Mali rečnik grešaka (ne samo za novinare)

1

2

1 Srđan Damnjanović / Mali rečnik grešaka (ne samo) za novinare NOVI SAD, 2005. MediaArtServiceINTERNATIONAL

2 Srđan Damnjanović Mali rečnik grešaka (ne samo) za novinare Izdavač Media Art Service International www.mediart.org info@mediart.org Edicija knjiga 2 Urednik edicije, za izdavača Rastislav Durman Recenzent dr Dubravka Valić Nedeljković Dizajn i kompjuterska priprema Emil Otrupčak Štampa "Maxima" Petrovaradin Tiraž: 2000 primeraka Objavljivanje ove knjige omogućio je Fond za otvoreno društvo Srbije.

3 Srđan Damnjanović Mali rečnik grešaka (ne samo) za novinare Kad sudimo o ljudima, njihovim postupcima i karakte- rima, treba imati na umu da ljudi, iz raznih uzroka koji ne zavise od njih, ne mogu svuda, uvek i o svemu govoriti istinu. Jedni je ne vide, drugi je vide naopako, što je isto ili još gore, a treći prosto nemaju snage za taj podvig, jer to za tu vrstu ljudi i jeste podvig za koji je potreban izvestan minimum snage koji njima nije dat. Tražiti od tih ljudi ne samo da ne greše svesno i otvoreno protiv istine nego i da je ne zaobilaze i ne prećutkuju, znači tražiti od prosečno razvijenih ljudi da budu – atleti. Ivo Andrić

4 CIP - Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice srpske, Novi Sad 070(038) 81’374.2’373.46:070 DAMWANOVI], Sr|an Mali rečnik grešaka (ne samo) za novinare / Srđan Damnjanović. - Novi Sad : Media Art Service International, 2005 (Petrovaradin : Maxima). - 48 str. ; 23 cm. - (Edicija Link plus ; knj. 2) Tiraž 2.000. ISBN 86-85831-00-8 a) Novinarstvo - Re~nici, frazeolo{ki COBISS.SR-ID 204093959

PREDGOVOR Većina loših novinarskih tekstova, posebno komentara i kolumni, pada na prvoj ste- penici - logičkim greškama. Stoga je neobično važno da tekst uvek prvo bude logički čist i misaono jasan, zatim da se gramatički uredi, a na kraju ostaje stilsko doterivanje. Tek tako “izbrušen” može pred medijsku publiku. Pred čitaocima je veoma neobičan rečnik barem za b/h/s jezičko područje. Reč je o “Malom rečniku grešaka (ne samo) za novinare” filozofa Srđana Damnjanovića koji je priku- pio, selektovao i obogatio primerima iz sličnih priručnika, ali što je mnogo značajnije medi- ja i dnevno-političke prakse ovo, veoma zanimljivo, stručno štivo. Poduhvat značajan ne samo za novinare već i za sve one kojima je javni govor deo aparata kojim se svakodnevno služe u poslovnoj, političkoj, kulturnoj i uopšte društvenoj komunikaciji. U rečniku je objašnjeno osamdesetak prototipičnih grešaka koje većinom više i ne primećujemo, u javnoj, ali i privatnoj govornoj praksi, poput na primer greške “Zamena teza”. Ona se veoma često navodi kao argumentacija za napad nečijeg govornog konstrukta, a da se u stvari i ne zna tačno šta ona znači. Autor ovog rečnika na primer pišući o “Zameni teza” najpre navodi primer svima veoma prepoznatljiv, a potom objašnjava zašto je to greš- ka “Zamene teza”: Prvog februara 1748. godine, građani Novog Sada otkupili su slobodu za svoj grad od carice Marije Terezije. Sasvim dovoljan razlog da to bude naš Dan grada! - Pa zar da slavimo dane robovanja srpskog življa pod Austrijom? Zamena teza je u sledećem: Obeležavanje tada uobičajenog otkupa prava na slobod- nije uređenje gradske uprave, nije isto što i slavljenje tuđinskog jarma, već uspomena na značajno unapređenje gradskog života (valjanije opovrgavanje išlo bi u pravcu insistiranja na nekom možda značajnijem datumu). Dakle rečnik sadrži, od tih, na prvi pogled, dobro znanih jedinica, pa do veoma sofisticiranih poput “Post hoc, ergo propter hoc” kojima se bave filozofske rasprave. Autor ovog rečnika Srđan Damnjanović najpre navodi prevod naziva greške, zatim daje primer iz prakse da bi sledilo opširnije objašnjenje sa filozovskog stanovišta: ‘Post hoc, ergo propter hoc Posle toga, dakle zbog toga’. Brkanje vremenskog sleda sa uzročnom vezom. Ukoliko nešto prethodi pojavi ne mora i da je uzrokuje. Munja je uzrok udara groma. Prvenstvo vizuelnog efekta munje nije uzrok udara groma. Veliki engleski filozof Dejvid Hjum (1711-1776) zapitao se nije li celokupno ljudsko iskustvo zasnovano na ovoj ili sličnoj grešci. Naime, Hjum je smatrao da je princip uzročnosti temelj našeg iskustva, nauke i filozofije. Princip uzročnosti podrazumeva tri bitna momenta: vremensko-prostorni dodir, vremensku sukcesiju i nužnu povezanost uzroka i posledice. Međutim, nikako ne možemo 5

iskusiti opštost i nužnost između uzroka i posledice, jer bi onda morali imati iskustvo o budućnosti. Ovaj primer upućuje na svu ozbiljnost pristupu materiji i sistematičnost u obradi “rečničkih jedinica” što ovu knjigu preporučuje čitalačkoj i stručnoj javnosti kao štivo koje će rado koristiti kao uput u rešavanju nedoumica svakodnevne jezičke prakse javnog i pri- vatnog govora i pisanja, ali i kao zanimljivu literaturu o ubeđivačkim komunikacijskim strategijama koje su pre stereotipizirana navika, nego svesno upotrebljene logičke greške, barem se tome nadamo. U Novom Sadu, jun 2005. dr Dubravka Valić Nedeljković 6

AA Apsolutna istina. Svako ko traga za apsolutnim merilom istine, u najmanju ruku, traži nekog boga (Karl Poper, 1902-1994). Istina koja važi bez izuzetaka postaje sumnjiva. Racionalni iskazi retko važe u apsolutnom smislu. Ad hoc hypothesis (lat.). Pretpostavka koja se ne može samostalno proveriti, testirati ili opovrgnuti, a koristimo je da bi dokazali naše teze ili osporili sabesednikove: Istraživanje koje spominjete naručeno je od mojih oponenata, dakle rezultati koje navodite su sumnjivi. Navedena teza može biti istinita, ali ukoliko nismo u stanju da je ozbiljno proverimo, može nam se pripisati ova greška. Svako spominjanje zakulisnih ili nedokazivih radnji, takođe predstavlja ad hoc hypothesis. Na nju se namah nakalemi i greška argumentum ad ignorantiam (v.). Uopšte, tzv. teorija zavere može se podvesti pod ovu grešku i njene vari- jacije. Moguća je i suprotna greška, kada odbacimo neku hipotezu zato što je trenutno ne možemo proveriti. Argumentum ad…(lat.) Velika grupa logičkih grešaka zasnovanih na irelevantnosti argumenata. Različite varijacije ove greške redovno nastaju kada se nude prividni argumen- ti, koji se ne odnose na ono što se želi dokazati, nego na nešto sasvim drugo. Argumentum ad antiquitatem (lat.). Pozivanje na starost ili tradiciju. Potvrđivanje da je nešto ispravno ili dobro, naprosto zato što je staro, ili zbog toga „što je tako oduvek bilo”. Suprotno od argumentum ad novitatem (v.) Nikada još nismo koristili računarsku bazu podataka, pa zašto bi i sada? Argumentum ad autoritatem (lat.). Necelishodno pozivanje na autoritet. Pozivanjem na autoritet možemo vlastite stavove učvrstiti i podupreti, ali sam poziv još ne predstavlja čvrst dokaz. Greška se najčešće javlja kada autoritet na koga se pozivamo nije kompetentan za tu oblast, ili češće, kada je pozivanje na autoritet samo formalno, bez dubljeg znanja o smislu ideja koje navodimo: Nikola Tesla je verovao da je nuklearna energija demonskog porekla. Pozivanje na delo i misao Nikole Tesle i kada to nije umesno, odličan je primer ove greške. U javnoj raspravi upotreba rđavog argumenta može da ugrozi tezu koja je opravdana, kao u našem slučaju. Inače, nauka je uvučena u proces remitologizacije, čije je rodno mesto upravo elektronski medij. Ličnosti naučnika postaju supstitucije mitoloških božanstava. Kao što je drevnu Afroditu zamenila elektronska ikona Merlin Monro, tako su Hefest i Gromovnik deo svoje energije prelili u ikonu balkanskog genija. Sledeći primer greške argumentum ad autoritatem ima jedinstven oblik: Naučno je dokazano da... Nauka predstavlja skup metodički i sistemski sređenih znanja o nekom aspektu stvarnosti. Bitno je shvatiti da one teže otkrivanju istine u jednom poseb- nom području istraživanja i da ni naučna istina nije apsolutna. Danas nauka ima 7

oreol nove religioznosti, a naučne istine poprimaju apsolutno važenje (v. apsolut- na istina). Često smo skloni da bez argumenata poverujemo u ekspertsko mišljenje, a danas postoji prava manija ekspertskog znanja: Naravno da je kriv za zločin, zašto bi ga inače policija uhapsila. Ekspert je procenio vrednost firme, prema tome, sigurno je bezvredna. U drugom slučaju ne treba prenebregnuti mogućnost da je i sam ekspert zaintereso- van za kupovinu firme. Greška prestižan žargon (v.) smisleno se ukršta sa pozivanjem na autoritet, a neki je smatraju i njenom podvrstom. Vidi i narodna psihologija. Argumentum ad baculum (lat.). Doslovno, argument batine. Nastaje ubeđivanjem i dokazivanjem na osnovu upotrebe bilo kog oblika nasilja, ali i zaključivanjem koje uvažava argument sile. Upotrebom sile potpuno diskvalifikujemo vlastite argumente, ali to činimo i prihvatanjem nasilja. Svako pozivanje na silu pa i ono kada „skrećemo pažnju” na neprijatne posledice koje mogu nastati usled neprihvatanja određenih ideja, jeste argument batine. Formalno gledano, grešku u zaključivanju pravi onaj ko rezonuje iz straha od sile, a grešku u dokazivanju, onaj ko upotrebljava silu. U formalnom smislu autocenzura je najprecizniji slučaj argumentum ad baculum. Ukoliko anticipiramo zastrašivanje grešimo dvostruko, zato što nad sobom vršimo zastraši- vanje i trpimo njegove posledice. U svakom slučaju, strah se uvek pokazuje kao moćan argu- ment: Možda će ti ukinuti penziju ukoliko ne izađeš na izbore! Iz straha nisu počinjene samo greške u smislenom govoru nego i ogromni zločini. Zato je izazivanje emocije straha bila često (zlo)upotrebljavana greška pri izazivanju sukoba (v. izazivanje emocije straha). Premda nasilje kao takvo diskvalifikuje, ne treba zanemariti Paskalovu (Blez Paskal, 1623-1662) misao: Pravda bez sile je nemoćna, a sila bez pravde nasilnička! Argumentum ad consequentiam (lat.). Argument iz neprihvatljive posledice. Do- kazivanje da je verovanje krivo zato što implicira nešto u čega radije ne bismo poverovali: Nemoguće je da su dokazi o korupciji X istiniti. Znam čoveka, zajedno smo radili na mnogim projektima godinama. Argumentum ad crumenum (lat.). Pozivanje na novac. Greška pozivanja na novac zasniva se na pretpostavci karakterističnoj za skorojeviće svih vremena: Nešto poseduje vrednost ukoliko je skupo plaćeno. Ponekad je vredniji običan hlad od skupocene mermerne terase. Takođe, ista pretpostavka odnosi se na ličnost. Ličnost sa manje novca na bilo koji način nije inferiornija od one koja ga ima više: Izaberimo Ivana za predsednika našeg sindikata. Pošto je najbogatiji, biće i najma- nje podložan ucenama ili korupciji. Novac nije garant nečije nepodmitljivosti. Ličnost na čijoj je vrednosnoj skali novac pri vrhu, podmitljivija je od one koja novca nema, ali kojoj novac nije apsolutno merilo vred- nosti. Osoba koja prima mito meri sebe stavom onog koji ga isplaćuje, u trenutku isplate korumpiran čovek postaje potpuno bezvredan. Danas se većina čovečanstva klanja Molohu – proždrljivom bogu novca, ne sanjajući da ih potrošačko društvo novcem kao vrhovnim merilom baca u besmisleni vrtlog. Kada 8

