursima, pošto ih danas tako tumačimo gde svaki ima pojedinačne karakteristike i obeležja, isti rečenični sklop, može biti potpuno različito interpretiran.. Možda bi najpribližnije bilo objasniti da je diskurs jezik u živoj upotrebi. R.L. u masu komercijalni mediji i javni interes

NN аžаlost, kаo što sаm pre nekoliko godinа otkrio uprаvo u LINKu, mediji su dаnаs uglаvnom sve- deni nа kаtаloge. To je, sа jedne strаne, posledicа tehnološkog nаpretkа i rаzvojа informаcionih tehnologijа, а sа druge strаne, surovog diktаtа potrošаčkog druš- tvа. U dаnаšnjim medijimа, osim čаsnih izuzetаkа, mogu se nаći rаzličiti društve- ni, politički, ekonomski, kulturni i sports- ki sаdržаji, аli su oni svedeni nа kаtаloge, nа liflet zа prodаju tih sаdržаjа, kаže u rаzgovoru zа LINK Nebojšа Spаić, glаvni i odgovorni urednik nedeljnikа NIN. Zаšto je to tаko? - Zbog togа što nаm je tehnološkа re- volucijа i rаzvoj informаcionih tehnologi- jа omogućio istovremen pristup ogrom- nom broju informаcijа i porukа. Izloženi smo dаleko većem broju porukа nego što možemo dа primimo. Dа bismo primili što više tаkvih porukа, one morаju biti krаtke i sаžete. U tome se gubi njihov sаdržаj, dubinа, nа krаju krаjevа, često i smisаo. Tehnološkа revolucijа je otvorilа beskonаčno veliki broj kаnаlа kojimа se dаnаs prenose informаcije i poruke. Svi u svаkom trenutku rаzmenjujemo hiljаde i hiljаde informаcijа i one usled togа mo- rаju biti izuzetno krаtke. Zbog bezbroj do- stupnih informаcijа mi dаnаs i živimo u zаbludi dа sve znаmo, а zаprаvo ne znа- mo ništа, jer u toj šumi informаcijа sа ko- jimа smo zаtrpаni sа svih strаnа ne vidi- mo ništа i ne možemo pronаći ništа. Zаto ništа i ne znаmo. Koliko je zа to odgovorno potrošаčko društvo i trkа zа novcem? - Mnogo. Mnogim medijimа je postаlo jedino vаžno dа zаrаde novаc i zbog togа se sve i svodi nа poruku „kupite ovu poli- tičku opciju ili ovu ekonomsku filozofi- ju“. Novаc je neophodаn preduslov, con- ditio sine qua non, аli on ne sme biti rаz- log postojаnjа, reason d’etre. Čini se dа ste, kаo glаvni urednik jed- nih novinа, prestrogi premа medijimа? Jesu li bаš svi mediji tаkvi? - Nаrаvno dа nisu. Ne sаmo NIN, nego i drugi. Govorim o jednom dominаntnom trendu, o mainstream diskursu, o vlаdа- jućoj medijskoj filozofiji, i to ne sаmo kod nаs, nego i u svetu. Imа i medijа koji uprkos svemu tome uspevаju dа usаglаse jаvne interese sа potrebom dа u svаkom trenutku budu komercijаlni. Nаjbolji pri- mer zа to je NIN, аli morаm priznаti dа imа i drugih medijа koji to uspevаju. Kаd govorimo o svetu, uprаvo oni nаjstаriji, www.mediart.orglink14 jun 2012 broj 99 [umaporukaprepunihni~ega Petrica \akovi} „Interes javnosti mora biti zadovoljen tako {to }e plasirana informacija biti relevantna za ~itaoce, slu{aoce, gledaoce. Ona mora zadovoljavati i sve profesionalne kriterijume, mora biti ta~na, istinita, proverena iz nekoliko izvora, objektivna… ali i zanimljiva i komercijalna”, prime}uje glavni i odgovorni urednik nedeljnika NIN, Neboj{a Spai}, sa kojim smo razgovarali i o tome kako uskladiti zahteve koji se postavljaju pred urednike i novinare

nаjtrаdicionаlniji mediji, koji dobro znаju svoj posаo, uspevаju i znаju dа usklаde jаvni interes, profesionаlizаm i zаrаdu – tаkvа su i vodećа izdаnjа kuće kojа sаdа poseduje NIN, i kod nаs i Evropi, listovа u grupаciji Ringier Axel Springer. Pа evo tu nedаvno, uprаvo je Stern smenio pred- sednikа Nemаčke. Kаko ondа oni uspevаju dа pomire jаvni interes i potrebu zа komercijаlizа- cijom sаdržаjа? - Tаko što ni jednog trenutkа ne zа- borаvljаju ni jedno ni drugo. Ni jаvni interes, ni komercijаlni. Interes jаvnosti morа biti zаdovoljen tаko što će plаsirаnа informаcijа nаjpre biti relevаntnа zа či- tаoce, slušаoce, gledаoce… Uvek se morа imаti nа umu zbog čegа je to što plаsirа- mo bitno korisniku tih informаcijа. Štа on imа od togа. Kаko će to dа utiče nа njegov život. Drugim rečimа, odgovor nа pitаnje zbog čegа se bаš tа informаcijа objаvljuje morа biti jаsаn i nedvosmislen. Drugo, informаcijа kojа se plаnirа morа u svа- kom trenutku zаdovoljаvаti sve profesio- nаlne kriterijume. Onа morа biti tаčnа i istinitа, proverenа iz nekoliko izvorа, ob- jektivnа i uvek se morаju čuti sve strаne. U suprotnom, to neće biti profesionаlno urаđeno. Ako su pаk svi profesionаlni kri- terijumi zаdovoljeni, а informаcijа je pri- tom zаnimljivа, ondа je istovremeno zа- dovoljenа i tа komercijаlnа strаnа. Vаžno je imаti još jednu stvаr nа umu. Štа vаm vredi jаvni interes koji je ispoljen u nekom mediju, аko tаj medij nemа pub- liku? Sve ionаko postoji kroz opаžаj, kroz subjekаt, receptorа. Dаkle, medij koji zаs- tupа jаvni interes, аko je nаprаvljen kаo neki progrаm, nа primer, nа jаvnim ser- visimа u Srbiji i Vojvodini, аko je nа- prаvljen tаko dа je hermetičаn, sаmodo- voljаn, dosаdаn, ondа to niko ni ne prаti, pа sаmim tim nemа ispoljаvаnjа jаvnog interesа. Jeste, teško je to – nаprаviti uz- budljivu, dinаmičnu priču, sа elementimа i novog, i аtrаktivnog, i privlаčnog, i vаž- nog, odgovornog, društveno relevаntnog. Teško... Ali ko je pа rekаo dа je nаš posаo lаk. Drugo je pitаnje što gа sаd već rаdi ko god stigne. Kаko usаglаsiti interese oglаšivаčа od kojih mediji zаvise i prаvа jаvnosti dа znа neku informаciju? - I u toj bojаzni se preteruje. Srbijа je dаnаs nа početnom stepenu rаzvojа. Još uvek smo bedа i kаo držаvа, društvo, me- diji, pа i ljudi. Mislim dа mediji dаnаs previše strаhuju od oglаšivаčа i prečesto se bez potrebe povinuju njihovim že- ljаmа. Mediji sаmi dozvoljаvаju dа budu u podređenom položаju u odnosu nа og- lаšivаče. Ponаšаju se kаo dа oni zаvise od oglаšivаčа, а ustvаri je tаj odnos zаvisno- sti uzаjаmаn. I trebаlo bi dа su rаvno- prаvni. Koliko su nаmа bitni oglаsi, isto toliko su oglаšivаčimа bitni mediji. Kаdа bi se mediji uzdržаvаli od objаvljivаnjа oglаsа, ni oglаšivаčimа ne bi bilo dobro. Dа je nebitno dа li se oglаšаvаš ili ne, ne bi kompаnije ulаgаle stotine milionа do- lаrа u medijsko oglаšаvаnje. Ne oglаšа- vаju se što nаs vole, već što im trebа dа objаvimo tu njihovu reklаmu. Ali štа mediji morаju dа urаde dа bi bili rаvnoprаvni sа oglаšivаčimа? - Objаsniti tаj odnos. Ubediti ih dа je i u njihovom interesu dа jаvnost znа sve o njihovom poslovаnju, jer to donosi i kre- dibilitet, i kvаlitet. I jаsno im stаviti do znаnjа dа neće biti pošteđeni ukoliko su urаdili nešto loše ili nešto što je suprotno jаvnom interesu. Kаdа se budemo postа- vili tаko dа oglаšivаči znаju dа neće biti pošteđeni kritike, аko zа to postoji rаzlog, i neće biti privilegovаni u smislu dа se čuje isključivo njihovа strаnа ili njihov stаv o nekoj temi, ondа će se i oni ponа- šаti drugаčije. Čini se dа mediji dаnаs strаhuju od internetа i te šume informаcijа koje do korisnikа stižu u sekundi? - Zаistа ne vidim rаzlog zа strаh. Mis- lim dа greše svi koji strаhuju dа će internet upropаstiti medije. Uvek mogu dа zаmis- lim NIN koji će izlаziti nа internetu i biti dostupаn sаmo elektronski. I ne sumnjаm dа će se i u tom slučаju novinаrski tekstovi prаviti nа nаčin nа koji se prаve dаnаs, u smislu suštinskom, а ne tehnološkom, i zаdovoljаvаće sve pomenute kriterijume profesionаlizmа. Novinаr je novinаr sаmo аko rаdi i piše u sklаdu sа profesionаlnim normаmа, bilo dа je reč o štаmpi kаkvа postoji sаdа, elektronskom ili pаk internet mediju. I to je rаzlikа između novinаrstvа i blogovаnjа, društvenih mrežа, slobodnog postаvljаnjа sаdržаjа nа internet. Profe- sionаlni medij svojim nаčinom rаdа, pro- verom izvorа, аnаlizom, objektivnošću, аktuelnošću, gаrаntuje zа tаčnost i istini- tost podаtаkа, zаsnovаnost stаvovа. Po- jedinаc može dа piše štаgod mu pаdne nа pаmet, profesionаlаc ne. linkwww.mediart.org 15jun 2012 broj 99 Prava i obaveze Sloboda medija, shvaćena ne samo kao sloboda izražavanja, već i kao širi skup prava, koji obuhvata i pravo na osnivanje medija, pravo na obaveštenost i zabranu cenzure, zajamčena je Ustavom Republike Srbije, kao jedno od osnovnih ljudskih prava i sloboda. Ova sloboda garantovana je i međunarodnim dokumentima, a svakako se najznačajnijim u tom pogledu moraju smatrati Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda koji, podsetimo, predstavljaju deo unutrašnjeg prava Republike Srbije, te Povelja osnovnih prava Evropske unije. Zbog čega se sloboda medija garantuje dokumentima ovako visokog ranga? Odgovor je prilično jednostavan - sloboda medija je konstitutivni sastojak demokrati- je. To je u više navrata presudama potvrdio i Evropski sud za ljudska prava istakavši "ključni značaj slobode izražavanja kao jednog od preduslova za obezbeđenje ispravnog funkcionisanja demokratije". Mediji služe informisanju javnosti u stvarima od opšteg interesa - kako ističe dr Vladimir Vodinelić, oni formiraju slobodnog i obaveštenog pojedinca, ali i slobodno i obavešteno javno mnjenje, bez koga nema demokratije. Takva uloga medija u demokratiji jeste razlog što se medijima priznaju određena prava a drugima, uključujući i državu, nameću obaveze kako bi mediji svoja prava mogli da ostvare. Istovremeno, ovakav javni zadatak medija za posledicu ima to da im se nameću određene obaveze, pa čak i neka ograničenja. A.K.B. komercijalni mediji i javni interes

JJ avni interes je nešto čime bi po priro- di stvari trebalo da se bavi javni servis, zato se i finansira iz budžeta, zar ne? Komercijalne stanice su prinuđene da svojoj publici ponude sadržaj koji ona želi da konzumira, jer je to jedini način da opstanu na tržištu. To naravno zavisi od profila same stanice, ali nema sumnje da i potrebe ciljne publike mogu da se podve- du pod javni interes. Za mene je javni in- teres neka vrsta društvene odgovornosti, jer bi svaki medij na svoj način trebalo da doprinese razvoju svoje lokalne zajednice. Ako se ne varam, to je bio i jedan od uslo- va za dobijanje dozvole za emitovanje pro- grama. Naravno, na putu ka brzom stica- nju profita, mnogi mediji su zaboravili na svoju zadatu misiju i okrenuli se lakim sa- držajima i notama, što će reći - astrolozi- ma, baba-vračarama, jeftinim kvizovima i muzičkim željama, ostavivši javni interes za one koji nemaju pametnija posla. City radio se trudi da inkorporira potrebe svoje ciljne publike sa javnim interesom, baveći se pre svega podizanjem kulturnog razvo- ja grada na viši nivo. Da li biste mogli da izdvojite vaše akci- je/projekte za koje smatrate da su najviše doprinosili javnom interesu? - Jedan od projekata na koji smo najviše ponosni je „Promovisanje Agende 21 za kulturu u Nišu“, koji se bavi važnim glo- balnim strateškim dokumentom za kul- turni razvoj. U serijalu radio emisija po- kušali smo da od mnogih važnih učesnika u kreiranju kulturne strategije grada, dobi- jemo odgovor - šta usvajanje Agende 21 predstavlja za Niš i u kojoj meri se kultur- na strategija grada oslanja na taj doku- ment. Trudili smo se da zajedno sa našim sagovornicima procenimo sadašnju situa- ciju u oblasti kulture u gradu, kao i kapa- citete za njeno osnaživanje u budućem pe- riodu. Želja nam je bila da približimo Agendu 21 za kulturu svima, pogotovo one njene aspekte, smernice i preporuke koje kulturu definišu kao osnovno ljudsko pravo koje mora, treba i može da bude do- stupno svakom, a na čije se poštovanje i dodatnu promociju obavezala gradska vlast izglasavanjem i deklarativnim potpi- sivanjem samog dokumenta. S druge strane, pokušali smo da nađemo odgovor na pitanje - šta smo želeli, a šta realno možemo kada je u pitanju proslava 17 vekova hrišćanstva, projektom „Duh Milanskog edikta“. Naime, ako bismo po- kušali da napravimo listu najčešće izgova- ranih termina u javnom govoru Niša – Mi- lanski edikt bi sigurno zauzeo mesto u sa- mom vrhu. Već 3 godine se govori na raz- nim nivoima o proslavi Milanskog edikta koja bi trebalo da se dogodi 2013. Zahva- ljujući spletu srećnih istorijskih okolnosti, kao mesto rođenja rimskog imperatora Konstantina, Niš ima dovoljno razloga da u obeležavanju ovog značajnog jubileja za- uzme dobru poziciju i vidi svojevrsnu šansu za jačanje opšte ekonomske situacije. Mno- go je reči izgovoreno na ovu temu, iznošeni su u javnost ambiciozni ali i realni predlozi, a način obeležavanja jubileja izazvao je www.mediart.orglink16 jun 2012 broj 99 City radio iz Ni{a, prema oceni ANEMa, „predstavlja jedan od glavnih subjekata medijske slike ju`ne Srbije”, kao najslu{anija radio-stanica me|u Ni{lijama starosti od 25 do 45 godina. Radio, ~ija se programska koncepcija odlikuje urbanim pristupom u pra}enju i obradi tema, postoji od 1996. godine. Ne samo zbog mota Svuda oko vas, ve} i zbog navedenih ~injenica, zamolili smo operativnog menad`era City radija iz Ni{a, Dragana Koci}a, da nam pribli`i njegovo vi|enje floskule „javni interes” Projektno finansiranje kao deo biznis modela Đokicа Petković, Kreativni tim Petković Medijskа produkcijа Kreаtivni tim Petković, sа sedištem u Požаrevcu, posto- ji punih šest godinа. Sаrаđuje sа dvаde- setаk televizijа u Srbiji. Nаšа produkcijа je posvećenа kulturi, mlаdim tаlentimа, prаvoslаvlju i položаju Romа (nаročito mlаdih). Sve emisije koje proizvedemo bez nаdoknаde ustupаmo sаrаdničkim televizijаmа (imаmo prаvo nа reklаmne minute, аli zа emisije iz oblаsti kulture, prаvoslаvljа, emisije posvećene mlаdim tаlentimа ili nаcionаlnoj mаnjini Romа niko ne izdvаjа sredstvа zа mаrketinške potrebe. U emisijаmа obično nemаmo mаrketing. U prve tri godine rаdа imаli smo po 3-4 minutа mаrketingа u emisi- jаmа. Dаnаs svoje televizijske serije emisijа proizvodimo sаmo uz mаterijаlnu podršku Ministаrstvа kulture Srbije i nekih privrednih društаvа (kojimа nije potrebnа reklаmа). Proizvodimo emisije Golub mirа (teme - mir i međunаrodnа sаrаdnjа), Vrhovi kulture (nаjznаčаjnije institucije i mаnifestаcije u 15 grаdovа u Srbiji), Knjigа zа pod glаvu (romsko književno stvаrаlаštvo), Prvo lice (istаk- nuti romski stvаrаoci). Proizvodimo emi- sije posvećene osećаnjimа - Ljubаv zа Ljubаv (50 minutа o Ljubаvi sа istаknu- tim stvаrаocimа) i Sve boje lepote (mlаdi tаlenti). U toku pripreme zа proizvodnju serijаlа Čudotvorne ikone Presvete Bogo- rodice. Glаvni urednik produkcije Kreа- tivnog timа Petković je Jelenа Anđel- ković, istoričаrka umetnosti, sаdа nа dok- torskim studijаmа. Sredinom mаjа ove godine emitujemo prvu emisiju Umetnost Mode (ide jednom mesečno, glаvni ured- nik i voditelj Milicа-Boni Mаrić, student Mod Art fаkultetа u Beogrаdu). Emisiju [ta je sve u ponudi? Nezavisne produkcije u Srbiji proizvode sadržaje od javnog interesa, koji su često i sufinansirani u okviru projekata, od strane raznih donatora. LINK je zamolio neke od produkcija da predstave svoju ponudu i pojasne na koji način potpomažu javnom intere- su.