zadovoljimo jednu potrebu, javlja se druga, još veća – pa novca nikad dosta. Čovek tako postaje rob svojih potreba, a pošto su one beskonačne (potrebno je ono čega nema), zjapeću prazninu novac ne može da nadomesti. Pogotovo je smešno imitiranje potrošačkog menta- liteta u društvima gde materijalne pretpostavke ne postoje. Suprotna greška: Argumentum ad lazarum (v.) Argumentum ad hominem (lat.) Bukvalno, argument usmeren na čoveka. Greška se sastoji u osporavanju ličnosti umesto ideja. Premda istina ostaje neokaljana ma ko je iznosio, u očima javnosti ne izgleda tako. Takođe, greška se javlja i kada afirmišemo izvesnu ideju putem ugledne ličnosti koja je zastupa. Angažovanje omiljenih glumaca i uglednih naučnika u reklamnim ili izbornim kampanjama, dobar je primer ove greške. Manje očigledan slučaj argumentum ad hominem sastoji se u odbijanju neke pretpostavke na osnovu činjenice da ju je prihvatila osoba koju je lako kritikovati. Jedan drugi oblik argumentum ad hominem sas- toji se u ubeđivanju s obzirom na posebne okolnosti koje se tiču sabesnika, a koje idu nama u prilog – argument posebnih okolnosti, npr: S obzirom na to da ste prilično zadavoljni našim školstvom, zašto ste poslali svoju decu u švajcarski koledž? Sličan argument pojavio se kao tema jedne naše popularne kontakt emisije. Posebne okolnosti privatnog karaktera ne utiču na ideje koje neko zastupi u javnosti, te je ovo pitan- je greška argumenta posebnih okolnosti. Uistinu, autor pitanja može se pozvati na svoje moralno čulo – ono što važi za moju decu obavezuje me prema deci uopšte, ali je i dalje samo pitanje logički irelevantno. Sledeći slučaj ima karakterističan naziv, zatrovan bunar, npr: Naravno da ćete tvrditi da je pozitivna diskriminacija loša, vi ste pripadnik većine... Na ovaj način smo sve argumente sagovornika unapred „zatrovali” i izbacili iz rasprave, na osnovu činjenice da je on pripadnik većinskog naroda. Osporavanje mera postavljenih radi zaštite manjinske grupe može biti motivisano sasvim drugim razlozima od sebičnog pogleda na svet jednog pripadnika većinskog naroda (npr. dostignuta afirmisanost grupe u životu zajednice). Na žalost, u nas je češća greška iste forme, ali suprotne sadržine: Zagovarate autonomiju zato što ste pripadnik manjine! Nekada je teško prepoznati da li se uopšte radi o ovoj grešci ili ne. Šta učiniti u slučaju svedočenja nekoga ko je od ranije poz- nat kao notorni lažov i prevarant? Naravno da odbacujete svedočenje mog klijenta, ionako ste odranije uvereni da je on lažov. Ovde advokat prebacuje tužiocu zatrovani bunar. Iako činjenica o karakteru svedoka u najvećoj meri umanjuje njegov kredibilitet, istovremeno nam ne govori u prilog tome da je njegovo svedočenje i u ovom trenutku lažno. Jedna posebno opasna vrsta argumentum ad hominem naziva se žrtveni jarac (v.), a vidi i krivica po asocijaciji. Argumentum ad ignorantiam (lat.). Doslovno, argument iz neznanja. Uopšte rečeno, nedostatak dokaza nije dokaz za suprotno: Naterao sam ga da prizna da nema nijednog dokaza da vanzemaljci ne postoje, iz čega sam izveo zaključak da oni postoje... (Foks Molder, X-files) Greška se pojavljuje u slučajevima gde se iz odsustva dokaza ne može ništa pouzdano zaključiti. Neznanje o istinitosti izvesne tvrdnje prihvata se kao dokaz njene neistinitosti, ili 9

suprotno, neznanje o neistinitosti uzima se kao dokaz istinitosti. Kod nas se ova greška jav- lja i kao manifestacija ideološke vere: Knjigu nisam čitao, ali je osuđujem! Grešku sam pribeležio početkom osamdesetih, povodom osude romana Vuka Draš- kovića, a ponovila se do sada u bezbroj varijacija. Argumentum ad lazarum. Verovanje da nečije siromaštvo izgleda časnije od neči- jeg bogatstva: Dok su bili lišeni privatne svojine stanovnici istočnog bloka živeli su daleko nepo- ročnije nego zapadnjaci. Jevrejska narodna poslovica veli: Nije sramota biti siromašan, ali nije ni čast. U Starom zavetu bogatstvo je Božiji dar, iako navodi na oholost i porok. Silovit je zakret Novog zaveta prema bogatstvu: „I još vam kažem: lakše je kamili proći kroz iglene uši negoli bogatome ući u carstvo nebesko” (Matej 1923 ). Premda i siromaštvo ima svoje sablazni, siro- mašni lakše primaju spasonosnu reč Jevanđelja. Sablažnjava to što siromašni Lazar čezne da se zasiti otpacima sa bogataškog stola (Luka 1621 ). Bogataš ne služi Bogu nego Mamonu, a siromah ne služi Bogu nego bogatašu, pa na kraju podjednako sablažnjuje i bogatstvo i siro- mašto. Mnoge hrišćanske jeresi zloupotrebljavale su instituciju siromaštva, napadajući reli- gijska središta kao centre bogatstva i zla, a bogati religijski centri zloupotrebljavali su bogat- stvo radi sticanja još veće moći. I naš kulturni obrazac neguje izvesnu sumnjičavost prema bogatstvu. Čista suprotnost grešci argumentum ad crumenum (v.). Argumentum ad logicam. Popularniji naziv je „pogrešna greška”. Nastaje kada zaključak odbacimo zato što je izveden iz neistinitih premisa i na nevaljan način, iako je sam po sebi istinit. Drugim rečima, neki sud sam po sebi može biti istinit, a da je izveden iz neis- tinitih premisa i to krajnje neformalno: Ako uzmemo razlomak 16/64 i isključimo šestice, dobićemo da je 16/64=1/4. Razume se, ovde zaključak ne sledi iz odnosa premisa – početnih pretpostavki, nego iz jednog sasvim proizvoljnog momenta. Međutim, ova greška je veoma zanimljiva i važna. Nečiji argumenti mogu biti besmisleni, a da je njegova teza po sebi značajna i istinita. Argumentum ad misericordiam (lat.). Doslovno, argument iz sažaljenja ili greška pozivanja na emocije uopšte. Da bi ostvario svoje ciljeve, beskrupulozan govornik promiš- ljeno izaziva emocije sažaljenja, besa, straha, bespomoćnosti, ponosa, simpatije, seksualnos- ti, itd. U principu, proces argumentacije je neemotivan, iako neka temeljna ljudska osećanja, kao što je samopoštovanje ili dostojanstvo, zahtevaju da naša misao bude u logičkom smislu valjana i istinita. (Razum nije samo puko sredstvo nego i bitan momenat identiteta modernog čoveka). Osećanja treba negovati, a ne zloupotrebljavati. Posebno se često koristi ili zloupotrebljava emocija sažaljenja (misericordiam), kada se sagovorniku neposredno ili posredno sugeriše da prihvati neku tvrdnju iz sažaljenja, kao u ovom anegdotskom primeru: Nemojte me osuditi prestrogo zbog ubistva roditelja, pa zar nije dosta to što sam siroče! (Vic) Nemojte molim vas, gospodine Tejo, imam troje male dece. (Dušan Kovačević, Profesionalac) 10

Na milosrđe se pozivaju nezrele ličnosti. Ljudi često dopuštaju da ih vode mutne strasti ili emocije, a ne kristalno jasan razum. Veliki diktatori i autoritarne ličnosti posebno su vešti u zloupotrebi ljudskih osećanja. Tako je Adolf Hitler vešto izazivao osećaj obesprav- ljenosti i očaja, da bi govor završio sa naglešenom dozom nacionalnog ponosa. U nas je bila poznata parola: Srbija se saginjati neće. Putem nje se vešto manipulisalo patriotizmom naših građana. Opet, nemoguće je i nepotrebno isključiti emocije. Ukoliko rasuđujemo na osnovu emocija, teško da ćemo dostići istinu, ali ukoliko potpuno isključimo emocije i strasti, teško da ćemo bilo šta postići. Razum bez strasti je mrtav, a strast bez razuma slepa, kako je to video Baruh Spinoza (1632-1677). Vidi i nesvesno. Argumentum ad novitatem (lat). Nekritičko prihvatanje novina. Ukoliko prihvati- mo da je nečija tvrdnja istinita samo zato što većina ljudi počinje u nju da veruje, počinili smo grešku nekritičkog prihvatanja novina: Najnoviji model Evrodizela ostaviće vas bez daha! Ni nauka i filozofija nisu imune od ove greške. Često nešto na osnovu puke novine zadobija vrednost. Početkom osamdesetih bilo je „in” citirati Marksa (1818-1883), a krajem Habermasa ili Ničea. Na duhovnu scenu ubrzo su stupili Fuko i Bodrijar, a nešto ranije Gadamer i Derida. No, nisu svi slučajevi ove greške neke velike zablude. Novine u inter- pretaciji Šopena sredinom osamdesetih godina prošlog veka, pobudile su u meni trajnu ljubav prema klasičnoj muzici, iako je sve počelo novotarijom i pomodarstvom. Intelektualne mode ne mora obavezno da prati i površnost, ali manija unificiranja svega pa i mišljenja, prisutna je. Kao što se sve farmerice prave na isti ili sličan kalup, tako se i proizvodnja potrebnih i priželjkivanih oblika svesti obilato koristi argumentom novosti – bitno je u ovo informaciono doba biti pri izvoru novina, biti u trendu, opstati po cenu svega, pa i vlastitog odnosa prema svetu i stvarima. Argumentum ad populum (lat.).Argument pozivanja na narod. Verovanje da je neka tvrdnja tačna naprosto zato što odražava većinsko stanovište. Zar naš narod nije želeo turbo folk? Naša nacionalsocijalistička partija je od 800 000 glasova 1928. osvojila 6,4 miliona u 1930. do 17 miliona 1933. Nemački narod prepoznaje vlastitu istinu. Takođe, počinićemo istu grešku (samo je smer suprotan), ukoliko smatramo da je neka teza netačna samo zato što se suprotstavlja vladajućem mišljenju. Aristotel (384-322), najveći filozof starog sveta, u čuvenoj Nikomahovoj etici duboko uvažava ono što se o nekom fenomenu misli i govori. Većina ljudi, ispravno smatra da je zdravlje i spokojan porodični život preduslov smislenog života. Ali, kada su u pitanju većinska stanovišta i opšte prihvaće- na mišljenja ili vrednosti, valja biti izuzetno oprezan. Većinsko mišljenje se „odozgo” stvara i proizvodi danas više nego ikad. Političari idu na referendum tek kada su potpuno uvereni da je stanovište koje zagovaraju postalo opšteprihvaćeno. Platon (427-347) je većinsko stanovište nazvao mnjenjem, mešavinom laži i istine, uvidevši da su se predrasude nataložile na naše saznajne moći i da ih treba razbijati veštim pitanjima, ironijom ili sumnjom, da bi se dospelo do izvornijih uvida. 11

Argumentum e consensu gentium (lat.). Argument opšteg slaganja nastaje kada se na osnovu opšteg slaganja zaključuje i o istinitosti neke teze, što naravno ne mora biti slučaj. Svi veliki narodi imaju zadivljujuće horoskope. Bilo bi zato neozbiljno poverovati da su horoskopi besmisleni. U bilo kom slučaju, opšte slaganje dokazuje samo jedno, a to je da postoji opšte sla- ganje o nekom pitanju, ali ne i to da je istinito ono u šta veruje većina. Asocijacija. Kada umesto smislene i razumne veze između ideja i činjenica, zaključu- jemo na osnovnu proizvoljnog odnosa i prividnog smisla. Asocijativno mišljenje sigurno je najraširenija greška u svetu medija, reklame i advertajzinga uopšte: Flaša vina koja na etiketi ima plemićki grb asocira većinu ljudi na tradiciju, kvalitet, produhovljeni hedonizam, itd. Većina potrošača zaključuje asocijativno da će kupovinom tog proizvoda zaista i u svom živ- otu ostvariti navedene vrednosti. Sapuni i parfemi pak asociraju na seksualnost i romansu. Dok Mihael Šumaher Vilkinson britvicama izmamljuje uzdahe nežnijeg pola, asocijativna veza bliska zameni teza (v.) navodi nas na zaključak da ćemo upotrebom Vilkinson britvica i mi postati Šumaheri. Asocijativna veza koja se koristi u svetu advertajzinga, po Maršalu Makluanu (1911- 1980), pioniru u teoriji masovnih komunikacija, uspela je ukoliko iskoristi rezervoar znače- nja nesvesnog. Intuitivno su to znali i demagozi (v. demagogija) svih vremena i boja. Fašisti su koristili falusoidnu simboliku na propagandnim plakatima i filmovima, računajući na nesvesno dejstvo seksualne simbolike. Danas političari distribuiraju svoje slike sa Majkom Terezom, rimskim Papom, nasmejanom decom, zadovoljnim seljakom, itd. Vidi i krivica po asocijaciji. 12

BB Bizarna hipoteza. Upotreba neobičnih ili nastranih objašnjenja, bez truda da se pro- nađe racionalna ili svetovna argumentacija, naziva se bizarna hipoteza. Ribljouka usta artefakata sa Lepenskog vira potiču od neke vanzemaljske civilizacije. Svako posezanje za fantastičnim objašnjenjem ne mora biti neistinito, štaviše, ideja da je zemlja okrugla bila je vekovima bizarna hipoteza, kao i mnoge druge, danas potpuno prihvaćene ideje. No, bizarnih hipoteza ima raznih, pa i krajnje zlonamernih. U našoj žutoj štampi recimo, politički protivnici se predstavljaju kao zombiji ili vanzemaljci. Jedna od najbizarnijih hipoteza je svakako ona o Sajrusu Vensu, kao stanovniku zvezde Sirijus, koja stoji na čelu međuplanetarne zavere protiv jedne balkanske zemlje. 13

CC Circulus vitiosus (lat.) Pogrešan krug. Logička greška pri definisanju, dokazivanju ili zaključivanju. Krug nastaje kada se jedan pojam objašnjava pomoću drugog, a ovaj pomoću prvog, npr.: A se definiše pomoću B, a B pomoću A. Pogrešan krug u dokazu nazi- va se i circulus in probando, kada se dokaz izvodi iz premisa koje ga unapred pretpostavlja- ju. Valjano mišljenje treba da započne na jednom mestu, a da završi na nekom drugom. Zaključivanje ili misaono razmatranje uopšte, obično ima za cilj da poveća stepen razumnog verovanja u zaključak, ili da uočimo neki nov sadržaj pojma, itd. Poenta valjanog zaključka upravo je u tom napretku, a kod kružnog zaključivanja taj napredak ne postoji. Logičari se još uvek spore oko odgovora zašto neki deduktivno valjani argumenti predstavljaju grešku, a drugi pak ne. Da li je dovoljno da zaključak bude psihološki nov, tj. da je sadržan u premisama, a da ga tek nismo bili svesni? No, ukoliko je krug obiman, uključuje veliki broj činjenica i argumenata, iz kojih zaključujemo nešto novo u pogledu sadržaja i obima pojma, te zato ne govorimo o grešci. Na primer, rečnik sadrži ogroman broj definicija koje koriste reči, koje su opet definisane rečima iz rečnika, i tako u krug. Premda se i tu radi o grešci circulus vitiosus, upotrebom rečnika obogaćujemo vlastiti jezički izraz, pa niko ne insisitra na formalnoj manjkavosti rečnika. Ipak, mali krug je svakako greška: Državni učitelji su loše plaćeni, zato što osobe zadužene za budžet nisu kompetentne. Političari zaduženi za budžet nisu kompetentni zato što nisu valjano obrazovani. Nisu obra- zovani, jer su imali nemarne učitelje. Rđavo plaćeni učitelji postali su nemarni. Zato su državni učitelji sami krivi zato što su rđavo plaćeni. Crvena haringa (engl. red herring, diverzija odvraćanja pažnje). Kao što crvena haringa oštrim mirisom odbija lovačkog psa od pravog traga, tako se naziv odnosi na digre- siju koja sagovornika odvodi od valjanog rezona, skrećući mu pažnju sa bitnih činjenica na nebitna pitanja: Da li će novi porez naškoditi poslovanju? Jedna od izmena je da će porez biti veći za veće poduzetnike, a manji za manje. Da bi se odlučilo o opravdanosti zakona moramo odre- diti da li zaposleni koji rade za velike poduzetnike imaju i bolje uslove rada. Potezanje pitanja uslova rada u ovom slučaju je diverzija skretanja pažnje. Radi se o obliku zamene teza (v.). Cum hoc, ergo propter hoc. Prevod sa latinskog već govori sasvim dovoljno: Sa tim, dakle zbog toga. Ova greška rđavog razloga ne zavisi od vremenskog sleda (kao što je to slučaj kod post hoc ergo, ergo propter hoc (v.) nego počiva na nekoj drugoj korelaciji koja predstavlja prividno uzročnu vezu: Kamp prikolica viđena kraj zapaljene šume navodi na zaključak da su požar izazvali turisti. U slučaju ove ozbiljne greške može se govoriti i o uticaju projekcije (v.). 14

DD Demagogija. Politikantsko ulagivanje masama radi ostvarivanja ciljeva koji su obično daleko od onoga što se javno obećava i govori. Demagog se razbacuje obećanjima i razmeće poštenjem. Pošto ima nepogrešiv instinkt za ono što narod voli da čuje, njegovo ula- givanje je uspešnije što je perfidnije. Demagog se nepogrešivo prepoznaje po tome što su mu usta puna naroda: Vas niko ne sme da bije! Pustimo neka narod sam odluči! U ime naroda! Glas naroda je glas Boga! Vladimir Dvorniković (1888-1956) pregnantno je formulisao suštinu demagogije: „Demagogija je otrovna biljka koja buja na tlu polukulturnih demokratija.” Zašto su demagoški sudovi tako otporni na racionalnu kritiku? Demagog je predstavnik onog naj- dubljeg, iracionalnog i amoralnog, dakle onog najvitalnijeg i zato je njegova snaga izuzetna i teško argumentima osporiva, smatra Dvorniković: „On laska egoizmu i sujeti gomile, neu- morno podstrekava u njoj razne mržnje i zavisti, zloupotrebljava zdrave ideje, iz mana i infe- riornosti gomile gradi neke vrline i superiornosti, i čuva se kao žive vatre da ne bi pomenuo faktične mane svoje gomile, da ne bi pridigao, vaspitavao i korio gomilu. Sve druge grupe i klase napada besno i sistematski, bez obzira je li to opravdano ili nije; briše im naprosto svako pravo na egzistenciju”. Demagoškom zloupotrebom demokratija se preobražava u „karisto-kratiju”, tj. vladavinu najgorih. Zato je reč narod u javnim govorima i natpisima tako sablažnjiva. Dokaz iz anegdote. Nastaje kada isključimo ili prenebregnemo dokaze dobijene pri- likom sistematičnih istraživanja, radi priče iz prve ruke, anegdote ili događaja iz ličnog iskustva. Sumnjam u istinitost naučnih istraživanja o uzroku kardiovaskularnih i kancerogenih oboljenja. Moj brat Radule puši i pije već pedeset godina i zdrav je k’o dren. Anegdote imaju uglavnom retoričku snagu, ali dokazivati naše agrumente na osnovu njih nije valjano. U pozadini ove greške nalazi se tzv. logički problem indukcije (v). 15

EE Ekvivokacija (lat. fallacia aequivocation). Ekvivokacija predstavlja nevaljano me- njanje značenja i smisla neke reči tokom rasprave. Većina ljudi odbija rasizam zato što on proizvodi diskriminaciju, a istovremenu diskriminaciju primenjuju svuda. Jedan proizvod diskriminišu na račun drugog, jedan tv kanal gledaju svakodnevno, drugi odbacuju... Dakle, šta fali rasizmu kada diskriminaciju svi upotrebljavamo da nam život bude lepši i kvalitetniji. Očigledno, ovde je reč „diskriminacija” upotrebljena u ne baš istom značenju. Greška leži u pomeranju smisla od ograničavanja prava rasa i naroda, do pretpostavljanja jednog proizvoda drugom... Eristička dijalektika. Eristička dijalektika je umeće vođenja prepirke i to tako da se uvek bude u pravu, bez obzira na istinitost teze i njene moralne razloge. Eristika, po Arturu Šopenhaueru (1788-1860), predstavlja čist trijumf volje nad istinom. U našoj javnosti često se čuju rasprave u kojima istina nije svrha i cilj, nego tek pobeda pred licem publike. A sasvim je moguće navesti publiku da prihvati potpuno neistinite teze. Objektivna istina neke teze i njeno prihvatanje u javnosti dve su različite stvari. Još je Aristotel (384-322) znao da logička sredstva dokazivanja nemaju istu snagu kod svih ljudi. Osećanja, strasti i interesi imaju velikog uticaja na moć rasuđivanja. Zato se Šopenhauer u erističkoj dijalektici bavi trikovima koji protivnika mogu ne samo pobediti nego i uniziti. Na jedan osoben način Šopenhauer ustaje protiv zatrovanog javnog života, primećujući kako umesto istine trijumfu- je neučenost, karijerizam, demagogija – bezumna slepa volja. Navešćemo nekoliko najčešćih trikova: a) Svoju tezu valja konkretizovati i postaviti što uže, a protivnikovu što više proširi- ti. Konkretnija teza se lakše brani, a opštija lakše osporava upravo navođenjem konkretnijeg primera: Velite da je program naše televizije uopšte bezvredan. Grešite, gledao sam sjajnu emi- siju o endemskim vrstama Fruške gore. b) Birajmo one termine koji idu nama u prilog! Opšti pojmovi obično imaju više nazi- va, a treba mudro izabrati onaj koji nama odgovara. Imena u svakom slučaju imaju veću ulogu od stvarne, zato što cilj ubeđivanja unapred ugrađujemo u reč. U suštini, to je fini peti- tio principii (v.). Dok smo bili u neprijateljskim odnosima sa Severnoatlanskim savezom, režimski mediji nazivali su ga Nato pakt (upotrebljavajući neprijatnu asocijacu na pakt sa Hitlerom 1941.), a danas se koristi neutralni naziv Nato savez. Isti je slučaj sa sledećim terminima i iskazima: sveštenstvo i crkvenjaci; tata mi je pomagao da nađem posao = zaposlio sam se putem nepotizma i korupcije. Zadržimo se još malo kod ovog terminološkog odsustva načela (petitio principii) i posmatrajmo ih znatno ozbiljnije, kao što je to učinio filozof Nikola Kajtez: „Danas je već postalo skandalozno stvari nazvati pravim imenom: korporacije nisu kompanije već pokreti, novinske kuće i tv-stanice ne prodaju magazine i ne emituju program već nude lepši pogled na stvarnost, manipulacija tržištem nije površni i nametljivi dikatat već filozofija komerci- 16

jalne kulture (...), prodaje po iole realnim cenama su velikodušna sniženja (...). Sve ovo nadovezuje se na stare eufemizme: zelenaške pozajmice su pomoć, dok je pljačkanje uvozom jeftinih sirovina i izvozom skupih roba i usluga sumnjivih kvaliteta poslovanje u tržišnim uslovima, vojna ili ekonomska okupacija je ograničeni suverenitet”. c) Ukazati da teza koju zastupa protivnik zapravo šteti njegovim interesima: Petar: Zračenje antene u centru grada ugrožava decu u vrtiću i muzičkoj školi. Simeon: Da, možda ste u pravu, ali demontaža antene je skupa, to će prepoloviti i vašu platu, a kako će se to odraziti na vaš reizbor za direktora projekt-biroa, veliko je pita- nje. Šopenhauer smatra da je ovaj trik bez premca. Malo ko rezonuje nasuprot vlastitim interesima. Tako mi je jedan visoki socijalistički funkcioner sredinom osamdesetih, u nesum- njivo prijateljskom razgovoru rekao: Sve razumem kod Vas sem jedne stvari. Samo još socijalističke zemlje istrajavaju na humanističkom konceptu obrazovanja. Rušenjem socijalizma vi prvi ostajete bez posla, a pot- pisujete peticije... d) Žargonski rečeno, šikana: maltretirati protivnika – revoltiran protivnik nije u sta- nju da misli. Kada nije moguća direktna šikana, maltretiranje se vrši prikrivenije. Obično se pronalazi osetljiv momenat koji posebno iritira protivnika. Ukoliko protivnikova deca bolu- ju od nekog oblika zavisnosti, insistira se na primerima alkoholizma i narkomanije, a ukoliko je u bračnoj krizi navode se primeri galantnih avantura i sl., dok sagovornik potpuno ne izgu- bi glavu... e) Eristička dijalektika posebno često koristi argumentum ad hominem (v.) i zamenu teza (v.) Umesto da kritikujemo argumente osporavamo moralni integritet protivnika: Nisam siguran da će Vaše ideje biti od koristi, ali znam da vas u gradu zovu mister 7 posto! Pripisati nekome sklonost korupciji zgodno je sredstvo da se ta ličnost osudi i javno dezavuiše. Iako ta kleveta nema nikakve logičke veze sa idejama koje ličnost zastupa, u očima publike i one su obesmišljene. Argumentum od hominem je uvek moćno oružje, kao i zamena teza (v.). Ona nastaje kada unutar protivničkog argumenta izvedemo malu diverziju. Naime, izmenimo njegovu tezu, i u tom za nas zgodnijem obliku vršimo njeno osporavanje. Važno je shvatiti da je upotreba eristike kontraproduktivna. Ukoliko plemenitu tezu zastupamo eristički, u potpunosti je devalviramo i dezavuišemo. Eristika redovno naše ple- menite ciljeve dovodi u pitanje. Bitno je prepoznati kada su argumenti naših sagovornika smisleni, a kada tek eristički. Eristika. Dokazivanje ili opovrgavanje čiji cilj nije istina već pobeda prepirci. Vidi: eristička dijalektika. Etiketiranje. Neopravdano verovanje da je opovrgavanje nečijih ideja moguće prip- isivanjem određenog naziva. Pri tome, naziv ne mora biti nužno pogrdan ili neistinit, iako se takvi najčešće koriste. To je revizionizam. Radi se o već poznatom agnosticizmu autora. To je samo rokenrol. Izdajnička politika. 17

Etiketiranje treba razlikovati od logičkih postupaka definisanja i klasifikovanja. Etiketiranje u našem javnom životu često prelazi u najgnusnije klevete. Držeći da reči imaju daleko veću ulogu od stvarne, Šopenhauer etiketiranje drži za važan momenat erističke dijalektike (v.). 18

FF Faktičnost (lat. factum = činjenica). Činjenica u svom postojanju, bez obzira kakva bi trebala ili morala biti, može biti izvor raznih grešaka. Konkretan empirijski momenat često nije sam po sebi nikakva osnova pa ni potvrda našeg mišljenja. Opet, bez specifičnog odnosa prema stvarnosti, bez onog čuvenog: istina je slaganje misli i predmeta – Aristotel (384-322), naša misao je jednostavno neistinita. Misao nije nešto u svetu slobodno-lebdeće, što može biti ovako ili onako. Ali i puko pozivanje na empiriju može biti ozbiljna greška, kao što je to slučaj sa različitim oblicima rđavih analogija (v.): Građanima Evropske zajednice ne smeta smanjenje socijalnih intervencija države. Razume se, spram sveca i tropar! Česti su i slučajevi neopravdanog pozivanja na fak- tičnost: Tvoje priče o novinarskoj etici padaju u vodu čim pogledaš naslovnu stranu bilo kog tabloida. Pozivanjem na stvarnost sve možemo opovrgnuti ili dokazati - bez šireg procesa miš- ljenja i osmišljavanja stvarnost je bezvredna. Zato je faktičnost poseban filozofski problem, koji se različito interpretira, ali se nikada ne može tek logički dedukovati. Umesto faktičnos- ti, neki filozofi skraja XX veka, govore o simulakrumu i simulaciji, o medijskoj proizvodnji i simuliranju stvarnosti (Žan Bodrijar, 1929). Bodrijarovo stanovište verno može da predstavi sledeća greška: Dok smo sa krova posmatrali dejstvo aviona Nato saveza na mostove u centru grada, rekoh prijatelju, da siđemo i pogledamo na CNN šta se zaista događa. Fanatizam. Gorljiva i slepa predanost nekoj ideji ili veri, uz agresivnu netrpeljivost prema svemu drugom i različitom: Narodnjaci su zakon, rokeri fuj! (reklama) Radi ostvarenja svojih maglovitih ciljeva, koji se najčešće protive argumentu zdravog razuma i modernoj ideji slobode, fanatik je u stanju da žrtvuje sve, vlastiti život kao i živote drugih ljudi: Bili smo prinuđeni da žrtvujemo decu, da bi se o našim ciljevima javno progovorilo. (Čečenski terorista) Ukoliko fanatizujemo naše političke, duhovne pa i naučne ciljeve, unapred ih diskva- lifikujemo i obesmišljavamo. Fašizam. Fasces (lat.), snop šiba i sekira nošena ispred rimskih konula kao znamenje autoriteta. Fašizam je zapravo naziv za Musolinijevu diktaturu u Italiji (1922-1945), ali se termin odnosi i na totalitarne režime, posebno u Nemačkoj, Španiji, Portugalu, itd. Posle propasti većine fašističkih režima termin označava skup malignih političkih stavova. Fašizam se protivi liberalizmu i demokratiji, netolerantan je prema individualizmu i kulturnoj baštini, sem u slučaju kada ona predstavljena kroz prizmu ekstremnog nacionalizma vodi jedinstvu države (v. fetišizam države). Fašizam obeležavaju militarizam, elitizam, autoritarnost, totali- tarizam, verovanje u fatalizam (v.) rase. Jedna vrsta tehnološkog totalitarizma (kada teh- 19