pravu polemiku i agresivni virtuelni rat su- protstavljenih strana. City radio je projek- tom istraživao gde se zapravo stiglo i sa čim dočekujemo 2013u. I gde su gradski oci u svemu tome, gde kulturni radnici i stručna javnost, a gde građani Niša? Zašto učestvujete na konkursima? Da li se može reći da je to deo biznis modela komercijalne stanice u ovdašnjim uslovi- ma? - Nažalost, današnji uslovi u kojima po- sluju mediji realno ne ostavljaju prostora da se društvena odgovornost finansira iz sopstvenih sredstava, već isključivo kroz projektno finansiranje. Zato je učestvo- vanje na konkursima praktično postalo deo biznis modela komercijalnih stanica. Ne- ma sumnje da u uslovima otežanog pri- hodovanja od bazičnog marketinga, mno- ge komercijalne stanice opstaju samo zah- valjujući projektnom finansiranju. Iskreno se nadam da će doći vreme kada ćemo se izboriti za samoodrživost na surovom me- dijskom tržištu, a javni interes biti ono što nas vodi kao kurs zacrtane misije. Koliko su vaši stavovi o javnom intere- su slični sa komisijama koje dodeljuju sredstva na konkursima? - Komisije koje dodeljuju sredstva jas- no definišu ciljeve kojima treba da odgo- vore projekti kojima se aplicira po pozivu. Mislim da je City radio prilično dobro shvatio suštinu tih stavova jer naši projek- ti često budu podržani od strane donatora. Za 12 godina, realizovali smo tridesetak projekata sa aktivnim doprinosom razvo- ju lokalne zajednice. Da li se dešava da pri realizaciji pre- mašite budžet? Kako u tom slučaju pokri- vate razliku? - Redovno se dešava da se pri realizaciji projekata premaši odobreni budžet. Razli- ka se finansira iz sopstvenih izvora, ali to je najčešće i uslov pri odobravanju pro- jekata. Dakle, nužno je pokazati spremnost da se određenim delom participira u reali- zaciji projektnih aktivnosti. City radio je komercijalna radio-stani- ca i jedna od prvih asocijacija jeste da je program zabavnog karaktera. Kako rea- guju slušaoci kada emitujete ozbiljnije sadržaje? - Zabluda je da program jedne komer- cijalne stanice mora biti isključivo zabav- nog karaktera. To zavisi od formata stanice i profila ciljne grupe. S obzirom da su naši slušaoci porodični ljudi iz gradskog jezgra, starosne strukture 25+, za njih su od pri- marnog značaja sadržaji koje donosimo kroz projektno finansiranje. Njima je bitno gde je Niš na kulturnoj mapi sveta, da li sredina u kojoj žive omogućava jednaka prava za sve, kako se sprovodi inkluzija u školama u koje upisuju svoju decu, zašto je Niš najsiromašniji od većih gradova u Srbiji. Možete li da nam objasnite na koji način u istraživačkim temama rešavate probleme ukoliko su saznanja do kojih ste došli u suprotnosti sa interesima ogla- šivača ili države. Kako se sa tim nosite? - Bavljenje javnim interesom zahteva određeni nivo moralne odgovornosti. To mora biti ispred oglašivača i ispred lokalne samouprave. Ako ne bude tako, onda pa- date u očima svoje publike i na kraju osta- jete sami sa sobom. Nikada nismo pravili kompromise i nikada nismo imali prob- leme zbog toga. Da li je moguće naći sponzora iz sfere privrede za produkciju sadržaja koji spa- daju pod javni interes? - Nisam siguran da se to onda može zvati sponzorstvom, ali velike kompanije danas predstavljaju javni interes kao deo svojih redovnih aktivnosti. Dakle, njima je potrebno da dokažu svoju društvenu od- govornost, tako što će podržati projekte od značaja za lokalnu zajednicu. Tu vidim šansu medija da se dobrim projektom predstave nekim većim privrednim sub- jektima. Naravno, ovo nije česta pojava, ali vredi pokušati. R.L. linkwww.mediart.org 17jun 2012 broj 99 komercijalni mediji i javni interes šаljemo u petnаest televizijа (lokаlne i regionаlne). Mislimo dа su kulturа, mlаdi tаlenti, prаvoslаvlje, pа i položаj mаnjinа, vrlo znаčаjni jаvni interesi. Kreаtivni tim se ne bаvi estrаdom, sportom, skаndаlimа... Plа- nirаmo i emisije koje će аfirmisаti pos- lovne uspehe u Srbiji. Milan Petrović, Astra U dosadašnjem radu, Video produkcija Astra je realizovala pet dokumentarnih projekata u saradnji sa Ministarstvom kul- ture Republike Srbije: Generacija X, 2006. godine (o maturantima Pirotske gi- mnazije koji su odrastali u režimu Slobo- dana Miloševića), Čuvari tradicije, 2008. godine (o pripadnicima Romske nacional- nosti u Pirotu koji čuvaju stare zanate od zaborava), Žene juga, 2009. godine (o zlostavljanim ženama, samohranim maj- kama i ženama iz razorenih porodica sa juga Srbije), Bugari u Vojvodini, 2009. godine (o pripadnicima bugarske manjine u Vojvodini koji čuvaju svoj identitet preko 300 godina), Belgrade – Sofia via Caribrod, 2011. godine (o mladim ljudi- ma iz Dimitrovgrada koji su zbog nedo- statka perspektive u rodnom gradu sreću pronašli na drugom mestu), ...& u dobru & u zlu..., 2012. godine (o mešovitim brakovima u Srbiji).Tokom 2011. godine realizovan je dokumentarni serijal West of Eden (o položaju različitih kategorija stanovništva Pirotskog okruga: mladi, ne- zaposleni, poljoprivrednici, vlasnici malih preduzeća, i o njihovim očekivanjima od ulaska Srbije u Evropsku uniju), koji je podržan na konkursu Medijskog fonda u oblasti evropskih integracija, koji se finan- sira sredstvima EU, kroz Instrument pred- pristupne pomoći (IPA 2008). Filmovi Video produkcije Astra pri- kazivani su bez novčane nadoknade na lo- kalnim i nacionalnim TV stanicama u Sr- biji, kao što su B92 Info, RTV Vojvodina, Timočka televizija, Televizija Pi kanal – Pirot i dr. Film Bugari u Vojvodini pri- kazan je i na TV SKAT u Bugarskoj koja ima nacionalnu pokrivenost. Sanja Ćosić, KeyConnection Media Produkcija KeyConnection Media tri godine zaredom pravi emisiju Ekonnews, polučasovni magazin koji se isključivo bavi temama od javnog interesa. Emisija je uvek posvećena jednoj oblasti ili jed- nom problemu iz društvenog ili socijalnog života. Poslednji serijal od 4 emisije po- svećen je problemima izbeglica i raselje- nih lica danas. Prethodni se bavio aktiviz- mom mladih u Srbiji, takođe serijal od 4 emisije. Osim toga, ova emisija govorila je o ekološkim inicijativama u Srbiji, o mode- lima uspeha u biznisu kulturi i obrazova- nju, o korporativnoj društvenoj odgovor- nosti itd. Ako vas zanima još detalja sve možete videti na našem sajtu www.kcme- dia.rs , gde su postavljeni i prilozi iz emisi- ja uz objašnjenje. Ekonnews redovno pri- kazujemo na TV Studio B, i na mnogim regionalnim i lokalnim TV stanicama, jer ga stavljamo u ponudu na besplatno koriš- ćenje preko mreže ANEM. Neki od tekstova nastali na osnovu ovih TV priloga, prilagođeni za formu print medija bili su objavljivani u štampi (Biznis Magazin, Danas). Što se tiče takozvanih novih medija, sadržaj emisija dostupan je u celini na na- šem sajtu i you tube kanalu, a deo teksto- va takođe nastalih na osnovu TV priloga objavljivan je na portalu E-kapija i na sajtu B92.

UU vreme sveprisutne krize jedno od važnih pitanja je i da li država svo- jim građanima obezbeđuje kva- litetno korišćenje javnih usluga i da li su sami građani tim uslugama zadovoljni. Po definiciji, javne usluge moraju biti zaga- rantovane svim građanima, bez obzira na njihove prihode, a ostvaruju se u oblasti obrazovanja, nauke, kulture, zdravstva i socijalne zaštite, javnog informisanja, PTT i gradskog saobraćaja, energetike, komu- nalnih potreba i zaštite životne sredine... Cilj im je zadovoljenje osnovnih životnih potreba šire društvene zajednice, pa su stoga usko povezane sa ljudskim pravima. Upravo zbog toga, potrebe, problemi i prava građana moraju biti uočljivi za jav- nost, što se najbolje postiže okupljanjem pojedinaca u grupe građana i udruženja korisnika različitih javnih usluga. Svako od njih ima svoj specifičan fokus intereso- vanja i delanja, a na njihovu vidljivost u velikoj meri utiču mediji. Potrošači sve glasniji Srbija ima preko četrdeset organizacija potrošača - nedavno je bio organizovan Sajam potrošača u Beogradu - što pokazu- je da je ovaj veoma značajan deo stanov- ništva svestan svojih potreba, prava i moći. U razgovoru za LINK Igor Ivanoski iz Sektora za odnose sa javnošću Asocijacije potrošača Srbije (APOS), čije je sedište u Novom Sadu, ističe da su početkom pri- mene Zakona o zaštiti potrošača, januara 2011. godine, građani dobili prava bar for- malno slična onima koja imaju potrošači u EU, što je privuklo veću pažnju javnosti i medija. - Informisanje potrošača, kao najveće ciljne grupe, zahteva poseban pristup, tu ne sme biti nikakve reklame, ni javne ni prikrivene. To znači da ukoliko prezentu- jete rezultate kvaliteta nekog proizvoda ili usluge oni moraju biti uporedni i nezavis- ni, a kriterijumi testiranja transparentni. Upravo zbog toga praksa je da potrošačke organizacije izdaju sopstvene časopise koji poštuju te standarde, rekao je Ivanoski i dodao da su tokom prošle godine prvi put sprovođeni nezavisni uporedni testovi o kvalitetu domaćih jestivih ulja, kao i uslu- ga operatera mobilne telefonije u Srbiji. U prvoj akciji Asocijacija je bila zadovoljna medijskom propraćenošću, ali su u drugoj očekivani bolji rezultati. Ivanoski naglašava da je saradnja Aso- cijacije sa medijima ipak dobra, pogotovu kada je bila potrebna podrška javnosti u ukazivanju na loše sprovođenje Zakona o zaštiti potrošača u praksi. Ta tematika in- teresantna je dnevnim listovima i televi- zijskim kućama, dok su stručni saveti APOSa iz oblasti prava potrošača, finan- sijskih usluga ili kvaliteta roba i usluga zanimljivi stručnim časopisima, veb por- talima i tematskim emisijama. Ivanoski zatim objašnjava da većina aktivnosti Aso- cijacije na jednom mestu okuplja sve ka- rike u lancu tržišnih učesnika koje bitno utiču na potrošače - od državnih instituci- ja, tela odlučivanja, agencija, instituta i univerziteta, preko proizvođača i trgova- ca, do partnerskih organizacija i to ne sa- mo potrošačkih, nego i onih koji se bave zaštitom životne sredine i uvođenjem ev- ropskih standarda u Srbiju. Zarad postizanja veće medijske vidlji- vosti APOS na svojoj internet stranici daje razne informacije korisne za po- trošače, od vesti, preko uporednih testo- va, do pravnih i finansijskih saveta. Jed- nom mesečno izlazi njen „Potrošački reporter“ kao dodatak lista „Danas“, koji postoji i u elektronskoj formi. Asocijaci- ja ne propušta priliku da o svakoj važni- www.mediart.orglink18 jun 2012 broj 99 Va`nost dvosmerne veze mr Milena Trbojevi}

joj temi govori na konferencijama za medije i okruglim stolovima koji su do- bro medijski propraćeni. Odnedavno, u saradnji sa RTV Vojvo- dine, APOS realizuje TV emisiju „Potro- šački reporter“, dok je u poslednje dve godine aktivna i preko društvenih mreža Fejsbuk, Tviter, Jutjub i Gugl Plus. Snaga lokalne inicijative Zdravstvo i socijalna zaštita predstav- ljaju javni sektor čije su usluge potrebne najvećem broju građana, pa pomoć na ovom društvenom polju može biti veoma širokog dijapazona. Udruženje „Roditelj“ iz Beograda već godinama služi kao baza korisnih podataka i informacija za rodite- lje širom zemlje, a pokrenulo je i mrežu organizacija za decu koja ima pedesetak članica iz sedam gradova Srbije. U njihov raznovrsni tematski spektar ubrajaju se deca obolela od različitih bolesti, dojenje i rani razvoj deteta, zlostavljanje dece, za- kon o pravima deteta, dok radionice i grupe podrške za njih predstavljaju čest vid rada u kojem pomaže i Unicef. Predsednica udruženja „Roditelj“ Dra- gana Soćanin kaže da je generalno zado- voljna medijskim tretmanom udruženja koje i samoinicijativno poziva medije kada za to ima povoda. Ističe, međutim, da bi medijsko interesovanje moglo da bude fo- kusirano više na metode prevencije odre- đenih pojava, nego na one, po pravilu ne- gativne, koje su se već dogodile. Po nje- nom mišljenju, nedovoljno je i angažo- vanje na lokalnom nivou. Ipak, značajnu saradnju „Roditelj“ je do sada ostvario sa TVAvalom, TV Studijom B, B92, TV Ko- pernikusom, Radijom S i Radio Beogra- dom, kao i sa listovima Blic, Politika, Danas, Večernje novosti, Kurir, Alo, Press i Pravda. Članovi udruženja „Roditelj“ aktivni su svakodnevno i putem elektron- ske pošte, vebsajtova i Fejsbuka. Za prisutnost u medijima Nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka (NURDOR) zadužen je volonter koji se bavi odnosima sa javnošću. Mediji prate njihove mesečne akcije poput psihološke radionice „Šoljica razgovora“, kao i opre- manje Roditeljske kuće u Beogradu i Nišu. Politika, Blic, Studio B, TV Vojvo- dina i lokalna TV Niš podržavale su rad NURDORa, a predstavnica udruženja istakla je i radioničarsku saradnju sa orga- nizacijom Prijatelji dece Novi Beograd koja je deo neformalne mreže Prijatelja dece Srbije. Predstavnik niškog Centra za samosta- lan život invalida, u koji je uključeno sedamnaest različitih organizacija, smatra da je u poslednje vreme poboljšana njiho- va prisutnost u medijima. Putem seminara i edukacije novinara o potrebama invalida, kao i kroz školu novinarstva „Možemo i mi“ koju su lokalni mediji i profesori žur- nalistike organizovali za osobe sa inva- liditetom, povećalo se i opšte interesova- nje za ovu populaciju. Tome su doprinele svojim prilozima i lokalne televizijske sta- nice TV Niš, TV Zona, TV 5, TV Belami, ali i TV Prva, kao i niške Narodne novine. Novinari kao humanitarci Mediji mogu podržavati potrebe i tež- nje pojedinih grupa građana i slojeva sta- novništva direktno, putem novinskih čla- naka, radio i televizijskih priloga. Njihova nedovoljna zainteresovanost za građanske inicijative uslovljena je sužavanjem te- matskog kruga u medijima, kao i njihovom komercijalizacijom. Ipak, mnogobrojni su primeri upravo komercijalnih televizijskih stanica i dnevnih novina koje godinama sprovode humanitarne akcije za pomoć kako socijalno i zdravstveno ugroženim pojedincima, tako i grupama građana. Fond B92 organizovao je akcije „Hrana za enklave“, „Ceger za sve – hrana za sve“ i do sada najmasovniju „Bitku za bebe“, a Studio B imao je „Krov nad glavom“, „Za našu decu“, „Magični doručak“. RTV Pink vodio je štićenike Centra za zaštitu odoj- čadi, dece i omladine iz Zvečanske na leto- vanje, a zajedno sa TV Prvom organizo- vao je i humanitarni koncert za pomoć deci obolele od Batenove bolesti. Ovoj deci pomogla je i humanitarna akcija lista Press. Večernje novosti imaju stalne akci- je za pomoć bolesnoj deci, a poklonile su i pet hiljada knjiga svojih izdanja gradu Kraljevu posle zemljotresa. Po humani- tarnoj pomoći oboleloj deci i odraslima poznat je i Blic, njegovu najpoznatiju akci- ju „Besplatne naočare“ započeo je pre više godina novinar Đoko Vještica. Politika je takođe pomagala deci i mladima iz Prih- vatilišta. Medijsku podršku imale su i kampanje za bezbednost u saobraćaju, naročito one koje su se bavile decom škol- skog uzrasta. Nažalost, česta je pojava da mediji pra- te određene ciljne grupe samo do trenutka kada im je pomoć uručena, tako da šira javnost ne zna šta se sa korisnicima te pomoći kasnije dešava. Slika o tome koliko se mediji zalažu za javni interes, raznovrsne potrebe i prava građana, predstavljena ovde iz ugla nepo- sredno zainteresovanih, pokazuje važnost građanskih inicijativa, udruživanja i orga- nizovanja. Tako se stiče mogućnost za jači prodor u sadržaje štampanih i elektronskih medija, i utiče na javno mnjenje i na sferu političkog odlučivanja. Primetno je, istovremeno, da se u te svrhe sve češće i sa više veštine koriste novi vidovi komu- nikacije putem interneta i društvenih mre- ža. linkwww.mediart.org 19jun 2012 broj 99 komercijalni mediji i javni interes

TT V drama za decu, bez obzira da li je snimana pojedinačno, u nekom ciklusu ili kao epizoda serije, ig- rana ili dokumentarna, ima važno mesto u programu svake televizijske kuće koja snima sopstveni program. Kao žanr, prva je ugašena na RTSu, a zanimljivo je da je televizija Beograd 1958. godine počela svoje emitovanje dečjom dramom „April i detektivi“ (autorka Milica Manojlović). Od tada do danas, sa promenom tehničkih mogućnosti televizije, menjala se estetika i poetika TV drame za decu, ali sve vreme je pratila evropsku i svetsku TV drama- turgiju, što su dokazale TV drame iz EBU razmene (ozbiljno i odgovorno osmišljena razmena TV drama za decu između većeg broja zemalja), ali i nagrade na domaćim i svetskim TV festivalima. Prve TV drame za decu više su zavisile od tehničkih mogućnosti, jer je sve emito- vano „uživo“, tako da je tekst bio jednos- tavan, broj likova mali (tri do četiri), i krajnje likventan (jasan, razumljiv), a mizanscen ograničen. Dijalog je bio pri- maran, i te TV drame su ličile na snimljene radio drame. Ovladavanje tehnikom i sma- njivanje straha od programa uživo (emito- vanje prilikom izvođenja), TV drama za decu postaje oblik pozorišne drame, jer igranjem u kontinuitetu glumci su koristili pozorišni glumački izraz, prenebregava- jući filmske mogućnosti televizije. Krupan plan nije mogao da se koristi, srednji planovi pratili su radnju; ali poetski odnos prema stvarnosti, koji je bio glavni način TV dramskog izražavanja za decu tog vre- mena, nastavljen je i sa pojavom magne- toskopa. Studijske TV drame za decu imale su uobličen scenario, a svaka replika važnost i težinu. Reditelji su sa tri ili četiri kamere imali neograničen broj mogućih kadrova, uglova snimanja i drugih rešenja, ali sve je bilo u službi teksta. Dramska tenzija stvarala se unutar ka- dra, atmosferu su činili emocionalni naboj glumaca i odnosi među likovima. Velika važnost priče, likova, dijaloga i sukoba dovodila je do velike gledanosti, i dok se npr. emitovala serija Vaga za tačno mere- nje (scenario Aleksandar Popović i reditelj Srboljub Lule Stanković) beogradske ulice su bile prazne. Upotrebom reportažnih kola, a zatim prenosnim elektronskim kamerama, a sada kamerama najnovije digitalne tehnologije, kao i dolaskom nove generacije reditelja, kojima su televizija i film bili bliži mediji od radija i pozorišta, TV drama za decu je izašla u eksterijer, i slika je dobila veće značenje od reči (međutim, zadatak tele- vizijskog dijaloga je da pomogne prelaz iz racionalnog u emotivno stanje, tj. reč je beočug koji spaja gledaoce i njihovu ra- cionalnost, i sliku i njenu emotivnost). Od osamdesetih godina prošlog veka TV drame za decu počinju da se granaju na vesele radio pričice, poetske TV igre, fantastiku, eksperimentalne TV drame i kraće TV filmove. Sve manje se snimaju TV drame za de- cu urađene po svim zakonitostima žanra, a početkom devedesetih godina, TV drama za decu se i gasi na RTSu. U svetu nas- tavljaju snimanje TV drama za decu, iako www.mediart.orglink20 jun 2012 broj 99 TV drama za decu mr Dragana Abramovi}

danas više liče na TV filmove, priča, ideja, radnja, sukob, likovi i dijalog su zastup- ljeni po svim zakonima dramaturgije. Sadržaj je raznovrstan, a svi žanrovi zastupljeni (od dokumentarnih do bajki), ali svaki autor se trudio da decu gledaoce što bezbolnije pripremi i prevede u svet odraslih. Napisan je veliki broj tekstova, studija i istraživanja o uticaju televizije na decu- gledaoce (najviše o nasilju na televiziji), ali najmanje je tekstova o TV drami za decu, njenom mestu u kompletnom pro- gramu televizija, mišljenja i kritika o emi- tovanim TV dramama za decu. Svakako nije slučajno što je TV drama za decu za našu televizijsku publicistiku privilego- vana vrsta koja televiziji garantuje status umetničkog izražavanja, a televizijskoj kritici status umetničke kritike, ali kritičari su zapinjali kod utvrđivanja estetskih dimenzija televizijskog medija, jer se ovaj uvek nametao kao tehničko sredstvo, pre- nošenje znakova iz jednog u drugi zna- kovni sistem. TV drama za decu nije podžanr, niti pastorče bilo koje televizijske kuće. Ona je kompletan projekat koji podleže svim pripremno-produkcijskim fazama rada te- levizije. Ekipa se sastavlja od istog broja članova, kao i za TV dramu za odrasle (uz osobu koja se brine o deci glumcima). Kri- terijumi koji se koriste za vrednovanje svih vrsta TV drame su isti, a TV drama za de- cu ima dodatnu odgovornost za eduka- tivni, psihološki i estetski razvoj dece gle- dalaca. Uz sve treba i da ih zabavi, jer sa- mo tako se dopire do dece. Televizije su veoma uspešno prikazi- vale drame za decu. Autori su se bavili problemima bliskim dečijem životu, i tru- dili se da podstaknu, a ne uspore dina- mičan proces stvaranja njihove ličnosti. Funkcije ili koristi od gledanja TV drama za decu su se ogledale kroz potrebe deteta da zadovolji svakodnevnu interakciju sa svojom okolinom (u TV dramama za decu dijalog se izražava replikama kratke i jasne sadržine, bez filozofiranja, dociranja i ko- rišćenja stranih termina, ali uvek zadovo- ljavajući tri osnovna zadatka: da bude ja- san, da pomaže razvoj dramske radnje i da određuje karakter junaka). Svaka TV drama, koju je dete gledalo (zavisno od uzrasta, socijalnog okruženja i intelektualnog nivoa) dodavala je njego- vom iskustvu još jedan sadržaj, bogatila njegovo životno iskustvo, i omogućavala da proveri svoje reakcije, i reakcije likova na zadatu temu. Na taj način dete gledalac je stvaralo nove psihičke karakteristike, a pažljivim slušanjem detetovih komentara na situacije ili likove, lako su mogli da se uoče problemi koje i samo dete gledalac ima, i da se lakše ispravljaju. Pored toga postojao je i emotivan uti- caj, jer bez njega nije bilo ni vaspitanja, a ni stvaralaštva. Emocionalnost je izoš- travala reflekse i razvijala osetljivost na zbivanja oko sebe. Predstavljala je moti- vaciju za razne aktivnosti. Likovi dece iz TV drama nisu postali poznati i popularni junaci koji se vezuju za određeno vreme, geografsku oblast ili način ponašanja, kao u literaturi. TV dra- ma za decu bliža je dokumentu, verizam koji prikazuje stavlja decu gledaoce u položaj saučesnika, a kroz visok stepen identifikacije deteta gledaoca sa likom deteta junaka u TV drami, ostvaruje se transfer sadržaja i najviših vrednosti dela. Televizija pak, svojim izražajnim sredstvi- ma onemogućava magiju potrebnu za stva- ranje mitologije jednog lika. Pored toga, scenarija TV drama za decu retko se štam- paju, tako da ne mogu da se pročitaju i uđu u obaveznu školsku literaturu, koja istraži- vanjem jednog dela omogućava pamćenje priče, ideje, radnje, likova. TV drama za decu značajan je i pro- vokativan dramski rod. Njeni uspesi i do- meti su nesumnjivi, a pored svega ostalog, jedno društvo može da prati svoj razvoj kroz potrebe i vrednosti koje su se me- njale. linkwww.mediart.org 21jun 2012 broj 99 EBU Evropsku uniju emitera (EBU ili The European Broadcasting Union) čine nacionalne radio i TV stanice. RTS je jedna od 85 članica. EBU se smatra najvećom asocijacijom nacionalnih emitera na svetu. Podstiče saradnju među članovima i pomaže u razmeni audio-vizuelnih materijala i razvoju sadržaja za nove platforme. Osnovana je 1950. godine i na našim prostorima je najviše poznata kao organiza- tor takmičenja za pesmu Evrovizije. Prema poslednjem izveštaju o radu iz 2011. ta organizacija u toku godine emituje više od 3.700 koncerata i opera preko mreže Euroradio. Kroz program razmene obezbedi se više od 45.000 vesti i priča iz sporta, kao i oko 1.900 sati programa koji uključuje animacije, fikciju, dokumentarne serije i klasičnu muziku. U spomenutom dokumentu se konstatuje da Evropljani više nego ikada gledaju televiziju, te da se dnevno vreme provedeno ispred ekrana povećalo za 7 minuta za godinu dana. Razlozi koji se navode su veći izbor kanala, velika sportska takmičenja, digitalizacija, kao i TV prijemnici nove tehnologije (flet ekrani i HD TV). Ipak, cifru treba uzeti sa rezervom jer podaci na osnovu kojih se izračunava minutaža nisu bili dostupni za sve zemlje. U poređenju sa finansijskim stanjem od pre 5 godina, situacija je mnogo gora. Na to je uticalo smanjenje broja oglašivača zbog ekonomske krize, ali i činjenica da se kod mnogih članica iznos za licence za komercijalne emitere godinama nije menjao ili se čak smanjivao, obično zbog političkih razloga. Otuda je primetan trend da javni emi- teri manje zavise od komercijalnog oglašavanja a više od prodaje licenci i javnih fon- dova, navodi se u izveštaju. Što se tiče programa za decu i mlade, The Magic Circus Show se izdvaja kao uspeš- na koprodukcija u kojoj se u ulozi domaćina pojavljuju deca od 9 do14 godina koja predstavljaju cirkuske talente iz svojih sredina. Svaki koproducent organizuje kastinge, a u emisiji se pojavljuju 2-4 učesnika po zemlji. R.L. komercijalni mediji i javni interes

II nformacije namenjene osobama sa invaliditetom još uvek nisu deo kon- tinuiranog izveštavanja na nacional- nom i lokalnom nivou, niti je program elektronskih medija prilagođen ljudima sa različitim tipovima invaliditeta. Inicijative organizacija civilnog društva donosile su kratkotrajne promene na ovom polju, koje su zamirale nakon što bi projekti bili završeni. Udruženje osoba sa hendikepom (UOH) „Feniks“ iz Pirota pokrenulo je pre dve godine inicijativu javnog zagovaranja koja je za cilj imala izdvajanje novca iz opštinskih budžeta Babušnice, Dimitrov- grada, Bele Palanke i Pirota za uvođenje novih medijskih programa namenjenih osobama sa invaliditetom. Tokom godinu dana realizacije projekta „Ravnopravni u informisanju“, korisnici projekta iz sve če- tiri opštine upoznati su sa osnovama rada u medijima. Oni su uz pomoć mentora kreirali medijske sadržaje korišćene u kampanji projekta, sa ciljem da javnosti skrenu pažnju na to kako bi trebalo da iz- gledaju programi dostupni čitavoj popu- laciji. Inicijativu je usvojila jedino opština Dimitrovgrad, ali budžetska sredstva ni danas nisu izdvojena. - Odgovor opštinskih vlasti bio je „Već izdvajamo dovoljno novca za medije, neka se oni sami angažuju oko uvođenja takvih programa“. Iz medija su stizale priče da je novčana situacija teška, nema para ni za one koji već rade, a ovakvi programi zah- tevaju angažovanje još ljudi. I tako u krug, prebacivanje odgovornosti sa jednih na druge – kaže Ana Pecarski, predsednica UOH „Feniks“. Sve navedene opštine u svom budžetu imaju stavku za medije. U opštini Pirot, u kojoj radi šest medija, ove godine za nji- hovo funkcionisanje izdvojena su sredstva u iznosu od 24 miliona dinara. Bogoljub Najdanović, urednik lista Pirotske novine, smatra da je odbijanje opštinskih vlasti da, kroz redovna izdvajanja za medije, finan- sira i programe namenjene osobama sa invaliditetom posledica nedovoljno razvi- jene svesti nadležnih o potrebama i pravi- ma osoba sa invaliditetom. - Kada se već iz opštinskog budžeta dodeljuju značajna sredstva privatnim me- dijima, i to bez jasnih kvalitativno i kvan- titativno merljivih kriterijuma, ne vidim zašto ti mediji ne bi bili uslovljeni da za- uzvrat u svoj program uvrste sadržaje za osobe sa invaliditetom. Tim pre što se pro- cenjuje da je oko 10%, odnosno oko 5.000 građana Pirota sa nekim tipom invalidite- ta. To je značajan procenat stanovništva prema kome opštinsko rukovodstvo ima odgovornost kao i prema ostalim građani- ma. Zvuči grubo, ali kada bi funkcioneri opštine Pirot prepoznali osobe sa invali- ditetom kao potencijalne glasove na izbo- rima, situacija bi se sigurno promenila na- bolje i to je karta na koju bi trebalo igrati – ističe Najdanović. Informisanje isključivo preko projekata Saradnja organizacija osoba sa inva- liditetom i lokalnih medija je tokom reali- zacije projekta „Ravnopravni u informi- sanju“ bila uspešna. Tokom tromesečne kampanje mediji su, uz skromnu nadok- nadu, svakodnevno emitovali sav sadržaj nastao na radionicama projekta. Nakon za- vršetka projekta, sve se vratilo na staro. Informacije o osobama sa invaliditetom su sporadične i šture, kako na lokalnim, tako i na nacionalnim medijima. - U principu, dobro sarađujemo sa me- dijima. Kada ima interesantnih informaci- ja, svi to hoće da objave, ali u redovnom informisanju se ćuti o osobama sa inva- liditetom. Mediji ne gledaju na to kao na neke redovne informacije koje bi mogle da budu uvrštene u svakodnevni program, niti ima novinara spremnih da istražuju takve teme. Pojavi se novi zakon, ispriča se priča o tome i to je to. Čekamo projekte da bi bile objavljivane informacije o našoj po- pulaciji. To nije ono što smo hteli, nije kontinuirano informisanje. Takav prostor u medijima možemo dobiti jedino kroz podršku opštine, nikako drugačije - ističe Pecarski i dodaje da su mediji korektni, ali da i dalje u svojim prilozima i člancima upotrebljavaju neodgovarajuću termino- logiju. Najdanović se slaže da je malo tema u lokalnim medijima posvećeno populaciji osoba sa invaliditetom, i da se izveštavanje svodi na prenošenje informacija, bez is- traživačkog i analitičkog novinarskog an- gažovanja oko ovih tema. - Nema dovoljno, u pojedinim mediji- ma čak uopšte nema sadržaja namenjenih ovoj populaciji. Situacija se s vremena na vreme poboljša, zahvaljujući pre svega angažovanju UOH „Feniks“ preko pro- jekata. Kada je u pitanju način izveštava- nja, za razliku od pojedinih nacionalnih medija, nisam primetio da mediji u Pirotu koriste neodgovarajuću terminologiju, dis- kriminišuće stereotipe ili senzacionalistič- ki ističu invaliditet. Možda je razlog tome što se o osobama sa invaliditetom i nji- hovim potrebama malo izveštava. Mediji u Pirotu se uglavnom zadovoljavaju pukim prenošenjem ponuđenih informacija, bez www.mediart.orglink22 jun 2012 broj 99 Partner „Feniksa“ Aktivnosti u okviru projekta „Ravnopravni u informisanju“ sprovedene su u sarad- nji sa produkcijom „Elpromont“. - Iz projekta je proistekao i dokumentarni film „Književni dan jednog Feniksa“, koji je nagrađen Zlatnom buklijom za borbu protiv socijalne isključenosti na festivalu dokumentarnog filma u Velikoj Plani 2011. godine, a autorke su za ovaj film odliko- vane i na INTERFERu u Apatinu iste godine, kaže Marija Penčić iz te produkcijske kuće i dodaje da su prošle godine snimili dokumentarni film „Glad“ koji se bavi prob- lemom depopulacije na Staroj planini. - Film je najbolje domaće ostvarenje u 2011. godini na Međunarodnom festivalu etnološkog filma Etnografskog muzeja u Beogradu, a bio je i u konkurenciji za nagradu na Etnofilm festivalu u Rovinju početkom maja meseca ove godine, zaključu- je Penčićeva. R.L. Ravnopravni u inf Gordana Simonovi} Veljkovi}