nologija kontroliše sve društvene pore), a koja sve više iz fikcije futuroloških scenarija prelazi u realnost, naziva se „prijateljski fašizam”. U svakom slučaju, ovi stavovi se nedvos- misleno mogu nazvati fašističkim: Hajde momče, izađi na terasu, pa pozdravi mladu srpsku rasu! Za otpuštanje radne snage kriva je globalizacija, proizvod internacionalnog jevrej- skog kapitala. Balkansku varijantu fašizma, neki autori nazivaju urođeničkim fašizmom. Nju karak- teriše patrijarhalna običajnost, nacionalna mitologija i mitomanija, naglašena uloga crkve pri necrkvenim pitanjima, netrpeljivost prema drugima, socijalna država sa elementima zadru- garstva, insistiranje na argumentu pravednosti u socijalnoj demagogiji (v.): Srbi su nebeski narod. U ovoj fabrici smo radili pola veka. Nije pravo da nam je neko oduzme. Vidi i fetišizam države. Fatalizam. Verovanje da ljudsko delovanje nema uticaja na događaje: Ili mi je suđeno da obolim od side ili ne. Ukoliko mi je suđeno, nema potrebe da na bilo koji način preduzimam mere opreza, a ako mi nije suđeno, opet je zaštita nepotrebna. Dilema zaobilazi verovatnu mogućnost da stepen rizika zavisi od najviše od mera koje smo preduzeli i od prihvaćenog životnog stila. U filozofiji postoji i determinističko stanovište, verovanje da su događaji određeni nužnim tokom. Nasuprot fatalisti, determinista ne mora nužno da veruje kako je ljudsko delovanje nemoćno ili nedelotvorno. Determinista marksističke ili libaralne provenijencije može da apeluje: Pomozite mi da lakše postignemo ono što će se ionako nužno dogoditi. Razume se, taj stav koreni u stoičkom geslu: Sudbina vodi one koji to hoće, a vuče one koji to neće!. Nasuprot tome, fatalista drži da je ljudsko delovanje po sebi besmisleno, te se on ponaša po principu proročanstva koje samo sebe ispunjava. Naime, ukoliko prihvatimo fatalističko stanovište, da li zaista ne utičemo na događaje? Zapravo, naša pasivnost postaje važan činilac, pa smo opet akteri događaja! Fatalističko verovanje je posebno rašireno kod orijentalnih i primitivnih naroda. Iako Vladika Cetinjski mudro zbori: Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može – izražava- jući suštinu hrišćanskog aktivizma koji pobeđuje fatum, u našoj zaparloženoj svesti fatalizam je našao sigurno utočište. Ukoliko je sve unapred određeno, onda je slobodna volja besmis- lena. Ako je slobodna volja obesmišljena, onda je i zlo opravdano. Fatalizam je duboko nemoralan. Fetišizam države. Fetišizam je obožavanje stvari za koje se veruje da sadrže magij- sku moć ili neku drugu duhovnu supstanciju. U dodiru sa predmetom obožavanja/uživanja obično se postiže neka vrsta relativnog zadovoljstva, ali je sam predmet takav da neprestano izmiče uživaocu. Obožavanje države kod nas u tesnoj je vezi sa organicističkim shvatanjem društva. Po tom shvatanju, prirodnoj celini države podređeni su delovi (baš kao što sve ćeli- je nekog organizma postoje radi celine bića). U toj zamisli nema mesta za sferu građanskog društva, gde je na prvom mestu pojedinac sa svojim sebičnim ekonomskim ciljevima, ali sa savešću kao izvorom moralnog suda. Fetišizam države negira svako pravo na posebnost, pa pojedinac u svojoj suštini uopšte ne postoji. Poznati slogan je najčistiji izraz greške fetišizma države: Samo sloga Srbina spašava! 20

Zapravo, to je pred-etički i pred-moralni imperativ uživanja u magičnoj supstanciji moći. Šablonska, crno bela slika sveta podrazumeva podelu na nas i druge i pri tome je kob tragične nesloge večni uzrok propasti. Naprotiv, spašćemo se tek kada se međusobno priz- namo u pravu na različitost, posebnost, pa i neslogu, i to u jednakosti pred zakonskim pravi- ma i obavezama. 21

GG Greška nepristrasnosti. Teško je biti nepristrasan! Prosuđivati o vrednosti vlastitih zaključaka, stavova pa i opažaja, uvek je problematično. Suviše su jake emocije, interesi, želje da se svoja shvatanja potvrde. Kad nekog volimo u njemu vidimo samo pozitivne osobine, a kada mrzimo, u objektu mržnje vidimo samo negativne karakteristike. Vidi i pro- jekcija. Da li je moguće isključiti sve iracionalne faktore mišljenja (osećanja, želje, interese)? Mislim da nije: Obično onda kada najviše tvrdimo da smo neutralni, najviše smo u vlasti pret- postavki koje nas usmeravaju, a da toga nismo svesni (v.) argumentum ad misericordiam. Zato je bitno negovati kritičku svest, uzeti u obzir uticaje svoje društvene grupe, klase, naci- je, religijske i običajnosne zajednice. Promisliti o svim nanosima iskustva i vaspitanja, osećanja i želja koje nas usmeravaju, a da toga nismo svesni. Nepristrasnost i objektivnost je pre proces nego neko idealno stanje. Verovatno da potpuno objektivan i nepristrasan opis ne postoji. Opisivati znači stavljati događaj u određeni situacioni ili interpretacioni kontest. Tvrditi za sebe da smo nepristrasni, zaista je opasna greška. Greška podele. Iz toga što grupa u celini ima neku osobinu, ne sledi da je ima i svaki član, ili da svaki član grupe ima istu osobinu: Pripadnici rokenrol kulture skloniji su uživanju opijata od većine stanovišta. Petar je tekstopisac i pevač grupe Anima, prema tome, on je skloniji uživanju opijata od većine stanovištva. Takođe, ono što uopšte važi za Mocartova dela uopšte (razigranost, vedrina i genijal- nost lakoće) ne važi i za krunu njegovog stvaralaštva, toržestveni Rekvijem. Suprotna greška nastaje kada iz toga što svi članovi neke klase imaju određenu osobinu, tu osobinu pripisujemo klasi u celini – greška kompozicije ili pars pro toto (v.). 22

II Ideologija. Doslovno, nauka o idejama. Tako je filozofiju nazvao francuski filozof iz osamnaestog veka Kabanas, dok je nemački filozof Karl Marks (1818-1883) terminu dao daleko poznatije značenje, razlikujući širi i uži smisao te reči. U prvom smislu ideologija obuhvata sve oblike društvene svesti (filozofiju, nauku, umetnost, religiju, moral itd.). U dru- gom smislu ideologija ima uže i negativnije značenje otuđene, lažne i iskrivljene svesti. Otuđenje se dešava usled interesa, klasne pripadnosti ili zbog neprepoznavanja vlastitih interesa, nesvesnih ili nepoznatih motiva. Kao pogled na svet, ideologije su određene i ograničene pripadnošću grupi, sistemu vrednosti i verovanja. Ideologija je izvitoperena svest koja čoveka okreće protiv drugoga i samoga sebe. Filozof Ivan Kolarić pita se nije li ide- ologija adekvatna svest otuđenog, lažnog, izvitoperenog društvenog bivstva? Gorka je istina koja prebiva u ideologijama. Ideologije se mogu smatrati svetovnim religijama, koje su projektovane da pokrenu u akciju, pravdajući revolucionarnu promenu ili braneći formulu postojećeg. Ideologije izazi- vaju kod svojih pristalica osećanje predrasuda (v.), poništavajući mogućnost racionalnog iz- bora i etičkog obzira, pružajući odlučujući podsticaj za sukob sa drugim ideologijama. Ne treba zanemariti činjenicu da su se ideologije nakon debakla socijalizma prerušile kroz kult uživanja i potrošnje: Ko drugačije kaže, kleveće i laže osetit našu će pest. Primer današnjih hedonističkih ideologija potrošačkog društva bio bi sasvim druga- čiji: Uživajte u kupovini! Izazivanje emocije straha. Zaključivanje na osnovu emocije straha koja nas je obuzela, a ne na osnovu poznavanja činjenica i zakona valjanog mišljenja. U strahu su velike oči, ali to ne znači da vidimo oštrije i bolje. Radi se o vrsti argumentum ad baculum. Suštinu ove greške u dimenziji zloupotrebe (o čemu svedoči njen naziv, ne sam strah, nego izvazi- vanje) pokušaću da objasnim ovako: Erih From (1900-1980), tragajući za izvorima ljudske destruktivnosti, nalazi da je lakše izazvati odbrambenu destrukciju od ofanzivne. Čoveka je lakše podstaknuti na razara- nje kada se kod njega stvori strah od drugog, a to se čini egzemplarnim ili masovnim nasi- ljem (vidi i prljave ruke). Na agresiju i destrukciju ćemo podstaći i miroljubive ljude ukoliko u njima izazovemo strah od pripadnika druge grupe. Čovek je spreman da iz straha počini daleko veća zverstva nego iz čiste agresije. Neka nam posluži za primer razgovor Veljka Petrovića (1864-1967) i Miroslava Krleže (1893-1981), ostavljajući pitanje ko je strah i agre- siju izazvao prvi, sasvim po strani: „Kaže meni književnik Veljko Petrović – kad smo se sastali 1945. kad smo se prvi put poslije rata sastali u Beogradu, kako je za vrijeme okupacije imao grozno jeziv san, kako je sanjao da su Hrvati ušli u Beograd jedne noći i kako je od straha pred Hrvatima pobjegao u Gestapo, a ja, dakako ironično kažem: `A zamisli, Veljko, kako su se Hrvati bojali Srba, oni 23

su već 1941. pobjegli u Gestapo pred Vama i Vašom okupacijom`. Na ovoj bazi razgovarati, na kojoj mi razgovaramo, zaista je blesavo...” (Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan). Ali nisu neinteligentna pitanja koja nailaze posle strašnih snova: Zašto iznova činimo zlo, ko izaziva strah, zašto se uopšte događa spirala zla? Izvođenje nevaljanog zaključka. Izvođenje nevaljanog zaključka o uzroku, a na osnovu kauzalne pretpostavke koja menja odnos uzrok i posledica. Naime, posledica u greš- ci postaje uzrok. To je vrsta lažnog uzroka, non causa pro causa (v.). Svi službenici Elektrofluksa imaju velike čamce. Ako želiš da postaneš službenik Elektrofluksa, bolje ti je da nabaviš veći čamac. Lažna je ili bar malo verovatna pretpostavka da posedovanje velikog čamca (a time i druženje sa ljudima koji imaju velike čamce) jeste činjenica koja će ti pomaći da postaneš službenik dobrostojeće firme. Dok je upravo suprotno istinito. To što si službenik firme omogućava ti veliku platu da nabaviš čamac i da učestvuješ u elegantnijim razonodama. 24

JJ Jeremijada. Moralna kukumavka bez smisla i svrhe, koja se svodi na stav: O, tem- pora, o mores! (O vremena, o običaja). Večiti, dosadni i plačni motiv svih moralista. Moralizam kao stav svesti potiče od sklonosti da se sve svodi na moralni sud, na pronalažen- je opravdanja za vlastitu nemoć. Naziv potiče od tužnog plača proroka Jermije nad budućim razaranjem Jerusalima. U jeremijadi je najčešće ono prošlo vreme simbol čednosti i moralne uzvišenosti, (v.) argumentum ad antiquitatem: U Austro-ugarskoj se znao neki red. Pre rata, onog Drugog, razume se, ljudi nisu bili ovako pokvareni. U Jugoslaviji se bar cenilo znanje i obrazovanje. Što je davnije to je i moralnije, a najmoralnije je i najdavnije, i to ono koje po prilici nikada nije ni bilo, parodiraju taj stav naši književnici i filozofi, Ivo Andrić i Vladan Desnica. Na žalost, jeremijada ima i svoj znatno zloćudniji oblik. Ona se nalazi u osnovi strategije obesmišljavanja svega političkog, da bi se jedna stranka i njen vođa pojavili kao spasioci iz duboke moralne i ekonomske krize, a na osnovu običajnosnog shvatanja pravednosti i fetišiz- ma države (v.). Ova, inače fašistička taktika, prepoznaje se u širenju sledećih teza: Svi političari lažu i kradu. Svi su oni isti. U politici nema poštenja. 25