analiziranja uzroka ili posledica. Razlozi su nedovoljan broj novinara koji ne mogu da pokriju sve oblasti ili nemaju vremena da se bave temom. Tu su i niska primanja koja ih ne motivišu da dodatno istražuju, često i nepostojanje kompetentnih sago- vornika u maloj sredini, ali i uređivačka politika kojom diriguju lokalni moćnici, pa i autocenzura novinara – kaže Najdanović. Mediji i dalje nedostupni Radionice u okviru projekta „Ravno- pravni u informisanju“ pohađalo je osmo- ro osoba sa invaliditetom. Oni su za tri me- seca stekli osnovna znanja o procesu nas- tajanja medijskih sadržaja. Ta znanja su primenili, kreirajući nove projekte iz ob- lasti informisanja i učestvujući u njihovoj realizaciji. Tako su nastali projekti „Pravo na reč“ i „Vesti za osobe sa invaliditetom“, koje je podržalo Ministarstvo kulture. Pro- jekti su realizovani tokom 2011. i počet- kom 2012. godine. - Nakon što smo stekli osnove rada u medijima, potrudili smo se da nastavimo proces informisanja osoba sa invaliditetom kroz nove projekte. Aktivno smo se uklju- čili u rad medija, istražujući teme značaj- ne za unapređenje života naše ciljne grupe i plasirajući rezultate istraživanja kroz me- dije. To je dragoceno iskustvo za nas, koji smo bili angažovani na projektima, koje je značajno i za celokupnu populaciju osoba sa invaliditetom. Podignuta je svest lokal- ne zajednice o nama i samim tim učinjen je veliki korak u razbijanju predrasuda i ostvarivanju inkluzije osoba sa invalidite- tom – kaže Suzana Milovanović, članica UOH „Feniks“ i jedna od učesnika u pro- jektima informisanja. Ona ističe da su za- posleni u pirotskim medijima itekako spre- mni za konkretnu saradnju sa osobama sa invaliditetom na polju unapređenja infor- misanja, ali da je sve to ograničeno obi- mom sredstava koja se izdvajaju kroz pro- jekte. - Mediji su uvek spremni da nam izađu u susret kada je u pitanju stvaranje i plasi- ranje u javnost informacija namenjenih osobama sa invaliditetom. Nažalost, medi- ji su i dalje nedostupni osobama sa inva- liditetom. Pre svega, fizički, a potom i nji- hovi sadržaji koji nisu prilagođeni osoba- ma oštećenog vida ili sluha. U nedostatku novčanih sredstava, svi napori koje ulaže- mo u unapređenje informisanja osoba sa invaliditetom imaju kratkoročne rezultate. I dalje je veoma malo informacija name- njenih osobama sa invaliditetom na lokal- nim medijima – kaže Suzana. Ana Pecarski smatra da su interesova- nje i angažman predstavnika populacije osoba sa invaliditetom na polju informi- sanja najznačajniji rezultati projekta „Rav- nopravni u informisanju“. - Projekat je bio značajan u tom smislu da su iz njega proistekli drugi, manji infor- mativni projekti. Učesnici su stekli osnov- na znanja o medijima i sada ih koriste da bi sami poboljšali stanje informisanja osoba sa invaliditetom na lokalu. Lokalne vlasti nisu sagledale projekat u pravom smislu. Da su podržali našu ideju, podržali bi i ove ljude da se više angažuju u sferi medija. Ovako, kada se projekti završe, sve stane. Neko iz medija je mogao da kaže: „Radite vi to mesečno, podržaćemo to iz naših redovnih prihoda“, ali to se nije desilo – navodi Ana. Neophodna čvršća saradnja svih aktera Proces unapređenja informisanja osoba sa invaliditetom je dugotrajan, i oko toga bi trebalo da se više angažuju svi akteri: populacija osoba sa invaliditetom, lokalne vlasti i mediji. Zaokupljeni egzistencijal- nim problemima, pripadnici populacije osoba sa invaliditetom nisu se masovno uključili u inicijativu uvođenja novih me- dijskih programa. - Ne možemo da krivimo samo medije ili vlast za stanje u informisanju, svi bi tre- balo da se potrudimo. Ni među samim oso- bama sa invaliditetom nema prave podrške ovakvoj inicijativi. Bio je okupljen odre- đeni broj ljudi oko projekta, sve organiza- cije osoba sa invaliditetom u okrugu podr- žavale su to što smo radili, ali nije bilo stvaranja kritične mase neophodne za tako veliku promenu kao što je preusmeravanje novca u lokalnom budžetu. Možda ljudi unapred misle da nema ništa od toga, jer su svakako razočarani svojim položajem. Verovatno je u pitanju ono „Ma ja ne mo- gu da se izborim za svoja osnovna prava, kakvo sad informisanje“. Bojim se da još uvek ne shvatamo pravi uticaj informisa- nja na unapređenje položaja marginalizo- vanih društvenih grupa, a i u malim sredi- nama svaka promena se teško prihvata, ili se prihvata sa rezervom – ocenjuje Ana Pecarski i dodaje da će Udruženje nastavi- ti da se zalaže za izdvajanje dela budžet- skog novca namenjenog medijima za pro- grame informisanja osoba sa invalidite- tom. Sa njenom ocenom se slaže i Naj- danović, koji ističe da je neophodna čvršća saradnja između medija i organizacija oso- ba sa invaliditetom. - Mediji bi morali ukazivati društvu da osobe sa invaliditetom imaju ista prava kao i svi, ali i na to gde se ta prava i na koji način krše. Preko novih programa trebalo bi i osobama sa invaliditetom skrenuti paž- nju na greške koje prave kada je u pitanju njihov odnos prema društvu, i bilo bi do- bro kada bi takve programe na neki način učinili privlačnim za sve konzumente. Kontinuirano sprovođenje takvih progra- ma bi svakako bilo teško izvodljivo bez novčane podrške, ali ne i nemoguće. Za- jednički projekti udruženja osoba sa inva- liditetom i medija u tom smislu bili bi pun pogodak – kaže urednik Pirotskih novina. Suzana Milovanović takođe smatra da je neophodno da svi akteri ulože napor kako bi se unapredilo stanje u informisanju i podseća da je država učinila pomak na tom polju definišući Zakonom o informisanju da bi republika, autonomna pokrajina i lokalna samouprava trebalo da obezbedi deo sredstava ili drugih uslova za nesme- tano korišćenje prava osoba sa invalidite- tom u javnom informisanju. - Trebalo bi da opštine, prateći državnu politiku, donesu odluku da iz svog budže- ta izdvoje sredstva namenjena informisa- nju osoba sa invaliditetom. Nakon toga bilo bi dobro da se formiraju novinarski timovi – pri opštini, medijima ili organi- zacijama osoba sa invaliditetom, sastav- ljeni od pripadnika ove populacije obu- čenih za rad u medijima i novinara sprem- nih da istražuju i rade sa našom popula- cijom. Takođe bi i same osobe sa invalidi- tetom morale da se aktiviraju u ostvariva- nju ovog prava. Možda nekom peticijom, protestnom šetnjom... Problem informisanja osoba sa invali- ditetom nije jednostavan, i može biti reša- van jedino sistemski. Neophodno je i istra- žiti praksu zemalja članica Evropske unije u ovoj oblasti, ugledati se na uspešne pri- mere ali, pre svega, pomiriti interese i una- prediti saradnju svih aktera – populacije osoba sa invaliditetom, političara i medija. linkwww.mediart.org 23jun 2012 broj 99 ormisanju? komercijalni mediji i javni interes

KK ada se odlučite da napravite internet magazin iliti sajt, bitno je da se odlučite šta zapravo hoćete. Analizirajući najposećenije sajtove u Srbiji, koji ne pripadaju etabli- ranim medijskim kućama, zaključili smo da su popularni zbog sadržaja koji su uglavnom plitki. Plitki sadržaji su zapravo forme bloga na kojima se manje ili više piše u prvom licu ili se iznosi lično zapažanje ili su derivati tinejdžerskih časopisa sa receptima za zadovoljavanje suprotnog pola. Naravno, ima i izuzetaka, ali ako želite da imate uspeha i veliku posećenost – odmaknite se od ozbiljnih tema. Naša deviza je od početka bila da želimo da plasiramo kvalite- tan sadržaj na srpski web. Znali smo da to nije isplativo i da u skorijoj budućnosti neće ni biti. Pošto su neki od nas zaposleni negde drugde kao novinari, te nam iskustva ne manjka, napravili smo sajt na kome uvek ima nešto da se pročita, daleko od „lajfs- tajl” tema, estrade, seksa i plitke poezije. Ali, na „Preko ramena” ne preovlađuju uvek ozbiljne teme. Cilj je da teme budu zanim- ljive, a procena njihove ozbiljnosti je na čitaocu, kao na primer serija tekstova o Italiji, gde se putopisno karakteriše država uz osvrt na aktuelne finansijske i političke nedaće ili razotkrivanje „mitova” o „Drakula turi” kroz Rumuniju i Zakintosu kao „ostrvu zabave” i slično. Na internetu uvek ima publike i čitalaca, ali daleko od toga da ovakav sajt može imati masovne posete – koje su važne sa mar- ketinškog stanovišta. Međutim, vremenom smo dobili publiku koja nas je u početku definisala kao mešavinu „Politikinog za- bavnika” i „ozbiljnih” novina, iako smatramo da je „Politikin zabavnik” verovatno najozbiljnija novina u ovom delu Evrope. Među „Facebook” fanovima imamo profesionalce iz mnogih oblasti, direktore banaka, pravnike, inženjere itd. Sa finansijskog stanovišta ulaganja u „Preko ramena” bila su minimalna. Deset eura – za zakup domena. Ostalo je sve nema- terijalno – naše znanje i trud. Hosting smo dobili besplatno od kompanije „CyberNet Technologies” koji nas podržavaju od po- četka, a dizajn sajta, SEO optimizacija, promocija na društvenim mrežama i tekstovi – bili su naš samopregor. Međutim, finansij- ski aspekt je bitan ako želite hiperprodukciju tekstova. Tačnije – da platite ljude da pišu za vas. To ide malo teže. Pošto za sada radimo nekomercijalno i obavezne finansijske stvari finansiramo iz sopstvenih sredstava, nismo u mogućnosti da platimo saradnike već oni pišu za „čuvenje”. Tu i nastaje problem jer je konkurs za saradnike stalno otvoren te se mnogi javljaju i šalju nam tekstove koji su – neupotrebljivi. Drugim rečima, poja- va interneta i lakih medija dovela je do toga da svako želi da bude novinar ne poznavajući osnovna pravila struke. Tako, dobijamo tekstove koji su za lični blog, pisani iz prvog lica, puni grešaka gramatičkih i stilskih. Međutim, daleko od toga da ne postoje pojedinci koji dobro i kvalitetno pišu. Nakon nekoliko meseci od početka rada sajta, neki od naših saradnika su kontaktirale poz- nate redakcije novina i volonteri postaše – plaćeni novinari. Početnu ideju da svaki dan imamo po jedan tekst, nekada ispu- nimo a nekada ne – zbog drugih obaveza. Ali, već imamo preko 500 tekstova na sajtu. Na osnovu najčitanijih tekstova možemo zaključiti i ekonomsku situaciju diljem Balkana, jer je jedan od najčitanijih tekstova o Legiji stranaca, koji je praktično slučajno dospeo na naš sajt. Čak je i upit „legija stranaca” jedan od naj- traženijih pojmova za dolazak na sajt preko Gugla. Nisu svi tekstovi naših tastatura delo – prenosimo tekstove iz mnogih časopisa i portala sa kojima imamo odličnu saradnju. Održavanje ovakvog sajta oduzima dosta vremena. Pošto smo svi uglavnom zaposleni, dovijamo se kako znamo i umemo, a u budućnosti planiramo da povećamo posete koje su sada u opsegu od 800 do 1.000 unikatnih dnevno. Ali, tu opet nastaje problem sa ljudstvom, jer smo i sami pro- tivnici volontiranja, ali iskustvo nam kaže da mnogi ne žele ni da se prihvate odgovornosti – urednika vesti tražimo već tri meseca. Problem sa volontiranjem, ako ga shvatimo kao uzajamno činje- nje usluga, na moralnom je nivou – ne možemo od volontera očekivati da budu disciplinovani i precizni.Ako volontiranje sma- tramo kao besplatnu radnu snagu, to je apsolutno nemoralno. Mnogi su nam se javljali na konkurs, iako jasno piše da je posao volonterski, pitajući nas da li plaćamo tekstove. Nakon objašnjenja – više se nisu javljali. Radi se o ljudima koji do sada nikada nisu pisali niti objavljivali tekstove. Živeti od ovakvog ili sličnog sajta u Srbiji je praktično – nemoguće, a to i nije naš cilj. Lista najposećenijih srpskih sajto- va ide u prilog lakoj noti, jer čak i najozbiljnije novine na svoje internet stranice stavljaju lake vesti i teme jer to diže posećenost. A da bi takav sajt opstao potrebno je ili imati armiju volontera čiji je kvalitet pisanja upitan ili imati plaćeno ljudstvo koje će pisati kvalitetno i – u velikim količinama. Sve to zahteva ogrom- na ulaganja i neizvestan povratak uloženog. U svakom slučaju u prvih godinu-dve dana ne treba očekivati nikakvu finansijsku korist. Većina sajtova koji žele da žive od objavljivanja vesti ili tekstova okreće se tabloidnom novinarstvu i dnevnoj politici. Retko koji je značajnije finansijski uspešan. Zato možemo očekivati da će se u budućnosti pojavljivati sve više „lajfstajl” magazina, okrenutih mlađoj publici sa ciljem velike posećenosti na uštrb kvaliteta. www.mediart.orglink24 jun 2012 broj 99 Prekoramena.comUro{ Nedeljkovi}

NN ije sаmo jаvni medijski servis u obаvezi dа vodi rаčunа o jаvnom interesu, аli se, izgledа, komerci- jаlnim televizijаmа u tom pogledu doz- voljаvа mnogo proizvoljnosti. Tаj segment televizijske prаkse u Srbiji dovodi se u pitаnje jedino kаd se nа nаdležnom mestu, u Republičkoj rаdiodifuznoj аgenciji, pro- ceni dа je nekim detаljem, replikom, ges- tom u progrаmu pojedine televizije nаru- šenа elementаrnа pristojnost. Bili su to, nаjčešće, delovi iz tаkozvаnih rijаlitijа i, po prаvilu psovke, seksi seаnse i, uopšte uzev, skаrednosti koje su vređаle jаvni morаl. Oni koji su, tаkođe kаo držаvni or- gаn, zаduženi zа izdаvаnje dozvolа zа ko- rišćenje frekvencijа i prаvа nа emitovаnje određenih vrstа progrаmа nisu nikаd, bаr dosаd, rаzmаtrаli stvаri s pozitivnim pris- tupom. Nisu, nаime, procenjivаli ne sаmo štа televizije rаde protiv opšteg jаvnog interesа nego rаde li nešto, štа i koliko i u njegovu korist. A tаj interes se može bаr okvirno odre- diti, slediti i poštovаti u svim vidovimа TV proizvodnje, u svim vrstаmа TV sаdržаjа. Bilo dа se kućа opredeljuje zа nаglаšeno informаtivnu ili zа zаbаvnu koncepciju – mаdа su ovde mešovite vаrijаnte preovlа- đujuće – zа specijаlizovаni dečji, muzički ili sportski progrаm, uvek postoje korpusi elemenаtа kojimа se, bаr minimаlno, do- prinosi opštem dobru odnosno, bаr mаk- simаlno, izbegаvа njegovo ugrožаvаnje. Atаk nа mentаlno zdrаvlje U nedаvnoj predizbornoj groznici ko- jom je sferа politike zаrаzilа medije činilo se dа je dobro informisаnje jаvnosti bitnа stаvkа u služenju jаvnom interesu. U eufo- riji pаrtijske sаmouverenosti i liderske sа- mozаljubljenosti, u zаglušujućoj kаnonа- di retoričke đulаdi, u gаlimаtijаsu pаrаd- nih obećаnjа, porаžаvаjućih činjenicа, lаž- nih nаdа, osporаvаnih rezultаtа... više je nego neophodаn bio smiren i smislen, du- binski i аnаlitičаn, znаlаčki i stručаn me- dijski informаtivni аngаžmаn. No, uspeli ili ne dа se odupru uvlаčenju u sveopštu igru spinovаnjа jаvnosti, televizije se pre ili kаsnije od politike u užem smislu ipаk vrаćаju ostаlim sferаmа životа – i ostаlim svojim funkcijаmа koje imаju veze sа jаv- nim interesom. U njegа svаkаko spаdа fizičko zdrаvlje nаcije, pа se komercijаlne televizije rаdo lаćаju te oblаsti. Njime se pojedine emisi- je bаve direktno, nаmenski. No, stiče se utisаk dа se zdrаvlje gotovo uvek pois- tovećuje s lepotom, pа se u tom smislu gimnаstičko vežbаnje, nаčin ishrаne, re- kreаcijа u prirodi, higijenski tretmаni predstаvljаju prvenstveno kаo put do vit- kog telа, sveže puti, sjаjne kose i ostаlih аtributа mlаdosti i lepog izgledа. Što se pаk mentаlnog zdrаvljа tiče, ono je pod udаrom ukupne progrаmske po- nude. Opštim sistemom vrednosti - duhov- nih, morаlnih, estetskih, nivoom ispoljаvа- nog ukusа u ponаšаnju, odevаnju, opho- đenju, forsirаnjem određenih životnih sti- lovа, vаljаnošću jezikа upotrebljenog u komunikаciji... televizijа (televizije) men- tаlno menjаju (i oblikuju) pojedince i gru- pe u publici. Pаrаdigmаtičаn primer zа to je TV Pink iz devedesetih, аli ni sаdаšnjicа ne oskude- vа u kаnаlimа i emisijаmа koje nа gle- dаoce deluju poput virusа izаzivаjući mа- nje ili više burne reаkcije, а ponekаd i trаj- ne posledice. Sа novije TV trаke opаsno po mentаlno zdrаvlje bilo je kontinuirаno gledаnje nаslovа „Veliki brаt“, „Fаrmа“, „Pаrovi“, „Survivor“, „Trenutаk istine“, „Moje novo jа“, „Ludа kućа“, sve iz do- menа rijаlitijа. Štа i čemu uče serije Zаnimljivo je pogledаti kаko igrаne serije, kаo nаjpopulаrniji i tipično televi- zijski žаnr, korespondirаju sа jаvnim inte- resom – uz izuzetаk jаvnog RTV servisа koji rаznovrsnošću sopstvene produkcije isprаvno ciljа i tаčno pogаđа u interesne sfere rаzličitih delovа jаvnosti. U posled- nje vreme bilo je to „zаstupаnje“ interesа seljаkа i mаlovаrošаnа („Selo gori а bаbа se češljа“, „Moj rođаk sа selа“), zаtim grа- đаnskog slojа u usponu i grаdskog življа uopšte (trilogijа po romаnimа Mir-Jаm, „Montevideo“...), pа tinejdžerskih generа- cijа („Priđi bliže“, „Plаvi voz“), profe- sionаlnih vojnikа („Vojnа аkаdemijа“)... Kаd se ne sаmo usmereno, školsko ob- rаzovаnje, nego i ono opšte, uzme kаo vа- žаn sаstojаk jаvnog interesа, serijski pro- grаm komercijаlnih televizija nije nаciji od nаročite koristi. Sudeći po količini kriminаlističkih zаpletа, u koje su uple- teni svаkojаki mаfijаši, krijumčаri, ubice, lopovi, а s tim u vezi i policаjci, lekаri, forenzičаri, аdvokаti, sudije... TV publikа će u nаjboljem slučаju dobijаti poruku dа se kršenje zаkonа ne isplаti, dа borbа pro- tiv kriminаlа i korupcije može biti us- pešnа i dа prаvdа nаjčešće trijumfuje. U nаjgorem slučаju, shodno i u teoriji do- kаzаnoj privlаčnosti negаtivnog junаkа, biće učenа sve novim i novim vаrijаci- jаmа zаverа, prevаrа, pljаčki, ucenа, te- rorа, mučenjа i sličnih postupаkа iz do- menа kriminаlnih аktivnosti televizijskih (аnti)herojа. Nа uvezenom repertoаru komercijаlnih televizijа, zаtim, češće je ulаženje u svet nаučne fаntаstike, vаsionskih rаtovа i ču- desnih svetovа budućnosti nego ponirаnjа u istoriju, u znаčаjne dogаđаje iz prošlosti, u minule epohe iz čegа bi se moglа izvući izvesnа sаznаnjа, pа i pouke zа sаdаšnjost. Trenutnа populаrnost „Sulejmаnа veličаn- stvenog“ - kаko god dа on predstаvljа istoriju kojа se delimično i nаs tiče - dolаzi i zbog tog sаdržаjnog i vizuelnog prikаzi- vаnjа jednog drugog vremenа, zbog ulаskа u ceo jedаn dаvno postojeći društveni mi- lje kаkаv su svojevremeno donosile, tаko- đe vrlo omiljene, sаge sа engleskih i dru- gih zаpаdnoevropskih srednjovekovnih dvorovа. Retkost su u sаdаšnjoj ponudi ekrаnizаcije literаrne klаsike, i uopšte uzev posezаnje zа književnim delimа, istorijom umetnosti, biogrаfijаmа znаmenitih lično- sti kаo predloškom zа televizijske romаne u nаstаvcimа. Telenovele, sitkomi i slični а nаjmnogobrojniji žаnrovi isključivo su zаsnovаni nа sаvremenim temаmа. I uz njih se može nаučiti nešto o običajimа, kulturаmа, nаčinu životа, аli im je ipаk glаvnа podsticаjnа vrednost što čine bli- žim, pа i privlаčnim zа učenje, strаne je- zike - poput špаnskog, portugаlskog, sаdа i turskog. Zа stаnje, i znаnje, sopstvenog jezikа komercijаlne televizije, kаo svi mediji uostаlom, snose istu odgovornost i snose istu krivicu. Kulturа je vаn njihovog izrаzitijeg interesovаnjа. Iаko su u velikoj meri sklone zаbаvi i muzičkim emisijаmа, čudno je dа u nаrodnoj muzici i folkloru, kаo delu bаštine, ne pokušаvаju dа nаđu prostor i zа komercijаlni uspeh. Ne pro- nаlаze, izgledа, komercijаlne motive zа uvođenje više emisijа nаmenjenih deci (izuzimаjući crtаće) ili ljudimа trećeg dobа – uprаvo onimа koji nаjduže sede pred televizorom. A kаo nаcionаlni emiteri obаvezаli su se dа će pripremаti progrаm univerzаlnog tipа, po principu zа svаkog ponešto po- nekаd - i zа jаvno dobro u celini. linkwww.mediart.org 25jun 2012 broj 99 Su`en pogled s obe strane Branka Ota{evi} komercijalni mediji i javni interes

DD emonstracije protiv uređivačke politike Radio-televizije Beograd od 9. marta 1991. godine, kao i brutalna reakcija vlasti protiv zahteva opozicije u tadašnjoj Srbiji, proizvele su buru nezadovoljstva, ali i nešto mnogo važnije i dalekosežnije. Naime, posle tih demonstracija svima u Srbiji je bilo jasno da populistička ideologija srpske vlasti ne podnosi, niti će tolerisati medijski plura- lizam, različitosti, objektivnost niti profe- sionalizam medija. Naprotiv, vlasti pose- žu za još čvršćom i autoritarnijom kon- trolom svih medija a od novinara se oče- kuje patriotski odziv u vidu prominentnog izveštavanja i društveno političkog razu- mevanja profesije. Na drugoj strani, osujećena opozicija i narastajući nevladin sektor, razumeva- jući poruke državnih vlasti, počeli su sa izgradnjom alternativa u svim društve- nim segmentima koje je vlast uzurpirala. Tako su u veoma kratkom periodu, po- četkom „devedesetih“ godina, osnovane brojne redakcije novih privatnih novina, časopisa, radio i televizijskih stanica. Beogradski Studio B je bio jedina svetla tačka koja se dugo opirala dominaciji režima. Radio B92 je pionir organizo- vanja radijske alternative u Beogradu ali i u Srbiji kroz kasniju alternativnu mrežu radio i televizijskih stanica. Ubrzo su us- ledili VIN, TV Mreža kao i Naša Borba, Vreme i brojne redakcije širom Srbije. Ovi mediji nikada ne bi preživeli, niti opstali da nije bilo podrške međunarod- nih organizacija za slobodu govora, me- dija i razvoj demokratije, koje su sve do danas prisutne na balkanskim prostorima u nastojanju da se izgradi medijski plu- ralizam i alternativa. Jedna od prvih radio-stanica u Srbiji, tačnije prva privatna stanica van Beogra- da bila je tada Nezavisni radio Bajina Bašta. Počela je da emituje program 15. maja 1992. godine uporedo sa izbijanjem rata na levoj obali reke Drine. Ova stanica je ujedno i poslednja radio-stanica koja je dobila dozvolu za rad po starim propisi- ma, bez konkursa i dugo potom dozvole uopšte nisu ni dodeljivane. U zoni čujnos- ti ove radio-stanice nije bilo lokalne kon- kurencije već su program emitovale pod- ručne regionalne stanice i državne stanice iz Beograda. Bio je to, iz današnje per- spektive, lak teren. Ali, u danima kada krvavi sukobi zahvataju lokalne prostore, tenzije dovedene do usijanja a nasilje es- kalira na svim stranama, biti profesionalni novinar predstavlja užasan napor i rizik. Tokom bosanskog rata ova radio-stanica je na sebe preuzela u potpunosti ulogu i komercijalnog emitera, ali i onoga što bi trebao biti javni servis. Struktura radij- skog programa satkana od segmenata ko- mercijalnog karaktera (marketing, zaku- pljeni promotivni termini, politički mar- keting, muzika po željama slušalaca...) smenjivali su se u veoma koherentnom spletu sa nekomercijalnim informativnim sadržajima (lokalne vesti, reemitovane vesti B92, BBC, VOA/RFE, RFI, kultur- na rubrika, omladinski radio, strani jezici i sl.). Radio je u tim godinama, čak vrlo uspešno, načinio iskorak u polje kultur- nog delovanja i to kroz osnivanje Umet- ničke kolonije „Kiprijan“ koja je nekoliko godina uzastopno okupljala likovne umet- nike iz regiona. Radio je oživeo i uspešno izdavao lokalni mesečni list „Bajinobaš- tanske novine“ a 1997. godine osnovao je i televizijsku stanicu. Poseban aktivizam ova lokalna stanica pokazala je u poslerat- nom periodu, kada je podržala i pomagala osnivanje mreže nezavisnih radio-stanica u istočnoj Bosni i Hercegovini čijim ra- dom je obogaćivan lokalni medijski pros- tor regiona. Pored svega, ova mala radio- stanica je bila pionir osnivanja alternativ- ne medijske scene u Srbiji kroz osnivanje i danas ugledne Asocijacije nezavisnih elektronskih medija, ANEM, u čemu su učestvovali B92, Boom 93, Studio B i Radio Cetinje. U profesionalnom pogledu radijski i televizijski program su bili prožeti i sasto- jali su se od sličnih segmenata, s tim što je televizija negovala mrežnu produkciju dok je lokalna produkcija bila svedena na emisije vesti i nedeljnih magazina. Na taj način ova medijska kuća je u potpunosti obavljala funkcije komercijalnog medija ali i javnog servisa i to kroz sve vidove medija – štampane i elektronske. Održi- vost takvog poduhvata nikada ne bi bila moguća da nije bilo pomoći i podrške me- đunarodnih donatora. Operativni troškovi poslovanja su uvek bili dvostruko veći od lokalnih prihoda od prodaje oglasnog pro- stora i vremena, tako da je dodatno finan- siranje poslovanja bilo neophodno. Potrebno je napomenuti da ova tri me- dija, od svog osnivanja pa do danas, nika- da nisu imala konvencionalne niti stalne prihode od lokalne samouprave, iako su za to postojali rezoni i potrebe. Zbog svog objektivnog odnosa prema životu i druš- tvenoj zbilji, ova stanica je uvek imala ne- razumevanje vlasti, kako državne tako i lokalne. Čak, pokazalo se da i nekadašnja opozicija, kada dođe na vlast (u najvećoj meri zahvaljujući medijskom prostoru ko- ji dobija u alternativnim medijima) izrodi se u protivnika tih medija. RTV Bajina Bašta (danas: RTV Prima) je živi svedok i zamorče takvih dešavanja: Posle osvajan- ja lokalne vlasti od strane koalicije Zajed- no 1996. godine ova stanica je bila neko- liko puta na udaru koalicije SPO, DSS i DS jer nije prihvatila obrasce koji su od nje zahtevani. Preuzimanje kadrova, po- vređivanje autorskih prava i ekonomski pritisci bili su svakodnevna praksa. Odolevajući stalnim i raznorodnim pri- tiscima, ponajviše ekonomskim, tadašnja Nezavisna RTV Bajina Bašta, prošla je najtrnovitije puteve borbe za slobodu iz- ražavanja, kao borbe za elementarna ljud- ska prava. Neka od najvećih priznanja po- put nagrade „Jug Grizelj“, „Plakete RFE/RL za ratno izveštavanje“, „Velike plakete ANEMa“ samo su dokaz prega- laštva i vrlo uspešne integracije poslov- nog i javnog interesa u medijskim pro- gramima. Naravno, bez ekonomske samo- stalnosti i dovoljne podrške ne poslovnih prihoda, takav opstanak ne bi bio moguć. U tom smislu valjano je iskustvo kojim se potvrđuje teza da je ekonomska sloboda medija elementarni i konačni uslov za ost- varivanje novinarske i uređivačke slobo- de. Bez dovoljno novca i opreme nema ni profesionalizma ni opstanka. www.mediart.orglink26 jun 2012 broj 99 RTVPrima,BajinaBa{ta dr Boban Tomi}

JJ oš prošle jeseni su se u javnosti po- javila dva veoma značajna doku- menta koja obrađuju temu sadašnjeg i budućeg poslovanja medija: Medijska strategija i Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji. Oba dokumenta se itekako tiču teme (medijskih) monopola i (medij- skog) klijentizma, a kroz to i finansiranja javnog interesa u medijima. Za oba doku- menta zajedničko je to što se državi (za- sad) fućka za njih, iako i jedan i drugi ima- ju državni pečat. Pomenutom Strategijom (koju je Vlada Srbije usvojila nakon gotovo godinu i po dana mrcvarenja, i to na telefonskoj sed- nici - sic!), trebalo bi da se regulišu brojna pitanja na ovdašnjem haotičnom medij- skom tržištu. Medijska udruženja i asoci- jacije insistirala su na brojnim pitanjima pa i na transparentnosti vlasništva nad me- dijima, onemogućavanju koncentracije vlasništva, kriterijumima za raspodelu bu- džetskog novca, povlačenju države iz vlas- ništva nad medijima, pitanju oglašavanja... Primena Strategije je, naravno, suspendo- vana do daljnjeg, jer su već mesecima u toku izborne igre bez granica. Drugi dokument, Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji, koji je sačinio Savet za borbu protiv korupcije pokojne Verice Barać može se mirne duše čitati i kao krimi-roman, u jednom dahu! Jer ako je neko i sumnjao u tezu da na medijskom tržištu u Srbiji ne vlada stihija već dirigo- vani haos, nakon dijagnostičkog izveštaja Saveta - ta je teza i definitivno dokazana. Reč je o jasnoj sprezi između krupnog kapitala, politike i medija. Ili, možda, o braku između politike i medija iz kojeg „srećni pojedinci” izlaze kao „krupni ka- pitalisti”. Što bi se reklo - snašli se ljudi! Da stvar bude gora, država favorizuje pojedine medije, ali i opake marketinške agencije, koje su neretko u „prikrivenom” posedu ljudi veoma bliskih vlastima: ku- mova i drugova iz detinjstva, tajkuna i po- litičkih partnera, snaja i šurnjaja... Država- monopol, dakle, gaji svoje klijente! Istovremeno, najveći „donatori” medi- ja upravo su državne institucije ili pak fir- me u državnom vlasništvu. Prema nalazi- ma Saveta za borbu protiv korupcije, naj- veća finansijska sredstva za medije izdva- jali su Telekom Srbije, Ministarstvo živo- tne sredine, Agencija za privatizaciju, Mi- nistarstvo ekonomije, Ministarstvo zdrav- lja i Ministarstvo poljoprivrede. Sve u sve- mu, tričavih četrdesetak miliona eura na godišnjem nivou, na tržištu oglašavanja koje je procenjeno na 160 miliona eura. Dakle, medijima od državnih institucija dolazi približno četvrtina ukupnih priho- da! Pitanje je, međutim, kome se i na ka- kav način taj novac dodeljuje. Jer, država ima svoje miljenike među medijima. Podsećanja radi, Rezolucijom Evrop- skog parlamenta iz januara prošle godine izražena je zabrinutost zbog pokušaja vla- sti da kontrolišu rad medija i skrenuta je pažnja na koncentraciju vlasništva i ma- njak transparentnosti u vlasničkoj strukturi medija. Takođe, kroz preporuke Saveta Evrope državama-članicama sugerisano je da, kroz uvođenje odgovarajućeg zakon- skog okvira, omoguće javnosti pristup os- novnim informacijama o vlasništvu nad medijima. A i pravna regulativa EU kao suštinsko pitanje prepoznaje transparent- nost kapitala u medijima. U Srbiji, očito, ova načela baš i nisu po- pularna. Savet za borbu protiv korupcije je utvrdio da među 30 najznačajnijih anali- ziranih medija u Srbiji, čak njih 18 ima nedovoljno transparentno vlasništvo. Pravi vlasnici nisu poznati domaćoj javnosti pre svega zbog prisustva ofšor kompanija u vlasničkim strukturama medija. Dodamo li nečasnoj ulozi države i ulo- gu „krupnog kapitala”, to jest privatnih kompanija koje su najveći oglašivači u medijima, slika postaje sivlja, a odgovor na pitanje zašto u Srbiji zapravo nema pravog istraživačkog novinarstva - sve jas- niji. Naime, ne jednom su nam se kolege žalile da im vlasnici ili urednici ne dozvo- ljavaju da pišu o ovom ili onom tajkunu, uz obrazloženje da će u tom slučaju dotični povući reklame i onda neće biti plata. Ma- kar se o tome imalo štošta napisati i makar bilo jasno da će popularnost tom mediju skočiti. Tu su i marketinške agencije, koje od medija otkupljuju reklamni prostor a po- tom ga prodaju klijentima po daleko višim cenama. Mediji zbog siromaštva pristaju da pod uslovima avansnog plaćanja pro- daju reklamni prostor po cenama nižim od tržišnih. Ali, onda se često dešava da agen- cije unapred uplate samo deo ugovorenog iznosa, a da plaćanje preostalog dela ko- riste za „disciplinovanje” medija. Drugim rečima, nema love ukoliko počnete da se bavite nekom temom koja nije u interesu stranke kojoj vlasnik agencije pripada ili nije u njegovom ličnom interesu. Pravo je pitanje, međutim, zašto se ve- ćina medija u Srbiji - sve do danas - na- pravila mutava kada je predstavljen izveš- taj Saveta za borbu korupcije? Nakon toga, pitanja poput onih zašto u našim medijima nema analitičkih tekstova o radu pojedinih institucija, kompanija i agencija, zvuče kao retorička. A logičan postaje zaključak da u Srbiji skoro da i ne postoji medij iz kojeg građani mogu dobiti potpune i ob- jektivne informacije, već selektivne i ne- potpune. U takvim uslovima nemoguće je govoriti o bilo kakvoj zaštiti javnog intere- sa kroz medije. Tim pre što „javni interes“ nikada nije ni definisan pa je njegovo tumačenje - a samim tim i finansiranje medija - vrlo fleksibilno i „odokativno“. I onda se vraćamo na početak ove priče, odnosno na Medijsku strategiju. Država se tamo obavezala na štošta pa i na to da samu sebe progna iz vlasništva nad medi- jima, mada je isto obećanje dala još davne 2002. godine, Zakonom o informisanju, koji je potom kroz više drugih zakona poništila i ponizila. Dakle, državi nije za verovati. Ili, kao što kaže stara mudrost: vlast se ne osvaja tako što pokucate na vrata i kažete: „Dobar dan, da li tu stanuje vlast, molimo vas, dajte nam parče”. Odnosno, u našem slučaju: dajte nam parče slobode. Za slobodu ćemo se morati sami izboriti, ako nam je do slobode danas uopšte više i stalo. A ukoliko je njima toliko stalo do medija, to valjda, majku mu, znači i da mi novinari imamo neku moć. Pa da je jed- nom upotrebimo i za svoje dobro, a ne za dobro tajkuna i političara, kumova i dru- gova iz detinjstva, i njihovih snaja i šur- njaja... Bilo bi bolje i nama i građanima, a samo bi malobrojni iz toga izašli kratkih rukava. Ali, oni bi se svakako već nekako „snašli”. linkwww.mediart.org 27jun 2012 broj 99 Ruka ruku mije... Dinko Gruhonji} komercijalni mediji i javni interes