KK Kockareva greška. Psihoza hazardnih igara nas uvlači u demonski mehanizam. Radi nadoknade gubitka iznova ulažemo svoj, pa i pozamljeni novac, vođeni varljivom nadom da naše šanse rastu. Razume se, dužina učešća u hazarderskoj igri ne povećava pozitivnu verovatnoću, rulet ne pamti, pa smo u pogledu mogućnosti dobitka na istom, kao i kada smo uložili prvi žeton, a naš dug je sve veći i veći: Time što sedmica nije izvučena ni ovoga puta, vaše šanse rastu. Kompleksno pitanje. Pitanje uokvireno kontroverznim sadržajem, koje već u sebi sadrži odgovor. Naravno, ova greška može se svrstati i u zamenu teza (v.): G. predsedniče, da li ćete nastaviti vašu politiku rasipanja novca poreskih obveznika na projekte nacionalne odbrane? Pitanje već sadrži pretpostavku da je politika predsednika kontroverzna, tj. da vodi ra- sipanju novca bez svrhe i smisla. Nije pošteno pitanje uokviriti pretpostavkom koja unapred difamira odgovor. U sledećem slučaju, ova greška se ukršta sa greškom argumentum ad hominem: Zar Vi mislite da ja lažem? Konstruktivistička greška. Neposredna projekcija i primena razumskih konstrukci- ja na društvenu stvarnost. Jedna od najvećih intelektualnih zabluda čovečanstva ima svoj logičan kraj u totalitranim sistemima dvadesetog veka. Konstruktivističku grešku Fridrih Hajek (1899-1992) pripisuje marksizmu uopšte, kao i najvećem delu evropske duhovne tradi- cije koju baštini socijalistička ideja. Greška nastaje kada se zarad opšte dobrobiti spontano nastale institucije društva zamenjuju svesnim i planskim konstrukcijama razuma. Ključna greška sastoji se u veri u mo- gućnost dosezanja apsolutne istine, u mogućnost razuma da neposredno, bez posrednika, organizuje život na racionalnim temeljima. Idejnu preteču kontstruktivističke greške i pros- vetiteljskog optimizma (v.) Hajek pronalazi u Rene Dekartu (1596-1650) i filozofima prosve- titeljstva. Novovekovna vera u svemoć intelekta dovela je do vere u dosezanje apsolutne istine (v.), čijom će se primenom ostvariti socijalna organizacija – carstvo slobode koje nasta- je kada prestaje carstvo nužnosti, rad iz nevolje i spoljašnje svrsishodnosti (Marks). Negira- nje skrivene ruke tržišta dovelo je do uspostavljanja planske privrede koja je za učinak imala ekonomsku kataklizmu, glad, ili permanentno osećanje neopravdanog i nepravednog siro- maštva. Detektovana moralna erozija komunističke vrhuške i birokratije, potvrđena je nje- nom spremnošću da uskoči u proces tzv. tranzicije, koji predstavlja bolan i protivrečan povratak liberalnim principima. Krivica po asocijaciji. Nastaje kada se ličnost okrivljuje ili činjenica osporava navođenjem irelevantnih asocijacija (najčešće negativnih). Ovo je jedan od čestih mada prikrivenih oblika greške argumentum ad hominem. Bitno je shvatiti sledeće: krivicu po asocijaciji možemo pripisati bilo kome i za bilo šta! Evo, za Dositeja Obradovića (1739- 1811): 26

Nastojeći da izbavi srpski narod od neprosvećenosti, zaostalosti i bigotizma, stavio se u službu prosvetiteljskih ideja i ličnosti, koje su u sprezi sa masonerijom nastajale da suzbi- ju uticaj pravoslavlja na srpski narod, a time je prosvetiteljsko službovanje bilo u službi više bečkog nego ruskog dvora, više imperijalnih sila nego srpskog naroda. A za Vuka Karadžića (1787-1864): Jezikoslovnom reformom je omogućio uvoz liberalnih ideja iz dekadentne Evrope, a sve zarad svog položaja privilegovanog trgovca srbuljama i ostalim kulturnim dragocenos- tima. Na ovaj način možemo osporavati bilo šta i bilo koga dokle nas asocijacija odvede. Nažalost, u našoj publicistici pa i u ozbiljnijim štivima, krivica po asocijaciji je česta greška. Vidi: asocijacija. 27

LL Laž. Iskaz suprotan istini, uz svesnu nameru da se drugi dovede u zabludu. Teorijsko objašnjenje tog moralnog i logičkog prestupa dao je Aurelije Avgustin (354-430): „Prema njegovom unutrašnjem uverenju, a ne prema tačnosti ili netačnosti same stvari mora se sudi- ti da li neko laže ili ne... Krivica lažca sastoji se u nameri da svojim iskazom obmane”. Laž je stvar unutrašnjeg uverenja, a ne činjenične istine! Dakle, moguće je da ne govorimo istinu, a da ne lažemo istovremeno, kao što je moguće da govorimo istinu, a da time lažemo (uko- liko smo namerno naveli sagovornika da unapred naše stavove odbaci kao lažne). Za razliku od zablude ili greške paralogizma, laž je namerno neistinit iskaz, sa namerom da se prevari ili obmane. Problem laži ušao je na velika vrata sa filozofijom Imanuela Kanta (1724-1804), koja načelno isključuje svaku laž čak i kad vas lud čovek sa sekirom upita gde vam spavaju deca (Blekburn), zato što se laž kao takva kosi sa moralnim zakonom. Iako je primer sjajan, može nam se učiniti i kao cepidlačenje, zato što on ne pogađa suštinu Kantove etike. Premda se Kantu može prebaciti rigorizam i formalizam, suma problematičnih primera ne opovrga- va njegovu ideju da laž na kraju dovodi u paradoks onoga ko laže. U rukama falsifikatora i pravi novac gubi vrednost. Logički problem indukcije. Indukcija je misaoni hod od pojedinačnih slučajeva ka opštem sudu: Mira je ljubitelj vina, Petra je ljubitelj vina, Smiljana je ljubitelj vina. (Mira, Petra i Smiljana su Karlovčanke). Dakle, sve Karlovčanke su ljubitelji vina. Logičari induk- ciju porede sa grudvom snega: što dalje ide više narasta. Međutim, u suštini indukcije leži znatan problem. Radi se o opravdanosti „skoka” od nekih na sve, dakle od njene snage da obezbedi istinitost izvedenog zaključka. Već nekako osećamo da postoji vrlo visoka mogućnost da postoji Karlovčanka koja nije ljubitelj vina: „U savremenoj logici pod induk- cijom podrazumeva se svako ono zaključivanje gde premise samo manje ili više navode na konkluziju (zaključak), manje ili više je potvrđuju. Naime, dok je logička osnova dedukcije relacija implikacije, logička osnova indukcije je relacija verovatnoće: implikacija se ne može stepenovati, a verovatnoća može” (Ivan Kolarić). Iz tih razloga je i Dejvid Hjum skeptičan prema iskustvu (iskustveno znanje zasniva se na indukciji): Na osnovu iskustva uče samo deca i starci! Velika grupa grešaka nastaje pri induktivnom zaključivanju (dokaz iz anegdote, sta- tistička greška, mali uzorak, itd). U osnovi većine grešaka leži logički problem indukcije, tj. problematičnost zaključivanja iz grupe slučajeva na celinu klase. Takođe, induktivna gene- ralizacija može biti valjana, ali pogrešno interpretirana: Recimo, ako neko na osnovu percep- cije da se dan rađa tako što sunce svaki dan izlazi na zapadu – zaključi da će i sutra tako biti – tada on čini logičku grešku posle toga, zbog toga (Post hoc, ergo propter hoc). Naime, iz vremenskog sleđenja dve pojave nesme se zaključiti njihova uzročno-posledična povezanost. Ni rađanje sunca na istoku nije uzrok smene dana i noći, već okretanje zemlje oko svoje ose – jednostavno rečeno, čula varaju (vidi greške u opažanju). Po Aristotelu, ovaj primer bi pripadao izvanjezičkim greškama uzimanja ne-uzroka za uzrok (fallacia de non causa ut causa). (Ivan Kolarić) 28

MM Mali uzorak. Ukoliko je uzorak suviše mali da bi bio reprezentativan (da bi imao, bar približno svojstvo klase u celini), pa i pored toga što imamo neke informacije o problemu veličine uzorka, a prihvatamo generalizacije koje slede, počinili smo tu grešku. Radi se o nepotpunoj indukciji ili o jednom tipu prenagljene generalizacije, a vidi i statistička greška. Bitno je sledeće pitanje: Koliko treba da bude velik uzorak da bi smo izbegli ovu grešku? Kada smo videli jedan elektron, videli smo sve, ali nisu osobine svih klasa uvek tako homogene. Zaista, meni se dogodilo da sam dva puta, prolazeći kroz Bileću natočio razvodnjen benzin, i zaista nemam pravo da izvedem iz toga bilo kakvu generalizaciju – iako, priznajem, izbegavam da ponovo tankiram benzin u Bileći. Vidi: Logički problem indukcije. Milenarizam. Danas se roje pseudoreligijski pokreti koji propast sveta ili događanje apokalipse vezuju za neke prelomne cifre (ne mora to obavezno biti neki zaokružen broj), promenu epohe horoskopskog znaka, posle čega nastupa ili raj na zemlji, ili strašni sud koga čovečanstvo neće preživeti zato što nije uspelo da izađe iz greha. Ne postoje racionalni razlozi koji takve sudove na bilo koji način potvrđuju. Do dvehiljade četrdeset druge, dogodiće se propast sveta ili globalna promena ljudske svesti. Kod nas se odomaćila greška milenarizma u obliku koji je ukršten sa progresivis- tičkim stanovištem: Zar u dvadeset prvom veku da kupovina računara bude luksuz i izuzetak? Razume se, to što se nešto događa početkom dvadeset i prvog veka, ništa ne govori ni u prilog ni protiv toga. Moralna sreća. Javlja se kao greška ukoliko naše moralne procene zavise od spo- ljašnjih okolnosti. U svakom slučaju, ukoliko sam nehotični vinovnik saobraćajne nezgode, na taj problem gledaću drugačije od žrtve. Da li o moralnoj strani neke ličnosti može da odluči i sreća? Kairos je u grčkoj mitologiji božanstvo koje personifikuje zgodnu priliku, trenutak od sudbonosnog značaja ili sreću uopšte. Bez sreće se u životu ne može, ali nije ni sve u spletu okolnosti. Imanuel Kant (1724-1805), odbacuje pojam moralne sreće, procenju- jući da moralna vrednost ličnosti zavisi samo od volje koja je nezavisna od spoljašnjih okol- nosti. U sledećem primeru imamo jedan poziv na moralnu sreću: Dobro je, moja vožnja u pijanom stanju nije dovela do saobraćajne nesreće. Kantovski gledano, vozač koji je dopustio sebi ovu grešku narušio je univerzalni moralni zakon, te je time, izvazao nesreću ili ne, postao duboko nemoralan. Problem koji tu nastaje, pa i greška, nije toliko teorijskog, koliko životnog isustva: Na Kanta će se pozivati češće oni koji su imali tu sreću da njihova vožnja nikog nije ugrozila kada su vozili u pijanom stanju. Premda oni koji se drže moralnog zakona u potpunosti, znatno ređe dolaze u situaci- ju u kojoj sreća može da odluči o njihovoj moralnoj vrednosti, miljenici bogova, procenjuju nečije postupke daleko strožije nego oni kojima zvezde nisu bile naklonjene, svejedno da li u potpunosti poštuju moralne zakone ili ih krše. 29

U nekim kulturama je posedavanje dobre sreće vrlina srodna posedovanju mudrosti ili snage. U nekim našim krajevima još uvek se, naročito ako te neko oraspoloži pozdravlja sa: dobra vi sreća! Imati sreće stvar je prestiža ili ponosa. Zato se u našoj kulturi prečesto neka srećna okolnost pogrešno interpretira kao vrednost. Filozofi koji drže do ideja Kanta i Hegela (1770-1831), opravdano bi primetili da su te kulture zasnovane na običajima otaca, a ne na moralnoj vrednosti pojedinca, njegovom unutrašnjem sudu o dobru i zlu. Vidi i fatal- izam. 30

NN Narodna psihologija. Prihvatanje narodnih shvatanja ili umetničkih iskaza o ljudskoj psihi, kao da su rezultat naučnog istraživanja ili drugih zasnovanijih argumentacija. Greška je nastala iz potrebe da se uobičajeni procesi argumentacije učine verodostojnijim i ozbiljni- jim: Za prekid zavisnosti od druge osobe potrebna je jaka volja, treba samo iskreno i du- boko želeti. Pored ovog karikaturalnog, ali nažalost istinitog slučaja (danas se „priručnici” iz tzv. popularne psihologije prodaju u milionskim tiražima i pored toga što najčešće pospešuju probleme koje navodno rešavaju), i mnoge sjajne misli, mogu se podvesti pod ovaj pojam, ukoliko se shvate van konteksta umetničkog dela: Ćud je ženska smiješna rabota! Ne zna žena ko je kakve vjere; stotinu će promijenit vjerah da učini što joj srce žudi. P. P. Njegoš (1813-1851), Gorski vijenac Ukoliko ove stihove prihvatimo kao merodavne iskaze o prirodi žene (takođe ukoliko postavimo pitanje o ljudskoj prirodi uopšte), počinili smo i argumentum ad autoritatem (v.), zato što autor dela nije merodavan i za psihološke sudove uopšte. Uostalom, to Vladika Cetinjski uopšte nije ni imao na umu. Naprotiv, Njegoš umetničkim sredstvima izražava karakter patrijarhalne običajnosti, a ne bavi se psihološkim iskazima o ženskoj prirodi. Nekritički stav. Nekritički ili dogmatski stav je misaoni postupak koji se iscrpljuje u stalnom procesu verifikacije neke omiljene teorije. Karl Poper (1902-1994) ovaj stav pripisu- je naročito Karlu Marksu (1818-1883) i Sigmundu Frojdu (1856-1939) (pitanje da li uvek opravdano) i njihovim epigonima. Naučni stav je kritički stav koji ne traga za verifikacijama, nego za ključnim testovima, koji mogu da opovrgnu teoriju koja se testira, a da nikada ne mogu do kraja da je potvrde. Testovi po kojima su naši đaci na evropskom dnu su zaista smešni, uostalom naši stručnjaci su cenjeni u inostranstvu. Nekritičnost, posebno ona ekstremna, lako pada u oči. Nekritični ljudi pridržavaju se svojih ideja i kada one eksperimentalno, praktično ili putem testa, potpuno zataje. Dogmatski put, put verifikacije nekog stava, nije posebno težak. Treba samo istrajati na primerima naših stručnjaka koji su uspeli u inostranstvu. Uostalom, taj put vrvi od logičkih grešaka, kao što su stereotipi, anegdotski dokaz, logički problem indukcije itd. Dogmatsko ili nekritičko miš- ljenje je prednaučno i nefilozofsko. Nijedan dogmata nije filozof. Nepošteno definisanje. Kada kontroverznost neke pozicije branimo tako što definišemo suprotnu na nama odgovarajući način: Hajde da definišemo ateistu kao onoga ko još nije shvatio da Bog postoji. Jasno, time počinalac greške tok rasprave skreće na svoju vodenicu. 31