RR umunski nacionalni servis (TVR) počeo je sa emitovanjem programa 1956. godine iz studija u Bukureštu. TVR je prešao sličan put kao i drugi javni servisi iz zemalja Istočnog bloka, od partij- skog glasila, do emitera kojem je tranzicija nametnula borbu za auditorijum, kao i za deo tržišnog kolača. Danas se program emituje na 7 kanala, a postoji i 6 regionalnih studija. Proizvodnja programa se finansira iz držav- nog budžeta, preko obavezne TV pretplate, kao i od prodaje reklamnog prostora. Izazovi poslovanja, koliko je u današnjim uslovima moguće zadovoljavati sve ono što potpada pod javni interes, bile su neke od tema o koji- ma je govorio novinar tog nacionalnog ser- visa, Raico Cornea. Kakva je priroda problema sa kojom se sada sreće rumunski javni servis? - Ekonomska kriza je snažno pogodila i Rumunsku televiziju kao u stvari i većinu javnih televizijskih servisa u Evropi. Već ne- koliko godina pokušavamo da smanjimo troškove, ali da ipak održimo kvalitet naše TV produkcije. Odustali smo od velikih pro- jekata zabavnog karaktera, jer smo shvatili da se na tom polju ne možemo boriti sa komercijalnim televizijama koje ulažu sto- tine hiljada eura za poznate formate zabavnih emisija. Pokušali smo da za uzvrat ponudi- mo našim gledaocima prenose velikih sport- skih takmičenja kao što je Liga šampiona, Liga Evrope i sada Euro 2012, ali je to po- goršalo našu finansijsku situaciju pošto su prihodi od reklama daleko iznad očekivanih. Zato smo morali da deo prava za prenose Evropskog prvenstva u fudbalu prodamo jed- noj komercijalnoj televiziji. Da li rumunski javni TV servis ima fi- nansije kao jedini problem ili postoje i drugi problemi? - Naravno da su u ovom trenutku finan- sijski problemi najveći, ali nažalost i TVR se kao i ostali javni TV servisi susreće sa mno- gim drugim problemima. U velikim medij- skim sistemima kao što su nacionalne tele- vizije postoji večiti problem efikasnosti funkcionisanja. Tek od nedavno smo poku- šali da reorganizujemo unutrašnje strukture televizije tako da produkcijsku cenu smanji- mo što je više moguće. Redefinisali smo neke od funkcija, tako da smo, gde god je bilo moguće, prešli na sistem videožurnali- ste, odnosno neke vrste „one man show”, tj. jedan čovek je i vozač, i snimatelj i montažer i urednik istovremeno. To ide veoma sporo, jer ne mogu svi zaposleni postati preko noći videožurnaliste. Imamo jasan plan prekvali- fikacije dela zaposlenih, ali to je dugotrajan i kompleksan proces. Koje teme rumunski javni servis prepoz- naje kao najaktuelnije kada se radi o jav- nom interesu? - Rekao bih da su to standardne teme, mislim najpre na sve one koje se tiču infor- misanosti i edukacije. I danas postoji jedan deo auditorijuma kome je nedostupna kab- lovska televizija ili internet te smo mi kao javni servis gotovo jedini izvor informacija. Suština izlaska iz krize je pronaći realnu ravnotežu između rejtinga i funkcije obrazo- vanja koja mora biti važan aspekt za svaku nacionalnu televiziju. Kada u tome budemo uspeli, verujem da će naši najveći problemi nestati. Naravno ne svi, jer je potrebno i za- konski propratiti modernizaciju i reorgani- zaciju javnih televizijskih servisa, omogući- ti im nesmetan razvoj zakonskim odredba- ma, što sada u Rumuniji nije slučaj. Da li rumunski javni servis bez obzira na finansijske poteškoće uspeva da proizvodi sadržaje od javnog interesa? - Ja se iskreno nadam da uspevamo u tome. Iako nam je generalno gledano opala gledanost, mislim da to nije indikativno jer je opala gledanost televizije pošto je sve veći broj onih koji imaju pristup tehnološkim do- stignućima i informišu se ili zabavljaju preko interneta. Mislim da je i naša budućnost kao televizije u tome da ponudimo dobar pro- gram u trenutku kada gledalac može da ga prati, ali to je već pitanje buduće strategije razvoja. Može li rumunski javni servis da računa na druge izvore finansiranja proizvodnje sadržaja od javnog interesa osim pretplate (država, EU, donatori)? - Moram priznati da već nekoliko godina TVR živi od pretplate koja je najmanja u čitavoj Evropi (oko 90 eurocenta, mesečno po domaćinstvu). Povećanje pretplate ili pro- mena sistema prihoda predstavlja u prvom redu političku odluku, tj. potrebna je izmena zakona o javnom radiju i televiziji. Tržište reklama je u Rumuniji opalo strahovito u poslednjih nekoliko godina i predstavlja tek negde oko 25 procenata od onog što je bilo pre, recimo, 4-5 godina. Budžetske dotacije pokrivaju isključivo naše obaveze plaćanja za korišćenje mreže predajnika. Za sada ni- smo uspeli da privučemo evropske fondove u nekoj znatnijoj meri, a o donatorima da i ne pričamo. Da li rumunski javni servis uspeva da proizvodi sadržaje od javnog interesa koji su istovremeno komercijalni (atraktivni i puno gledani)? - Verujem da u tome uspevamo jer danas ako neki TV sadržaj nije i komercijalan ni- kog neće zanimati. U meri u kojoj nam finan- sijska situacija dozvoljava pokušavamo da držimo korak sa konkurentima na TV tržištu i u velikoj meri mislim da uspevamo u tome. Imamo mnogo profesionalaca koji znaju ka- ko napraviti dobar program, ali poznato je da i što se novinarstva tiče važi princip „koliko para, toliko muzike”. I sada imamo dobre re- portaže, novinarske ankete, analitičke emisi- je koje su veoma gledane jer i dalje važimo kao ozbiljna televizijska kuća. Da li se sadržaji od javnog interesa po- javljuju i na komercijalnim TV u Rumuni- ji? - Mislim da dobar deo komercijalnih tele- vizija u Rumuniji i dalje pokušava svoju pro- gramsku šemu da dotera kako bi se stvorila slika sveobuhvatnosti tematike, ali čim dođe do pada rejtinga brzo se odustaje od emisija edukativnog tipa i prelazi se na popularisti- čke formate, jer je za njih gledanost isključi- vo merilo uspeha. Kako rumunski javni TV servis uspeva da se izbori sa konkurencijom kada je u pitanju, na primer, borba za kadrove? - Odlično pitanje. Bez lažne skromnosti, gotovo sva poznata TV lica su zanat učila u Rumunskoj televiziji. Ovde su postali poz- nati i popularni, a pošto finansijski mi ne možemo da pariramo komercijalnim televi- zijama, odlaze iz javnog TV servisa. Tu se ne može ništa učiniti. Svako je slobodan da ode gde mu je bolje. Ovde međutim treba reći i da se posle određenog perioda, kada dođe do „zasićenja” i kompletnog medijskog iskorišćavanja lika, a to se neminovno deša- va za nekoliko godina, isti ti se vraćaju u Rumunsku televiziju. Mislim da je to veoma štetno za TVR, jer se time uskraćuje mo- gućnost afirmacije mladim novinarima, a njih imamo dovoljno. R.L. www.mediart.orglink28 jun 2012 broj 99 Iskorak ka video`urnalistima

UU drugoj polovini 90-tih godina prošlog veka u vreme Mečjarizma Slovačka Republika je doživela prvi spontani protest građana. Elementi neskrivenog autoritarizma, divlja privati- zacija - rasprodaja takozvanog porodičnog srebra izabranim pojedincima bliskim vla- stima, evidentno zaostajanje u procesu demokratizacije i na planu evro-atlantskih integracija, u poređenju sa susednim zem- ljama bile su neke od osnovnih karakteris- tika tog perioda. Ipak, ništa od navedenog nije bio razlog ovoga protesta. Slovaci su na pomenutom protestu branili pravo na slobodu infor- misanja. Opisana atmosfera u društvu je imala i svoje refleksije na medijskom planu. Dok je štampa relativno uspešno odolevala pri- tiscima vlasti, situacija u elektronskim me- dijima, pre svega u televiziji, koja je za većinu građana bila osnovni izvor infor- macija je bila znatno komplikovanija. Je- dini slobodan glas koji se u to vreme širio slovačkim eterom je bila komercijalna Televizija Markiza. Ostali elektronski me- diji su imali ograničen domet/nisu pokri- vali celu teritoriju zemlje/ili niski kredit kod gledalaca. TV Markiza je za većinu građana bila ne samo glas slobode, već i izvor objektivnih, pouzdanih, uravnoteže- nih, nepristrasnih ... informacija. Javni servis – Slovačka televizija je u to vreme bila instrument u rukama vlada- juće elite. Udaljena od istine, profesional- nih i etičkih normi i standarda, informa- tivni program javne televizije je potonuo u laži, dezinformacije i manipulacije. U takvu interpretaciju stvarnosti nisu mogle verovati ni udarne novinarske pesnice te televizije, pa ni naručioci programa. Beda ovih tužnih stranica istorije jedne od najz- načajnijih javnih institucija, čiji je zadatak po definiciji odbrana slobode govora, kon- trola vlasti, stvaranje kritičke javnosti, otvoreni diskurs... , nije u tome što su je političari zloupotrebili, tačnije silovali. Beda se ogledala u tome što su novinari i urednici pristali da budu instrument u nji- hovim rukama. Profesija nije imala ljud- sku već samo upotrebnu vrednost. Od ču- vara demokratije je postala čuvar poretka, oruđe za obezbeđivanje legitimiteta vlasti odnosno propagandistička mašinerija. Za razliku od novinara, građani su vrlo dobro prepoznali da primarni cilj tadašnje vlasti nije kontrola nad Slovačkom tele- vizijom kao institucijom već napad na jednu od ključnih tekovina demokratskog društva – slobodu govora i slobodu štam- pe. Stvaraoci takvog programa su verovat- no bili ubeđeni da će Slovaci izgubiti in- teresovanje za svet politike, da će im taj svet bukvalno ogaditi i time izazvati apati- ju čiji će rezultat u krajnjoj liniji biti ma- sovna depolitizacija. Građani nisu pristajali na postojanje paralelne realnosti – paralelne Slovačke, kakvu je pokušavala stvoriti državna tele- vizija. Slika takve Slovačke je bila u du- bokoj suprotnosti sa stvarnošću. Do izbo- ra je bilo još daleko ali među građanima je jačalo uverenje da nije dovoljno biti neza- dovoljan postojećim stanjem. Ako se želi promeniti stvarnost moraju se najpre od- baciti oni koji zamagljuju i falsifikuju či- njenice i realnost. Nezadovoljstvo se mora iskazati i aktivnim odnosom. Impuls za ispoljavanje građanskog ak- tivizma je došao onog dana kada je u Tele- viziju Markiza došao čovek koji je tvrdio je on stvarni vlasnik televizije i raspolaže svojinskim pravima nad televizijom. Taj čin je izazvao buran protest najpre dela zaposlenih, a nakon saopštene informacije da preuzima kontrolu nad Markizom i protest građana. Nekoliko hiljada njih, uključujući i predstavnika opozicionih stranaka, spon- tano se okupilo pred televizijom u nameri da spreče preuzimanje kontrole nad ovim medijem. U toj nameri oni su uspeli. Kas- nije je došlo i do poravnanja među suvlas- nicima te televizije. U svakom slučaju, čo- vek koji je pokušao da televiziju preuzme je u televiziji imao manjinski udeo. Na protestu građane nije interesovalo pitanje vlasničkih odnosa, oni su branili pravo na slobodno informisanje. Razlog? Markiza je u to vreme preuzela ulogu javnog servisa i tu ulogu je obavljala tako uspešno da to doba s pravom možemo označiti kao zvezdane trenutke ove televi- zije. Tu verovatno leži odgovor i na pitanje zašto su građani na ovaj način branili nešto što je predstavljeno kao sukob dva subjek- ta oko vlasničkih odnosa – prava vlasni- štva nad televizijom. Markizi se može mnogo toga zameriti. Ona je donela infoteinment, zabavu kao nadoknadu i surogat za kritičko promiš- ljanje stvarnosti, ali to bi se pre ili kasnije desilo i u ovoj zemlji. I sami novinari svoju površnost, nedostatak profesional- nosti, apstinenciju analitičkih tekstova brane jeftinim odbranaškim stavovima: Javnost to traži. Zaboravljaju pritom da ona mora imati mogućnost stvarnog izbo- ra. Slučaj Markiza pokazuje da je javnost sposobna razlučiti istinu od laži, informa- ciju od dezinformacije, vrednost od suro- gata, uslugu od manipulacije. U kritičnim trenucima javnost je spremna ustati i u odbranu pravih vrednosti na polju infor- misanja. Za to je sposobna kritička javnost u čijem stvaranju odlučujuću ulogu imaju otvoreni, slobodni i nezavisni mediji. Tele- vizija Markiza je iskoristila prostor koji pripada javnom televizijskom servisu i pri- marno sledila interes javnosti, što naravno ne znači da nije sledila i interese vlasnika. Ovaj slučaj je pokazao da, slikovito re- čeno, u društvu postoji više vlasnika kapi- tala, reklamnih agencija, kupaca reklam- nog prostora ali gledalac je samo jedan. Njegove interese uspešna televizija ne sme izdati. Ako se to desi gledaoci će je odba- citi. Od tog šoka se Slovačka televizija dugo nije mogla oporaviti, a pitanje je da li je u tome do danas uspela. linkwww.mediart.org 29jun 2012 broj 99 Kada komercijalna TV brani javni interes Samo Kolar komercijalni mediji i javni interes

DD a li bi Silvio Berluskoni mogao da se pojavi u SAD? Hajde da vidi- mo šta od sastojaka medijski mo- gul i bivši italijanski premijer donosi za sto i zatim istražimo njegove potencijalne američke dvojnike.  Neverovatno bogatstvo. Mnogi Amerikanci uklapaju se u ovaj kalup. Sa 9 biliona dolara neto vrednosti, Berluskoni je bez problema finansirao političke sa- veze i kontrolisao medijske miljenike. Njujorški medijski mogul i gradonačelnik Majkl Blumberg (neto vrednost 19 biliona dolara) potrošio je 108 miliona dolara sop- stvenog novca da bude po treći put izabran na funkciju, pošto je promenio njujorški zakon o reizboru.  Potpuna kontrola nad medijima, i štampanim i elektronskim. Ovo je teško postići u SAD, ali nije nedostižno. Kako se pokazalo u slučaju rata u Iraku, američ- ki mediji mogu da se drže pod kontrolom. U Italiji, Berluskoni je direktno kontro- lisao privatni TV sektor i indirektno drža- vnu RTV. Pored toga, imao je direktnu kontrolu nad najvećom izdavačkom ku- ćom u zemlji, kao i nad velikim brojem novina. Indirektno, kontrolisao je male novine čiji je opstanak zavisio od državnih subvencija. Takođe je kontrolisao filmsku i televizijsku produkciju i distribuciju, di- rektno i indirektno. Plus, Berluskoni je manipulisao vestima i koristio medije kao lični glas. Neki od njegovih novinara bili su zaduženi da fabrikuju vesti. Od većih informativnih kuća u SAD, Fox News se povezuje sa sistematskim fabrikovanjem vesti.  Moć nad političkom većinom u oba doma parlamenta. Sigurno moguće u SAD, kako su pokazale neograničene kor- porativne donacije političkim kampanja- ma i pojava „Super Pacs-a“.  Sposobnost da se neistine pred- stave kao činjenice. Definitivno moguće u SAD, a najbolji primer dolazi od bivšeg predsednika Džordža Buša mlađeg i fab- rikovanja istine o iračkom oružju za ma- sovno uništenje.  Potčiniti državne institucije. Ber- luskoni je kontrolisao i držao pod patro- natom italijansku regulatornu vlast i deo sudskog sistema. Kao što smo videli sa Američkim vrhovnim sudom tokom pred- sedničkih izbora 2000te, u SAD, ideologi- ja takođe može da prevlada nad demo- kratskim procesima. Plus, u USA, regula- torne agencije su povremeno neuspešne.  Populistički stavovi i harizma lič- nosti koji zasenjuju druge mane. Lako se sreće u SAD: od pređašnjeg predsedni- ka Ronalda Regana do bivših političkih kandidata: Sare Palin, Hermana Kejna, Ri- ka Perija i Rona Pola – tek da navedemo nekoliko.  Prezir prema liderima drugih dr- žava. Ova osobina načinila je Berluskoni- ja neomiljenim posebno kod nemačke An- gele Merkel, francuskog Nikole Sarkozi- ja, čak i američkog Baraka Obame. Slično, Buša nisu voleli mnogi strani lideri.  Zloupotreba moći. Berluskoni je zahtevao da maloletna prostitutka koju je posećivao bude puštena iz policijskog pri- tvora. On je postavio bivše ljubavnice na ključne pozicije u vladi i parlamentu i na- gradio miljenike ugovorima sa državnim kompanijama. U SAD, zloupotreba moći je bujala tokom Bušovog mandata (npr. prisluškivanje, političko špijuniranje, zlo- upotreba Patriotskog akta ...), kao i za vre- me nekadašnjeg predsednika Ričarda Nik- sona.  Seks skandali. Berluskoni se pove- zivao sa prostitutkama i seksualnim skan- dalima. U SAD, donacije za predsedničku kampanju Hermana Kejna u početku su se povećavale, posle otkrivanja šest slučajeva seksualnog uznemiravanja, kad je 29 žena optužilo bivšeg senatora Boba Pekvuda za seksualno uznemiravanje. Ali najbolji pri- meri su bivši predsednik Džon F. Kenedi (otkrilo se posle njegove smrti) i bivši predsednik Bil Klinton.  Nesumnjivi sukobi interesa. U SAD, ovi konflikti su razrešeni slepim poverenjem, kao u slučaju njujorškog gra- donačelnika Blumberga i slučaju medij- skog carstva pređašnjeg predsednika Lin- dona B. Džonsona. Međutim, tu je slučaj Dika Čejnija, koji je prisvojio 433.333 akcija od vremena kad je bio izvršni direk- tor kompanije Halliburton, dok je služio kao potpredsednik Buša. Halliburton je primio preko 20 milijardi za rad u Iraku (neki ugovori su zaključeni bez prethod- nih ponuda). Tu je takođe Činijev privatni lovački put sa sudijom Vrhovnog suda An- toninom Skalijem.  Krivične istrage. Berluskoni je op- tužen za korupciju, podmićivanje, prone- veru, mafijaške dosluhe i utaju poreza, po- red drugih zločina. U SAD je pređašnji potpredsednik Spiro Agnju optužen za ucenu i korupciju. Nedavno, bivši grado- načelnik Ilinoisa, Rod Blagojević osuđen je na 14 godina zatvora po 18 tačaka op- tužnice koje su bile u vezi sa korupcijom. Od 2000. na ovamo devet članova Kon- gresa optuženo je za kriminalne aktivnos- ti. Slično, pet Berluskonijevih članova Par- lamenta bilo je optuženo za povezanost sa mafijom, četvoro za korupciju. Takođe, 49 ih je bilo pod istragom a dva ministra su dala ostavku u toku istrage.  Nesposoban. Za osam godina kao premijer, Berluskoni je italijanski nacio- nalni dug povećao sa 1.900 milijardi do- lara na 2.600 milijardi dolara. Slično, za osam godina, Buš je povećao savezni dug sa 5.769 milijardi dolara na 10.413 mili- jardi dolara. Da zaključimo, Berluskonijevski karak- ter definitivno se može proširiti i na SAD. Međutim, potrebna je kombinacija neko- liko „američkih Berluskonija“ da se na- pravi jedan italijanski Berluskoni. Prevod, skraćenje teksta i naslov redakcija LINKa www.mediart.orglink30 jun 2012 broj 99 Trasa medijskih kamiona i aviona Don Serafini Kao višestruki premijer italijanske vlade, Silvio Berluskoni je trebalo da bude prvi među onima koji brane javni interes. Istovremeno, Silvio Berluskoni je vlasnik i osni- vač velikog broja (komercijalnih) medija koji čine „italijansko medijsko carstvo“. Ova kombinacija zainteresovala je Doma Serafinija, urednika prestižnog američkog medijskog časopisa Video Age da Berluskoniju posveti uvodnik u broju koji se dis- tribuirao na DISCOPu u Istanbulu. Smatrajući da se ne radi o italijansko-američkoj priči već o jednom od modela koji je iznedrila civilizacija XXI veka, redakcija LINKa, uz dozvolu autora, ovaj tekst prenosi.

RR ijaliti šou je naša stvarnost. Po rečima psihologa Predraga Kurčubića iz Ipsos Stratedžik Marketinga, građani Srbije provode ispred TV ekrana dnevno u proseku oko pet časova, za sat duže od ostalih evropskih naroda, pri čemu značajan deo otpada na rijaliti emisije kojima su kanali preplavljeni. U prošlogodišnjoj studiji Kulturne prakse građana Srbije autori Predrag Cvetičanin i Marijana Milankov tvrde da je gledanje rijalitija na relativno niskom nivou po tvrdnja- ma ispitanika ali, kako kažu, „s obzi- rom da je poznato da to spada u soci- jalno nepoželjne odgovore, taj podatak treba uzeti s oprezom“. Kako god bilo, od 48 sati svadba na nacionalnoj televiziji, preko egzotičnog Survivor-a na Prvoj, Farme, Dvora, Menjam ženu, Parova, pa do najnovije Šatre, u kojoj se ulazi u domove marginalizovanih Roma - naša je tele- vizijska svakodnevica ispunjena prazninom kakofoničnih šarenih slika koju posmatramo u tišini našeg ekranom uspavanog uma. Homo sapiens ima urođenu potrebu da posmatra živote drugih. Kao društveno i političko biće koje živi u zajednici, čovek je upućen na druge da sa njima stupa u odnose, što neminovno za posledicu kao kulturnu praksu ima gledanje i procenjivanje Dru- gog. Principijelno to ne mora biti loša stvar. Problem nastaje u izboru načina na koji se to čini. Televizijska slika Drugog koja se plasira u rijalitiju odvodi proces posmatranja Drugog u apsurd koji sam termin ogoljuje do njegove suštine u kojoj je prezentaci- ja mnogo više šou nego što je realna. Banalizacija tuđeg posto- janja kakva se sprovodi u tom žanru TV rijalitija dugoročno je kulturološki i sociološki opasna, pošto kroz beskonačno ponav- ljanje medijske slike određene modele ranije neprihvatljivog po- našanja i mišljenja uspostavlja kao nove paradigme. Da je gledanje u drugog moguće „upakovati“ u drugačiji for- mat koji garantuje kvalitetan program dokaz je američka radio emisija This American Life (TAL). To je jednočasovni program koji se već punih šesnaest godina emituje u SAD, prvo iz Čikaga a od 2007. iz Njujorka. Svakog petka blizu 2 miliona Ame- rikanaca sluša voditelja Ajru Glasa u svojevrsnom putovanju kroz živote drugih. Emisiju (re)emituje više od 500 radio-stanica u Sjedinjenim Državama, dok blizu 700.000 ljudi tokom nedelje skida audio zapis sa internet stranice www.thisamerican- life.org/listen . Zahvaljujući emisiji, Ajra Glas je postao najuti- cajnija radijska ličnost u Americi, u meri u kojoj to nije ni jedan radio voditelj. Zaslužan je za rast opšteg interesovanja za dobar „storytelling“ i nastanak nekoliko sličnih radijskih serijala (Snap Judgment, The State We’re In, The Moth Radio Hour). Ajra Glas prisutan je na radiju već trideset godina. Još kao veoma mlad počeo je da radi u Vašingtonu, u centrali Nacio- nalnog radija (National Public Radio\'s headquarters). Bio je kao reporter u nekoliko emisija, poput Morning Edition, All Things Considered i Talk of the Nation. Godine 1995. Fondacija Mekar- tur je ponudila Javnom radiju Čikaga (Chicago Public Radio) sumu od 150.000 dolara za produkciju nove emisije koja bi uključila čikaške pisce i umetnike. Tako je nastao This Ameri- can Life, kao specifična radijska forma koja na jedan drugačiji način priča priču o Americi, Amerikancima i američkoj kul- turi. Žanr kojim se Glas služi dis- perzivan je i širok. Mogao bi se uopšteno podvesti pod kratke ra- dio zapise, ali je suština da su to pripovesti iz života i o životu. Ve- ćinu priloga predstavljaju bio- grafske priče običnih ljudi, mada ima i isečaka iz literature, eseja i dramskih tekstova. Forma je uvek ista: svaka emisija ima jednu temu koja se posmatra iz različi- tih uglova, a prilozi se oblikuju kao dokumentarci, eseji ili inter- vjui uz odgovarajuću muzičku podlogu. Raspon tema koje su obrađene od novembra 1995, kada je prvi put emitovana emisija, pa do prošlonedeljne, 463. po redu, Mortal Vs. Venial, prosto je zapanjujuć. U intimnim ispovestima o majčinom zlostavljanju, fiksaciji o sopstvenoj smrti, ogovaranju među prijateljima, deci zamenjenoj u porodilištu ili o postavljanju Hamleta u zatvoru sa maksimalnim obezbeđenjem (što je samo kap u moru tema), ova emisija i njen voditelj pokušavaju, i veoma često uspevaju, da ogole osobu do srži, ali da u isto vreme dotaknu božansku iskru u njoj, koja je čovekom i čini. Zbog toga je, nakon slušanja ovih priča, nemoguće osetiti se zaprljano i raspoloženo za tuširanje, što nakon Menjanja žene, Farmi i ostalih realnih (sic!) programa može biti slučaj. Kontroverzna popularnost ovog programa leži u činjenici da jedna radio emisija u doba interneta i globalnih TV mreža traje šesnaest godina i ima toliku slušanost. Iako taj broj slušalaca ne predstavlja veliki procenat ukupne američke populacije, pomisao da čitav jedan Beograd sluša petkom istu emisiju dovoljna je za nevericu. Imali smo nekada davno Duška Radovića i Beograde dobro jutro, ali u potrazi za našim izgubljenim vremenom samo ćemo se još lošije osećati. Tajna uspeha Ajre Glasa jednostavna je, a u isto vreme bes- krajno teška veština: umeće pripovedanja i nalaženja priče koja će biti zanimljiva drugima. Ispričati dobru priču daleko je više od veštine govora i verbalne artikulacije određenog sadržaja. Otac naše pismenosti, Vuk Karadžić, nije imao problem da pronađe narodne pesme, priče i kratke forme. Najveća muka i traganje bila je za dobrim pripovedačem koji će pesmu ili pripovetku znati da ispriča. Zbog toga je i danas samo nekoliko imena Vukovih pevača sačuvano u kulturnoj istoriji. U tom neprepričljivom i iz uputstva nesavladivom umeću pričanja Ajra Glas je od običnih, malih životnih zapisa stvorio velike priče koje kreiraju specifičnu pripovednu medijsku formu koja priče o životu pretvara u umet- nost. Emisija Ovaj život američki je umetnošću pričanja priče is- punila sva tri zahteva koji se postavljaju pred masovne medije - da budu informativni, edukativni i zabavni. Kada bi istu skalu primenili na ovdašnji medijski prostor, teško da bi mnogo toga pronašli što bi prošlo sva tri testa. Jedan od razloga takvom rezul- tatu upravo je neumeće pričanja. linkwww.mediart.org 31jun 2012 broj 99 @ivoti drugih ili o pri~anju mr Gordana Bek~i} Pje{~i} komercijalni mediji i javni interes

II zbor novinskih eseja novinara i publi- ciste Nedima Sejdinovića objavljenih u knjizi Zatvorski sindrom odličan su podsetnik za starije generacije a jedna vrsta čitanke za mlađe koje su stasavale devedesetih godina. Tekstovima koji su nastajali od 2003. do 2011. godine i bivali objavljivani u podgoričkom listu „Pobje- da“ ili na portalu „Autonomija“ (www.aut- onomija.info) autor nas podseća na to da se naše društvo kao i državna politika vrte oko istih problema godinama, a da se samo akteri menjaju. Za mlađe generacije koje se ne sećaju politike i vladavine Slobodana Miloševića (na primer), puta kojim je Srbi- ja išla prethodnih godina i ko se sve igrao politike na ovim, a i Socijalističko Fede- rativnim prostorima, Zatvorski sindrom je odlično štivo kroz koje će se upoznati sa tim. Jer, naš školski sistem ne prepoznaje potrebu stvaranja kritičke svesti kod dece, pa ako to već naši mladi upijaju kroz neformalne kanale, neka to onda budu Sejdinovićevi tekstovi. Važno je i da po- tencijalni mladi čitaoci znaju da ovo nije jedna od onih dosadnih knjiga, kakve su obavezne lektire, a i ne mora da se čita „linearno“ već možete da lutate, od priče do priče, da zaronite u sredinu, pa onda skočite na početak. Prvi deo, koji nosi naziv Izdaleka, čine tekstovi pored kojih ne stoji datum objave. Autor u predgovoru kaže da je smatrao da to nije neophodno i zaista nije, verujte na reč. Vreme u Srbiji je nekako relativnije nego bilo gde drugde, što, rekla bih, autor otkriva i u ovoj knjizi. Posle podele stariji/mlađi čitaoci, do- lazimo i do svih nas drugih koji u ovoj zemlji žive i koji su makar jednom osetili potrebu da sveznajućem taksisti, koga je edukovala majka televizija i kome su za sve krivi Amerikanci (junak iz jednog od eseja), otvorimo oči i kažemo da ima i drugih perspektiva. Ako se prepoznate onda je knjiga utočište gde ćete naći raz- mišljanja i o svemu onome što je učinilo da danas budemo ovakvi kakvi smo. Setite se samo nvkmp (novokompono- vane) muzike devedesetih, a i ovih dvehi- ljaditih, znate sigurno bar jedan „lakori- movani“ stih. Zašto? Zato što je, kako objašnjava autor u tekstu pod nazivom „Divlja mačko, kandže skrati!“, ova muzi- ka beskonačna kao i ljudska glupost, a i udara pravo u mozak i to na dva načina: „Ova muzika deluje abdominalno, za mnoge predstavlja svojevrstan stres, pa je ljudi pamte dvojako: onu nvkmp muziku koja im se svidi pamte u predelu mozga koji predstavlja svest, a onu koja je odvrat- na i bolna koju bi želeli što pre da zabo- rave, smeštaju u deo mozga zadužen da pohrani podsvest. Problem nastaje zbog toga što su kapaciteti svesti i podsvesti suženi i zbog toga što je nvkmp muzika dominantna, u stanju je da istisne sva osta- la osećanja, pa tako mnogi naši ljudi u svesti i podsvesti nemaju skoro ništa drugo do tekstove i akorde ove muzike.“ Knjiga, bila pisana u formi romana, drame ili pak kao zbirka novinskih eseja ne može se doživeti prepričavanjem, koliko čitanjem. Ali, teško je suzdržati se i makar samo natuknuti čime se to bave tekstovi drugog dela - Izbliza. Odgovor na to kako su nas kroz medije obrazovali, plasirali proverene „istine“ i koliko su mediji brinuli za javni interes u proteklih osam godina pronalazimo u drugom delu knjige. Nema boljeg testa za novinare, do vanredne, a opet očekivane situacije kao što je hapšenje, tada jednog od najtraženi- jih „haških begunaca“ – Ratka Mladića! Kako se tada izveštavalo, tema je za neku drugu priliku, ali je zanimljivo kako Sejdi- nović vidi medije u toj situaciji (a bilo ih je još sličnih) za koje kaže da nisu doživeli preko potrebnu katarzu. „Za histeriju, neprofesionalno izvešta- vanje i, u nekim slučajevima, simbolično ponovno ubijanje žrtava, postoje najmanje tri razloga/uzroka: prvi je taj što su mediji pod raznim oblicima kontrole političkih moćnika te kroz savetodavnu cenzuru ili autocenzuru uglavnom saopštavali ono što naše lažne elite žele da bude saopšteno građanima; drugi razlog se krije u strašnoj društvenoj kontaminaciji i dominaciji na- cionalističke ideologije, kojoj ni novinari ni urednici ne mogu da pobegnu; i, na kraju, i ne najmanje važno, niko od onih medijskih poslenika takozvanih koji su tokom devedesetih sijali mržnju i pozivali na rat – nije odgovarao za svoja zlodela!“ Za tekst „Medijske histerije“ iz kojeg je ovaj citat, kao i za sve druge tekstove iz dela Izbliza novinar navodi godinu u kojoj su objavljeni. Najstariji su na kraju, rekla bih ne bez razloga. Ne samo zbog datuma, već i zbog veličine problema. Kosovskog problema. „Zatvorski sindrom“ autor zat- vara tekstom „Kosovo: Menjamo perspek- tive!“ iz 2003. godine koji govori o nerešivom problemu kosovskom i toliko podrazumevajućem kultur-rasizmu kojeg gajimo prema Albancima, ali i nudi reše- nje. „Komunikacija, pre svega kulturna, omogućava promenu vizure, odnosno per- spektive. Pogledaćemo sebe iz ugla dru- gih, druge iz ugla trećih. Igrajmo se per- spektivama! To je preko potrebna gimnas- tika, važna bar koliko ona telesna ukoliko želimo zdrav život.“ Prošlo je devet godina od kad su na- pisani ovi redovi, koliko vežbanja, koliko trbušnjaka, sklekova, rukovanja i prego- varanja, postigli smo u međuvremenu to da jedan mali prištinski bend „The Free- lancers“ dođe u Novi Sad i zasvira na ma- loj Suba sceni, a bilo je tu još drugih ko- sovskih muzičara. Ako ih je onih stotinjak ljudi koji su ih slušali, doživelo kao „jedne od nas“ onda su se naporna vežbanja is- platila. Knjiga može da se nađe u većini dobrih knjižara u zemlji, a dostupna je i preko portala www.cenzurabooks.com . www.mediart.orglink32 jun 2012 broj 99 Zatvorski sindrom, Nedim Sejdinovi}, Cenzura, 2012. godine [tivo za druga~ije perspektive Vanja \uri}