Nesvesno. Termin širokog značenja čiji osnovni smisao cilja na postojanje neosvet- ljenih slojeva svesti, koji u većoj meri utiču na tzv. svesno rasuđivanje. Postoje sadržaji svesti ili procesi ličnosti kojih čovek nije do kraja svestan. Sadržaj nesvesnog deluje motivaciono i stopljen je sa emocijama koje vode naše mišljenje. Razum je zato sa svojim procedurama va- ljanog i istinitog mišljenja samo sluga dubljih, nesvesnih slojeva, drže osnivači psihoanalize. Zdrav razum, kojim se ljudi toliko diče, obično nikada ne može do kraja osvestiti svoje mračne korene i tajne motive: „Pošto je subjekt tokom hipnoze dobio nalog da izvrši neku radnju (da kupi neku stvar), što on obično i čini posle prestanka hipnotičke seanse... Upitan zašto je on to učinio, on nije u stanju da pruži odgovor, ili ga naknadno stvori” (Dragan Krstić, Psihološki leksikon) Mehanizam manipulacije nesvesnim otkrio je marksistički psihoanalitičar Vilhelm Rajh (1897-1957). Potisnutim sadržajima vešto manipulišu demagozi. Tako je Hitler reč majka vezivao za Nemačku uvek kada je govorio o Jevreju koji je pljuje ili udara, izazivajući time dejstvovanje mnogih nesvesnih mehanizama. Vidi i argumentum ad misericordiam. Nisam baš iz Sarajeva. Engleski naziv potiče iz priče slične našoj: Not True Scotsman. Tip spašavanja na brzu ruku u kojoj rezoner menja argumentaciju da bi izbegao pobijanje generalizacije, baš kao u našoj priči: „Berber: Čuo sam da ste vi Sarajlije hrabri momci pa se brijete bez vode i sapuna. Mladić: Jeste, obrij me tako... Jaoj, stavi malo vode, nisam ja baš iz Sarajeva, nego malo poizdalje!” Sem ovog duhovitog slučaja, postoje znatno ozbiljnije situacije, kada govornik neku klasu deli na prave i neprave slučajeve te klase, a to već može da spada pod jezik mržnje. Non causa pro causa (lat.). Greška rđavog uzroka nastaje kada nepravilno zaključi- mo da je jedna stvar uzrok druge: Očekujemo rđave stvari po naše preduzeće, zato što Mars ulazi u konjunkciju sa Venerom. Ova greška obuhvata slučajeve cum hoc, ergo propter hoc (v.), post hoc ergo propter hoc (v.) Non sequitur (lat.). Doslovno, ne sledi. Izvođenje zaključka iz nebitnog razloga ili na osnovu nedovoljnih argumenata. Naziv možemo koristi uvek kada naiđemo na zaključak koji ne sledi iz početnih pretpostavki, ili na argumente koji ne podržavaju ideju koja se zastupa u raspravi: Nuklearne elektrane predstavljaju veliki rizik, ali sve u našem životu uključuje rizik. Ukoliko odobravate vožnju automobilom, odobravate i izgradnju neuklearnih elektrana. 32

PP Paganski istoricizam. Shvatanje da su događaji određeni čvrstim determinizmom i da snaga prošlosti u potpunosti određuje budućnost. Složeniji oblik argumentum ad antiqui- tatem (v.): Tradicija svih mrtvih generacija pritiskuje kao mora mozak živih. Karl Marks (1818-1883) Marks ustaje upravo protiv paganskog istoricizma! Ukoliko se ova britka misao izvede iz konteksta i trivijalizuje, dobija se parola paganskog istoricizma: Od fatuma prošlosti ne može se pobeći, sve što je bilo to će i biti, sve je samo jedan krug oko našeg sud- binskog, životnog udesa (tragediju paganskog istoricizma u životu pojedinca i čitavog naro- da ispisuje naš veliki Miloš Crnjanski u Seobama). Čemu sloboda, stvaralaštvo, nada, uko- liko je sve jedan besmisleni krug? Zato delujmo u skladu sa sudbinom i u skladu sa likom onog (harizma) ko tu sudbinu tumači i prorokuje, zaključak je koji se izvodi na osnovu greške paganskog istoricizma. Ponavljanje je farsa, Marks ustaje protiv celokupne tradicije paganskog istoricizma! Sve velike svetskoistorijske ličnosti i činjenice pojavljuju se dva puta, jedan put kao tragedi- ja, drugi kao karikatura. Zrelost znači prihvatanje odgovornosti za vlastitu posebnost: Sam si kriv za svoju sudbinu! I šifra hrišćanskog istoricizma počiva na kategoriji ili pre misteriji slo- bode. Uostalom, zašto bi Bog stvorio predvidiv svet? U tom slučaju sve bi se dogodilo sa samom promisli Božijom... Vidi i fatalizam. Premda perspektivu sagledavanja možemo preo- krenuti: u sudbini se nalazi tvoja krivica, paganski istoricizam od ponavljanja ne vidi slobo- du. Paralogizmi. Paralogizmi su nenamerna ogrešenja o logička pravila, usled jezičke konfuzije ili nepoznavanja zakona valjanog mišljenja (v.), te možemo reći da rađaju neistine, a ne laži ili svesne obmane kao sofizmi. Razlika između paralogizama i sofizama (v.) je vred- nosne ili psihološke prirode. Zato su paralogizmi neistiniti, dok su sofizmi, pošto je njihov tvorac najčešće upoznat sa njihovom neistinitošću ili nevaljanošću, lažni. Razlika između sofizma i paralogizma potiče od razlike neistine i laži. Recimo, rečenica Pitaj ga zašto nosi dugu kosu je paralogizam, preciznije jezička greška ekvivokacije (v.) (kosa je deo tela, a može biti i alatka), a istovremeno može biti i sofizam, ukoliko smo želeli da namerno zbunimo našeg sagovornika i da se našalimo sa komšijom, simpatičnim hipikom, koji kosi travnjak sa cvetom u kosi. U mnogim, nažalost ozbiljnijim slučajevima, nije uvek lako odrediti razliku između sofizma i paralogizma. Petitio principii (lat.). Nedostatak oslonca celog dokaznog postupka. Radi se o ne- dostatku dokaznog razloga koga najpre treba dokazati, v. circulus vitosus. Podeljena lojalnost. Pristanak na moralno zlo usled lojalnosti prema ličnosti, naro- du, ideju, uz opravdanje da time između dva zla biramo manje. 33

Po Karlu Poperu, komunizam je vera koja obećava bolji svet, tvrdeći za sebe da je zasnovan na poznavanju zakonitosti istorijskog razvitka. Marksistička teorija zahteva zaoš- travanje klasne borbe kako bi se ubrzao dolazak socijalizma, a to sve zahteva izvesne žrtve. Opravdavanje: kapitalizam traži više žrtava nego ukupna socijalistička revolucija. Zato se u ime socijalizma i nadolazećeg sveta pravdaju sve žrtve (čistke, izazivanje krvavih demon- stracija, građanskih ratova i sl.). Od nas se najpre zahteva neki mali kompromis u ime ideje koja ga znatno premašuje, a sa takvom moralnom investicijom se sve više zaplićemo, posta- jući spremni da već počinjeno moralno ulaganje podupremo novim ulaganjem. Mamac za ovu grešku predstavlja parola: Pomozite da postignemo ono što je neizbežno. Poper ovu grešku poredi sa kockarevom greškom (v.). Zbog izgubljenog novca pozajmljujemo opet radi ulaganja u igri, vođeni lažnom nadom da tako možemo povratiti sav uloženi novac. Podeljena lojalnost nije rezervisana samo za nevolje koje donosi marksistička ideo- logija, nego i bilo koja druga. Problem se često javlja u svakodnevnom životu. Nije uvek lako odmeriti sve razloge. Šef pogona u određenoj meri mora biti lojan svojim radnicima, baš kao i upravi firme. Posebno je problematična lojalnost prema pripadnicima iste socijalne grupe ili nacije. Da li se treba žrtvovati samo zato što je neko, recimo, član vašeg tima? Postoji tu obi- lje situacija, koje već same po sebi formiraju problem pa i tipove njegovog rešenja. Bitno je shvatiti da biti lojalan ne znači i biti nekritičan ili nemoralan. Post hoc, ergo propter hoc. Posle toga, dakle zbog toga. Brkanje vremenskog sleda sa uzročnom vezom. Ukoliko nešto prethodi pojavi ne mora i da je uzrokuje. Munja je uzrok udara groma. Prvenstvo vizuelnog efekta munje nije uzrok udara groma. Veliki engleski filozof Dejvid Hjum (1711-1776) zapitao se nije li celokupno ljudsko iskustvo zasnovano na ovoj ili sličnoj grešci. Naime, Hjum je smatrao da je princip uzročnosti temelj našeg iskustva, nauke i filozofije. Princip uzročnosti podrazumeva tri bitna momenta: vremensko-prostorni dodir, vremensku sukcesiju i nužnu povezanost uzroka i posledice. Međutim, nikako ne možemo iskusiti opštost i nužnost između uzroka i posledice, jer bi onda morali imati iskustvo o budućnosti. U principu, sigurnije je reći da jedna pojava prethodi drugoj nego da je nužno uzrokuje. Mi o kauzalnom odnosu pre imamo veru, a ne znanje. Prema Hjumu, logički je nekorektno reći da su sve ovce bele ili da će svi ljudi umreti, samo zato što su do sada sve ovce bile bele i što su svi ljudi umirali. Dejvid Hjum je zbog svog zahteva za empirijskom verifikacijom i isticanjem verovanja (zapravo principa verovatnoće) istinski začetnik mo- derne filozofije pozitivizma. Čuven je Hjumov primer: Ukoliko pronađemo sat na pustom ostrvu, iz toga ne možemo zaključiti da je tu već bilo ljudi. Površno poštovanje. Interpretiranje gesta površnog poštovanja kao adekvatne zamene za realnu stvar. Radi se svakako o grešci irelevantnosti, preciznije o obliku zamene teza: Našeg predsednika dočekali su kadilakom koji je vozio ruskog i američkog šefa države. Izveštač koji uspeh predsednikove misije meri po protokolu, uz očigledno nepozna- vanje činjenice da tradicija ceromonijala u Kini seže duže od dva milenijuma, čini ovu čestu grešku. 34

Predrasude. U većini evropskih jezika osnovno značenje termina ukazuje na sloj misli koje nastaju pre svesnog rasuđivanja. Predrasude su složenog karaktera, iz grozdova logičkih grešaka kreću veze ka ideologiji, etnocentrizmu, stereotipima. Na greške se nakaleme različiti socijalni i psihiloški mehanizmi, pa predrasuda često krijumčari prikrivenu ili otvorenu mržnju i agresiju. Predrasudama su sklone naročito autoritarne ličnosti (ličnost koja teži da se podredi autoritetu ideje ili autoritetu vlastite moći, v. argumentum ad autoritatem), bez obzira na nivo obrazovanja, inteligenciju, društveni položaj i moć, emocionalne i karakterne osobine: Kinezi proizvode samo jeftinu i nekvalitetnu robu. Prestižan žargon. Žargon je specijalizovan jezik koji se obično koristi u uskom krugu stručnjaka radi precizne i svrsishodne komunikacije. Greška nastaje kada se žargon koristi kao sredstvo prestiža, moći ili kao signal pripadnosti jednoj određenoj doktrini: Pošto je vaš cilj plemenit i istinit, pobediće te, i Bog je na vašoj strani. Tipičnim neoliberalnim žargonom (plemenito, istinito, progres), uz pozivanje na tradiciju (Bog), obratio se Zbignjev Bježinski avganistanskim mudžahedinima, dok su još bili na njegovoj strani. Dvadesetak godina docnije, obraćanje istim borcima (sada teroristima) određeno je mehanizmom projekcije (v.) ili izazivanjem emocije straha (v.). U sledećem slučaju, radi se o stručnom žargonu, koji je suvišan u jednoj popularnoj emisiji o zdravlju: Pacijentima koji pate od circumorbitalnog hematoma prepisujemo niskotemperatur- nu kompresiju. Možda ova rečenica na skupu stručnjaka koji su upoznati sa uskospecijalističkim značenjima ima svoj puni smisao, možda je od velike pomoći usled svoje preciznosti, prem- da nisam siguran u to. Inače, ovo znači: Šljiva ispod oka leči se hladnim oblogom. Kada se upotrebom žargona gradimo pametnijim nego što inače jesmo, činimo grešku argumentum ad autoritatem (v.) koja je česta u obliku manije citaranja knjiga na stranim jezicima - koje inače nismo čitali ili nenavođenja tuđih misli koje smo pročitali i preuzeli (Ajde Kato ajde zlato, ajde sa mnom celer brati – kako je krađu ideja od prof. Celera (Eduard Zeller, 1814-1908) nazvao velikan naše filozofije Miloš N. Đurić (1892-1967)). Inače, celer beru svi koji ne navode izvore svojih ideja krcatim stručnih izrazima, a ima ih u svim profe- sijama. Kada žargon upotrebljava ekspert da bi predupredio mogući protivargument, radi se o slučaju erističke dijalektike (v.) Posebno ružan slučaj prestižnog žargona je novogovor naših vajnih „menadžera”, koji ne zarađaju nego se ugrađuju, koji ne rade nego odrađuju, koji ne stvaraju nego izgurava- ju. Takođe, oni nemaju klijente ili mušterije nego ovce za šišanje. Priželjkivana istina. Sagovornik koji smatra da je nešto istinito ili lažno samo zato što se on nada da je tako, čini grešku priželjkivana istina: Na pitanje da li će đaci biti prevezeni jeftinijom rutom preko Makedonije, zbog mogućnosti izbijanja rata, vlasnik agencije je odgovorio: Hoću da verujem da rata neće biti. Priželjkivanje istine nikada nije dovoljan razlog, ali može da navede na laž i samoob- manu kao i na neki vid rđavog opravdanja. Tako vlasnik agencije može da opravda posku- pljenje svojim, ni manje ni više nego moralnim obzirima – što inače uvek i čini. Bliska greš- ka: argumentum ad consequentiam (v.) 35

Prljave ruke. Opravdanje koje se navodi u odbranu nekog rđavog dela. Ova greška ima vrlo prepoznatljivu formu - ako to ne uradim ja, uradiće neko drugi: Pošto i naši susedi imaju svoje tvrdokorne nacionaliste koji se zalažu za promenu granica, dobro je da ih imamo i mi. Greška prljave ruke ima i drugi, takođe je čest oblik. Zločin ne postoji ako svi upr- ljamo ruke, aksiom je kriminalne logike. U institucijama gde je primanje mita nešto uobi- jačeno, zazor postoji prema onome ko ne prihvata mito. Isto tako, u grupi postoji međusob- no podsticanje na zločin, a onaj ko ne učestvuje u zločinačkoj delatnosti, postaje neprijatelj onima koji su uprljali ruke. Nekada je potrebno imati hrabrost i za samo neučestvovanje, koje već samo po sebi predstavlja alternativu. Projekcija. Pripisivanje vlastitih unutrašnjih sadržaja drugima. Mehanizam projekci- je otkrio je Sigmund Frojd (1856-1939), a na njemu je posebno insistirao Karl Gustav Jung (1875-1961). Vlastite duševne sadržaje izmeštamo najčešće kada za to imamo povod, polemiku, sukob, itd. Tada smo najčešće nesvesni da u sagovorniku ili protivniku u stvari vidimo sebe: Britanci misle da su Nemci izmislili koncentracione logore. Građani SAD drže du su Rusi uzrok nuklearne pretnje za čovečanstvo. Sumnjam da me moja supruga vara. Stanovništvo Britanije je slepo za činjenicu da su u toku burskih ratova engleske kolonijalne vlasti masovno zatvarale civilno stanovništvo. Takođe, u toku hladnog rata građani SAD bili su potpuno slepi za činjenicu da svoju vlastititu volju za planetarnim gospodstvom pripisuju Rusima, videći u njima otelotvorenje zla. Mnogi supruzi, vlastite sklonosti ka izvanbračnim avanturama pripisuju svojim suprugama, te je ljubomora simptom projekcije. Uvek i konsekventno, krivci su oni drugi, a naša strana je strana svetlosti i dobra. Mehanizam projekcije je od indijanaca napravio oličenje zla (setimo se vesterna iz prve polovine dvadesetog veka). Projekcija pokreće spiralu zla, a time što pripisujemo drugom vlastite nesvesne sadržaje. O mehanizmu projekcije peva Jovan Jovanović Zmaj (1833- 1904), pesnik mračnih stanja i dubokih ponora duše: Udrih silno, snažno... Ruka mi sva u krvi; Ogledalo se smrvi. Ha, nesta lude! – ali Ko mi se smje, ko? - Gle! ja se smejem to! Iako je mehanizam projekcije opisan tek u dvadesetom veku, za njega su znali i stari. Tako i Jevanđelist beleži: „Licemere, izvadi najpre brvno iz oka svoga, pa ćeš onda videti kako ćeš da izvadiš trun iz oka brata svog.” (Matej 75 ). Naravno, kada izvadimo brvno iz svoga oka, nećemo videti ni trun u oku našeg brata. 36

Proročanstvo koje se samo ispunjava. Čin prorokovanja nekada sam po sebi ispu- njava ono što je prorečeno. Objavljivanje izbornih prognoza spada u klasičan slučaj ove greške: Niz manjih partija neće preći izborni cenzus. Prognoze ove vrste obeshrabruju glasače manjih partija, te se grupisanje glasova odvija i putem prognoza (slučajno ili namerno). Davanje inflatornih prognoza je posebno opasan vid ove greške. Prosvetiteljski optimizam. Stanovište da rast obrazovanja rešava sve društvene probleme i vodi moralnom napretku čovečanstva. Osamnaesti vek je vek prosvetiteljstva. Znanje je alfa i omega, ali samo znanje, bez posredovanja kroz tradiciju, instituticije, karak- ter i naviku, vodi užasu terora ili postaje besmisleno. Obrazovani moralisti često su organi- zovali užasne progane, što se potvrdilo od francuske buržoaske revolucije do naših dana. Put u pakao, kako se kaže, popločan je dobrim namerama. Dimitrije Matić (1821-1884) upozo- ravao je da su mudri zakoni nedonoščad ukoliko nemaju uporišta u narodnim običajima. Vidi i konstruktivističku grešku. Česta je u nas greška sledećeg tipa: Šta očekivati uz 20 % funkcionalno nepismenih! Društvene nevolje u kojima se nalazimo ne potiču samo od stepena obrazovanosti. Provincijska svest. Neopravdana pretpostavka da pripadnost metropoli predstavlja vrednost po sebi. Provincijska svest pripada velikoj porodici grešaka irelevantnosti, kada u dokazivanju ili opovrgavanju zaključujemo iz nebitnih razloga ili kada navodimo argumente koji nisu merodavni za ono što tvrdimo: Beograđani su mu dali rđavu recencziju. Dakle, radi se o lošem udžbeniku. U Londonu se tako više ne slika! Provincijska svest je jedan vid nekultivisane, neizgrađene svesti koja uživa u sop- stvenoj rascepljenosti. S jedne strane, ona ne pripada običajnosti u kojoj je nastala, a sa druge, liberalne instutucije i navike slobode potpuno su joj strane. Ona previđa da se samo na običa- jima može primiti moderna svest slobode. U toj rascepljenosti ona postaje lak plen vladajućoj ideologiji obesmišljavanja, povodeći se za onim što se misli i govori, produkciji pokretnih slika i neharmoničnog zvuka. Provincijska svest drži da je istina i smisao negde drugde do u njenoj vlastitoj egzistenciji. Ne uspevajući da izgradi merila sopstvenog važenja, za nju je život uvek negde drugde. Pošto stvaralaštvo nije njen princip, ona obezvređuje sve što drugi stvara, nespremna da prepozna išta drugo do golog interesa. Mereći sve sopstvenom neposobnošću da se podigne iz raspršenosti na predmete uživanja i praznog dokazivanja, njeno stanovište je stanovište irelevantnosti: Provincijska svest previđa vrednost sopstvene egistencije i vrednost egzistencije drugog. Vidi i argumentum ad autoritatem. Psihopata. Ličnost teško poremećene strukture, neuravnotežena i neprilagođena. Psihopatiju nije uvek lako definisati i različiti psihološki pristupi različito je i karakterišu. Psihopatija obuhvata vrlo široku lepezu fenomena. Od „naivnijih” paranoja do teških sluča- jeva. I pored toga što su intelektualne funkcije sačuvane, psihopati je nemoguće objasniti da ne može ubiti čoveka zato što ne poštuje saobraćajne propise, ili zato što je zauzeo telefon- sku govornicu. Štaviše, psihopate svoju intelektualnu snagu stavlja u službu sumanute ideje, pa može učiniti čitav niz racionalnih proračuna (zadivljujućih čak) da bi ostvario svoj naum. 37

Upotreba psihopata je karakteristična: „Zatvoreni ideološki i politički pokreti računaju na izvestan procenat psihopata u populaciji i daju im sistemsku šansu” (Dragan Krstić, Psihološki rečnik). Na žalost, primer nije izmišljen: Kod nas ratnih zločina nije bilo, samo je jedan ludak ubio komšiju. 38

RR Rasizam. Odbijanje priznanja prava, potreba, dostojanstva, časti, vrednosti, delova naroda, naroda, rasa; obezvređivanje karakternih crta pozivanjem na njihovu tipičnost u poje- dinim grupama. Pošto se javlja u ovom zadnjem, prikrivenijem obliku, rasizam u nas nije javno proskribovan, a može se javiti i u međusobnom odnosu dva pripadnika istog naroda: - Za dinarske tipove, ionako je karakteristična osionost i snalažljivost; - Lalo tunjavi! Na žalost, razgovori ove vrste, nemaju uvek ironičnu intonaciju. Rđava analogija. Pošto su neka dva predmeta slična u nizu osobina, zaključujemo, po verovatnoći, da su slična i u sledećoj. Analogija je moćno sredstvo u mišljenju i zaključi- vanju, ali sama analogija nije dovoljna. Možda nam je rezon istinit, a možda i nije. Koga je zmija ujela, taj se i guštera boji. (Ivan Kolarić, Logika) Nikolu Pašića, državnika s početka dvadesetog veka, novinari su uporedili sa premi- jerom Ujedinjenog kraljevstva Gledstonom. Svestan počinjene greške, uzvratio je: Kakvi ste vi Englezi, takav sam i ja Gledston! Rđavu analogiju čine oni koji nekritički i neposredno porede premijera jedne male i nerazvijene zemlje sa premijerom tada vodeće sile. Zato su stari Latini smislili sentenciju: Si duo faciunt idem, non est idem. Ako dvojica rade isto, nije isto. Regressus in infinitum (lat.) Doslovno, vraćanje u beskraj. Misaoni put beskonačnog kretanja od pojedinačnog ka sve opštijim pitanjima, od posledice do sve daljih, opštijih i maglovitih uzroka: Nesumnjivo je da moj branjenik snosi deo odgovornosti za učinjeno nedelo. Ali pogledajte okolnosti pod kojima je on rastao, društvenu klimu formiranu zadnjih decenija, sklonost nasilju naše civilizacije, postojanje zla kao opšti princip sveta. Pa ima li kraja tom lancu, čija je samo jedna mala karika naš prestupnik... Na osnovu beskrajnog lanca sve opštijih uzroka, u ovom karikaturalnom (ali istinit- om i čestom) slučaju greške, advokat nastoji da umanji krivicu branjenika, završavajući odbranu zamenom teza: Da li sada naš prestupnik treba da plati za postojanje svih zala našeg društva? 39

SS Smisao života. Svakome je stalo do smisla vlastitog života. Danas su izgleda na delu dva povezana procesa. Pitanje o smislu života postaje neotuđivo pravo individuama, ali para- lelno sa tom pluralizacijom smisla događa se proces pražnjenja smisla iz života pojedinca i čitavih naroda. Na delu je ideologija uživanja i potrešnje, pa i smisao postaje nešto jednokrat- no – posle upotrebe odbacuje se kao prazna limenka koka - kole. I pored toga, smisao života predstavlja plod ličnog napora i rezultat je celokupnog procesa osmišljavanja koji je bitno otvoren. Težnja za smislom obuhvata veru i sumnju, diskurzivnu misao i redukciju koncep- tualnosti na prerefleksivnije stavove svesti: Sto puta plemenitiji je onaj ko pri bljesku munje ne misli „Takav je naš život” Macuo Bašo Pošto je svako pozitivno znanje o smislu besmisleno, u vezi smisla postoji značajan paradoks. Ukoliko se određeni smisao favorizuje ili nameće, on postaje sredstvo nasilja i destrukcije. Premda se smisao ne može preneti, niti se na smisao može prisiliti, to ne znači da je plod osmišljavanja za drugog – besmislen, paradoksija se nalazi tamo gde i smisao. Naslovi ove vrste uglavnom su neistiniti i besmisleni: Radi se o knjizi koja će vam konačno otkriti smisao života! Sofizam. Namerna logička greška računa na to da zbuni i obmane sagovornika. Na grčkom, sofist je najpre bio častan naziv za mudrog čoveka uopšte, docnije je taj termin dobio i druga značenja. Za Platona (427-347), sofisti su mudrijaši i varalice, koji trguju znanjem poput „bludnice koja prodaje svoju lepotu”. Sofisti mu nisu ostali dužni, filozofiju su nazvali „sav ljudski život okrenut naopako”. Umesto obrazovanja uopšte, oni se posvećuju stvaranju političkog vođe ili beskompromisnog karijeriste. Najčuveniji sofist bio je Protagora (481- 411), a njegov stav: „Čovek je mera svih stvari, onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu da nisu”, postao je krilatica saznajnog i etičkog relativizma, koji u svom opasnom vidu postoji i danas. Ekstremni vid relativizma je stav sofiste Trasimaha da je pravičnost ono što koristi jačem. Sam Protagora nije išao tako daleko: „Naum mi je razborito odlučivanje o domaćim poslovima, kako ćeš što sposobnije za državu raditi i govoriti”. Jedan od najpoznatijih sofizama je Protagora i učenik: „Protagora je podučavao Euatla advokatskoj veštini. Pogodili su se da učenik plati odmah polovinu školarine, a drugu polovinu kada dobije prvu parnicu. Kako se po završenom školovanju učenik nije bavio advokaturom, učitelj ga je tužio. Na sudu Protagora veli: Ti ćeš mi svakako platiti ostatak ško- larine. Jer ako izgubiš parnicu, platićeš po odluci suda, a ako je dobiješ, platićeš mi po našoj pogodbi. Euatlo odgovara: Ako dobijem parnicu, neću ti platiti, jer je tako sud presudio, ako izgubim, neću ti platiti, jer smo se tako pogodili”. Statistička greška. Čovek se izgleda u ništa ne može do kraja pouzdati, pa ni u sta- tistiku. Najčešće statističke greške nastaju ukoliko je uzorak suviše mali, nereprezentativan, 40

a neka važna činjenica može za statističara da ostane sakrivena i neprotumačena. Onda se radi o tzv. „iznenađujućoj” činjenici ili dokazu. Na osnovu istraživanja javnog mnjenja očekujem sigurnu pobedu na izborima. Postoje političke partije čiji članovi i simpatizeri ne priznaju svoju naklonost. Na pitanje koliko puta nedeljno vode ljubav, žitelji jedne balkanske zemlje obično znatno preteruju. Pripadnici potcenjenih etničkih grupa često anketaru ne iskazuju svoju pravu etničku pripadnost, kao što je to slučaj sa Romima u Mađarskoj, Rumuniji i Srbiji. Premda postoje rafinirane statističke metode koje sve ne svode na aritmetičku sredinu, statističko objašnjenje obično ne vodi uvek ka uzroku neke pojave, već pre može da predstavi izvesne pravilnosti u njenom javljanju. Istraživanja javnog mnjenja, zasnovana na statističkim meto- dama, nikada nisu do kraja pouzdana. Statističko objašnjenje posebno je problematično. Američki sudovi počeli su da usva- jaju statističko objašnjenje kao dokaz, pa zato obolelim od kancera pluća duvanske korpo- racije isplaćuju milionske odštete. Iako uzročna veza između nikotina i kancera nije do kraja rasvetljena, postoji statistička zakonomernost - pušači znatno češće obolevaju od kancera di- sajnih organa nego nepušači. Uspešnost moderne medicine u predviđanju terapije i toka neke bolesti zasniva se na statistici. I pored očiglednih uspeha statističke nauke i njenih razrađenih metoda, valja se setiti Bizmarka: „Dajte mi statistiku i sve ću vam dokazati.” 41