II zvesni književnik nesumnjivog kredi- biliteta, ali više no sumnjivog kvalite- ta, u jednom od svojih intervjua, pri- čao je kako ga je, na promociji tada po- slednje knjige, novinar jedne Ugledne kuće, jerbo ga je, naravno, mrzelo da čita, zamolio da mu knjigu prepriča, kako bi sebi trud i vreme dragoceno uštedeo, a širokoj publici pružio skraćen i uman uvid u piščevo delo, kao i, verovatno, zanosan privid svoje načitanosti i svestranosti. Uprkos narečenom sumnjivom kvalitetu, piscu očigledno nije manjkalo dovitlji- vosti, te je neslavnom novinaru, koji je \'leba bez motike i pride znanja bez čitanja hteo, prepričao, ni manje ni više, do za- bludelu i razbludelu „Braću Karamazove“, nadajući se da će bar kogod od urednika podvalu primetiti, te brižno izgrditi, iliti iskarati novinara, što je sebi takvu tu- pavost dopustio, kuću pred piscem obru- kavši, pretke razočaravši, potomke posti- devši, kako je to onomad na livadi zborio onaj za čijeg smo stolovanja, kanda, a da zlo grđe bude, kudikamo pismeniji bili. Da li je urednika mrzelo da prilog pre emito- vanja presluša, ili mu ni samom do pameti nije doprlo da je takvo šta, možda, još nekoć napisano rukom jedne od najumni- jih i najčitanijih glava u istoriji (a nije Isidora Bjelica, da ne bude zabune), to već ne možemo znati. Ono što znati možemo, a o čemu svedoči pomenuti dovitljivi sum- njivac od pisca, jeste da je Ugledna kuća, u sutrašnjim vestima iz kulture, emitovala prilog sa sinoćne promocije, u kojem je \'ladne glave i bez trunke stida slušaocima servirala siže životopisa nevesele ruske familije, rođene tek vek i kusur pre nama- garčenog novinara. Naravno, za autora ove smutljive sage o „tri brata i njihovom tati“ svečano je proglašen gospodin književnik s početka priče. Na prvi pogled, moglo bi se još i po- misliti da ova naizgled smešna, a zapravo duboko tužna, ako ne i tragična anegdota, nema mnogo veze sa onim o čemu bi ovde valjalo progovoriti, to jest sa čuvanjem i negovanjem književnog jezika tamo gde se jezik svakodnevno produkuje i narodu vruć servira, to jest u medijima, u svim nji- hovim oblicima. Ipak, s druge strane, mo- glo bi se i ovakvo pitanje postaviti: šta očekivati od upravo te, verovatno naj- moćnije „industrije jezika“, ako se njenim „čuvarima vatre“ svaki kafanski harmo- nikaš može podvaliti kao tvorac Ilijade, Biblije, ili Gilgameša? Potencijalni odgo- vor na ovo pitanje mogao bi jednostavno glasiti: ne očekivati ništa. Tačnije, ništa do puke informacije i senzacije, koja u knji- ževnost uplivati može tek kao motiv, te biti debelo domišljena i prerađena kako bi se do iste te književnosti uzdigla. Izanđala floskula, koja se i danas kad- god upućenima omakne, a koja veli da je novinarstvo dnevna književnost, književ- nost na dnevnom nivou, ili tako nekako, već odavno vodu ne pije. To postaje jasno već i pri ovlašnom pogledu, čak i na one uglednije, pismenije, kulturnije, otvoreni- je medije, kakvih je u Srbiji, a verovatno i drugde, nažalost, toliko da se na babine zube prebrojati mogu. Novinarstvo u sva- kom svom obliku je, fakat, još davnih dana toliko orobljeno i okovano formom, da je u njemu iluzorno tražiti išta što se stilom, izborom reči, čak i samom interpunkci- jom, izdiže ponad razine izveštaja sa pres konferencije, upozorenja na kutiji za le- kove ili prekucanog policijskog saopšte- nja. Siromaštvo jezika kojim mediji ba- rataju možda se najjasnije i najpogubnije vidi tamo gde bi priča najtešnje trebalo da bude vezana za život, iz njega iznikla, u njega upletena, dakle: u reportaži, tom svečano-svemoćnom novinsko-literarnom žanru koji ima toliki arsenal oruđa i oruž- ja, da bi veštim perom čoveka mogao na- terati u suze, smeh, bunu, apsurd, ludilo, bajku, smrt... A kako ista ta reportaža iz- gleda u prosečnom, pre svega štampanom mediju? Osakaćena, zauzdana, sabijena u loše zanatske okvire i okove, nemušta, ne- rečita, svedena na jezički korpus knjigo- vođe koji u životu s brojeva oči podigao nije. Robovanje formi, tamo gde se robo- vati sme jedino životu. Zahtev da repor- taža počne bezličnim lidom, ili upravnim govorom kakvog namučenog i nesrećnog stvora, kako bi čitaocu dirigovano stomak proradio, toliko je bljutav i ofucan da ne može ni proliv prizvati, a kamoli emociju. Upotreba arhaizama je maltene postala „sramota“, ali se sa druge strane svako ko se tastature dohvati ni najmanje ne us- tručava da što je češće moguće ispali kakav novorođeni i svežeprigrljeni sleng, ne bi li bio „urbaniji“ i savremeniji od betonskog sveta koji ga okružuje, te ne bi li se na takav način dodvorio „urbanom“ auditorijumu, zbog čega nam čak i oni „tradicionalni“ mediji sve više liče na fejs- buk profil provincijske srednjoškolke koja je napokon shvatila da se, ukoliko želi da bude glavna u razredu, mora ritualno od- reći slanine i harmonike, te na njihovo me- sto na silu uglaviti matičnu ploču i sin- tetičke droge. Činjenica je da novinarstvo mora prati- ti život, njegovo disanje, njegov jezik. Či- njenica je, isto tako, da isti taj život već odavno nije na nivou „literarnog“ trčka- ranja kroz olistale šume, već da se sve nezadrživije pretvara u surovo nadmetanje na asfaltiranim poligonima besmisla i lu- krativnosti. Sve to, dakako, rađa i novi je- zik. Ali mora li taj „novi“ jezik da bude sveden tek na svoj rudiment, do banalnos- ti uprošćen i prilagođen isključivo onima koji za čitanje vremena nemaju, koji od medija traže isključivo informaciju, koji od života isto tako traže samo ono što će im isti taj život produžiti, a ne pitajući se kakvi će biti oni koji će posle njih živeti: zatucani, siromašni, zabetonirani? Ne tako davno, medije su pokretali i vodili ljudi koji su od reči živeli, pesnici, diplomate, ustavotvorci. Danas su njihovo mesto zauzeli i njihov posao preuzeli sitni i krupni lelemudi, izvođači građevinskih radova i šverceri praznine, koji za reč mare koliko i za živote onih kojima je ista ta reč namenjena. Onaj koji je odbijao da se o javnom životu informiše i da u njemu učestvuje, u antičkoj Grčkoj je nazivan idiotom. Danas je, kako izgleda, upravo to informisanje postalo bezmalo siguran na- čin da čovek u idiota izraste. Nije atomska bomba, nego je jezik, ono što nas drukčiji- ma od svinje čini. A prosečna svinja da- našnja bez poteškoća može uživati u čita- nju najnovijih vesti. Možda zato što vesti proizvode isti oni koji se svinjogojstvom bave. Kako god, negde je, fakat, zapelo. linkwww.mediart.org 33jun 2012 broj 99 Svinjogojstvo u doba informacija Du{ko Domanovi} komercijalni mediji i javni interes

NN edavno mi priča nastavnica građanskog vaspitanja kako su učenici osmog razreda osnovne škole bili razočarani što ne gleda španske i turske serije. Razgovor se vodio povodom tema koje su se odnosile na decu i medije. Vredna pod- sećanja je i priča o jednom četvrtaku koji se žurio kući sa pri- vatnog časa engleskog jezika da ne bi propustio epizodu serije „Sulejman“ jer se u njoj saznavalo da li je jedna od protago- nistkinja trudna ili nije. Lav Vigotski, osnivač kulturno istorijske psihologije (prema Vikipediji „verovanje u socijalnu i kulturalnu osnovu individu- alnog razvoja u okviru istorijske perspektive“) u delu „Dečija mašta i stvaralaštvo“ između ostalog govori i o tome šta utiče na razvoj mašte, te primećuje da „je neophodno bogaćenje iskustva deteta ako hoćemo da stvorimo dovoljno čvrstu osnovu za nje- gov stvaralački rad.“ Treći važan ulazni podatak je podsećanje na stavku u Medij- skoj strategiji o medijskoj pismenosti i konstataciju da je istu potrebno podići na viši nivo od postojećeg. Kada se ukrste saznanja o visokoj gledanosti serija pomenute produkcije i pitanje da li želimo pojedince stvaralački orijenti- sane, te sumnja u načine na koje se putem TV ekrana i ostalih medija bogate iskustva, i to ne samo dečija, ostaje da se okrenemo nekim drugim primerima koji u opisanoj situaciji mogu da budu od pomoći i medijima, i auditorijumu.  Free Press je neprofitna organizacija ponikla na američkom tlu; važi za najveću grupaciju u SAD koja se zalaže za reformu medija i medijske politike po principu bolja politika=bolji pro- gramski sadržaji. Ta organizacija je autor brošure Media Policy 101 - šta treba da znate da biste promenili medije. Poznato zvuče sledeće tvrdnje:  vesti ne informišu već se teži infotejmentu, tj. zabavi kroz vesti koje se plasiraju;  svuda se čuju i vide iste stvari;  društvo se pogrešno predstavlja – ono što se vidi na medi- jima različito je od stvarnog života;  oglašavanje je van kontrole;  za mnoge su informacije plasirane preko interneta nedos- tupne. Na manje od 20ak stranica pripremljen je materijal koji bi i u našoj situaciji bio više nego dobrodošao, makar kao dodatno štivo u nastavi (građanskog) medijskog vaspitanja i opismenjavanja.    Jedan od novijih žurnalističkih trendova nazvan je „inova- tivnim novinarstvom – innovation journalism – InJo“. Dejvid Nordfors je tu kovanicu plasirao 2003. godine. Suština je da se u izveštavanju stavlja akcenat na to kako dolazi do inovacije u bilo kom segmentu života, a ne da se, kao do sada, izveštava o posledicama koje ona izaziva. Otuda je InJo multidisciplinaran. Drugačije rečeno, istražuju se načini na koje novinarstvo igra ulogu u povezivanju inovacija sa javnim interesom i kako inova- tivni procesi privlače pažnju javnosti. Ovde se ne radi samo o društvenom uticaju koji tehnologija ima, već i o društvenim uslovima u kojima se dešavaju ili čiji nastanak inovacije inicira- ju, te socijalnim inovacijama, e.i. novim strategijama, koncepti- ma i idejama koje unapređuju najširi spektar društvenih potreba. Karl Gustav Linden u InJo zborniku no.6 iz 2009. godine postavlja nekoliko vrednih za preneti zapažanja: koncept tržišnog modela oličenog u tezi da „ljudima treba dati ono što žele“ je u stalnoj borbi sa modelom koji zastupa javni interes i kojim se upozorava da ono što auditorijum želi nije uvek i ono što mu zaista treba. Pitanje je i koliko ljudi kvantitativno izraženo treba da bude zainteresovano za neku inovaciju da bi se ona tretirala kao „javni interes“, a time postala interesantna i za medije. Ukazujući na potrebu kritičkog promišljanja o inovacijama Lin- den se poziva na jednog drugog teoretičara, Skota Berkuna, koji je dao 5 inovativnih nivoa: dobro za mene, dobro za druge, dobro za industriju i ekonomiju, dobro za društvo, dobro za svet. Ima- jući na umu da, iako se priroda novinarstva menja, fokus i dalje ostaje na „prodavanju priča“, te je uloga InJo da uvođenjem trans- parentnosti u izveštavanje smanji nepoverenje publike.  Učenici osmog razreda na građanskom vaspitanju u Srbiji uče o deci i medijima u savremenom društvu, tj. o načinu na koji je dete predstavljeno u ovdašnjim medijima. U Priručniku za nas- tavnike građanskog vaspitanja za 8. razred osnovne škole (www.mpn.gov.rs/prosveta/page.php?page=107) ova problema- tika se uvodi kroz istraživanje Centra za prava deteta iz 2001. godine čija su saznanja slična nekim inostranim: slaba vidljivost dece, prikazivanje u crno-belom ili stereotipnom kontekstu, deca se koriste da bi se preko njih privukla pažnja na druge neke priče i slično. Obrađuje se i Kodeks deca i mediji. Spisak predloženih đačkih, a radioničarskih vežbi može da bude primenljiv i za ured- nike i novinare ukoliko žele, imaju vremena i volje da se osvrnu na svoj rad iz ugla drugog, bio on dete ili odrastao.  Izvesno je da će vesti i druge medijske sadržaje uvek biti potrebno platiti, da je borba između tradicionalnih i novih medi- ja teška i neizvesna, te da je granica između društveno prih- vatljivog i poslovno potrebnog tanka. Dobar primer za izrečeno su naslovi članaka iz većine dnevnih novina, ali i onih sa porta- la, o nevremenu na Novom Beogradu od 24. 5, a za koje je ključ- na reč „tornado“. Od dece, za koju želimo da se medijski opis- menjavaju, do odraslih, naslov koji upućuje na to da u Srbiji pos- toji tornado nije samo senzacionalistički, već i uznemirujući. Za verovati je da bi se bolji efekat napravio zamenom „tornada“ u naslovu sa „pijavicom“ iz dva razloga – em zvuči manje strašno, em podstiče čitaoca da sazna nešto više o toj pojavi.  Dakle, šta mi možemo da uradimo? Suviše je trivijalno držati se čuvene autosugestivne fraze koju je smislio Emil Kue „svako- ga dana u svakom pogledu sve više napredujem“; ka čemu i u čemu, opravdano je zapitati se. Početno nastojanje trebalo bi da bude da iz kolektivne svesti izbledi stav po kojem je publika tu samo da bi medij akonto nje zaradio. www.mediart.orglink34 jun 2012 broj 99 [ta vi mo`ete da uradite? mr Sanja Bo{kovi}

35

36