TT Tu quoque – „pa i ti”. Greška se javlja kada ne navodimo argumente protiv samog stava, nego akcije ili radnje sagovornika, koje stvarno ili ne, idu protiv samog stava. U stvari, radi se o naglašenijem slučaju argumentum ad hominem posebnih okolnosti. Kako možeš da pričaš protiv kanabisa, kada si i ti u mladosti radio isto? Na logičku grešku mogao bi da se pozove i ministar policije, kada su ga optužili da je u mladosti obio trafiku – da slučaj nije nušićevski tragikomičan. Iako se u formalnom smis- lu ne radi o grešci, ipak je svaki alkoholičar koji govori o štetnosti alkohola, krajnje neubedljiv, izlečeni – to je već nešto sasvim drugo. No, da li se naš ministar „izlečio” od obi- janja trafika ili je samo promenio metod? Strogo rečeno, i upotreba izlečenog alkoholičara u logičkom smislu jeste argumentum ad hominem (v.). 42

ZZ Zamena teza (lat.ignoratio elenchi = ignorisanje stanovišta u raspravi, nebitan zaključak). Nastaje kada umesto teze koja je u pitanju, dokazujemo ili osporavamo neku sasvim drugu. Danas je poznata i pod nazivima koji ukazuju na njene posebnije aspekte (površno poštovanje, crvena haringa, itd). Zamenu teza je definisao, klasifikovao i opisao još Aristotel (384-322). Za nju je karakteristično pomeranje smisla, ponekad slučajno, a ponekad namerno, ili podmetanje kukavičijeg jajeta – neopažena zamena koja tok rasprave vodi u pravcu koji više odgovara: - Prvog februara 1748. godine, građani Novog Sada otkupili su slobodu za svoj grad od carice Marije Terezije. Sasvim dovoljan razlog da to bude naš Dan grada! - Pa zar da slavimo dane robovanja srpskog življa pod Austrijom? Zamena teza je u sledećem: Obeležavanje tada uobičajenog otkupa prava na slobod- nije uređenje gradske uprave, nije isto što i slavljenje tuđinskog jarma, već uspomena na značajno unapređenje gradskog života (valjanije opovrgavanje išlo bi u pravcu insistaranja na nekom možda značajnijem datumu). Ukoliko u polemikama ne osporavamo teze našeg sagovornika, nego se bavimo činjenicama privatnog karaktera, ukrštamo zamenu teza i argu- mentum ad hominem posebnih okolnost, npr.: Govorite o kvalitetu sovjetske diskografije, a sakupljate tonske zapise Dojčegra- mofona! Razume se, to što neko sakuplja arhivska izdanja velikih izvođenja u okviru jedne diskografske kuće, nije od nikakvog uticaja na njegovu tvrdnju da je sovjetska diskografija bila vrhunska. Zavisnost. Ograničenje delovanja i mišljenja tuđom voljom i uticajem. Zavisnost ne urušava samo slobodu i dostojanstvo ličnosti, nego i onesposobljava racionalno rasuđivanje. Naš razum postaje zarobljenik tuđe volje ili moći neživog predmeta (v. fetišizam). Zavisni ljudi imaju iluziju da racionalno i samostalno odlučuju, obično odbijajući svaki savet i rogušeći se na dobronamernu kritiku. Istinoljubiva i zrela ličnost kritike prima bez uvrede i rado se konsultuje, ali odluke donosi sama. Nezavisna ličnost ne prebacuje krivicu na druge, nego prihvata vlastitu odgovornost. Zavisnost od ličnosti javlja se kao potreba da na neku uzornu ličnost prebacimo odgovornost i odluku ili da od nje zatražimo zaštitu: Kad bi predsednik samo za ovo saznao! Socijalne zavisnosti predstavljaju oblike celovitog samopodređivanja drugim ličnos- tima koje u društvu imaju nadređeni status. Javlja se najčešće u obliku pokornosti - pod- nošenju bez protesta svih socijalnih okolnosti nedostojnih čoveka u svome vremenu: Šta mi vredi da se bunim... Poltronstvo, gubitak dostojanstva uz nedvosmisleno ulagivanje: Ja sam uvek podržavao našeg direktora... Potkazivanje: Milin opet radi na svoju ruku... Politička zavisnost predstavlja celovito podređivanje ličnosti političkoj delatnosti. 43

Ideologizovanost je slepa podređenost političkim idejama bez ikakve distance prema nji- hovim sadržajima i ciljevima (vidi ideologija). Politizovanost je aktivna reakcija na dnevne događaje, širenje glasina i bizarnih hipoteza (v.) radi ostvarenja nekog političkog cilja: I ambasador je ponudio mito radi dobijanja koncesija na izgradnju bolnice. – Otkud znaš? Pa, zatekao se tamo i neki naš čovek. Ovde imamo i slučaj spašavanja na brzu ruku – uvođenja još jedne spasavajuće hipo- teze ili laži, radi očuvanja prve teze. Idolatrija vođe znači apsolutnu pokornost vođi i sleđenje bez trunke kritičnosti ili sumnje: Slobo, mi te volimo! Kulturne zavisnosti. Premda je zbog operomanije Ludvig Bavarski izgubio presto i glavu, kulturne zavisnosti nisu opasne ukoliko u životu ne stvaraju veće probleme. Neke za- visnosti su ukruštene sa masmedijskim procesom remitologizacije: Elvis je Bog! Danas narastaju zavisnosti od modnih trendova, propagande i reklame, a naoko naiv- ne zavisnosti prerastaju u fanatizam. Premda su socijalne zavisnosti čovečanstvo stajale mi- liona života, danas su izgleda podjednako opasne zavisnosti od alkohola i narkotika: Od par čašica se ne postaje alkoholičar! Specifičnu vrstu čine tehnološke zavisnosti. Mnogi ljudi nisu više u stanju da prove- du dan bez personalnog računara: Nisam spremio predavanje, pao mi je sistem. Zgusnuti izraz. Termin koji istovremeno sadrži opisni i vrednosni smisao. Uvredljivi rasni ili seksistički epiteti najbolji su primer ove česte greške, kao i termini koji označavaju vrline: Prava si plavuša! On je čovek uglednog držanja. Ne radi se samo o mogućim dvosmislenostima, nego i načinu opisa koji u sebi sadrži očigledno vrednovanje. U tom smislu se razlikuju termini Rom i Ciganin. Ciganin je zgusnu- ti izraz zato što u opisnom momentu sadrži vrednosnu komponentu (nipodaštavanje). 44

ŽŽ Žrtveni jarac. Termin je nastao iz drevnog rituala žrtvovanja životinja radi iskuplje- nja i zadobijanja milosti bogova. Danas se izmišljeni krivac smatra izvorom frustracije i postaje predmetom agresije. Ovi procesi mogu biti svesne ili nesvesne prirode i njima se lako manipuliše. Politički neistomišljenici mogu biti okrivljeni za sve nedaće, čak i za prizivanje vojne intervencije: Ćuruvija dočekao bombe (novinski naslov koji je prethodio ubistvu). Pojava ove greške znatno je češća u zatvorenim društvima, ali od nje nema imunih. Manje zlokoban, ali ne i manje pogrešan oblik ove greške, često se nalazi u sportskom novi- narstvu: Golman Ajaksu doneo nesreću. Posle poraza fudbalske ekipe, da bi se povratilo samopoštovanje sportske zajednice, koristi se žrtveni jarac. U ovom slučaju golman nije isključivi krivac za poraz, ali ga je iz nekih razloga bilo najlakše okriviti. Naslovi ove vrste su često intrigantni i senzacionalistič- ki, ali najčešče i duboko neistiniti ili bar jednostrani. Greška žrtveni jarac je posledica ozbiljnog ogrešenja o ljudsko i profesionalno dostojanstvo. 45

ZAKLJUČNE NAPOMENE Ako zaista ne grešimo ni kad činimo ni kad govorimo ni kad razmišljamo, u čemu ste vi, tako vam Zevsa, došli da poučavate? – napisao je Platon (427-347) u jednom svom bes- mrtnom dijalogu. Sposobnost uviđanja vlastitih grešaka važna je osobina izgrađene svesti, a taj stav produktivne skepse možemo nazvati, kao što je to učinio Nikola Kuzanski (1401- 1464), docta ignoranta – učeno neznanje. Pre njega, jedna mistična i legendarna ličnost, Dionizije Areopagita (V-VI vek?), zagovara ćutanje i mističnu spoznaju nasuprot saznanju posredstvom idola uma, uviđajući koliko su ljudske moći spoznaje grešne. Krajem dvadese- tog veka, Karl Poper (1902-1994) veruje da je ljudima pre data sposobnost da uvide pogrešku nego da otkriju istinu. Čovek se gordi svojim znanjem, a ono je takvo kakvo jeste, manjka- vo i nesigurno. Gordost je posebno počela da buja idolatrijom nauke i medijskom eksploat- acijom tzv. životnih tema. Važnije je da se govori bilo šta nego da se nešto smisleno kaže i dokaže. Bujanje grešaka simptom je nastanka autoritarnih i zavisnih oblika svesti. Sumnjati u karakter sopstvenog znanja važna je pretpostavka tolerancije, a negovanje kritičkog miš- ljenja, bitan momenat ličnog dostojanstva. Precizna klasifikacija grešaka u našim medijima i u javnom životu uopšte, podrazumeva nešto što znatno prevazilazi moje snage. Zato sam se opredelio za jedan slo- bodniji pristup greškama, na momente više esejistički, nego formalno-logički. Time sam izbegao grešku preciznosti – kada se pogodi meta promaši se cilj! Greške sam izabrao po načelu trebnika ili modernije rečeno, podsetnika po redu važnosti u skladu sa diktatom vre- mena i okolnosti. Principijelno, nisam potpisao autore grešaka, ličnost mi nije bila u prvom planu nego princip, sem kada greške nisu autorsko delo, stvoreno u kontekstu objašnjenja (Ivan Kolarić) ili u funkciji umetničkog izraza (Dušan Kovačević). Štaviše, radi se o speci- fičnom koautorstvu dive turbo folka, narodnog heroja, bivšeg, sadašnjeg, budućeg(?) minis- tra, voditelja radio i tv emisija i njihovih gostiju, a naveo sam i niz pogrešnih argumenata koje koristi mea simplicitas. Upotrebio sam i niz klasičnih grešaka i uobičajenih primera. I pored njihove trivijalnosti, one se uporno ponavljaju. Decenijama radio stanica jednog primorskog gradića izveštava da je kraj šume viđena kamperska prikolica, što navodi na zaključak o uzroku izbijanja požara... Iako se radi o antologijskom slučaju cum hoc, ergo propter hoc, davno opisanom i klasifikovanom, jedna otrcana fraza ima još uvek svoj medijski život. Pored logičkih pogrešaka navedene su i greške koje se tiču vrednosnih opredeljenja (jasno, između njih postoji zanimljiva veza). Namera autora nije moralistička (vidi jeremija- da), a još manje predstavlja osudu novinarskog ili bilo kog drugog staleža. Uvek se radi o specifičnom habitusu grešaka koji proizvodi duhovna situacija vremena, karakter kulture, priroda našeg tzv. zdravog razuma. Zato su i moji izvori bili dvostruki. Teorijsko uporište pružila mi je Logika Ivana Kolarića, (Gornji Milanovac, 2002) ukrštena sa više internet saj- tova (izdvojmo: http://www.utm.edu/research/iep/f/fallacies), a do materijala sam došao 46

uglavnom posredstvom očiju i ušiju. Pored naših specifičnosti, zadržao sam i niz primera anglosaksonske provenijencije, pošto se u današnjem svetu obrazuje jedna šarolika, ali u bit- nim crtama jedinstvena kultura. Greške predstavljaju složeno i komplikovano (ne)delo. Stoga ovaj azbučnik grešaka nije ni konačan ni savršen. Njegov karakter oblikovala je moja vezanost za filozofiju klasične starine, moderni voluntarizam, načelno protivljenje svakom nasilju, kao i radio i tv programi koje povremeno ili redovno pratim. Kritičarima unapred priznajem: Ima grešaka! 47

Apsolutna istina 7 Ad hoc hypothesis 7 Argumentum ad 7 Argumentum ad antiquitatem 7 Argumentum ad autoritatem 7 Argumentum ad baculum 8 Argumentum ad consequentiam 8 Argumentum ad crumenum 8 Argumentum ad hominem 9 Argumentum ad ignorantiam 9 Argumentum ad lazarum 10 Argumentum ad logicam 10 Argumentum ad misericordiam 10 Argumentum ad novitatem 11 Argumentum ad populum 11 Argumentum e consensu gentium 12 Asocijacija 12 Bizarna hipoteza 13 Circulus vitosus 14 Crvena haringa 14 Cum hoc, ergo propter hoc 14 Demagogija 15 Dokaz iz anegdote 15 Ekvivokacija 16 Eristička dijalektika 16 Eristika 17 Etiketiranje 17 Faktičnost 19 Fanatizam 19 Fašizam 19 Fatalizam 20 Fetišizam države 20 Greška nepristrasnosti 22 Greška podele 22 Ideologija 23 Izazivanje emocije straha 23 Izvođenje nevaljanog zaključka 24 Jeremijada 25 Kockareva greška 26 Kompleksno pitanje 26 Konstruktivistička greška 27 Krivica po asocijaciji 26 Laž 28 Logički problem indukcije 28 Mali uzorak 29 Milenarizam 29 Moralna sreća 29 Narodna psihologija 31 Nekritički stav 31 Nepošteno definisanje 31 Nesvesno 32 Nisam baš iz Sarajeva 32 Non causa pro causa 32 Non sequitur 32 Paganski istoricizam 33 Paralogizmi. 33 Petitio principii 33 Podeljena lojalnost. 33 Post hoc, ergo propter hoc 34 Površno poštovanje 34 Predrasude 35 Prestižan žargon 35 Priželjkivana istina 35 Prljave ruke 36 Projekcija 36 Proročanstvo koje se samo ispunjava 37 Prosvetiteljski optimizam 37 Provincijska svest 37 Psihopata 37 Rasizam 39 Rđava analogija 39 Regressus in infinitum 39 Smisao života 40 Sofizmi 40 Statistička greška 40 Tu quoque – „pa i ti” 42 Zamena teza 43 Zavisnost 43 Zgusnuti izraz 44 Žrtveni jarac 45 48 INDEX GREŠAKA

51

52